субота, 4. март 2017.

НЕМА ПОДЈЕЛА И
ПОЛИТИЧКОГ НЕЈЕДИНСТВА
У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ

То је био само циљ Америчке Амбасаде и Бакира Изетбеговића.
На који су, преко државног и бриселског лизала насјела само Четири Сазапина.
Иванић. Шаровић. Мектић. Црнадак.
Да, најприје, откарактеришем Четири Сазапина.
● Иванић. Уопште није насјео. Он је високотехнолошки лондонски производ Перфидне Наивности. То је савршен транзициони политичар, у процесу уништавања и отимања националних држава и територија. Не зна ништа, нема никакве референце а све умије да обави и излаже.
Његови успјеси су за неолибералисте, морганисте и територијалисте савршено прецизни. Као што је продаја банака у Српској за 1 Еуро.
Он је довео банкарски сектор Српске до ове пропасти. Да су остале Банке, од којих су најмање двије биле огромна полуга финансијског сектора, никада не би дошло до формирања или узлета банака које су данас пропале.
За њега су, као Члана Предсједништва, гласали Бошњаци. Дириговано и манипулативно.
● Шаровић. Од њега је корист иста као и кад би га прикључили на ону машинску мужу. Ниђе млијека, ни за ногом да се итне. А и што би се измузло од Шаруље, он би све сјебо јевтиним млијеком из увоза.
Шаровић је типичан Караџићев, Есдеесов, петолинијаш. Некомпетентан, национално диверзификован, психолошки оптерећен да докаже да није требао имати санкције као политичар. Па, сада, ради и оно што се од њега не тражи.
Његова највећа грешка је што позицију на којој је схвата озбиљно. Не схвата да је све фарса и фасада.
Од Четири Сазапина, Шаровић је једини Есдеес.
● Мектић. Приручно средство партизанског ратовања. Отприлике, кад ти у великој машини треба СКФ-ов зупчаник, а ти га немаш, онда направиш од иверасте плоче. Партизанија у Сарајеву, Ам Амб и Бакирови фесери, користе Мектића за најбесмисленије послове. Као што је Кила Злата и хапшење Додика, Перо Симић руши Александра Вучића.
Мектић није Есдеес. Он је испод контроле квалитета Есдеесових кадрова.
● Црнадак. Ситностраначки апаратчик. Од оних којих има у свакој странци, на шлепере. Ко шећерне репе у кампањи. Такви типови су чести у странкама које су манипулативне и које своје успјехе постижу Нако. Па нико и не зна колико је ко допринио а колико није. Кога видиш да је стално захуктан, стално прави загонетне фаце, стално зове Шефа, припишеш му и заслуге. Он је дотад већ изградио ђон да може да прихвати и Министарство Иностраних Послова, СТЈ.
*
Есдеес је, дакле, другипут, наивно искориштен. Истина, има ту још неких Есдеесоваца, Босић, Тадић, Пандуревић... али у Четири Сазапина, само је један.
Укључујући и ове послије поменуте, цијела та Политклика није Есдеес.
Да јесте, не би се толико њих важних, препознатљивих и већ изграђених Есдеесоваца, одвојило и прије половине мандата.
Не би се Бањалучка организација урушавала ко пољски нужник након смрти домаћина.
Не би Бореновић бацао бомбе да ће Иванић опет бити заједнички кандидат.
Не би Есдеес размишљао да се ријеши те гамади око сијалице и да сам иде на Изборе 2018е.
Када се све то узме у обзир, а нарочито резултати Локланих Избора 2016е, чињеница да Есдеесови бирачи нису гласали за овакву несрпску политику измећарења Бакиру, јасно је да у Републици Српској не постоји никаква подјела на Криминалне Сепаратисте Есенесдеа и Бриселске  Пробосанске Патриоте Сазапа.
Постоји само подјела на Републику Српску и Четири Сазапина. Са нешто пратеће менажерије.
Есдеес, иако је већ касно, али биће још мандата и још избора, мора изаћи из те Ранжирне Станице зване Савез За Промјене, мора се опскрбити Здравим Националним Кадровима и формулисати Националну Политику. Тако ће престати да буде тегљач Педепеу и разним Шукаљинама, Црнодарима, Дроњарима па и Хајнехај Михајлима, Боренима...
Есдеес ће на Изборима 2018е попућкати.
И то ће бити доказ да Српска није подијељена. Да њена политичка сцена није сукобљена и поларизована.

