СУСЈЕДА ЛЕА

И ЊЕНА ПРИЈАТЕЉИЦА

 ЧУВАРКУЋА

 КРАЉЕВИЋИ

 И ТАТА БОГ

СВЕ СЕ СУШИ

ПРЕД ДИЗАЛИЦАМА

ИЗМЕЂУ

ЗАЈЕДНИШТВА

И АУТОРИТАРИЗМА

УВИЈЕК СЕ ЗАЈЕБЕШ

Како депласирано звучи када, јутрос, Александар Вучић, који је све у Србији, све је приграбио, осим што још није Жена У Црном, честита двадесетогодишњацима Србије на титули Првака Свијета 2015.

Јер ничим није допринио томе.

Као ни други.

Фудбалски Савез. Онај Дроле Толе.

Паре, буџети, клубови.

Њихов успјех је посљедица њиховог генетског заједништва и колективитета.

И чињенице да су неискварени млади људи.

Те случаја да им нико није сметао, јер се о њих мало шта може окористити.

Познато је да Србима, и народима Балкана, уопште, Славенима, пријају колективни спортови.

Колективизам и Заједништво, уопште, особина су тих људи, људи просте душе, напаћених кроз историју и увијек у сиромашнијем дијелу свијета али у духовнијем дијелу свијести.

Из те своје добронамјерности коју рађа Заједништво, Срби, најчешће учине грешку. И поведу се за Неким Кретеном. За Болесним Аутократом. Или за Немилосрдним Диктатором. Или за безочним Националним Фолером.

Дају му своје душе и свој глас.

А добију КУД. Курац У Дупе.

Национално Вођство би требало једном да разумије суштину тог народа.

Усуђујем се рећи да је Заједништво примарнији квалитет ових људи од вјере и нације. Јер обје почивају на Заједништву.

Да се, то Усрано Вођство, окрене Заједништву. Да не користи Народ и ту његову особину на свој лични бестијални начин.

И да нас не срамоти.

Заједништво је непрегледан рудник успјеха. Златних медаља има на сваком кораку.

Треба само разумјети народ.

Мада не кажем да је то лако.

СМИЈЕШНИ ЛИДЕРИ

БАЛКАНА.

ВУЧИЋ НОСИ ТРУБУ

И ЗАСТАВУ.

Окрени се, сине, земљи својој, народу свом, жуљевима руку својих, види гдје стоји твоја нога, је ли земља под њом твоја, прича ли се на тој њиви језик твој.

Не гледај у туђе даљине, не носи туђе хаљине, не брини бриге Великих јер не брину ни они твоје.

Ако се Велики љубе, гледај да не будеш у близини. Љубав нема памети ни пажње.

Ако се крве, Велики, ратују или сучу пламен по три копља у даљине, гледај да им се не петљаш око ногу и показујеш кога треба спалити. Ако нећеш јасно да се сврсташ и учествујеш у ратним играма. А и тада види цијену у својим мртвим жуљевима, лицима, стопалима и њивама.

Размисли, и стално размишљај, о томе да никако није добро стати на погрешну, злу страну. А само мало је боље стати на непогрешну, добру страну. Јер никад нећеш сазнати ко је иза које стране и ушта ће се улити твоја доброта.

Кад ти Велики нешто кажу, добро пази да ниси погрешо разумио.

А и кад ти понове, да добро разумијеш, не препричавај то по њивама. И не причај другима који су Велики или су их Велики послали код тебе.

Не мисли да имаш Велике Пријатеље далеко од себе, по бијелом свијету. Ни узасе.

Пријатељ у Свијету је као она картонска таблица на вратима продавнице. С једне стране Отворено, с друге стране Затворено. Пријатељ. Корист.

Кад ти иде, на прсима носи таблицу Пријатељ. Кад уђе у кућу, окрене је. Корист.

Добро гледај да окопаш свој редак, под оним стопалима. Редак у коме пришач да те разумију они из сусједног ретка. Гледај да буде праван редак, да не скреће и вијуга, у туђе. Ако се мора заобићи неки пањ или камен, заобиђите га. Али не прекидајте редак.

Гледај да у ретку има што више рода.

Твој род је увијек већи, слађи и животнији, у односу на највеће и најскупље поклоне који долазе са стране. И од Великих.

