ЗНАМ, МНОГИ БИ,

НАРОЧИТО

У ЕУРОАТЛАНТИДИ,

ВОЉЕЛИ ДА

МИЛОШЕВИЋ ЈОШ ХОДИ
Кадгод нема Вијагре, или кадгод нестане Билобила, па забораве гдје су метнули Вијагру, да им се Кврган дигне на Србе, они им на врат навуку Милошевића. У задње вријеме, кад чујем кораке иза себе, окренем се, да није Милошевић, СМЈ. И, јебо ги он.
Кврган се нарочито диже, или им га неко диже, иноземним унитаристима и туземним Уживаоцима Жртвених Опијата. Сарајевским политичко-интелектуалним шићарџијама.
Одавно је јасно да Валентин Инцко, као и сви високи представници прије њега, осим Карла Билта, стоји и дјелује на бошњачкој, сарајевској и унитаристичкој страни.
Сада је, међутим, у интервјуу бечком Куриру, почео и да прича и размишља бошњачким језиком сарајевских ратних унитариста и обмањивача. Рекао је да отцјепљење Републике Српске није могуће јер би то био постхумни успјех Слободана Милошевића и исплативост етничког чишћења.
И Новак Ђоковић је постхумна награда Слободану из Пожаревца. И отцјепљење Косова је награда Милошевићу.
Вријеме је да се Инцко, и други, упозоре да престану Републици Српској и Србима овдје непрестано товарити на врат Слободана Милошевића. Срби су овдје живјели и прије Милошевића, постоје ископине о томе, и имали своје, искључиво овдашње, политичке, националне и економске интересе. Срби су прије Милошевића држали трговачки свијет Мостара, касније и Бањалуке. Господска улица у Бањалуци, у комунизму позната као Улица Веселина Маслеше, Милошевићевог Србина, јелде, звала се Господска. По Србима.
Да се питало Слободана Милошевића, а нарочито да га се овдје слушало, Републике Српске не би било ни у забиљешкама интернационалних мајстора деструкције.
А што се тиче етничког чишћења, и та флоскула је типична бошњачка, сарајевска, унитаристичка пропаганда. Припадници трију нација у БиХ нису могли да живе заједно и то не можете нико, па ни Инцко, звати етничким чишћењем за које су одговорни Срби.
Срби, Хрвати и Муслимани су се Етнички Рашчистили. Хрвати и Муслимани су били братски позастављени у Федерацији, сијамизирани у Вашингтону, еј, па је и тамо дошло до тог Етничког разгеографисања. Да није Милошевић.
Сва историја је Историја Етничког Чишћења. Све државе Европе настале су окупљањем својих са својима. Ни једна земља се не зове Грађанија, Осталија, Можекакохоћешонија... већ Француска, Турска... падоше ми на памет јер се нарочито воле.
Инцку могу само да поручим да о Републици Српској, ако не може својом, не размишља ни бошњачком главом. И не гата о томе да је распад Социјалистичке Федеративне Републике Југославије завршен.
Још ће маховине са Инцковог Надгробног поотпадати док се тај распад заврши.

POSLJEDICE
POLITIČKOG
ISLAMA
Politički Islam u BiH, u njenom muslimanskom dijelu, ne može samo da se smatra spojem tradicije i odgovora na nova vremena. On se ovdje mora gledati i kroz prizmu njegovih posljedica.
Posljedice takve politizacije, koja ovdje nije tekla kao u nekim drugim islamskim geografijama, relativno organizovano, prirodno i konzistentno, nego anarhično, militantno pa često i zločinstveno, vidljive su po vjeru, po muslimane, po kolektivitet u nacionalnom, političkom, interesnom i savremenom smislu.
Evidentiram neke:
• Podvojenost. Neka vrsta priručne šizofrenije u svim segmentima. Recimo, profeser Rešid Hafizović sa Fakulteta islamskih nauka, upućuje jasne kritike strukturama Islamske zajednice ali smatra da Srbi imaju ubilačke gene. Kad je, dakle, takav haos u glavi jednog intelektualca, kakav je zapeljaj mozga kod običnog Nosioca Zlatnog Ljiljana.