петак, 3. март 2017.

АМЕРИЧКО-РУСКИ
МОЗАИК
НА БАЛКАНУ

Док су Амери и Руси, на основу Јалте, држали Балкан, некако је и било.
Кад се уплела ЕУ, Европа, а најпрецизније, Њемачка, уједињена и осокољена, а од Америке економски ојачана и за остале, Француску и слично, надмоћна, Балкан је опет постао Рат.
И Балкан ће Рат и остати.
Неће се све завршити на Распаду СФРЈ, који још траје.
Јер се лако могу у Рат увући Албанија, Грчка и Бугарска. Једина нада је, засада, Слаба Америка.
Од Распада СФРЈ још стоје незатворени фронтови
● Црна Гора. Гдје се настоји прецртати постојање Срба. Црногорци се претварају у посебну нацију. Нешто слично као и Срби и Хрвати у Босанце. А муслимани у Санџаку у Бошњаке.
● Македонија. Са фронтом према Грчкој и са унутрашњим фронтом Албанци – Македонци.
● Косово. Са Севером Косова. Које Србијанска Власт већ годинама настоји безуспјешно да утрпа Приштини.
● Југ Србије. Гдје Шиптари настоје не само да балансирају и прикривају притисак на остатак Срба Севера већ да Србији даље уврћу муда и припремају одузимање територије.
● Санџак. Који је Бошњачки и који једва чека да се и ту стационира нека Америчка Војна База.
● БиХ. Са Агресивним муслиманским Сарајевом. Агресивним према свима. И Србима и Хрватима. То више, није унутардејтонски сукоб, два ентитета, или Државе, како јој, непостојећој, воле да тепају, и сепаратистичке Српске. То је покушај одумирућег Сарајева да, задњим трзајима поклопи Србе док Хрватима не да ни да бирају Члана Предсједништва.
*
Неоспорно је да Амери долазе са Југа.
Амерички Армажман Македонија може да се претвори у Рат. У коме ће Македонци, ненавикли на ратовање, као и муслимани у БиХ, бити искасапљени од дивљих хорди, потомака некадашњих комунистичких бункераша.
Иако је Иванов, Предсједник Македоније, Сорошево, Натоово и Америчко Чедо, није пристао да да мандат лажним социјалдемократима који су се нагодили са Шиптарима на основу Платформе коју је одобрила Тирана.
Ну. Македонци могу очекивати унутрашњи рат и разарање у једном дужем временском периоду, мрцварење које би се завршило фактичким шиптарским стањем као што могу чекивати и неку врсту сиријске руске помоћи која не мора бити руска. Као и добровољачке манифестације из Србије. Косово би се такође глатко укључило и на тај начин, у нејасним варијантама, отворило могућност ангажовања Србије у заштити Срба Севера. Који би, од Шиптара, одмах били на удару.
Американци, дакле, имају Приштину. Нису сигурни за Скопље. Сарајево је одсјечено и све више личи на бункер Енвера Хоџе, којим сада газдују Бакир Хоџа и Шевћета Кормак. Београд им је нејасан. Јер је Русија, очито, пустила Вучића да побиједи. Док је, истовремено угостила Додика. То и Београду и Америма треба да буде преочигледан знак. Јер није Додик примљен код Лаврова због тога што је загађен бродски хрватск зрак.
Русија је одувијек имала стратешки циљ на Балкану. Не да влада Србијом. Већ да се Србија налази у стабилном Балкану. И да се због Срба не сукобљава са Америком. То је окосница политике коју је Русија формирала након пада Берлинског Зида.
Сада је дошла до даха. Јер су јој то будале, америчке и бриселске, санкцијама омогућиле.
Она сада има и подциљеве, које јавно не демонстрира.
● Приближавање Србије Русији. Даље, корак по корак, везивање Србије. На разне, економске и оружне начине.
● Строги Дејтон у БиХ. Што значи апслутна подршка Српској. Мада се то никада неће рећи.
● Изградњу великог упитника у Црној Гори. У погледу уласка у Нато Пакт.
*
Када се све пореда. Русија боље стоји. А Америка ће се морати бавити унутрашњим фронтовима. И, након, дебакла и Сирији, неће имати снаге да овдје разбуктава Рат таквих размјера.
Ну.
САД ће, то пулсирајуће војно, територијалистичко, морганистичко, крило, које ће живо бити и кад би се појавила два, три, Трампа у Бијелој Кући, настојати да од Албанаца и Шиптара, начине ИСИЛ Балкана.
Колико ће бити одлучне у томе, те Трампове и Нетрампове САД, видјеће се по развоју догађаја у Македонији.
Стога посјету Додика Москви, боље речено Лаврову, треба гледати слојевитије од Наде Мацуре.
А не као БББ, Будалетине Босанских Брдусина, које у први план извлаче изјаву како Српска неће ићи у Референдум Сецесија.
Најбоље да је Додик толики Тале па да оде Лаврову у Москву и тамо каже Прво ми па онда Донбас.
Све док Сарајево одумире брзином Бакира Изетбеговића, Република Српска нема потребе за Референдумом Осамостаљења.
Али. Република Српска треба да ради као да ће Бакир бити ту још сто година. А да се спрема као да ће сутра морати да се осамостали.

