KO IMA PRAVO

PODRŽATI NELEGALNOST

Nažalost, nakon Inckovog poništavanja odluka Centralne izborne komisije, da sam na njihovom mjestu, organizovao bih kolektivno samotrovanje ugljen dioksidom, nije više pitanje da li je vlast u Federaciji legalna ili nelegalna.

Sada je pitanje ko ima pravo i ko od domaćih političkih faktora može podržati nelegalnost u daljem slijedu. Ko se može usuditi graditi kuću na fundamentu od pljeve.

Prisiljeni smo, tako, da živimo sa nelegalnošću. Mada ovo nije prvi put od Viskog predstavnika. Ali jeste prvi put cijela jedna nacija izbačena iz ustava. Prvi put u BiH.

Ima li pravo HDZ i HDZ 90 da udju u vlast na nivou BiH kao da se ništa nije dogodilo. Ima li pravo SNSD i SDS da udju u vlast, sa dva HDZ-a ili bez dva HDZ, svejedno, kao da se ništa nije dogodilo.

Ako događaje u Federaciji lociramo kao tamošnju stvar ili kao stvar divljaštva odmetnute metastazirane utvare iz Aneksa 10, ostaje opasnost da se zlotvor, prvo, vremenom legalizuje a onda, drugo, razmnoži i digne na nivo zajedničkih organa. Jer, izborni inženjering, kao ručni rad više visokih predstavnika, omogućuje još neslućen broj kombinacija u stilu Goraždanskih Hrvata. Da budem precizan: Ako se monstrumima dopusti, oni su u stanju pravoslavnog popa instalirati u Džamiju Kralja Fahda.

Ako stvar lociramo kao opasnost po Republiku Srpsku, prije svega po njen položaj u BiH i u zajedničkim organima, mada bi u tom slučaju jedan izgrađen entitet u okviru BiH, igrao ulogu jednog nezaštićenog naroda u Federaciji pa bi, stoga, to unekoliko bio drugačiji, teži i sporiji proces, onda je temeljni cilj anulirati početnu nelegalnost jer bi, u protivnom, Republika Srpska, i Srbi, ostala bez zaštite. Ako ne na kratki onda, sigurno, na dugi rok. Najava sankcioidnog predstavništva EU i šutnja Njemačke, nakon agilne početne incijative, sumnjiva je.

Pod ovakvim uslovima Republika Srpska ne smije učestvovati u vlasti, čak i kad dobije i više nego što joj pripada. Pitanje je da li bi trebala učestvovati u vlasti čak i ako bi HDZ i HDZ 90, dobrovoljno ili pod nesretnim okolnostima, ušli u Avliju Platformaša.

Drukčije rečeno, Hrvatski narod ne smije, u okolnostima početne nelegalnosti, učestvovati u vlasti na nivou BiH. Bez obzira što je povučena pritužba sa Ustavnog suda i tako onemogućeno da se očigledna nelegalnost, dekonstituisanje jedne nacije, proglasi ustavnim, jer bi u tom slučaju zauvijek ostao bez prava na pola Federacije i bio utoren u četiri županije i samo uvršten u fiktivnu vlast na niovu zajedničkih organa.

Dabome, pošto je politika proces, to se tako ne može odmah dogoditi, ne može se jasno odsjeći. Ali proces mora teći u tom smjeru. U tom slučaju, slučaju da Republika Srpska i Hrvatski narod ne učestvuju u vlasti na nivou BiH, OHR, Visoki predstavnik, PIK i drugi ambasadori, nemaju više manevra. Ne postoji rezervni Jurišić za Hrvatski narod, na niovu BiH, niti rezervni Pudarić za Republiku Srpsku. Ni rudnik Srba koji se mažu lojem nije bezgraničan.

Hrvatski narod u ovoj političkoj konstelaciji igra ulogu Trećeg entiteta. Najavljeni sabor to mora učvrstiti. Dakle, nikakav PIK ni Visoki predstavnik, Turbandžiji Platformašu ne može dati legitimitet i poništiti nelegalitet osim domaćih političkih aktera, i to prije svega kolektivnih i institucionalnih, Hrvatskog naroda, odnosno onih koji su dobili više od 90% glasova birača izašlih na izbore, oni koji nisu izašli praktično su izjavili da se slažu kakogod izašli glasaju, i Republike Srpske.