• Vehabizam. Već pomenuti Hafizović je izrekao jednu katastrofičnu tezu. Vehabije ne dolaze više po našu djecu, oni dolaze po tapiju na našu zemlju. Možda je stanje ipak nešto optimističnije. Ali činjenica je potpuna da su vehabije, koje ne treba gledati samo kroz Jašarevića i njegov Pokazni Terorizam, niti kroz bugojanski eksploziv, preplavile Islam ovdje. Vehabizam je sastavni dio Islama. Uzalud Hafizović kritikuje taj oblik kratkopantalonog i kratkointelektnog pokreta, govori da su to izmislili Englezi, jer Vehabizam potiče odavno, od ibn Abdulvehaba i njegove saradnje sa plemenom Sauda koje vlada još i danas i koje produkuje Vehabizam za cijeli svijet. Vehabizam je dobro uprijemljen od Islamske zajednice i on se odavde više ne može iskorijeniti.
• Destrukcija demokratskih procedura. Demokratija, demokratske procedure, transparentnost, socijalni aspekt, nisu stanovnici, ni podstanari čak, Islama. Islamskim zemljama, mnogima, caruje apsolutizam, diktatura, neravnopravnost. Politički islam u BiH ruši proceduralnost, institucionalnost i ravnopravnost jednako kako vehabije ne priznaju sudski sistem i ostale uzusne sisteme države. Najvidljivija Destrukcija Demokratskih Procedura jeste Vlada Federacije. Nelegalna i neustavna. Istvoremeno je i primjer nacionalne neravnopravnosti. Ostaje još samo da vidimo da sin Nermina Nikšića jednog dana naslijedi oca na mjestu predsjednika Vlade pa da islamska mračna neproceduralnost bude potpuna.
• Žrtveni nacionalizam. U BiH je proces stvaranja nacije kod muslimana bio izuzetno komplikovan. I još nije završen. Deklarativno Bošnjaštvo to ne garantuje. U cijelom Islamu vjera nadvladava naciju a ovdje se one miksaju prema dnevnim političkim potrebama. Vjera i Nacija kod muslimana u BiH su naročita vrsta mljevenog mesa zasijanog bacilima nacionalizma. Taj nacionalizam nije prirodan. Prirodan je onaj nacionalizam koji je vezan za naciju. Ovaj, vjersko-nacionalni je derivatni, kancerogeni, mutantni, i tim manje kontrolan, manje predvidiv, manje evropejan i manje civilizovan. Njemu je imanentna agresivnost koju crpi katkad iz anarhične popolitikovane vjere, katkad iz prevjerene nacije. A sve to garnirano sa tradicionalnim vrijednostima Islama da muslimani ne žive sa drugima na istom, njihovom području.
• Nesigurnost. Kompaktan islamski svijet se temelji na sigurnosti koja ponekad graniči sa učmalošću, ustajalošću i konzervativizmom. Ovdje, u BiH, ta sigurnost je nestala sa najezdom na Mirnog Muslimana Bosne i zahtjevom da se on pretvori u Ratnika, u Šehida, u Osvetnika, u Žrtvu. Evropsko, zapadno i hrišćansko okruženje pospješuju tu nesigurnost pa je realno očekivati deformitetna kolektivna ponašanja koja ne moraju samo da se artikulišu kroz vehabizam i terorizam.
• Nepouzdanost. Politički islam u BiH, kojeg možda treba označiti kao Političko Vjersko Bošnjaštvo, pretjerao je u pragmatičnosti koja je paktirala sa svima kako bi prošla proces Alijinog Žrtvovanja Mira zbog BiH. U paktu je PVB bilo sa Hrvatima i Ustašama, sa Amerikancima, sa Al Kaidom, sa Terorizmom... mnoge od tih paktara PVB je napustilo u pretvorilo ih u neprijatelje. To Srbima i Hrvatima u BiH sugeriše da je nesigurno držati se bilo kakvog dogovora sa Političkim Vjerskim Bošnjaštvom.