Никад не дозволи да имаш слабости у ретку. Да ти кажу да то не знаш и да требаш да се измакнеш а даш њима. Како би теби било боље. И твојима.

Увијек имај на уму да сви воле више твој редак него тебе.

Тебе уопште не воле. Били би сретни кад те не би било међу рецима. А и међу живима.

Кад год ти умре отац, подијели ретке. И својим синовима реци тако.

Ако се не подијели, само заваде расту. А неко од завађеника кука и зове Велике. Они, кад дођу, изгазе и ретке и ноге и главе. Изгазе и сатару ти и језик и ријечи. Међе униште па се више не зна не само чије је шта него и гдје је била очевина.

То ти, синко, зборим, уопштено, нако, да знаш ако буде затребало.

Овдје, на овој њиви гдје сједимо, можда је већ касно.

Видиш како сви причају шта каже Путин, шта треба да уради Нато, шта ЕУ, сви зову Арапе. Многи причају шта ће рећи Путину. Многи зову Америку. Многима уши нарасле ко слоновске, слушајући шта ће рећи Америка. Аца прича да има пријатеља по свијету. Лаже као што и други лажу. Дача каже да је изненађен да су га зајебали у Бриселу.

А нико од њих, синко, не зна гдје му је редак.

Нити умије да каже шта треба да се уради да би ти и ја имали по свој редак.

Пљуни у шаке. Да узмемо мотике, синко.

Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ

И ДУША

РАТНИКА

роман

Тако су се, у првом дану Рата, од једног човјека почела да стварају два. Један који ратује и гледа а други који слуша и чини. Један који може да погине и један који може само да убија. Један који помаже и чува људе, други који не мјери већ реже по реду и рафалу. Један благе душе и руке, други пријеке нарави и крвавих очију.

Можда ћемо нас двојица лакше проћи кроз овај рат. Ако ће то овако да буде, као првог дана, онда један чојек то не мере да поднесе и изнесе. Видим ја себе данас на овој њиви. Све је добро урадио.

Најгоре је кад нема командира. Нема кућног домаћина. Кад све мораш сам. Лако је помоћ један другом. Како помоћ свима.

Ваљда ћемо сада имати неку команду.

Гледао је у титраву неоштрину стропа над собом. Слике њиве, мртвих и пања, са њим на њему, није више било.

Морам да се научим да заборављам дане.

Ако будем све памтио и пребирао, неће од мене остати ништа. Најтеже је сваког дана поново преживљавати нешто што се догодило.

Онај полицајац пита како се зовем, записао. Као треба му за извјештај у вези са оним убијеним усташом.

Питам га ко ће унићи у звјештај за наше убијене.

Гледа у мене.

Дошло ми да му јебем матер.

Зато морам да заборављам све и да идем даље.

Морам да се научим да спавам. Ноћи најбоље прекривају дане. Затрпавају их. Сахрањују.

Ако не спавам, продужавам дане. А биће дана који се не могу издржати ни завида а камоли оноћени.

Заспао је на поува.

Чуо је вањске шумове истовара и покрета камиона али је, ипак, био прекривен сном који одмара.

То спавање, ни будан ни у дубоком сну, пратиће га од ноћас један добар дио живота. Као, усталом, и друге војнике који су имали неку дубоко скривену и непознату жељу да остану живи, да се чувају, да не упадну у изненађење.

Али такав сан разједа човјека.

Држи га стално на опрезу. Такав сан боли. Као што уши знају да боле након пуне ноћи ослушкивања далеких и опасних звукова. И од њиховог раздвајања од гласова и шумова жаба, цврчака и јежева.

Та тешка навика да се живи у једном свијету звукова, и у једној половини сна, само оној која одмара тијело а не и свијест, у миру, у неком другом свијету може да се претвори у немогући повратак у нормалан живот. Људи то, онда, лијече алкохолом, нервозом, страхом, нетрпељивошћу према свему и према сваком.

То доноси неразумљиву истину да су Дани Мира тежи од Дана Рата.

НИВО ПОДЈЕБЕ

КАО НАЦИОНАЛНА

СТВАР

Мој пријатељ Вучић ових дана је добро најебао.

Мада не треба да га жалим, јер, нпр, има толико пријатеља по свету да их се више не може ни пописати у оним књижуринама Централне Напредне Управе. А ја имам само њега.

