2568.

МУСЛИМАНИ

СУ КУПИЛИ

БУДУЋЕ

ДВИЈЕ, ТРИ,

СРЕБРЕНИЦЕ, СТВАРНЕ

И ИЗМИШЉЕНЕ*

*није за -27 и копања

Позоришна хапшења за познату засједу за српску нејач која је спашавала главу извлачећи се према Рогатици, муслиманска патриотска армија је једино тако имала храбрости, тријумфалан насртај на цивиле или на напуштена подручја уз херојске наредбе Пали све српско, па пуштања на слободу, само су емулзивни премаз како би се прикрили аргументовани напади на промуслиманску политичку оријентацију суда и тужилаштва Унитарног Сарајева.

Прво питање. Шта сте чекали досад. Као да у том подручју живи двије милиарде људи па се не може пронаћи шачица злочинаца. И као да је ту дјеловало седсамсто четрдесет три бригаде.

Друго питање. Кад мислите почети лупати табле са ћирилицом.

Оваквим односом према организованим и планираним злочинима према Србима, и пресијом на Србе због непостојећих геноцида, муслимани само купују неки будући рат и убијања која ће се умножити за све оне непроцесуиране и прешућене у посљедњем рату којег су они изазвали и водили.

Историја се, браћо муслимани, не завршава са једним вјештачким геноцидом.

2567.

ТАЧИ ТРЕБА

ДА ДОБИЈЕ

ПРАВОГ НОБЕЛА,

ТЕРОРИСТИЧКИ

ПОЈАС САМОУБИЦЕ

Много је експлозива утрошило вријеме. Данас многи и не знају зашто се Нобелова зове Нобелова. Нобел је измислио неки експлозив па је онда видио да то људи злоупотребљавају, јебига Алфред, људи би злоупотријебили говно, кад не би имали шта друго, и покренуо идеју, он, или неко около, да се од зараде на експлозиву награђују они који стварају нормалне ствари. Мада је, знајући људску историју, од пећине, експлозив једна од најнормалнијих ствари и људима најпримјеренијих ствари.

Данас се додјељује и Нобелова награда за мир. Једна од најусранијих. Најзлоупотребљенијих. Кад ми помогнеш да неког сјебем, у великим геополитичким размјерама, даднем ти Нобелову награду за Мир. То је награда за Окупацију, МТЈ.

Сада су Котрљачи Јавне Перцепције, Нови Педери то зову Спин Докторима, лансирали причу о томе да Тач и Дач добију Нобелову Награду за Мир.

Генијално.

Настрану то што ти отмем Косово, па направим рат у Југославији, дабоме, оптужим за то тебе, онда прогласим Косову независност, уврнем ти муданца, да потпишеш. И на, крају, улазим на Белом Коњу. Дајем ти Нобелову.

Генијално је што Тач постаје Херој а Дач се трајно биљежи као издајник. Он је просто приморан да буде двострука личност. И Херој и Издајник.

Генијално је што Тач више није кривац низшта. Што се један Дрипац, Терорист, Есктремист, Злочинац, трансформише у Калимера. И што Дач сноси кривицу за све што је урадио Он и Његови. Слобо. И што лако може да му Партија ПУЧ. У Чабар.

Дабоме да Дач није за Нобелову Награду. Са Косовом нема мира. Ово је само феноменално оформљена топла леја за могући будући рат.

А Тач. Тач је за правог Нобела. Двадесетседам кила динамита, око паса, даљински активатор у лијевом џепу. Да би десна била слободна за руковање. И један код припадника. За случај да се Тач усере и несмједне активирати појас.

2566.

МИШКО ЗАУСТАВИ

ПОРЕСКИ АУТОБУС,

СКИДЕ ПРЕСУДУ

СА ОЧИЈУ И ДРЕКНУ:

КО ТО ТАМО ПЕВА

ДЕЛТЕ МУ ЈЕБЕМ

Пева Цеца, Мишко. Где ти живиш. Рече старије Циганче и тихо, тише, у дну аутобуса, повуче Волео би, мајко, мила, да се ово само снева.

Како ме мајка Стоја није родила за редитеља. Да направим филм око ове приче. А и да ме је родила, курац бих негде нашао паре за филм.

У том сценарију могло је да се све повеже. Осуђеник 17491, Мишко звани Порез, Аутобус на дрва, пун затвореника који иду да слављеничком народу, на тргу, деле бесплатан новогодишњи чај, а предзору расол, и тако олакшају прелазак из нове у стару годину, Цеца Певаљка, звана Наруквица, за ногу, осуђивана због Неки Лоповлуци, одушевљени народ београдски и васцеле Србије, и овде непоменути састав политичког врха Србије. Нисам ја наиван као Б92.