• Islamosmjernost. BiH je evropsko područje. A i okružena je potpuno hrišćanskim svijetom. PVB se, međutim, ni za šta ne obraća Evropi, nekoj evropskoj sili, EU, više ni SAD, nego islamskim zemljama. I to za sve, od privredne, finansijske, političke i krajnje banalne zahtjevne sfere, do poziva na miješanje u unutrašnje stvari BiH i proskribovanje srpskih lidera. O vjerskom segmentu da ne govorimo. Posljednja Islamosmjernost bila je Cerićev zahtjev da se Dodik u islamskim zemljama proglasi Nepoželjnom Ličnošću. To je, Islamosmjernost, znak potunog autizma i autogetoizacije koja će dovesti do neizlječivih kolektivnih trauma i modifikacija kolektivne svijesti muslimana.
Dakle, avantura sa Žrtvovanjem Mira za BiH, još traje. Još nije sazrelo vrijeme da se podvuče crta i saberu štete i posljedice.

ISLAMIZAM

I POLITIČKI ISLAM U BiH
Bez obzira što Islamska zajednica BiH odbija da je se poistovjeti sa političkom organizacijom ili političkom strankom, a u sljedećem pasusu doslovno saopštava “Islamska zajednica u Bosni i Hercegovini će kontinuirano i beskompromisno ukazivati i protestirati protiv kršenja prava Bošnjaka muslimana, omalovažavanja i stigmatizacije islama i muslimana, te tražiti načina da se osigura poštivanje prava muslimana i dostojanstvo islama i islamskih vrijednosti. To je njeno ustavno i moralno pravo i obaveza, bez obzira da li se to nekom sviđalo ili ne.”, ona je danas neprikosnoveni generator Islamizma i Političkog Islama, ne samo u BiH.
Islamizam i Politički Islam su neosporni akteri političke sfere. Njegovi protagonisti su političari kolikogod bili zaodoreni vjerskim uniformama. Službenici Islamske zajednice govore o progonima Bošnjaka, o jednom čovjeku – jednom glasu u Mostaru itd. I sve su to političke kategorije i političke borbe. Da li su svi Bošnjaci u Hercegovini aktivni, praktikovni, vjernici. Pa čak i ako jesu njihovo vjersko biće se mora odijeliti od politilčkog bića i političkog interesa. Ako ni zbog čega, onda zbog toga što postoje političke stranke, parlamentarizam, izvanvjerovni zakoni, propisi i procedure. Postoji kakva, takva država koja još nije zamijenjena crkvom ili Islamskom zajednicom.
Politički Islam je u BiH stupio na scenu odustajanjem Fikreta Abdića od najvećeg broja glasova tadašnjih Muslimana i muslimana i predajom tog mjesta Aliji Izetbegoviću. Fikret je, bez obzira što je hodžin sin, bio politički predstavnik Muslimana pa i građana, a Alija je bio vjerski predstavnik Muslimana i muslimana.
Taj defintivni prelazak Muslimanske vjere, kako se može označiti dotadašnji ispodkomunistički, porodični Islam, u Islamizam i Politički Islam zakovan je vezivanjem zastava sa ljiljanima i zastava sa šahovnicama. Jer, SDA je već sa Alijom na čelu bila vjerska stranka, poslije je i takozvana Armija BiH bila vjerska vojska, itd. HDZ BiH, pak, bio je čista politička organizacija sa teritorijalnim pretenzijama prema cijeloj BiH.
Alijina teza o tome da muslimani ne mogu da ostvare svoje društvo ako nisu sami i ako se ne organizuju po svojim zakonima, te islamizacija političke stranke, vojske, uvođenje vjerskih običaja u državne i demokratske institucije, osnovni je postulat Islamizma ovdje. Islamisti smatraju da Šerijat, Islamski vjerski zakon, mora biti osnova za sve zakone u društvu.