Најебао зато што је позвао грађане да летују у Србији.

То је огромна глупост.

Ја имам пријатеље по целом свету, и ходам по двориштима и шљивицима, од Вашингтона и Швицарске до Норвешке али ви не треба да излазите у свет, чак и кад имате своје паре.

То је исто као да их је позвао да се сахрањују у Србији.

Онда су му четири младића, са неке плаже, послали разгледницу. Извини, Вучићу, што смо у иностранству.

И хиљаде других зајебанција на Вучићев рачун. Да не помињем Директан Пренос Вучићу Педере.

Добро. Не кажем. Вучић је инспиративан.

Тај његов политички Говор Тела, смешан је исто као и кад би Лав из највећег чопора у Централној Африци, дошао у Холандију, авионом, да купи ружу, и врати се назад, држећи је у фрижидеру, да је однесе, најљепој осмомесечној газелици, која је пре три дана изабрана за Мис Африке, Националних Паркова и Савана.

Колинда, нпр, није ни стоти дио толико инспиративна. Ни Тома Николић, са оном фацом да се у јабуковачи осећа трулеж. Ни Бакир Изетбеговић, као дервиш аматер из романа Меше Селимовића. Ни Иванић, као неки локални вођа побуне, само што је неким чудом избелео, по конгоанским пространствима и ревоуцијама.

Али. Вучић, кад стане онако висок и леп. Па затрепће окицама као Маша у руском цртаном филму, и залепи прстиће и рукице у висини пупка, може да каже Смак Је Света. Ја ћу да се смејем.

Бакира кад видим, увек мислим да имам тврду столицу.

Јосиповића, док сам виђао, имао сам страхове да не почнем да носим свилене гаћице.

Колинду кад видим, почнем да се присећам ћеркних барбика и маштам, како се, са Тетком Коли, играм у једном углу нашег малог стана.

Ну.

Настрану Вучић. Вучић је, у српској и србијанској политици, поптуно законита појава. Он је АВ у политичкој и друштвеној формули која на великој табли амфитеатра Природноматематичког факултета не стане ни у два реда.

Та атмосфера јавне друштвене зајебанције у србијанским још увијек доступним структурама, недостижна је у другим срединама.

То је знак здравог духа, знак деауторитарности, знак слободе.

Тај спектар на интернету, на који се преселио највећи део Подјеб Креативности, од афоризама до нових постер форми и инсталација, није могућ у другим срединама. Загребачка је оптерећена пишањем колоњске воде, оном синтагмом Ја, еуропљанин и интелектуалац. Сарајевска је оптерећена крајњим расистичким мрачњаштвом.

У том трилингу, највеће шансе за оздрављење или здрав опстанак, има Србија.

Ми у Српској, такође требамо ширити Подјебе као врхунски егзистенцијалистички миље. Много више него лажну Мултиетничност. И сличне Вучићевштине.

Унутар себе.

Не бавити се другима.

Бављење другима, државама, нацијама, вјерама, знак је највеће друштвене блести.

Такво друштво осуђено је на дугу и тешку пропаст.

Здравије је подјебавати своје вриједности него разарати туђе.

А Вучић.

Замолићу Орбана да га именује за команданата Омлдинске Радне Акције Панонски Зид 2016.

ДОДИК

НЕ ТРЕБА

ПУНО ДА ПРИЧА

О СРЕБРЕНИЦИ

Довољно је што је отишао у Поточаре, положио вијенац, поздравио се са начелником Сребренице и говорио о Међународној комисији.

Приједлог о Српско-Бошњачком Геноциду као погодбеној категорији, потпуно је политички неозбиљан.

Број Српских Жртава је, чини ми се, у том подручју, прилично прецизно евидентиран. Закључујем то из бројних споменика и обиљежја које сам обишао или за које сам сазнао.

Број Бошњачких Жртава нигдје није прецизиран нити је сегментиран. И све се чини да то жртвенисање траје унедоглед.

А главна чињеница, о броју од преко осам хиљада, није установљена и не може бити установљена. Чак и страни аутори о томе пишу у разложним и документованим радовима. Последњи број есенесдеовог научног часописа Аргументи доноси о тој теми два обимна текста, један српског, један страног аутора.