*

Мишко звани Порез свеже је осуђен а због одмах испољеног примерног владња и прогласа да неће бежати, добио је место возача затвореника путем аутобуса. Добро се држао и ту вече, мада му се на лицу видело да му није до певања.

Кад се приближио Тргу Жртава и Финансија, пошто је прошао Булеваром Корупције и Приватизације, чуо је убитачан разглас. Има један град.

Тад Мишко звани Порез скида повез, зуаставља аутобус и каже оно што каже.

*

Овде цитирати горњи наслов.

*

Цеца, Мишко, где ти живиш.

У свакој нормалној земљи има ги којису за апс, којису за службу, којису за певање и увесељавање. И којису за власт. То немо да заборавиш никад, Мишко.

Мош да апсиш Цецу али, онда, немош да будеш власт. Мош да зајебеш државу ал немош Власт. Ако то она неће.

Свака Власт најбоље зна кога мож да апси, кога не мож. Кога не сме.

Цеца мож да буде криминалац. Ти не мож. Велика је разлика између певање и цвилење. Народ, кад падне у певање, не пита за паре. Није ги брига ко краде паре. Мож и Цеца. Свеједно су то већ украдене паре. По десети пут.

*

Зато ће Цеца певати за Нову Годину. А Мишковић за Стару Судницу.

То је, дакле, посебна феноменологија ових простора. Нарочито Србије. Рекло би се да је за криминал и корупцију, задужена Власт, да се пита Власт, Закон и Суд. Не би се рекло да се пита народ. А пита се.

Чим осуђеница за криминал може да забавља светину, и да јој то нико не узме за зло, као ни то што је била жена класичног убице и криминалца, већ јој је повећало популарност, Народ је саучесник.

Стога некога треба да забрине и равнодушност Народа у вези са Мишковићем.

Нисам приметио да су масе егзалтиране. Нити су баш уверене.

КОБРА

2564.

УНУТАРНАЦИОНАЛНО

ПОМИРЕЊЕ

НИЈЕ МОГУЋЕ И

НИЈЕ ПОТРЕБНО

Унутарнационално помирење најприје се манифестује као прикривена рехабилитација губитничке и ретроградне стране. Потом као исправљање такозване побједничке фактографије ради фалсификовања улога, токова и трендова. И на крају, као национално лутање, бауљање и лавиринтисање. Што је погубно губљење убрзаног новоисторијског времена.

Рехабилитацију, као главни робни и историјски продукт унутарнационалног помирења, увијек воде маргинализоване политичке и друштвене снаге. Никада водећа снага.

Најпознатија овопросторна национална помирења су Партизани и Четници и Усташе и Партизани. Треба обратити пажњу ко је на домаћем терену а ко је гостујућа екипа.

У Србији, пошто је пао Тито, пало Самоуправљање, пао Слобо, пао Господин Легија, а још није дошло вријеме да се руши Вуч, најактуелнији процес јесте Гранд Парада Четника. И посебан процес. Сви Тражу Дражу.

У Хрватској пада занимљивост. Како сви усташе против ћирилице. А нема Срба, нема Партизана. С ким да се мире.

Радош Бајић, маргиналац своје професије, креирао је серију Равна Гора, толико равну да гора не може да буде. Равну као равнодушност. Медијски се развикао да је дошло вријеме да се покаже све оно што комунизам није дао. Смешно.

Дража је посебна сторије. Прво треба са га се прогласи мртвим. Па да се нађе. Па да се ваздигне. Па, ваљда, да се рехабилитује. И споменикује.

Стидљиво, на видјело избија и истина о Четницима, коју комунизам није баш форсирао. Да би мирније могао да проповиједа и проводи Братство и Јединство.

Незнано је колико је покоља српског живља било од стране Четника. Као што су они с краја четрдесет треће. По Дражиној писаној наредби. Да се очисте, с југа на сјевер, сви срезови, а нарочито Гроцка, Умка и Срез космајски.

Четници су тада клали шестомјесечне бебе и одсијецали им главе, из правих српских породица у којима је било Солунаца али у којима се задесио и неко у Партизанима.

Исто то радиле су Усташе Србима у Дракулићу, код Бањалуке. Много умноженије него Четници у Вранићу.

Партизани, ни према Србима, ни према Хрватима нису чинили такве злочине.

Стога национално помирење једних и других са Партизанима, односно Комунистима, и национална рехабилитација тих класичнких кољача, колабиорациониста и мрачњака, није могућа. Чињенице о њима нису компатибилне.

Али. Унутарнационално помирење није могуће из дубљих друштвених разлога.