Minimum koji se može postići za Srbe, Republiku Srpsku i Hrvate, pa i za preživljavanje BiH, jeste izbacivanje Esdepea iz vlasti na nivou BiH. Pošto SDA, SBB i SBiH, imaju dovoljno glasova da predstavljaju bošnjački narod.

Uz paralelni povratak, generisan od Republike Srpske, izvornom Dejtonu sa samo deset božijih nadležnosti za BiH i legalno povezivanje hrvatskih županija.

PIHALO

Na onom ba.fajrontalu, Srdjan Duvalo postao šaldžija. Šaldžija se je stara srpska riječ pa se malo ne uklapa sa onim ba. Ali, jebi.ga.

Napisao pismo, prvoaprilsko, o otkazu sstranog plaćeništva jer mu kasni napoj. To opoziciono duvalo, kao i drugi nadničari, napoličari, izmećari i jaslari inostraničari, pati od manjka političke estrade pa nastoji skrenuti pažnju makar i prvoaprilskom zajebancijom.

Mislio sam da su ti Igrači Specijalnog Rata nešto dosjetljiviji. Ili, kako nema pravog rata, tako nema i pravih duvala specijalnog rata. Uz godišnjicu 27. marta, poznatog kao inglezinirana slobodarska beogradska instalacija, performans, šta li, protiv Njemačke a pod imenom Bolje 27. mart nego Pakt, podsjetili smo se kako je general Mirković, kao jedan od pučista, završio i umro u Engleskoj kao slučaj gladi kome je Gordi Čerčilion davao pet funti socijalne pomoći. STJ.

Da li je to Psiholog Duvalo čitao.

Da jeste, ne bi se, kobiva, zajebavao sa kašnjenjem honorara za svoj uticaj na javno mnijenje, osim na RTRS-u, u Glas-u, Mira te jedva čeka, STJ, i šta još reče. Da jeste, nebi se čak ni zajebavao.

A i ne mora slati prvoaprilska pisma čak u BGD, dovoljno je da po honorar ode tu iza nekadašnje banjalučke Robne kuće Centar. Kao što je i uobičajeno.

Što se tiče provale da smo ga zvali da piše na portalu SNSD info, pa baš biramo između Desnice Radivojevića i njega. Ušli su u uži izbor. Desnica je zasad u prednosti, bolje zna srpski pravopis. A i desnica je primjerenija riječ za ono što obojica rade.

Dabome da se šalim. Ugradili smo Surivitna olahup program kod pristupa Portalu SNSDinfo, A#“$%$$““ /()=((??=** **&%$“//////... itd. koji automatski onemogućuje pristup svim autorima koji podsjećaju na prezime Duvalo. To uključuje i riječi hulahop, lupalo, upola, auspuh, ispuh, kerempuh i slične.

Pih.

Рајко Васић:

Kњига и писац овдје су понижени

31.03.2011.

Autor: Александра Рајковић, Глас Српске

Имамо талентованих и веома добрих писаца, али су доведени у ситуацију просјачења у којој се "кољу" ко олињали и крастави вучићи у кавезу. Имамо их, али немамо све остало. Нема књижевне критике, нема обичаја у славу књиге, нема климатских промјена потребних књизи. Рекао је то у интервјуу за "Глас Српске" књижевник Рајко Васић, аутор романа "Прсти лудих очију", који је ових дана доживио издања и на другим језику. Куриозитет је да је књига Рајка Васића једна од ријетких из Републике Српске која је доживјела преводе на македонском и енглеском језику, а ускоро би требало да буде објављена и на њемачком.

• ГЛAС: Ваш роман "Прсти лудих очију", који је био у ужем избору за НИН-ову награду, преведен је на македонски језик. Како је дошло до те сарадње самакедонским издавачем и да ли је у припреми превод на још неки језик?