Ciljevi Islamista su uvijek politički a ne vjerski.
U BiH je Islamizam nastojao od samog početka da Islam stavi na mjesto pojedinca kao građanina, kao pripadnika naciji, na mjesto Naroda, na mjesto Zapadne Demokratije, uopšte, na Čelno mjesto svega. Dugoročnim razaranjem političke artikulacije koja je postala ovisna o Sisi Gotovanstva, koju su obilato pumpali dijelovi međunarodne zajednice i manipulatori, nesposobnošću da SDA preraste u klasičnu političku stranku i nemogućnošću da tobožnja moderna, lijeva i multietnička SDP artikuliše političke interese Bošnjaka, ne muslimana, otvorio se prostor za politički angažman Islamske zajednice. Tog prostora je bilo i za druge dvije vjerske zajednice ali su one same, i rast političke scene, učinile da se povuku u svoje duhovne transverzale. Koliko, toliko. Na sceni je, u punom sjaju, ostao Reis Cerić koji je preduzeo klasične političke akcije i u BiH, i izvan BiH, i prema Bošnjacima, i prema Muslimanima, i prema strancima, i prema Evropi, i prema regiji.
Pa i ovo što saopštava služba Rijaseta, znači to.
Islamizam je politička ideologija koja spaja moderni muslimanski identitet, grupni i pojedinačni, i pripadnost tradiciji. Kod pravoslavaca taj spoj se ispraznio, kao neka vrsta vjerskog elektriciteta, naglim i masovnim slavljenjem slava i krštenjem bez držanja na krstu jer je krštenik imao i mnogo godina i mnogo kilograma. Dalje nije bilo potrebe da se ide jer su Pravoslavci već imali i grupni i pojedinačni identitet. Muslimani su manjkali u tom identitetu, naročito u kolektivnom. I u taj prostor je ušla Islamska zajednica. Dok je Politička Muslimanska Zajednica lutala od Bošnjaka, Bosanaca, Muslimana, Multietničara, Građana…
Iako je ušla u taj prostor nije uspjela da provede proces da Nacija zamijeni Religiju. Naprotiv, Islamska zajednica čini sve da Religija, Islam, Politički Islam kao ideologija, pokrije i vjeru, Islam, i naciju, Bošnjake i Bosance.
Treba pri tome, ovdje u BiH, imati na umu da je Islamizam u svijetu, globalni odgovor na zapadno vladanje, kolinijalizam, energetizam, svakovrsni getizam. Stoga i vjerska i politička faktorija kod muslimana u BiH neprestano insistira na agresiji, okupaciji, genocidu, pokoravanju, velikosrpskim hordama i pohodima, jer to je u svijetu, oprobano, već proizvelo nacionalizam kod muslimana. Islamska zajednica BiH je sada u sedlu Muslimanskog nacionalizma, mnogo više nego u sedlu vjerskog preporoda i kolektivizacije vjere.
Kako piše Tarik Kulenović, Zagrepčanin, 2006., BiH, kao i Sudan, Malezija, spada u zemlje u svijetu sa relativnom muslimanskom većinom i ima nekoliko mogućnosti:
• Stvaranje pluralnog društva
• Dominacija muslimanskih zajednica silom
• Dominacija muslimana parlamentarnom kontrolom
• Raspad države na etnoreligijske kompaktne države
Vjerske zajednice u tim mogućnostima ne treba da učestvuju. Ako je vjera od Boga, nije od Čovjeka. Ako je poslana Čovjeku, nije poslana Zlu. Ili, barem, nije poslana Politici.
Dabome, da pošteni gledač stanja prepoznaje šta se od ovih mogućnosti praktikuje, ili pokušava, šta se ne dopušta, za šta se ko zalaže i šta se čime uslovljava, odnosno šta šta produkuje.