Те привидне подјеле су, у ствари, смјена снага на националној историјској позорници. То нису подјеле. То је одлазак, или долазак, великих друштвених снага које национално питање настоје да ријеше са временом које неумитно пролази или са временом које једнако неизбјежно долази.

Како те промјене, смјене и судари снага и времена не могу да се догоде у једној временској равни, у једном друштвеном трену, чак ни у једном великом рату, тај процес се препознаје и демонстрира као Подјела.

Стога је свако унутарнационално помирење, у ствари повратак уназад. То је нарочито видљиво у Хрватској. Не знам како ће се ствари одвијати у Србији. Али је непобитно да се точак историје настоји вратити под шубару а извући из глиба петокраке.

Дакле. Помирење није могуће. Најприје стога што је вријеме отишло даље и једних и других снага више нема на сцени. Осим њихових одраза и ресентимана. Историја се увијек одвија путевима побједе. На којима побједници постављају знаке и брвна. Ново вријеме нема могућности застајкивања, присјећања и тражења изгубљеног.

Унутарнационално помирење није ни потребно.

Оно је у нескладу са новим временом за којег нација нема времена за чекање. Које не може да чека празна национална наглабања о парцијалним чињеницама који нису докази већ само магла.

Оно је, и кад би се могло извести стварно, или када би се извело фиктивно, губитак и застој. Оно је процес крајпуташа. Оно је чекање воза на лажном перону. Оно је заустављање друштва, државе и нације у мемљивој и спарној чекаоници прошлих возова који неће доћи. Јер за њих нема колосијека, возовођа и локомотива.

Стога Равнош Бајић ради узалудан посао. Губи Српско Вријеме. Замајава Србе и Србију. Која има пречих послова и одлука.

Чак и када би се снимила серија о Покољу у Вранићу, ефект би био исти.

Потребно је све само достојно и вјерно обиљежити и записати. Не прескакати и не преправљати. Не уљепшавати и не блатити.

Јер. Мора се напријед. Нико више не чека Четнике и Партизане.

  

2563.

ЕСЕНЕСДЕУ

НЕ ТРЕБА ПОДРШКА

ЕСДЕПЕА НИ

КОД ДИМЊАЧАРА

ПА НИ КОД

СОЦИЈАЛИСТИЧКЕ

ИНТЕРНАЦИОНАЛЕ

Агитпроповски земљани медијски лонац Сараја лансирао је тезу како би Есенесде могао поново поднијети захтјев за чланство у Социјалистичкој Интернационали.

Та Курчева Интернационала, подсјећам, избацила је Есенесде из својих редова и кругова по основу пријаве Лагумџијиног Есдепеа. За избацивање су гласали и Соцбраћа Оног Милановића. Све са идејом да се Булкан поптуно социјалдемократизује. УКК. Красни.

Сада извори ниски Есдепеу кажу да Есдепе, и Лагумџија, не би имао ништа против да се Есенесде врати у СИ.

Неподношљива је та сарајевска понижавајућа вјештачка умилност.

Пошто су нас опањкали и избацили, спомоћу својих братских европских унитатиста, сада би нас радо држали на процедурама а ми да пред прагом машемо социјалдемократским независним репом чија судбина ће зависити од Лагумџије. МВЈ.

Прилично добар покушај креирања отоманске параситуације у којој би Есдепе обећао Ахднаму Есенесдеу.

Што се мене тиче, Социјалистичка Интернационала може да пјева борбене. Прије тога може да, диљем социјалистичког, и недемократског свијета, објави плаћени оглас на цијелој страници, укључујући и Незасите, о томе како су учинили неправду Есенесдеу. Па потом да дођу на ноге, Овдје, да мало цмиздре. Платићу им јевтин ручак у неком хладном свадбеном салону. Па да, онда, размислимо, једно десет, двадесет година.

А Есдепе, странка која има најбољег министра у верзији ФБХ, и која је носилац Црне Ташне Седмог Дана, и којој приличи да буде чланица Интернационале Црних Замјенских Ташни, треба да Милораду Додику подигне бронзани споменик на свакој већој сарајевској раскрсници. Да тури главушу у костретну торбу и да шути. Јер. Да Додик није показао душу и оставио Злагумџију на мјесту министра ничега, Партија би му се распала и претворила у невладино удружење киријаша.

 

 

 

 

 

 

 

ДОБИО САМ, АВ, СПС, ПСЕЋИ СМС, ДА РАЈКО ВОЛИ ЖИВОТИЊЕ. ПА САМ
ДОШАО. АВ. ДА ВИДИМ И ТО ЧУДО. ЗА ПРВИ ДОЈАМ, ДОСТА ЈЕ МИРОЉУБИВ. АВ.

2561.

КАД ГА МИЋО

ЗАШИЉИ ПА ЛИЗНЕ.