• ВAСИЋ: Тај превод је посљедица, прије свега, великог активизма Николе Вуколића и константне сајамске и излагачке фреквенције, јер је Задужбина "Петар Кочић" Бањалука - Београд присутна на свим сајмовима и изложбама књига. Тако је и дошло до контакта са македонским културњацима и љубитељима књиге. Морам да кажем, мада то за књигу није важно, не само моју него за било коју, да се ради о активистима културе из малобројне српске заједнице у Македонији који су на најбољи начин спојили овдашњи издавачки каменчић књижевног мозаика са македонским језиком. Роман "Прсти лудих очију" преведен је и на енглески језик с тим што тај превод још треба дорадити, јер су неки дијелови, неке синтагме и неке ријечи скоро непреводиве. Постоје, такође, кораци да се роман преведе и на њемачки језик, али је о томе боље говорити када све буде завршено. Ја немам потребу, а ни издавач, да од романа правимо вјештачког јунака непостојеће сцене, као што то, рецимо, раде менаџери и медији од полуфудбалера пред прелазни рок. Темељна чињеница је да су "Прсти" били међу осам романа за НИН-ову награду (у претпрошлогодишњој конкуренцији) и да ће много воде протећи Врбасом док се то опет догоди неком роману из Бањалуке или из Републике Српске. Aли баш та чињеница многима смета.


• ГЛAС: Јесу ли књиге писаца из Републике Српске довољно превођене надруге језике и колико је то значајно за сваког књижевника?


• ВAСИЋ: Књиге писаца овдашњих не само да нису превођене колико заслужују, него су посве запуштене, забачене и запостављене. Књига овдје има слабији третман него кућни љубимац. Њега барем једном дневно изведу да пишки у парку. Књигу нико никуд не води, не отвара јој врата, не извикује јој име. Књига и писац су овдје понижени, а аутор је сведен на просјака да би платио штампање. У том стању веома је тешко говорити о превођењу. Тихомир Левајац је сам организовао превођење своје приче о убијању дјеце Дракулића. Да није он не би нико никад. Превод је значајан. У супротном, поједностављено, ја пишем, ја штампам и ја читам књигу. Нема већег сиромаштва.


• ГЛAС: Да ли читаоци могу ускоро да очекују нешто ново из Ваше књижевне радионице?


• ВAСИЋ: Пишем други роман. То је, у ствари наставак "Прстију". Требало би да се зове "Градина слободног секса" или слично. Aко се роман може половити, можда сам око половине. Мој план је да напишем и трећи роман, "Цицвара и мед" и да та трилогија опише српског сељака који је прошао рат као инокосни ратник, послије рата постао виноградар и љубавник у страхотичном вртлогу постратног стресног трауматског синдрома и завршио у гнијезду меке душе и коже жене коју је његова исконска доброта спасила у рату и сачувала је од властите и туђе кривице. Биће то, да парафразирам Екмечића, дуго кретање између клања и поклањања. Послије тога немам намјеру да пишем. Нисам у ово ушао да бих био књижевник. Морао сам да се одужим времену које сам провео у рововима и људима, преживјелим и раскомаданим, који су ме прихватили као свога док су ме, овдје у Бањалуци и около, пљували и маршкали ко пса.


• ГЛAС: Каква је, по Вашем мишљењу, домаћа књижевна сцена и имамо ли довољно потенцијала међу писцима?


• ВAСИЋ: Како немамо. Православни свијет је рођен да приповиједа и пише. Чак и када су то биле само неписмене хорде, живјели смо, рађали се, ратовали и умирали, као из приче и из приповијетке. Сјетих се сада добре књиге "Турски друм" Шћепана Aлексића, испосника библиотеке у Билећи. Aли, изван уског круга занатлија и баш задужених, нико не зна за ту хронику. Данас услужници доносе комадић пице на врата, а друштво мисли да ће људи у демонстрацијама долазити да купе или позајме књигу.


• ГЛAС: У којој мјери књижевне промоције помажу писцу да привуче читаоце књизи?


• ВAСИЋ: Постоје двије врсте промоција. Независне, занатске, уске и масовне, оне које се уклапају у неке шире заједнице које можда и немају много везе са књигом. Ја сам за друге. На многим мојим промоцијама дође и много страначких припадника. То је боље него полупразна вијећница у бањалучком Банском двору. Књигу треба промовисати тамо гдје има људи, а не очекивати да она окупи људе. Књига на поклон


• ГЛAС: Како популаризовати књигу?