четвртак, 2. март 2017.

СТАРА ШЉИВА
И ВЕСЕЛО НЕБО
БиХ ЈЕ
СИМУЛАТОР,
ИНКУБАТОР,
КАРБУРАТОР

А најприје ће бити да је Мјешалица за Балегу и Брабоњке.
Сви процеси који се овдје одвијају, ни на који начин нису повезани са стварношћу. Већ су само голе Симулације.
То је Охаер демонстрирао од самог почетка. Радећи све против, и на рушењу, Дејтонског Споразума и Устава БиХ.
Предсједништво БиХ је Симулатор. Као и Савјет Министара. Као и Парламентарна Скупштина БиХ. Па све до Сејдић/Финци групе.
Свако у БиХ симулира ставове, политике и процесе. Све за шта се залажу, симулатив је. Једино Власт Српске, у прошлој деценији, не сумулира да је за Дејтонску Самосталност Српске.
Извике о Европским Интеграцијама, више су од симулатива. Оне су комедија. Која се, полако, претвара у Дантеове Кругове Пакла. Круг Реформске Агенде. Круг Механизма Координације.
БиХ је и Инкубатор. Једнако високотехнолошки.
У њему се гаје мала бића која треба да из Мржње прерасту у Послушнике. Којима ће се надијевати имена Лидер. Фактор Мира. Пробосанац. Стожер Суживота. Небили се, какогод, одгајио какав свеприхватајући Вучић. Који све прихвата, ничег се не хвата и напредује без заната.
То ће овдје тешко да иде јер је мјешавина ваздуха посве друкчија него у атмосферама других подручја.
Али је проблем и у томе што је много лабораната око Инкубатора. Па свако очекује да ће баш његово једнодневно пиле да израсте у Страшног Петла.
Зато је БиХ и Карбуратор. Ту се, уз помоћ неколико примитиних шарафчића, поклопаца и лептирова, нема електронике и процесора, прави мјешавина ваздуха и паљевине.
Па, како ко има приступ шарафчићима, цријевима и дизнама, тако убацује свој рецепт. Неко појачава оловни бензин, онај први Рокфелеров, који је бацан као отпад, неко убацује више азота. Кисеоника најмање убацују. А с времена на вријеме, неко завуче и Курчину па карбуратор претвори у турбо компресор. Па скочи температура, па циче уставне промјене и усијају се реформе.
Зато у тој технолошкој СИК машини, Симулатор, Инкубатор, Карбуратор, најбоље пролази дављеник типа Иванић или Човић. Симулирај, лажи, лежи се, протежи се, диши и азот, ако треба, претварај се и замотавај.
Док прилуде, као Бакир Изетбеговић, ћорканишу по огради Ћуприје из претпрошлог вијека.
А онај ко говори јасно и залаже се за своје, отворено и прецизно, постаје мета за одстрел. Покриће за све. И жртва-злочинац, умјесто свих.