КУД СВИ ТУРЦИ

ТУ И КУРВА ЏАВАХИРА.

Мићо Мићић, један од преживјелих руралних провинциоида из Еседеесових и Педепеових Влада, сјетите се само Букејловића, Ценићке, Ђерића, оног минимистра спорта и омладине, породица је много племенита ствар да бих је ставио у његов ресор, али и данас, тај Мићо, изгледа као да је по живота јео само куване тикве. Буцмасто и антиинтелектуално.

Иначе, у Семберији, изгледа, само успијевају Миће, зуква, тиквењаци и Алекса Милојевић. Сви остали шутом шуте.

Такав Мићо је одлучио, по наговору свог Сектора за ражњеве, пиар и борбу против Максимовића, да напише писмо Предсједнику Републике, Додику.

Под радним насловом Слушај, ти Миле.

Морам да признам да га тако ни Троњак не би могао написати. Чак ни Корпања. Екрем би знао. Али не би знао да прочита.

Мићо Мићић је начелник једног од већих градова у Републици Српској. Бијељине, којој гравитира цијело једно подручје. Као изабрани начелник обавезан је да глуми градоначелника а не будалу. Његова обавеза је, према Републици Српској, да не буде прилуда ни онолико колико је то нормално у Есдеесовским оквирима.

Његова је то обавеза и према бирачима. Ако покаже да је Будалаш, закључиће се да су га такви и бирали.

Његово писмо, стога, понижавајуће је, прије свега, према грађанима Бијељине, бирачима. И Есдеесовцима. Према онима које он, сирома, представља.

Знам да има поштених и нормалних Есдеесоваца. Али није ријеч о њима. Они су ријетки. Ријеч је о цијелој масовној структури коју Мићо Мићић, на овај начин, овим писмом, извраћа јавности на видјело и показује о каквима се ради.

И показује, какви би сутра дошли на власт. Или, какви ће.  

Садржајно је бесмислено коментарисати и разлагати писмо Миће Семберца.

Чак и његове тривијалне разлоге.

Мићо Ражањ видио је да се коњи поткивају, па и он, жабац, дигао ногу. Као и она курва, са турског друма, што је, кад је видјела локалну луду са непрородним удом, дигла обје, насред прашњавог сокака.

Нажалост. Писмо Миће Мићића слика је и прилика политичког концепта Есдееса и снага које му гравитирају. Ништа концептуалнији и смисленији нису телевизијски наступи Босића и Тадића.

Све је то го Пуси Рајот.

2560.

ПОЧЕО ПРОЦЕС

КОНАЧНОГ

УРЕЂЕЊА СРБИЈЕ.

ВУЧ ИЗВАЛИО

ВРАТА.

Кад Дач почне да даје сентенциране изјаве, понекад ми се учини да Агитпроп поново јаше.

Јучер је, за најбоље између оброка, пуко Почело је коначно уређење Србије. Цијелу ноћ сам размишљао шта их чека, тражио консеквенце, варијанте, ко Фишер у Шпанској Краљевској. А јутрос већ нова Боље да се пева него да се пуца. А прекјуче је било Боље да ме кандидују за Нобела него за Хаг.

СТЈ, ни мој Томан није умео тако рафално.

Како је рекао да је Почело коначно уређење Србије, тако је Вуч извалио врата у свом кабинету.

То не треба да нас чуди. Вуч је стари Радикал. Вук мења длаку али Вучића никад. Друго. Вуча има ко момчине. А и оженио се. Па нек госпођа сад затвори врата од спаваће. Ако сме.

Ну. Проблем је у Србији а не у вратима.

Радни људи конотроле летења су дошли код ППВ да питају сљедећи питањ Шефе, јел може тринеста плата.

Њима се, дакле, јебе за еуроинтеграције, за то што је Дач рекао Почело је, за то што је Шеф, са Првим Предсједником Владе, морао да да Косово, што они, српски контролори, не раде на аеродрому Шангај, Токио и Кенеди истовремено.

Али. Не мора њих то ни да занима. Кој те теро у политику.

Главни питањ је Што ће они по том питању код Александра Вучића. И други. Вуч каже Питао је и Телеком и још многи.

Мој Дач.

Можда је Србија почела да се мења.

Али, курац ћеш промијенити Шефа да се пита.

2559.

КАД ЕРДОГАН

ПОМЕНЕ БОСНУ

У САРАЈУ СЕ

ИНКОНТИНЕНЦИРАЈУ

Велики Вођа, премијер Турске, Тајип Ердоган, вратио се из Пакистана. А на аеродрому га дочекала инструисана одушевљена маса. Свјетина. Тајип је држао говор.