Квалификација злочина у Сребреници, који се није догодио на једном мјесту, Геноцидом, такође је само политичка и судска, и није у складу са чињеницама.

Ради се о Стријељању Ратних Заробљеника. А не о Геноциду.

Комисија, коју сам раније предлагао, имала би тежак посао. Прво. Због политичког окружења. Друго због непостојања докумената. Нешто их има у Архивама које подлијежу роковима приступа, нешто их има у приватном власништву а највећег дијела нема. Јер је то било вријеме, и територија, хаоса.

Мени би, рецимо био занимљив списак оних који су задужили оружје, муницију, бомбе и слично, у Сребреници. У тој задњој години рата. Па, онда, оних који су примали помоћ, брашно, уље. Књига ВОБ-8, не знам како се то у бошњачкој војсци звало.

Извјештај те Комисије би прихватила Република Српска и више нико. Чак ни Србија, ако би се радило о овом мозаику власти.

Свијет и Сарајево не признају ни једну Српску Жртву на подручју Сребренице. Да признају Орић и њих још десетине, већ би трунули у затвору. И таквих десетина диљем БиХ.

Стога је непотребно предлагати удруживање и сарадњу два Геноцида.

Такав приједлог не може пријећи препреке које су пред њим. Фалсификовање квалификације Злочина Стријељања Ратних Заробљеника и непризнавање Српских Жртава.

Али је, што је битније, непотребно због дозе неозбиљности коју носи такав приједлог.

Република Српска треба Злочинима над Србима приступати крајње озбиљно, гдјегод су се догодили.

Она нема другог посла у тој сфери.

Нама се не смије догодити да се послије педесет година открива Јадовно.

А остали нека воде рачуна о злочинима над њима. Нека их трже и естрадизују како им воља.

Најбољи деманти фалсификата и блаћења Срба јесу истине о злочинима над Србима.

А Историја ће једног дана, када то никоме од нас не буде било важно, рећи своје.

ВИЛИ БРАНТ ПОУКА.

КЛЕЧИШ КАД СИ

НАЈЈАЧИ

А НЕ КАД СИ

НАЈСЛАБИЈИ.

Британци су припремили Нацрт Резолуције о Сребреници за УН, поводом двадесетогодишњице тог Стријељања Ратних Заробљеника.

То је занимљив обавјештајни траг. Њихове службе би могле имати некакву улогу у организовању свијести да почини такво стријељање или у припремању Геноцидног ПР Сребенице, пошто је то Чавић извео у присуству Педија Ешдауна у БиХ.

То је и занимљив Траг Будућности. Сребреница ће још дуго бити претис лонац кувања Срба у Босни и Херцеговини. АИШ.

Ну.

Ова Резолуција Британика, посљедица је слуганског односа Срба према том непотврђеном, фалсификованом и гебелсовоски режираном догађају.

Борис Тадић је ишао у Сребреницу да се клања и извињава. Као Предсидетељ Сербије.

Драган Чавић је формирао Комисију за Сребреницу и потписао, прихватио више од осам хиљада жртава и у изјави то овјековјечио. Као Предсидетељ Републике Српске.

Њих двојица су потукли Србе, Србију и Српску, више него што ће их потући ова Резолуција и све друге, будуће, за све деценијске годишњице.

Тадић и Чавић су се показали као недорасли лидери и државници.

Представили су се као сиромашни рођаци са села.

Показали су снисходљивост која не приличи ни стварном злочинцу.

Поступили су непоромишљено, не по себе, јер су они сламка међу политике, већ према будућим генерација и Српском Идентитету.

Ослабили су ионако слаб Тројни Корпус ССС, Србе, Србију, Српску.

Отворили су бране и врата свакојакој, не само сарајској, већ, видимо, и свјетској представи о Сребрници и Србима као Геноцидној Гамади.

Ова двојица Политичких Примитиваца, Тадић и Чавић, нису разумјела ништа од политике и Националног Вођства.

Кад је Вили Брант отишао на споменик убијеним логорашима, у Пољску, и клекнуо у знак извињења и покајања.

Кад је Њемачка била најјача у Европи.

Кад су то урадили Тадић и Чавић.

Кад је Српска била најслабија. Јер су јој Ешдаун и ОХР душу вадили.