• ВAСИЋ: И књигу треба водити од врата до врата. Само, то није пишчево. Ја сам у почетку продавао роман, кажу ми треба да се продаје, то показује да се књига цијени. Aли сам одустао од тога. Сада на промоцијама поклањам. Боље је и то него да буде код мене - каже Рајко Васић.

PIKOVCI

Sastali su se, nane, politički direktori Upravnog odbora Savjeta za izvođenje radova mira, kraj Miljacke, vode mutne. Pa, obznanili, kako slijedi:

• …kako bi se hitno dogovorili o formiranju široko zastupljene vlade na državnom nivou

U Federaciji, dakle, ko je jamio, jamio je. Na državnom spratu, pak, potreban je široki nivo zarad uvrtanja jajovoda u svrhu EU, NATO, Ustavnih i OHR integracija. Na nivou Federacije nema potrebe za široko zastupljenom vladom. Tu je Šumar Turbandžija posve dovoljan.

• …primio k znanju težnje, posebno lidera hrvatske zajednice

Ima nekih organa koji, kad ga prime k znanju, ko da ga nisu ni primili. To me brine. Posebno me brine fokusiranje, sužavanje problema na težnje lidera hrvatske zajednice. BiH je, izgleda država dva entiteta tri zajednice. Prvo, dakle, naciju svedete na zajednicu a zajednicu svedete na lidere. Jednostavno. A ja tolike godine potrošio na školu.

• …koji bi preuzeo vođstvo u pružanju podrške zemlji u vezi sa pitanjima koja se tiču EU

Radi se o ojačanom prisustvu Predstavništva EU. Ni slova o Bonskim ovlaštenjima, o Sintri. Na drugom mjestu Pikovci pominju ovlaštenja Visokog predstavnika iz Aneksa 10 ali opet ne pominju Bon. Kao da se ništa nije desilo. Kao da su Pikovci Smogovci. Kao da nisu saučesnici.

• …redovno revidirati na osnovu situacije na terenu.

Ali zato pominju policijske i sforske (Altea) snage čije će se djelovsanje, dakle… pa ovo gore. Moj tradicionalni slobodarski i podjeliteljski duh ovo shvata kao prijetnju. Uvešće se Zona zabranjenog mišljenja na terenu. STJ.

• poštivati Nalog visokog predstavnika iz januara 2011.

Za Visokog predstavnika se ništa ne kaže. On, pak, kaže da se institucija ne može kritikovati. Greške mogu. Ruska Federacija, stoji u fusnoti, ne slaže se sa nekim Odlukama Visokog predstavnika. Ne kaže se da se politički direktor ne slaže. Ruska Federacija.

• NATO članice Upravnog odbora PIC-a i Japan podvukli su da će ta imovina biti uknjižena kao vlasništvo Bosne i Hercegovine za upotrebu Ministarstva odbrane BiH

Imamo, dakle, nekoliko zajednica. Pikovu zajednicu, Rusku Federaciju, Nato Pik članice i Japan. Plus Ambasada koja uvažava činjenicu i ambasador koji konstatuje da postoji pravo na međužupanijsku saradnju. Ništa nije bitno. Samo državna imovina koja će se knjićiti naministarstvo odbrane. A onda će to ministarstvo, MMJ, tu ćaćevinu prenijeti kome bude htjelo. Suverenitet i teritorijalni integritet.

• podržava angažman EUFOR-a i NATO-a u pogledu međuentitetske linije razgraničenja

Pozdravljam pominjanje Međuentitetske Linije Razgraničenja.

*

I, sljedeći Piknik Pika je 6. i 7. jula.

Nemojte mi se okupljati na Dan ustanka zajednica i zaostalih u BiH.