Кад почнеш сам себи да организујеш дочек, не владаш ситуацијом.

Само Наивни Боки Балкански може да мисли да је Турска велесила, да је економски рај, да је демократски врт. Да се еуроинтеграцијски исплати бити добар са Анкаром.

Такви наивци, и државе које они воде, и не спадају у Европу.

Турска је, ипак, подручје Мрака Блистока.

Тај простор, који је добила тројним глувим гламочким, док Томи Николићу није препиздело, нови у односу на фантомско мјесто у ПИК-у, Турска је искористила да се инфилтрира на муслиманска подручја Булкана.

То је у Сарају дочекано као спас. Отишли Америчани. И њихов Сиенен. И покрајни пријатељи. Боно.ба. остала је Туска као свјетионик.

Ердоган, и онај мали брко, Давутоглу, створили су у Сарају, у Босни, у Вашој Држави, пето годишње доба које замјењује остала четири. Створили су Ново Турско Доба.

У сарајским главама. Дабоме.

Зато одмах и полете да пренесу шта је рекао Ердоган. Поред извјештаја гдје је прднуо Џеко.

А Ердоган је, вјероватно говорећи о јебама које има у земљи, о нападима на њега и власт, помињао више од десет година успона и онда рекао да је њима довољна молитва Босне, Каира и тако диљем.

Дабоме да се други нису почешали због тога.

Али у Сарају су у екстази.

Ну. Може да забрине неодговарајући однос Београда и Загреба. У том Анкарском контексту.

Уз чињеницу, међутим, да Турска власт улази у велике проблеме, због овога би највише требало да се забрине Сарај.

Турска му је само још једна Опасна Илузија.

ТОПУЗ
КРАЉЕВИЋА
МАРКА

2557.

КАКАВ ЈЕ ЗАПАД

Површно је перципирати и анализирати Запад, Америку, по Првом Црном Предсједнику, по Гуглу, по Мајкрсофту, по планетарном шунду Кокаколамек.

Чак и по Демократским Бомбардовањима Београда и Багдада.

Циљ Запада у свијету никада није био напредак, хуманизам, људскост, слобода, једнакост и демократија.

Циљ је увијек био да се свијет потчини. И улазак у рат против Њемачке, Италије и Јапана имао је тај циљ. И излазак Армстронга на мјесец. И формирање Нато Пакта. И данас, утицајем на арапаска прољећа, јесени и сузе, промовише се тај циљ.

Безочна употреба Европске Уније, што су Њемачка и Француска, уз обилну помоћ свједока сарадника, Енглеске, допустиле, такође је пројектована као алатка потчињавања планете.

Свакодневном човјеку то не мора тако да се укаже. И немогуће је. Људи имају проблеме Крува И Соли. Не могу да анализирају свјетске силнице Запада и Америке. А они то знају да упакују. Већ годинама убијају Србију, и Србијанце, како су еуроинтеграције пресудне.

Дабоме да иза тога стоји улазак у Нато, читај Отимање од Русије. И Независно Косово. Читај Отимање од Србије.

Али има начина да се свакодневно увиди нељудски карактер Запада. Који је испод свих нивоа курвањског, преварантског и нељудског.

По људима које протежирају, подржавају и употребљавају, познаје се Запад.

Данас Политика Смајловић, вријеме је да Љиљана промијени име, пише нешто о томе. О Ходорковском, класичном пљачкашу, који је постао Симбол Запада у борби против Мрака Русије.

Али. Још су сликовитије оне три перверзне дамице из невладине пјевачке организације Пуши Трио. Само због поштовања женског рода не могу да им кажем све. Таквих у Америци има много, па ниједан трио није постао свјетски. А све се бојим да би изнијеле живу главу да су неке од њих отишле у неку јевтину цркву и пишкиле по светим сакристијама.

Или Кличко. Једна сјајна спортска каријера безочно је употријебљена у геостратешкој игри. Кличко ће бити шлепан и за предсједника Украјине. И он се, јадничак, уживио. А на крају ће бити одбачен као лименка кокаколе.

Зашто свог Мајка Тајсона нису, док је био у зениту, гурали у Конгрес. Већ су пустили, кад су га финансијски измузли сви, да посрће и пада по криминалу и бешчашћу.

Само двије врсте људи подржава Запад.

Оне који пљачкају своју земљу, ону на коју је Америка бацила око. И оне који пљачкају пажњу те земље.

ГОЛОСИСА
ДАМА
СА ШЕШИРОМ

2555.

ЛАКА ТИ ПУШКА

БИЛА, МИХАИЛ,

ДАРОГИЈ,

КАЛАШЊИКОВ

Да није било Тебе, и Твоје пушке, АК-47, не бих ја вечерас писао поспоменичје за Тебе. Чему би се радовао многи мој непријатељ. И они, мада су многи већ отегли папке, који су ме упаковали у рат. Кад сам први пути видио Калашњиков. Како се расклапа, Маму Му Јебем.