Кад је Србија била најслабија јер јој је узето Косово.

Пошто је Сребреница злочин непромишљености и слабости Срба, мораће да сачека своју ревалоризацију и кајање, док Срби, Српска и Србија не буду јаки, стабилни и на врхунцу.

То је природни ток Историје.

Све друго је понижење.

КАКО СУ НАМ

ЖИВОТЕ, НАЦИЈЕ,

ДРЖАВЕ, БУДУЋНОСТ,

ПРЕТВОРИЛИ

У РЕЗОЛУЦИЈЕ И АГЕНДЕ

Дабогда испао из Историје.

Нема веће клетве.

То се догодило Народима и Народностима Социјалистичке Федеративне Републике Југославије када су дозволили да их натјерају грлом у Распад. Гологузе у глогиње. Голоумне у логаритме.

Била је то задња превара на коју су могли да насједну Одвардарци Дотриглавци.

Данас не владају собом, својим НДД Сферама, не утичу нинашта, нису дио ни једног озбиљног процеса у свијету и налазе се у дну данца.

Велики јебачи остали без муданца.

Како се догодило да народи, и подручје, који су у два свјетска рата учествовали, мањевише, у стварању бољег новог свијета за трећи милиенијум, данас не значе ништа.

И да им је судбина у неким канцеларијама, у неком граду гдје никад није била пријестолница ни царевине, ни краљевине, ни диктатуре, ни револуције, која је барем нешто значила у европским и размјерима историје.

И у лошим преводима баљезготина које пишу бирократе из тих канцеларија.

Догодило се лако.

Једном кад предаш кормило, предао си и сидро.

А кормило је управо предано пред Распад СФРЈ.

Због тога данас Балканом управљају Декларације, Резолуције, Агенде, Реформе и Поглавља.

И сви их са зебњом ишчекују.

Једни да их надмоћним учине.

Други да их потчине.

Једни се уздају у Коминике.

Други у Вето.

Некима пишу Историју.

Некима пишу Устав.

Шта данас могу да ураде Одвардарци Дотриглавци.

Нажалост, ништа битно.

Изгубили су своје оријентире, путеве и природне хоризонте.

Државице на простору бивше СФРЈ, и припадајуће Нације и Деривати, могу још да учествују у неком међусобном, или трособном, ратићу који ће такође послужити за већу управљивост овим просторима и живљем.

И да покорно слушају и ишчекују димне сигнале које доносе бирократи на службеном путу или их пуштају овдашњи њихови играчи и ангажманци.

Као Вучић, што предсказује да је наредни мјесец пресудан за Србију. Једини аргумент му је Погледајте моје лице.

Као Иванић, што кука да ће се у наредним седмицама преломити смјер БиХ.

Нације на Балкану би могле учинити један корак који неће скоро донијети ефекта али ће дугорочно помоћи. Мора се успоставити нова и здрава политичка артикулација. Окренута НДД Сфери. Морају се укључити широки слојеви становништва. Политика се не смије препустити Бакирима, Чадорима, Лидерима, Вурстовцима. Мора се подијелити све што се може подијелити. Срби, ако остану са другим у било каквом заједништву, биваће све већи и већи кривци. Што је, такође, један од инструмената свеопштег балканског потчињавања. Сребреница, нпр, потчињава Србе али потчињава и Бошњаке. Мада је и једне и друге тешко убиједити у то.

Уз неки повољан међународни тренд, то може допринијети да се стане на ноге.

Барем у овом вијеку.

САВРШЕНО

ФУНКЦИОНИШЕ

ИНЖЕЊЕРИНГ СТРАНАЦА.

ОПШТА ЈЕ

НЕСТАБИЛНОСТ

У БиХ.

За разлику од Младена Дел Бој Иванића, Младен Родни Босић је изузетно Политичку Глуп Чојек. ПГЧ.

Дел Бој Иванић је подмукао, нарцисоидан, себичан, прорачунат и хладнокрви обављач.

Родни Босић је мува која је, из шуме, угледала ражањ на коме је било крме и више не гледа ништа, спремна је напустити и опозициону ладовину, излетјети на сунце и спржити крила, јер није спремна да лети на тако сувом и врелом зраку, само да би се дватрипут облизала, изблиза, код ражња.