Ako su muslimani i vjerska, i politička, i nacionalna većina, većinske su odgvornosti za civilizovane i humane mogućnosti među ovima. Odnosno, za načine.
Cerićevo djelovanje, kao Konjanika Političkog Islama u BiH, ne sugeriše da se ta odgovornost konstatuje.
Ofanziva koju on i službe IZ poduzimaju u aktuelnom višegodišnjem političkom mozaiku, nisu samo prizemno upravljene ka izborima na čelu IZ, nisu samo motivisane “sređivanjem” stanja i pomirbama u susjednim muslimnskim područjima.
Cjelokupnu aktivnost treba gledati kroz prizmu Prelomnice na koju je dospjela BiH, krahom Stopostotnjaka, krahom SDA kao nacionalne stranke, nesposobnošću SDP-a da iz aktuelnog dejtonskog mozaika i politikg miljea izvuče praktične političke koristi i formuliše ineterese svojih glasača, krahom unitarizma i centralizma i pojavom težnji za hegemonizmom, kod Većinskog Sarajeva, nad Srbima i Hrvatima i defintivnom propašću politike Ukidanja Republike Srpske Svaki Dan.
Ta Prelomnica može odrediti jednu od pobrojanih mogućnosti. U odnosu na njih odredio se i Dejtonski sporazum. Radi se o tome da se i on pokušao, i pokušava, srušiti kako bi se tiho instalirala Islamska Republika.
To je problem BiH, a ne ideologija Rajka Vasića.

KAKO RIJASET SKENIRA IDEOLOGE
Rijaset IZ se upeo iz petnih žila da analizira moju političku filozofiju i ideologiju. To može da mi godi ali može i da mi se gadi. Jer, u tom totalitarno-političko-istorijsko-optužničko-presuditeljskom morbidijumu ima svega samo nema Čiste Riječi Vjernika. Ponekad odgovarajuća služba Rijaseta polemiše sama sa sobom, ponekad me deklariše metom a ponekad potura ono što nigdje nema u mojim tekstovima.
Stoga dajem samo neophodne opomene.
• Ne opravdavam genocid nego tvrdim da nije ustanovljeno da je izvršen. Ne prihvatam da Srbima kalemite i buduće genocide, pošto smatrate da ste im jedan već natovarili. I podsjećam da tema moje rečenice Zemlja je neosprono hrišćanska, nije nikakav genocid.
• Cijenim tvrdnju da su časni preci, prije dolaska Islama živjeli Ovdje. Iz čega proizlazi da su Hrišćani primili Islam. Nisu, dakle, kako kaže Služba Rijaseta, neki primili Hrišćanstvo a neki Islam. Nije to bila samoposluga. Nekima je Islam krvavo naturen.
• Kršćanstvo i Kršćane i ne možete proglasiti uljezima ni na Balkanu ni u Evropi. Ni ja nisam Islam proglasio uljezom. Dabome da imam riječ za to. Ali ne prihvatam da može da traži BiH za sebe. I da Hrišćani odu i ponesu samo blato na cipelama.
• Odbijam da budem odgovoran za izgrede nad vjerskim objektima IZ ili nasilje nad pripadnicima Islama, za izjave, za Mladića, za četnike, za pokrštavanje muslimana. Razmotrite i druge odgovornosti za te i druge događaje. Razaberite koliko je čije učešće u Ukupnoj Mržnji Ovdje. Nikad nije bilo da je jedan uvijek prav a drugi uvijek kriv. Politički i vjerski predstavnici muslimana su bili za razbijanje Jugoslavije. Ja nisam. Dobili ste ono što ste razbili. BiH sastavljenu od Republike Srpske i Federacije. Dobro ste dobili. Cerićev zahtjev da i muslimani treba da imaju svoju državu kao što su Slovenci, Hrvati i drugi dobili svoje na razvalinama SFRJ, ne samo da je Politički Islam nego je Politički Genocid nad druge dvije nacije u BiH. Dakle, učestvujete u spirali mržnje. Nakon takve izjave poglavara najbrojnije vjerske zajednice, očekujete da zamrem, da onijemim. I Srbi svi.