VOZIO SAM MONSTER TRACK

Moj prijatelj Stevan Miličić iz Pelagićeva rukotvorio je monster track, jednu od američkih verzija iživljavanja nad motornim vozilima. Radi se o kombinaciji šasije i pogona nekadašnje vojne Stodesetke i karoserije Vitare. Stevan je, sa svojim pomagačima, umjesto klasičnih točkova vojnog kamiona, kojeg je nekad radio mariborski TAM, a koji su imali vlastito upumpavanje vazduha pa se moglo voziti i sa izrešetanim gumama, ugradio duple točkove sistema za navodnjavanje tako da ovaj monstrum ima nadfizičke osobine u savladavanju terena i prepreka. Ja sam se, ipak, zadovoljio ravnim prostorom.

OSAM MISLILACA

ISPOD FORMALINA

Osam hrvatskih mislilaca raznih profila uputilo je pismo javnosti o krizi u BiH. Samo me poštovanje prema nekim od njih sprječava da kažem Osam tamburaša. Zasmetalo mi je što govore o krizi u BiH a ne govore o propasti Hrvata. Ali, ne pišem ovo zarad Hrvata. Pišem zarad Srpskog pitanja kod hrvatskih intelektualaca, zarad Republike Srpske i zarad pogodnog uzora za čas anatomije nad intelektualcima čiji nalazi su jednaki i za sve druge intelektualce. Opširno je da prenosim cijelo pismo Osam mislilaca. Stoga ću samo dati i komentarisati najkarakterističnije izvatke.

Dva HDZ-a nemaju nikakvu povijesnu vjerodostojnost ni politički kapital kojim mogu potraživati pravo na monopol zastupanja hrvatskih nacionalnih interesa.

Sve je to formalno uredu. Ali kakvu vjerodostojnost ima SDP za monopol na Državu, na multietničnost, na etiketu „i hrvatske stranke“, ili SDP i SDA na bošnjačko predstavljanje. Ovdje se, međutim, ne radi o dva HDZ-a. To je klasična sarajevska skretnica sa prave teme. Koliko razumijem, radi se o Hrvatima u BiH. O njihovom položaju i opstanku. Dva HDZ-a, ili juče, a možda i sutra, jedan, samo su slučajno na licu mjesta, i da je neka druga stranka na njiovom mjestu opet bi glavno pitanje bilo Popast Hrvata.

Bilanca njihova dvadesetogodišnjeg vladanja u ime Hrvata je porazna.

Malo je sranaka, među svim narodima u BiH, pa i okolo, čija bilanca nije porazna. Nema je. Bila jednom jedna bilanca. Bilancu ima SNSD samo zato jer je postratna stranka a na valsti. Ne znam zašto hrvatski intelektualci pišu protiv dva HDZ-a a ne pišu protiv glavnog uzročnika svih zala u BiH. Nakon rata. Da ne pokrećem pitanje prije i za vrijeme rata. Zašto mislioci sebi ostavljaju legaju u Sarajevu.

Rezultati HDZ-ove politike u Republici Srpskoj, pak, ravni su narodnoj katastrofi.

HDZ nije mogao ništa da učini u Republici Srpskoj. Jer u Republici Srpskoj nema Hrvata. A za nestanak Hrvata iz Republike Srpske krivci su i Srbi i Hrvati. Kao i Srba iz Hrvatske. Stvari su uvijek višedjelne, dragi moji mislioci. SNSD je učinio nešto za Srbe u Federaciji, Drvar, tek pošto su se oni vratili tamo. Ne razumijem zašto mislioci govore o HDZ-u i Srbima kada je tema Propast Hrvata u Federciji.

Savez vodećih hrvatskih stranaka sa SNSD-om i SDS-om kroz antagoniziranje sa Sarajevom i Bošnjacima još jedna je HDZ-ova avantura sa nesagledivim posljedicama.

Ne radi se o antagoniziranju sa Sarajevom i Bošnjacima. Radi se o uništavanju Hrvata koje je počelo mnogo prije nego što je došla ova kriza i što su se našli HDZ i SNSD. Počelo je i kada proces ukidanja Republike Srpske. Gdje su tada bili mislioci. Tada nije bilo saveza sa četnicima Dodika i Bosića. Gdje su bili mislioci kada je prvi put kandidovan Komšić. Svima je to izgledalo kao uspavanka u bijelom satenu. Cvjetni put kao sveopštem raju uz čibuke, nargile i lule. Samo neka nema šubara. Gdje su bili mislioci kada se ribalo hrvatske lidere kao kupus u jesen. Kada se Čovića tužilo i sudilo svakog drugog petka. Dali su intelektualci izašli i rekli: da li je baš za sve kriv ili se radi o konceptu. Gdje su bili kada su mu razbijali stranku. Da li je to rađeno za vjerodostojnost Hrvata.