Срећом, Ти си то умнотивно смислио. Па сам, као сиромашни српски сељак, одмах схватио.

Испуцао сам из Акице скоро стотину хиљада метака. Братски. Рат је био такав. Што више метака, то више браће. Мало сам, због тога оглувио. Али. Јебига. Цијена Братства није мала.

Него. Да ти о пушкама Твојим зборим.

То је сиротињска пушка, брате Калашњиков. Демократска. Народна. Пушка потлачених, унижених, голијех и босих. Гладних и жедних, неуких и беспризорних. Калашњиков је пушка неизгледних и бесперспективних. Оних којима је само та прошверцована пушка остала. Чак ни као нада. Већ, само, као чаша воде на крају смртоносне жеђи.

Твоја Акица, спасила ми је главу. Стотину метака за минут и по.

Не бих жалио да сам погинуо од Калашњикова.

Окретао бих се у гробу да сам погинуо од неких амричких пушака које су дијељене за истребљење. Ми смо Твоје пушке, пушке Твог имена, узимали ради опстанка.

Почивај у топлом Руском Миру.

Нека те не узнемирава јека рафала из АК-47.

Док их има, дотле ћеш чути гласове сиротиње диљем свијета.

  

2554.

БОСАНСКИ

ПАТРИОТ:

БЈЕЖТЕ НОГЕ

ДА ВАС

НЕ УСЕРЕМ!

Едвин Кутловац, докомнадујући неке босанскохерцеговачке Мисије, побјегао из Судана. Чим је запаприло гујици, магла, јаране. Да сте именовали Мисију Босића, никад не би побјегао.

Какав усрајлук за Босански Патриотизам. Шта ће сутра учинити Срби и Хрвати, кад виде да Бошњаци бјеже. Нема смисла. То је срамотно за једну свјетску земљу. Која је позвана да уноси и чува Мир. Кад није знала код себе, знаће код других.

То је удар на Државу. Ови Наши, пардон, Ваши, ја се мало занио, иду у Сирију а ови Наши, Ваши, јеби их више, бјеже из Судана. Из Мисије.

Лахко је било кад су Хрвати припомагали а Америчани бомбардовали. Па на Србе. Кад је дошло до властитог пркна, Бјежте Ноге Да Вас Не Усерем.

Ово је удар и на Заједништво у БиХ. Два храбра, један усран. Не иде.

2553.

политички графити

ИМАЛ НЕКА

СРПСКА ПЈЕСМА

ЗА СРЕБРО.

ЈЕБАЛА ВАС МИЉАЦКА.

*

ШТА. У ТУРСКОЈ

КОРУПЦИЈА.

МА, НИЈЕ МОГУЋЕ.

ОНИ СУ ИЗМИСЛИЛИ

КЕСИЦУ ДУКАТА.

И ВЈЕРУ МИЈЕЊАЛИ

КОРУПЦИЈОМ.

*

СВЕ ШТО УЧИНИШ

ЉУДИМА, МАЛО ЈЕ.

СВЕ ШТО НЕ УЧИНИШ,

ОГРОМНО ЈЕ.

2552.

ПОРТПАРОЛУШЕ

Овај текст би могао да буде један од 17.853 биљешке о томе како је систематски уништавано Новинарство у земљи БХН, Бранка, Хамдије и Николе, касније у МУЧ земљи, Мује, Ује и Чеде.

Када су муслимани видјели да не могу побиједити Србе, чак ни Хрвате, у братским ратовима, Срби виједли да не могу побиједити муслимане & Нато, нарочито Хрватску, и Палама припојити Книн, а Хрвати видјели да је Шаховница одлепршала са Дрине у виду ластиног репа, наступио је Дејтон.

Тад сам и ја схватио да смо најебали.

Дошли су бјелосвјетски кретеноиди, стручњаци за све и свја. У ствари, шпијунчићи, достављачи, шићаргузи, мисионари, манипулатори, дезинтегратори, дерегулатори и детронизатори.

Појединачно, то јесу кретеноиди али их је било толико да се морало подвести под најезду. И морало је произвести посљедице, нпр, најезде скакаваца на млад купус.  

Нарочито су се скакавци најездили на медије. Приступили су томе систематски и озбиљно. А нама, односно, њима, новинарима, као идиотима са осам промила алкохола у крви и пластичном кесом љепка умјесто главуше.

Потицајем приватних медија разорен је координатни систем Новинарства. Оно је спало само себи низ ноге, ко гаћице пјане конобарице у пола пет ујутро. И никад се више није опоравило.