среда, 1. март 2017.




 ДОЛАЗИ ЖИВОТ

УРБАНА ГРАФИКА
ЕСДЕЕСОВО ОПРЕДЈЕЉИВАЊЕ
ЗА САРАЈЕВО, ИЗМЕЂУ СРПСКЕ
И БиХ, ВЕОМА ОПАСНО
ПО СРПСКИ НАРОД

Сједница Народне Скупштине Републике Српске и њени Закључци о Бакировој Ревизију, коју је покренуо, уз саслужење српских чланова Савјета Министара, али и других изабраника, из СДС-а и ПДП-а, док су Хрвати, па и Хрватски Члан Предсједништва, уздржани у том рату Срба, муслимана, Сарајева и Београда, скоро да и није била потребна.
Јер је став Власти Српске био познат. Јер је став Ситношићарџијских Сепетара из Савеза За Промјене био познат. Јер нема законског и уставног механизма за контролу представника Српске који су одлучили да се потурче.
Савез За Промјене, у Сарајеву, никада неће дјеловати у интересу Српске.
Јер су штелери те машине тако подесили параметре.
Шаровићево извикивање да они морају дјеловати у Савјету Министара јер је то интерес Грађана, који, замислите, могу да остану без пасоша, политика је дјечијег вртића а не Национална Политика.
Дабоме да нико није очекивао од класичних и изанђалих Есдеесоваца да размишљају о Националном Интересу. Јер су одмах, на почетку, прихватили Пробосанство као своју оријентацију.
Такође, Шаровићева парола да они, у Сарајеву, одлучују по својој савјести, најава је темељитијег Политичког Потурчавања Представника Републике Српске у Заједничким Институцијама.
Очито је да се ради о грађанизацији и комшићизацији Срба у Савјету Министара и ПСБиХ.
Ништа се боље не би понашао ни Иванић да га Бакир Изетбеговић није понизио и дирнуо му у сујету.
Иванић је, без обзира на сво његово Србовање и Српствовање, најодговорнији за овакву ситуацију. Јер је он, како је сто пута изјављивао, имао циљ да у мозаичкој властничкој композицији у Сарајеву буде Сазап а не СНСД и коалициони партнери му.
Стога СДС и ПДП обављају посао за Иванића. А то што се Иванић антиревизионише, у складу је са његовом оријентацијом ка улизивању Бирачима Српске, након одласка са мјеста Предсједника ПДП.
Сазап на овај начин ставља Заједничке Институције изнад Републике Српске.
Што је антиуставно, јер у Уставу Дејтона, ПСБиХ, нигдје и ниучему није изнад Народне Скупштине Републике Српске. Нити је Савјет Министара изнад ентитетских влада.  
И антисрпски је.
Те институције БиХ не бирају се у Српској. У Српској се бирају представници Српске, односно једна трећина тих институција.
Стога се не може позивати на Бираче и изборну независност. Они представљају Бираче а не себе.
Понашање свих тих изабраних и именованих представника није лако регулисати Законом и Уставом. Не само због тога што је Национални Интерес Српске тешко преточити у параграфе а Народну Скупштину поставити у неког врховног налогодавца или савјетодавца и оцјењивача. Већ и због тога што је за то потребан политчки процес и вријеме.
Стога је овај преседан Сазаповог понижавања Народне Скупштне, и Републике Српске, опасан преседан.
СНСД-у, као носиоцу власти у Републици Српској, остаје једина алатка која је могућа.
А то је да до избора 2018е, најгрубље оголи овакву Пробакировску оријентацију Савеза За Промјене, Есдееса и Педепеа.
Како би Бирачима било јасније да се ради о најпрљавијој Издаји Српског Народа и Републике Српске.