• Na svom blogu ne pišem kao “generalni sekretar”.

NEMA VIŠE DRŽAVA NA POKLON
Ti meni Efendijo, ja tebi Vojvodo. Prečestiti efendija Cerić, u daljem tekstu Efcer, obratio se Visokom predstavniku, Vojvodi Incku, u daljem tekstu Vojin, sa novogodišnjom čestitkom, u roku odmah, u kojoj zahtijeva Katul Ferman za Vasića Rajka, KMM. Kukala Mu Majka.
Prethodno sam odaslao neki redak na temu Hrišćanstva. Dokurčila mi, više ta mutnaetničnost, to građansko proseravanje, to sarajevsko idealiziranje smrdljive Miljacke, to ispodfesno moralisanje i popovanje svemu i svakome, pa ga zašiljim, plajvaz, i pokažem da mogu svaki dan. Neku izjavu da dam.
Kao, svi treba da uljudno, proeuropski, multidudučki da šutimo i ne vidimo da se radi o drugoj najezdi Islama na Evropu.
Ali. Evo šta sam rekao u jednom tekstu na blogu, povodom Blata na cipelama, klasičnog Političkog Programa Esdea, uz napomenu da to nije bila klasična izjava nego polemika sa imbecilnim saopštenjem jedne stranke u razgradnji.
A što se tiče Blata Na Cipelama. Bosna i Hercegovina je hrišćanska zemlja. Staro Hristjansko Zemlje. Samo Sablja i urođena slavenska i hrišćanska tolerancija omogućile su Islamu da ovdje opstane vijekovima.
Za sve te vijekove, pokazuje to esdeaovsko blato na cipelama, nisu primili ni ajet tolerancije. Kao i cijeli Islam što je nema.
Efcer se obratio Vojinu imputirajući da sam rekao Država je hrišćanska. I da Vojin zaviri u Dejton pa da saopšti. Rekao sam Hristajansko Zemlje, imitirajući staroslavenski jezik, usuprot starootomanskom. Ali reći ću i za Državu, polahko. Dođe vrijeme, sve se preokrene.
Efcer Gotovan bi da mu neki Stambolcar, Car na Miljacki, Sirota Vojin, dadne sve. I Naciju. I Državu. I Vjerski Prijestol. I Jezik. Uzmi, Ago, šta ti drago, ali ne diraj tuđe.
Efcer govori srpskim jezikom, kao i svi muslimani u BiH, kao i svi Bošnjaci. Nemam ništa protiv da ga zove Džrdžrskim jezikom, ako će to pomoći. To što kroz Zemlje, Naseobinu, protiče Rijeka Bosna, a Bosna je stara otomanska riječ, JMM, nije dovoljno da se ljudi oko nje imentuju Bosancima i da se sva Naseobina zove Bosna. I da se svi klanjamo kad se kaže Bosanci Efendije Cerića. Ne postoji Bosanski Narod na kojeg se poziva Efcer u pismu Vojinu.
Ne postoji ni Država na koju misli Efcer kad kaže Zemlja. Država nije ničija. Zato i ne postoji. Postoji međunarodno priznat prostor između Srbije i Hrvatske.
I ključna strvar, iako je Efcer dobro zna. Ovuda je Hristjanstvo hodilo davnije davnina. Kada su se rimske vojske vraćale, tri, četiri stoljeća nakon Raspeća. U tim povratcima iz Jeruzalema, stiglo je i Hristjanstvo. Stiglo duhom. Nije stiglo na konjima krvavim i ljudima osabljanim. Kao što je stigao Islam. Nemam ništa protiv ni Islama. Stigao, ostao, dobro. Ali, prava vjera i prava ljudovitost nalaže: Budi miran u tuđem gnijezdu.