Тако је пројектован Савез За Промјене.

У који је Родни Восић улетио као Мува Зунзара. А Дел Бој Иванић, чекао у ладу, са Петокраком, на хајнекену, и задовољно мастио брке јер је вишеслојне омотаче ражња већ појео. Постао је Члан Предсједништва, СТЈЖ. Жежено.

Слично је пројектована и власт у Федерацији. Слично је пројектован и Кловн Комшић, не први пут. Па је од такве власти у Федерцији и такве гарнитуре из Републике Српске, створена нестабила власт на нивоу БиХ.

Остало је још да се дестабилизује власт у Републици Српској, што се све успјешније ради.

Родни Босић је душу дао да води један регионални одбор велике странке. По могућству, Дубичко-Ножички. Али није ни близу референтан да води Велику Политичку Странку кроз Велике Режиране Трендове.

Народњаштво, Пробосанство, Помирење, Неконфликтност, Несукобљивост, Нереферендумност, Сарајевичност, Државитост. Све су то политичке флоскуле и оплазе које су му потурене. А на које је он полетио као она шумска мува.

Није схватио процесе који се већ креирају у региону.

Узмеш Будалу, претвориш га у неку од ништанезначећих еуропских амбалажа, Демократски Прогрес, Напредна Странка, потапшеш га по рамену, касније, кад постанете интимнији, и по гујици, и кажеш Ти си нам једини спас, рачунамо на Тебе и на Реформе. И ни на кога више.

Процеси у региону не иду ка помирењу и оном што је Младену Босићу потурено као прича. Иду ка потчињавању и разбијању Срба.

То ће се чинити свим приручним средствима. Тим Српским Пробосанством али и Резолуцијама о геноциду. Јер оне изазивају сукобе из којих ће, опет, Срби изаћи још потчињенији и разбијенији.

И тако унедоглед. Док се Србија потуно европски не шумадизује.

Савез За Промјене и сет Резолуција о Сребреници, из истог су дизајнерског центра. Обликовани за исту намјену. Потчињавање и разбијање Срба. Србија се већ сама разбија и није потребно пуно зноја.

У томе је трагичност Младена Босића.

А не Младена Иванића.

Јер је он одраније пројектован као такав зупчаник у диференцијалу и јер му је Странка тако пројектована.

Али. Младен Босић, води Велику Српску Странку.

И нема права да буде Моника Код Била.

Република Српска би данас била много стабилнија и самосталнија да Босић није прихватио учешће у Бакировој Власти у Сарајеву.

Али. Младен Босић, тај наивни несимпатични Родни Српске Политичке Сцене, не може да схвати да ће у овој нестабилности све падати а само ће се Бакир држати на површини.

Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ

И ДУША

РАТНИКА

роман

Војник је кренуо према путу и одмах почео да повраћа неку жуту течност. Није смио ни да застане ни да моли Доброчојека да не вуче мртваца. Није смио ни да мисли. Само је ишао кроз шибље не видјевши ни пут, ни камионе, ни било кога живог.

Убио га је ко ништа. Само га убио. Рањеног. Лежо на леђима и молио.

Војници, који су стајали испред камиона, одмакнули су се један укочени корак уназад. Као да су видјели лед умјесто неба. Као да на њиви нема толико мртвих душа с којима су требали годину, двије или три, бити у рату.

Од тог тренутка, Доброчојек је постао усамљен и биваће све усамљенији како дани рата и несрећа буду одмицали. Као мутни таласи неком великом, спором и водоравном ријеком.

Доброчојек ће, временом, почети да схвата да се људи не боје смрти и мртвих тијела, већ да се боје убица. А нарочито се боје и примисли да они буду убице.

Тај догађај са рањеним усташом, котрљаће се за њим у великој, све већој и све нестварнијој представи о тврдом и злом човјеку. Људи, много мјесеци и година касније, и неће знати шта се догодило у овом кишном дану, само ће се чудити Што га онда зову Доброчојек.

Не приближавајући се њему, обилазећи га, оставиће га током цијелог рата на оном мокром црном пању, са мртвим душама, тијелима, његовом добротом и његовим злом које је ницало из његовог једноставног схватања праведности и казне.