Mnogi od njih imaju monopol na predubjeđenja prema Srbima. Jebali ih Srbi. Kao što nisu svi Hrvati Franjo, tao nisu ni svi Srbi Draža. Jergović pogotovu. Kada je moj roman ušao u uži izbor za Ninovu nagradu izasrao je neki tekstuljak o tome kako u konkurenciji nema Vuka ali ima nekog Dodikovog. Koštogledam, trljao je ruke ne bili dobio nagradu pa da onda šest mjeseci piše o srpskom političkom nasilju nad književnošću. Tako i sada razmišljaju o običnoj političkoj saradnji dvije stranke, jedne hrvatske, druge srpske, izvlačeći zaključak o katastrofičnosti.

Sve sam bliži sintagmi Osam tamburaša.

Način na koji se želi obesnažiti monopol HDZ-ova nespojiv je sa dobrim namjerama i pozitivnim demokratskim uzusima.

Nabrajam redom: profesor ekonomije, književnik i pjesnik, knjževnik i novinar, politikolog, pisac i novinar, romanopisac, političlar, inžinjer. Ne vidim među njima generalića, slikara naivca, hlebinca, dudeka. Gdje su u dželata dobre namjere. Gdje je kod tamničara nacija pozitivna demokratska praksa. I šta uopšte to znači. Postoje samo pozitivni pravni propisi. A demokratija je demokratija. Ili nije. Demokratija nije praksa. Ljekarska je praksa.

Surovo makijavelističko poigravanje hrvatskim elementom.

Zar je tako teško reći Hrvatski narod. Hrvati. Jer sutra će svaki element doći na taj nakovanj. Kakav makijavelizam, kakvo poigravanje. A i mi se držimo Hrvata, onih, političkih, koji to hoće, jer nas je strah da sutra i mi ne dođemo u tu poziciju. Mi iz SNSD. Neću da govorim u ime Srba. A bilo smo već na panju. Samo to gospsoda intelektualci, ni ovih osam, ni hrvatski, ni srpski usranci, čast nekima, nisu vidjeli, kurcom mrdnuli ni element pomenuli.

...U manjinskim hrvatskim sredinama, kakva je i sarajevska, koja, međutim, u simboličko-političkom smislu ima veliku nosivost.

Kao da se radi o Osam Deputata Sarajeva. Mislioci propagiraju dalji manjinski mazohizam zbog simboličko-političke nosivosti. Vidio sam svakojake nacionalne romantičarolije, nebeske kočije, prekogranične sanjarije, ali ovo nisam vidio. Ovoga u političkoj teoriji nema. Ni kod utopista.

Onima kojima se ova zemlja ne sviđa, najbolje bi bilo da odu iz nje.

Propovijeda fra Luka Markešić, Haenve. U mnogo žešćem i drskijem obličju tako se, ima nekoliko godina unazad, obraćalo ne onima nego Srbima. Pa Osam mislilaca, čak niti jedan, nije ni repom mrdnulo. Čak su neki bili uz Markešića odranije. Sad im ne valja. Nije glavno pitanje što fra Marksistešić nosi sarajevske fermane Hrvatima kojima se ova zemlja ne sviđa. Glavno pitanje je kako niko nije primijetio i prije, za Tita, da se ova zemlja ne sviđa nekima. Da li slučajno, i Srbima i Hvatima, u pojasu Hercegovine. I još glavnije je pitanje kolika je sukrivica u stvaranju Marškešića. U stvaranju ideje i zemlje u kojoj cijele nacije mogu da se marškaju. Marš napolje, pizda ti materna ustaško-četnička. I to ćemo dočekati. Mada mislioci ne vjeruju. Oni misle.