уторак, 28. фебруар 2017.

ЗАШТО СРБИЈА
МИСЛИ ДА ЈЕ РЕВИЗИЈА
УНУТРАШЊЕ ПИТАЊЕ
ПРИЈАТЕЉА ИЗ БиХ
У КОЈЕ ОНА НЕ ТРЕБА
ДА СЕ МЕША

Разумијем да је Вучић заокупљен Предсједничким Изборима. Стање је тешко, проценти тијесни.
Као и Дачић, који ту и тамо нешто каже и о том питању, али више са нивоа ресора иностраних послова а непримјетно са нивоа Националног Интереса. Дачић се, исто, забринуо, хоће ли проћи његов одабраник Вучић, коме је однио све хартије од вриједности, и личне и Еспеесове.
Стиче се утисак да Србија нема проблем да сутра БиХ издејствује тужбу у којој ће Србија бити окривљена за Геноцид у Босни. Вучић би организовао ванредну конференцију за новинаре и рекао да Србија остаје вјерна регионалној стабилности, да је непоколебљива на путу Европских Интеграција, да никада неће признати да није признала Косово, па, након мале драмске међупрстовне паузе, кроз сузне наочаре, рекао, Позивам Бакира, мог доброг пријатеља, у Београд, на једну регионалну шетњу Кнезом и Калемегданом.
Хрватска, пак, која са Ревизијом нема ништа, и која, чак и ако се Србија оптужи за Геноцид у Босни, неће нешто окористити, озбиљније се бави тим питањем.
Загреб показује разумијевање за Човићеву суздржаност.
Залагањем ра федерализацију, Хрватска помаже Српској.
Синоћ је званична државна телевизија организовала посебну емисију о Ревизији.
Мада, у тој емисији, осим Лучића, нико не разумије ништа.
Да разумије, не би узели оног клемпу Крсмановића у ливе из Бањалуке.
Главно питање је Зашто се Србија понаша тако.
Главни одговор је Јер је у предајној фази.
Србија се предаје.
Србија се предала.
Србију је, скоро, срамота саме себе.
Србија, јер је такво њено Вођство, и Опозиција у лабораторијским траговима, најрадије би донијела декрет о одустајању и од Косова и од Српске. И да се више тиме никада не бави.
Србија је под влашћу Искривљеног Политичког Ума. Са поптуно поремећеним вриједностима. Демократским. Националним. Будућим.
Контакти те власти са Блером, Мекејном, Клинтоном, Шредером, који данас са Вучићем разговара о Предсједничкој Кандидатури, Сунце Ти Јебем Жежено, само су знак добровољног аутизма Србије.
И предаје на темељима тог Аутизма.
Србија је у опозиционом калу. На приручној позорници гдје се Сокачки Ћоркани упињу да буду противкандидати и истичу своје жеље да буду Предсједници Србије, немајући никакав политички пут иза себе, никакав сет националних ставова, никакву групу резултата. Омогућавајући тако Вучићу да прође кроз Изборе као Во кроз расаду.
Да није та Ревизија уперена против Српске, Српска би требала да се, једнако, не чеше око тога.
Али је, нажалост, уперена директно против Српске.
Када би осудили Србију за Геноцид, тражили би поништење Републике Српске. Извикивали би да Српску није створио Српски Народ Овдје, у крви, страдањима и рововима за опстанак, већ Геноцидна Србија. Телалили би да Геноцидна Србија одведе своју Геноцидну Чељад, Преко Дрине, и да Ибербосанску Расу остави само у својој чистоти, жртви и сјају.
Зато Српска мора да се бори.
Против Ревизије. Против Београда. Против Есдеесових Потурица. Против Ћумезли Бакира.
Јер, није то њена посљедња борба.