Када су дошли у неку школу, скоро педесетак километара сјеверније, и придружили се јединицама у које су били послни, Доброчојек ће, лежећи на поду, покривен зеленим фолијским огртачем, јер му се сва одјећа сушила на ормару изнад главе, размишљати о догађајима тог дана.

Стално су испред њега пролазили лешеви на киши, док је он стајао. Помицали су се, као неки редослијед мртвих слика, лијево, десно, до краја, па опет на супротну страну.

У чему је њиова кривица. Шта су они урадили да закораче и изгину.

Можда је боље да сам то доживио. Сад могу да радим шта оћу. Нећу да чекам да ме убију ко пса.

Онда би се сјетио оног несретника из шибља.

Шта, нисам требо. Што нисам требо. Онај из војне полиције каже да је био рањен, није га требало убијати. Предати њима. Реко сам му Требало је. Јел требало убијати нас у камионима. Он је барем знао да ћу да га убијем. Шта смо ми знали. Јел засједа злочин. Шта је злочин. Јел злочин што су њега његови оставили и отишли. Шта он оће. Да ми њему будемо бољи људи него његови.

Мисли се ту зауставе. Па опет крену слике мртвих. Као црни реденик. Доброчојек је чак видио и себе како сједни на црном мокром пању. Као да је та цијела слика исцртана на бијелом сумрачном плафону учионице.

Почео је себе да гледа са стране.

Чинило му се да је могао том човјеку, себи са слике из мисли у његовој глави, да каже шта да уради и он би то урадио.

 БАРСЕЛОНЦИ

СЕ СВУДА НАЂУ

 ВАНЗЕМАЉКА

 ЗМИЈОКО

 БАНАНА

 БИК

 МЕДИТИРАМО

 ОТКУД ОВАЈ

 УОЗБИЉИ СЕ,

ВИДИШ ДА СНИМА

МУМИЈА

ОСВАЈАЊЕ

ФАШИСТИЧКЕ

СЛОБОДЕ

Сад кад су Србе прогласили Агресорима, Четницима, Геноцидашима, Фашистима, Балканским Народима све је дозвољено. Или они тако мисле.

Цијела лепеза тих датих и неиздатих дозвола хара простором Југотамнице.

Од претварања Степинца у Светинца до отимања територија и називања их својом државом.

То је виши стадијум подјела.

Први степен је било голо раздвајање и инвентурисање својих обиљежја која се у удбашком, комунистичком, социјалистичком, самоуправном, цивилизованом и европском свијету СФРЈ, нису смјела глорификовати.

Уз ту фазу ишло је и згражавање. Како они ово. Како они оно. Како они траже Дражин Гроб. Како они иду у Блајбург.

Раздвајање је са собом донијело и Општу Српску Кривицу. Срби су криви и за потојање свих Југславија, за Српски Унитаризам и за Агресију од Вардара па до Триглава.

Та Српска Кривица послужила је као изговор. А, истовремено, искориштена и као посљедица и казна.

Сада је у хрватском политичком казалишту, и одавно, фашизација и шовинизација уобичајена појава.

Случај са кукастим крстом на Пољуду, потпуно је законита посљедица оног дављења македонског војника ЈНА од стране разјарене руље која се пела не тенкове и тиме доказивала своје хрватство.

Истовремени случај са антијеврејским дивљањима по Зеници, прије и за вријеме утакмице БиХ – Израел, нису само пропалестинска актуелна политичка сврставања. Јер, зенички актери не знају ни у чему је проблем између Израела и Плаестине, нити ишта од тога знају наћи на географској карти.

То је законита посљедица колаборационизма којег су практиковали њихови политички, вјерски и јавни угледници још у Другом Свјетском Рату.

Непотребно је осуђивати Кукасти Пољуд и Зеничку Интифаду.

Потребно је осуђивати прешућивање, цензурисање, заташкавање, мук о томе.

А добро је што се то догађа.

То ће поспјешити подјеле у БиХ. АИШ. Шире.

То ће, коначно, одвојити судбину Српске Нације од кривице за све.

Што дуље буде трајало било какво заједништво, Срби ће бити све кривљи и кривљи.

И то ће, коначно, другима, омогућити да својим поступцима, достигну ниво кривице коју приписују Србима.

Јер су је једнако и имали у свим догађајима Распада Југославије.