Ne može se sve prisvojiti. I Bogumuli. I Stećci. I Srbi. I Hrvati. I Koridor. I Sarajevo. Sarajeva mi je najžalije.
Samo čekam kad će glagoljica biti prisvojena. I Hrvatska ćirilica. I Ćirilo i Metodije. I Vuk. Nosio je fes, STJ.
Zemlja Hrišćanska je. Kao i sva Evropa što je hrišćanska. A na Zemlji Hrišćanskoj ima svega pod bijelim nebom. I neka ima. Ne vidim razlog da se zbog toga traži moja glava.
Ključna stvar. Nema više, dragi moj Prečestiti Efendijo, država na poklon. Nema ni jezika, ni nacija, vijekovi su potrebni za te stare, skoro izumrle zanate.
Ako je Kosovo bila Država Poklon, to ne važi za Tvoju Bosnu. To je bila nagodba. Dobro, priznaćemo otcijepljene Sloveniju i Hrvatsku. A vi ćete priznati Kosovo, kad dođe doba. Vidiš da je Frau došla da vrati dug, Prečestiti. BiH nije bila dio tog paketa. Ali. Alija je insistirao da žrtvuje mir. Pa, eto.
Zad imaš sto borbi. Za Državu. Za Naciju. Za Jezik. Za Zemlju. A dobro se zna da, ako može Vozdra na svećetir strane, ne može borba. I još protiv Rajka Vasića.

MERKELIZACIJA
Bez obzira što je Angela Merkel nekidan došla u Bgd, kod Predsidetelja, i rekla, mu, Najn Cimer Fraj, i što je, danas ili jučer, imala Tači Skrin na Kosovu, navijam za nju, Frau Steel, u borbi protiv Obama Libertas.
Upućeniji znaju da je u pitanju borba oko načina rješavanja finansijske krize u EU.
Angela Merkel zahtijeva Merkelizaciju, čvrstu disciplinu u zaduživanju. Obama preporučuje tržišnu slobodu i kratkoročne mjere kako bi se privukli Ulagači. Opaska autora: Ulagači su oni koji zavrću uši dok te finansijski pljačkaju, Investitori.
Razumijem da ni Merkel ni Obama, individualno, ne znaju mnogo o finansijama. Ali, mora se priznati da Frau zna mnogo o disciplini. I zato sam na njenoj strani.
Obama zna koliko su moćni Moćni u Americi i zato propovijeda uspostavljanje stabilnosti na tržištu i pridobijanje povjerenja Investitora, Ulagača.
Frau sa gađenjem gleda na Finansijsku Industriju Zapada i kada bi je neko natjerao da otvori logore, jamčim da bi to bilo isključivo za kreditodavce i kreditoprimce.
Frau, i Sarkozi, dobro znaju da EU nema instrumente koje ima jedna država koja ima jednu valutu, Kina ili SAD, iako o tome mnogi teoretičari razbijaju i svoje i tuđe glave i kucaju na otvorena vrata, kao i DSK, koji je nakon neuspjele klintonizacije, pušačenja, u Americi, u Kini držao predavanje baš o tome da EU nema stare državne alatke, sugerišući da je sve uzaludan posao i da Euro mora propasti, i, Frau i Sarkozi, primjenjuju ono što imaju u rukama. Disciplinu i nadgledanje zaduživanja.
Pored toga što im je to jedino ostalo, neodgovorno zaduživanje pokazuje da je Euro napadnut izvana i da teška boljka nije nastala iznutra, zbog Junajt Junajt Jurop. Zemlje ekonomske nediscipline i finansijskog neiskustva su odabrane u čoporu kao najlakše mete. Ulagači su znali da će prezaduživanjem dviju zemalja uzdramti temelje Eura i Eurozone. Nestabilne i neproceduralne demokratije, Italija i Grčka, prve su podlegle vegaskim peruškanim i mirišljavim gaćicama finansija i kriza se proširila.