Шарене лаже о томе како ће Медији, који су замијенили Новинарство, бити процват Истраживачког Новинарства, уљудно сам их питао зашто не створе, и зашто не постоје, Истраживачке Медије, о томе да ће закон о доступности информација бити темељ процвата независних медија, о томе да се на шестомјесечном, шестонедјељном, шестодневном курсу могу одшколовати новинари, убијале су у појам и оно мало преживјелих искрених поклоника Професије Новинар. Да је тако, СФРЈ би већ четрдесетдевете имала дванаест милиона академика. Колико је шестомјесечних курсева организовала.

Сљедећа степеница у дно била је наметнута демократска регула да свака божија шуша од институције мора да има портпарола.

Одмах су новозапржени новинари показали изузетан нагон за појединачно самоодржање и похрлили су да буду Портпароли.

Подпароли.

Многе веће институције имају и по неколико таквих извршилаца. Јавност је осебујно осупнута. Нико више не гледа Сулејмана Пичаственог. Сви само чекају шта ће речи који Портпарол. Портпаролка. За коју прилику се неке од њих први пут фризирају, и накарминишу, у посљедњих стодвадесет дана.

И сви, ујутро, у кафанама, а увече на есемесу, препричавају шта је саопштио-ла Портпарол-ка.

Зајебанцију настрану. Дошли смо уситуацју да је из новинарсва отишло на десетине, можда на стотине, младих људи који су могли да се школују у тим медијима и да многи од њих израсту у новинаре. У ситуацију да смо створили илузију добробити за јавност и медије и за отвореност институција. У ситуацију да на много мјеста имамо неспособне и за јавност мумлаве прве људе многих институција па смо им још придодали и муцаве портпароле. То је ПРУ3ЛПМ. Пи Ар  у Три Лепе.

Оне који нису успјели, или им нису дали, да постану новинари, смјестили смо у колосеумаријум Малих Пантића. Потрпали их по канцеларијама.

Ту, скоро, као посљедњи случај, извјесни Новинар, који је на Атевеу био познат по великој љубави према мени, отишао је да буде Подпарол у неко министарство, кажу.

Неком Саућут, неком Честитка.

Упућујем.

2551.

ПИНК

У СЕПЕТИМА

ОДНОСИ

ИЗ БОСНЕ

И кад ти косе и мотике буду зарђале, Србијо међу микорофонима, Певаљке ти се рађале, и кад се општине Севера буду ослобађале, Србијо међу Шумадијом, Певаљке ти се рађале, и кад Мунцизе буду престали са повицима Зипа Нађале, била плодородна, Србијо, Певаљке ти се рађале, и кад нас Натуше опет буду гађале, буди мајчинска, Србијо, певаљке ти се рађале.

Покушавао сам да пратим савремену српску културу. Да будем обавештен. Али. Излетео сам са стазе када је Жири, састављен од жене, двеју комшиница, једне бивше љубавнице, и једне садашње, детектовао да не знам с ким је у вези била Рада Манојловић. Кад су ми упрле прстом, рекао сам Па и њему треба момчина, ко и Ради. То ме је посве елиминисало. Од Раде више не разазнајем Певаљке и Певаче. Тотално сам необавештен. У Србију не смем да пређем.

Штета. Јер. Култура се развија У Пизду Матерну. Србија се, васцела, убрзано грандује, фармује и пинкује.

Кад су видели турци да Пинк у сепетима односи Певаче, један од таквих, Бата Гиле из Какња, одакле ли, једва је стао у сепет, хитно су се организовали у покрет Прва Попевка Севдалинке. Ангажована је и Заносна Ханка, СТЈ. Ну. Гледам. Придринска сиротиња, из Горажда, и даље води децу у Београд. На аудиције. Зна народ гдје је култура. Агресорима под микрофоне. Јер, србијанска култура је мултинационална. Култура Ботокса и Микрофона.

Дабоме. Није проблем што се множе Певаљке. У Певаљке убрајам и Китиће. Мудоње. И што већ почињу једне друге да имитирају. Понестаје им песама.

Проблем је што у мозаику културе све каменчиће држе Певаљке. И што је народ апсолутно слуђен и хипнотизирано онанисан.

2550.

ИНТЕРЕС

ПОКРЕЋЕ СВИЈЕТ

АЛИ

ЗАУСТАВЉА

ПОЛИТИЧКЕ СТРАНКЕ

Само Мирко и Славко могу да закључе да је Демократска Странка у Србији доживјела потоплом због тога што је Почасни Боки за реп изгубио од Томислава Николића у кључном мечу Ник Бокса.   

Пала је због тога што су је премрежили Интереси. Као и целу Србију.