понедељак, 27. фебруар 2017.

ШТА БИ ЗА СРПСКУ
ЗНАЧИЛА
ДЕМОКРАТСКА БЛОКАДА
САРАЈЕВСКЕ ВЛАСТИ

Да није коштојест, да СДС није трајно инфициран Босићевском инжењерском комбинаториком слабе струје и малих отпора, да је то Странка која је барем некад имала Националну Визију или Национални Програм, да није Савез За Промјене створен као гаражни пројект Једне Амбасаде, ради помоћи Бакировој Унитаризацији Босне, и избору Младена Иванића, вјечне пудлице и љубимице енглеске међуанродне заједнице у БиХ, Бакирова самоубилачка Ревизија, била је богомдана прилика за Републику Српску.
Да Сарајски Унитаризам и Лажну Државу Босну стави пред избор. Или Гиљотина или Дејтон.
Ну.
Понашање Савеза За Промјене, Есдееса, као стожине тог набрзину садјевеног сијена, потпуно је логично. Они су заробљеници Амбасадне Пробосанштине и више немају пута за назад.
Они се сада не могу једноставно вратити у Републику Српску и заузети мјесто на политичкој сцени које су имали прије историјског предавања Младена Босића на сарајевском Факултету Политичких Наука.
Они тим путем морају ићи до краја.
Као и друге Политичке Странке које су прихватиле такве аранжмане.
Цијена је покапајућа. На том путу изгубили су Локалне Изборе. И изгубили су Предсједника Странке, Босића, таквог драгоцјеног стратега, практичара и комбинатора. Изгубили и много важних чланова.
Бакир Изетбеговић је много шанси пружио Републици Српској.
Пружали су их и прије њега, Силајџић, Лагумџија.
Власт Републике Српске је искористила колико је могла. А није могла много.
У ситуацији када се треба борити за Самосталност Републике Српске, барем Дејтонску, неко ти скаче по парковима и говори како си Укро Килу Злата.
Бакир је прву велику шансу пружио са Даном Републике. Сада је то Ревизија. Која је најављивана и на коју се могла припремити стратегија.
Власт Републике Српске била је, у оба случаја, у неповољном троуглу, Савез За Промјене – Међународна Заједница – Београд.
Сва три угла су се понашала по принципу Оћу пишкит, оћу какит.
Српској Демократској Странци обје шансе су биле много искористљивије него СНСД-у, односно Властима Републике Српске.
Могла је помоћи да се зада завршни, коначни, ударац Сарајевском Унитаризму и сталним насртајима на Републику Српску. Могла је, са позиција учешћа у Власти Сараја, бити првоборац тог процеса.
Али и није могла. Са Мектићима, који се, данас, поносе, што нису изашли на Референдум.
И за Ревизију је постојала велика Шанса СДС-а.
Она је већ пропала. Данас не би била ефикасна јер би умјесто плодног тла, пала на киселином посуто земљиште.
СДС, и СЗП, могао је једноставним потезом да убије неколико босанских међеда који се више никада не би пробудили из тог унитаристичког сна.
Могао је да одлучи да њихови министри у Савјету Министара поднесу оставке.
Јер се не слажу са политиком Већине у којојој су се затекли. И које, Већине, тада не би било.
Онда би кренуле консултације. Које би Српска могла да вуче до Избора.
Јасно је да СНСД не би улазио на мјеста СЗП. Јер се јавно тако позиционирао и то би, политички, био погубан потез.
Тада би СДС могао да постави услове. Да изнесе Политички Програм за Републику Српску. Или овако, по Дејтону, или никако.
Не би имао боље политичке платформе за Изборе 2018е.
Сарајево би против себе имало тако јак Српски Дејтонски Фронт да би могло само да гледа како Миљацка отиче, плиткоћом привидне Државе.
То би отворло могућност Велике Коалиције у Српској, након 2018е, изборног потапања малих странака, тих чичкова на обојцима, које нису низашта осим за играње пиљака са кадровским пизицијама.
Дабоме, да је све ово идеализам.
Али не кошта ме да потрошим мало слова.