Njemačka očito neće dozvoliti dalje zaduživanje. Niti inflaciju s kojom ima bolno iskustvo ali i znavši i ono što svako zna – da inflacija odnosi vlastite vrijednosti, produkte krvi i znoja, nekom drugom.
Još niko o tome ne govori ali i spor Obama – Merkel, gdje Obama insistira na kratkoročnim mjerama, stabilizaciji i ponovnom ujahivanju Investitora, Ulagača, u Eurozonu, kao i ostanak Engleske izvan Merkel Discipline, sugeriše monstruozni plan Finansijaša, iz vana, da se sruši ne samo Euro nego i Evropa.

DA LI SE KAMERON
BAŠ PRAVI ENGLEZ
Nakon što je Engleska odbila ući u zajednička pravila disciplinovanja i kontrole članica Eunije, kako bi se sanirala sadašnja finansijska i ekonomska kriza i preduprijedila buduća, a Sarkozi, na tom samitu, prošao kraj Kamerona kao kraj Turskog groblja, ostaje pitanje da li Engleska odmaže Evropi ili pomaže Americi.
Mada pojedini prekomorski autori iznose teze o tome kako je Odnos Amerike i Engleske pukao i kako se Amerika okreće Australiji jer Engleska ne može da odigra tu ulogu.
Obama je u ljubavi sa Australijom zbog razmještaja svojih snaga na njenom sjeveru. Tamo je, u korejsko-vijetnamskom trbuhu i na japanskom arhipelagu, odavno zasijan, ali i forsiran, strah od Vojne Kine. Zato se Čuvar razmiješta a Australija, zemlja ničega, postaje Partner.
Teza američkih autora, kako London nema takvo nešto za ponuditi Nebeskoj Demokratiji, pa ispada iz igre, više je propagandna prašina nego stvarno utemeljena tvrdnja.
Zbrajaju se, naime, kruške i jabuke. Engleska je ovdje Fuinansijski Igrač a Australija je tamo Igrač Vojnih Baza. Amerika je u Evropi geostrateški postigla što je mogla. I što su joj Rusi dozvolili. U Evropi nema tako brzorastuće opasnosti niti mogućnosti za nju, kao što je to slučaj sa Dalekim Istokom.
Ponašanje Kamerona prije treba gledati u svjetlu prikrivenog američkog igrača. Engleska je uvijek bila uz Ameriku. Nekad je i upravljala njenim odlukama. Iz petnih žila se, na primjer, upinjala da je opkoli propagandnom opasnošću od fašizma i nacizmna i da je uvuče u Drugi svjetski rat, znajući da se sama, sa Rusijom, neće oduprijeti pošasti. Možda je to bilo i posljednje upravljanje Amerikom od strane Engleske. Jer, nakon toga Engleska je uvijek podržavala Ameriku, čak i u gnusnom Iračkom ratu, Bler je trčkarao oko nogu Buša Mlađeg, kao mala bijela ošišana pudlica, znajući da mu lažu i da on laže o oružju za Masovno Uništenje. I znajući da će doživjeti Masovno Uniženje.
Obama je, mjesecima unazad, pritiskao Evropu da riješi krizu kao da je reaktor krize Ovdje a ne Tamo. Ja bih kurvanjski postupak Kamerona radije gledao kao Odmoć Evropi.
Jasno je da Finansijašima, čije je i srce i duša, ali i džep, u Americi, ne treba jedno jako valutno, i uopšte finansijsko područje, pored juanskog i rubaljskog. Engleska, možda, igra igru Valutnog Konja, znajući da evropska borba za Euro, bez Engleske može samo da bude duža i teža. Stoga je i Putin ponudio pomoć Eurozoni. Ne iz ljubavi prema Evropi, nego iz manjka ljubavi prema dolaru.
Budući finansijski i krizni događaji će pokazati da li je Engleska i sada Američki igrač, kao i dosad. Ali još ništa ne pokazuje da nije. Australija nije argument. Australija je samo malo veća od Kosova.