Булкан је, иначе, лабораторијско подручје за проучавање смртоносног загрљаја Политичких Странака и Интереса.

У Хрватској, у Словенији, једнако као и у Србији, Интереси су пресудан политички фактор. То је случај и у другим Булканским Демократијама, ЈММ, само што тај однос још није феноменализован јер Политичке Странке софистицирано и симбиозивно управљају Интересима. Који, и то је пресудно, схватају да би уништењем Странке Домаћина, на којој су Интереси паразити, дошло до општег слома због недостатка новог квалитетног домаћина.

У том свјетлу, прескоку паразита са домаћина на домаћина, занимљиво је гледати како се у Србији Интереси уљигују Страховито Нараслој Странци. Вођи. А у Хрватској руше Милановића Кукулеле, јер су Интереси процијенили да је та странка свиленгаћа неупотребљива за њих. Не треба никога да заварава Ћирилица и Обитељ. Ни једно ни друго није спорно у Хрватској. Ради се само о мобилизацији снага с помоћу којих ће Интереси да остваре себи погодан Политички Околиш.

Прво су настали Интереси. Па онда јаје.

То значи да се Политичке Странке рађају у већ формираном станишту тог корова.

Политичке странке су настале из потребе организованог, демократског и транспарентног, коликогод је то могуће у свакој од те три скоро немогуће мисије, управљања друштвом, државом па и нацијом.

Унтереси не умију да се повежу у тако нешто јер су они по својој суштини парцијалистички и њихов визир није ни друштво, ни нација, ни држава. Да демократију, и остале присерице, не помињем.

Природно је, онда, да Интереси користе приручне алатке и инструменте. У томе им је Власт превасходна. Али и Политичке Странке су изванредно добар инструмент или пут до Власти.

Политичке странке су одраз слојевитих подјела друштва и заступници идеологија које одговарају политичким и сваким другим захтјевима тих слојева. Мада је то данас све мање уочљиво. Наступио је крај класа и идеологија.

Доласком на Власт, Политичка Странка проводи политику и остварује програм, опет колико је то могуће, на основу идеологије и захтјева слоја којег представља. Зато се, дијелом, демократија и зове представничка.

Многобројни фактори у друштву, који имају интересе, морају да прихвате ту чињеницу о Власти. Они који су подржавали Странку која је управо дошла на власт, у погоднијој су позицији. Имају испод себе слој из којег долазе а изнаде себе Власт која припада том слоју. Они други, који нису помагали Странку која је управо дошла на Власт, који су, дакле, и политички противници, у тешкој су ситуацији.

Све ово представљам крајње поједностављено и примјерено булканским неприликама.

Што Странка дуже има Власт, непријатељски Интереси се све више и више приближавају њојзи.

То је непрекидна игра мнобројних младожења испод љепотичиног прозора. Или куцања олињалих керова око бокса лијепе дугодлаке нове керуше у селу. Како ко гледа свијет.

Проблем настаје када Политичка Странка постане неопрезна и отвори превише врата на својим здањима, пусти Носиоце Интереса у своје редове, органе, институте и процедуре, све до под скуте лидера. И, нарочито, када то постане масовна појава. Тако почну да се на неприродан начин регрутују нови моћни чланови Странке. Постају чланови када почне да се остварује њихов Интерес.

Уласком критичне масе Интереса, Политичка Странка није више Политичка. Она постаје Нагодбничка. Није више на сцени борба мишљења која се завршава Политичким Ставом. Сада је на сцени борба Интереса која се завршава Нагодбом.

А пошто Интереси интегришу сваковрсне технологије, од чистих тржишних до нечистих илегалних, опасности се множе аритметичком прогресијом.

Због великог броја Нагодби, Политика Странке постаје непрепознатљива. Контигенти активиста и страначких дужносника је све мање разумију, све мање могу да је прате и све мање су спремни на то. Са нешто закашњења то и општа бирачка јавност детектује што се претаче у Јавно Мнијење и одражава, прво, на рејтинг па, онда, и на изборни резултат.

Блокада наступа оног тренутка када широка група активиста странке, што укључује изабране, именоване, организационе и сваке друге појединце који су активизирани у име странке, појми да је политика Странке у другом плану. А са тиме и они, и чланство, и бирачи, и слојеви које Странка представља.

Да ли има спаса.

Нема. Јер. Мноштво Интереса није могуће једноставним резом одстранити из Странке и одвојити од Странке.

Спас је у политичком паду који је још увијек бољи од распада.

А онда, ако је у доброј срећи, слиједи мукотрпни успон, ревитализација, реанимација, рефацијализација, ревизуализација.  Што траје мандатним циклусима.

Или миноризација.