недеља, 26. фебруар 2017.

ЕНКЛАВА
САРАЈЕВСКИХ
ТУРАКА

Проблем Босне и Херцеговине није рјешив.
Она је само Јаловина на вијековима таложеној Мржњи и Лажима.
Гдје су Лажи новијег датума.
Хрвати у њој нису ни за какву еуропеизацију, већ за чисто Хрватство. Са примјесама Усташтва, ако затреба. Само се ХДЗ БиХ држи уљудбено и латински, да би сачувао супстанцу. А, због тога, Сарај настоји да нађе довољно својих Лијановића, Даиџа и Комшића, да поништи тај ортодоксни хрватски тренд.
Срби, у Републици Српској, нису ни за Исток ни за Запад. Већ су само за Национални Опстанак. Они знају да живе изнад Јасеновца.
Стога Сарај настоји да нађе довољно Потурица да им разбије то исконско природно давање.
Бошњаци, по најновијој номенклатури, које представља Сарајски Политички Круг, и, још уже, Бакир Сарај Чадор, нису за Европске Интеграције. Али нису ни за Исток. Они су амалгам ишчашене, искомплексиране и сламкоспасоносне идеје о Исламској Републици, Алије Изетбеговића, једне аутистичне идеје о немогућој Држави ендемске префабриковане вјерске скупине.
Бакир Чадор Сарај настоји да искористи нешто Истока, Ердогана, али само за ту своју аутистичну идеју.
Стога прихватају, Сарајтурцичадорци, мјешавину свијести Отоманских Кољача и овдашњих слабих православних прагматиста који су прихватли Ислам да би сачували, не егзистенцију, већ богатство, чаршијлук и привилегије. И да би били изнад Сиротиње Раје.
Та особина Слабих Православаца није овдашња. Она је индукована из исте те Отоманске Подсвијести коју су паше одржавале као главну технологију владања. Јер је свако, од подржавалаца Паше, знао да ће изгубити главу, што постаје важнији и Паши ближи и оданији. Само се из крвних жила трудио да то буде што касније.
Тај подсвјесни Амалгам Отоманске и Потуричке Свијести живи и данас у полиитичкој групи Бакир Сарај Чадор.
А епохално егземпларно, нијансирано и слојевито презентује га Бакир Изетбеговић.
Који без икакве савјести користи слабу сарајску балијску сиротињу као подршку својој одлуци о Ревизији, коју је давно донио, само пред дуњалуком чини представу, и који не жели ни да одшкрине врата ничега што је Држава, у коју се куне, и он и они му, тврдом турском крвавом сабљом, већ све ради мимо институција те Државе. Доказујући, тако, да је лажна и непостојећа.
То је сасвим природно. Јер Отоманска Империја никад није била Држава. Бакир Изетбеговић и не може друкчије да се понаша но као Паша.
И он то тако ради. Он је најбољи Паша у досадашњој Репрезентацији Сараја. Укључујући и Бабу му, Силајџића, Лагумџију или било коју другу Џимлију.
Бакир је најбољи Паша јер је најнеспособнији, најнеполитичкији, најподмуклији и најлукавији.
Стога Срби, а и Хрвати, треба да прихвате то као Међну Чињеницу.
Са таквим Политичким Сарајевом, нема европских интеграција, нема двадесетпрвог вијека, нема заједничке државе, нема компромиса, сурадње и једнакоправности, нема ни Федерације.
Они ће те увијек гледати уочи. И мирно погазити своју ријеч. И твоју главу.
Зато Бакир Изетбеговић мирно каже да иде у Ревизију а онда каже да је спреман да пружи руку.
Типични турчин.