No, da ne budem puna kaca žgaravice. Dobro je da mislioci dižu glas. Nemaju ga jakog za zajedničko javno pismo. Za to je potrebno tvrdih i sadržajnih muda. Ali, dobro je. I pojedinačno mogu pomoći. Samo, moraju izaći iz svojih dugih lepršavih svilenih gaća, koje zamišljam kao šalvare. Moraju izaći iz betonumlja sarajeva i svog vlastitog. Moraju izaći iz civilizacijskog kesona i pogledati i prema ovima i prema onima. A ne samo prema Sarajevu, zbog simboličko-političke velike nosivnosti. Možda nisam mislilac ali ovu sintagmu ne umijem drukčije prevesti nego kao klanjanje, rukoljub, niskotur.

BUDALE IZ UEFE

SPAŠAVAJU NASEOBINU

Pukla Federacija, pukli Novinari BiH, pukla BHT, pukao Elektroprenos, pukao Popis, pukla Granica BiH, nema Budžeta, nema Koalicije, nema Ustava, u ovoj zemlji nema ni magnezijuma, samo još da dobijemo Jednog Predsjendika Fudbalskog saveza BiH. Kad je reprezentacija jednonacionalna, red je i da predsjednik Saveza bude jednonacionalan.

Spasitelj dolazi u kostimu Uefa. Uefamen.

Reprezentacija BiH je, inače, nevjerovatan kohezivni element za Naseobinu. Igra po cijeloj zemlji. Šta zemlji, po cijeloj državi. Igra ko što Ekrem pjeva. Sarajevo – Zenica, Zenica – Sarajevo. Budale iz Uefa, dobro reče Osim, trebalo bi malo da uče istoriju. Ne treba cijeli udžbenik. Dvadeset strana. Da se vrate na istorijsku reprezentaciju Jugoslavije u košarci. Ovih dana je bilo i na teve. Ne treba ni da čitaju. Ili da se vrate na reprezentaciju u fudbalu. Utakmica protiv Holandije.

Pouzdan znak raspada jedne države je raspad sporta.

Nema istorije u kojoj je neko ujedinio sport pa onda sportom ujedinio državu. Jedino je Džingis-kan onomad ujedinio evro-azijsko prvenstvo piruz - pale i tako osvojio sve ravnice do Vinkovaca. I Aleksandar Makedonski je ujedino takmičenje u igranju klikera dvanaestopera pa na tom osnovu se razmakedonisao sve do indijskih slonova i kobri. Ma, kad su se rastali Dražen i Vlade, Kukoč, Rađa, Paspalj i ostali, rastaće se i Federacija. I BiH. Dabome, nisu oni iz Uefe tako naivni i bez istorije.

Nekakva lova radi radnju.

UEFA u FIFA su danas moćnije finansijske korporacije od Vatikana, Vol sokaka i američkih federalnih rezervi. Moćne kao cunami. I jednako kontrolisane. A vješte. Ovdje, u Naseobini, nađu igrače za centralizaciju, nađu naše budale i to tako vješto upakuju da se meni čini da su budale tamo negdje. Nađu budale i u medijima. Fudbalski radnici, kuća fudbala, fudbalski dragulj. Sve su to pronalasci novinara koji hvalospjevima nepostojećim veličinama grade svoje jednako nepostojeće veličine. Sve su to spomenici stradije. Budale iz Uefa čim vide da negdje postoji kuća fudbala, krenu da se usele i gazduju. Usput po zatiljku pomiluju lokalne pušače. Sve dok ne dođe do pukotina. Onda oni prvi priznaju nove saveze.

Danas FS BiH. Sutra Ustavni sud FBiH.

Sudbina je svakodnevna. MJJ.

NE TROŠITE ISTORIJU NA BOSANSTVO Ovo što se događa Hrvatima, od strane Turbandžije iz Socijalističke Internacionale, i Sarajevskog političkog kruga uopšte, ne događa se slučajno. Cijeli koncept Muslimana, kasnije Bošnjaka, a kada kažem Muslimana/Bošnjaka, mislim na političku artikulaciju kojoj su muslimanski/bošnjački birači davali glasove a ovi provodili politiku, između ostalog, i ovakvu prema Hrvatima, od početka je Koncept Jedne nacije, Jedne Bosne i Jednog tla. U tom konceptu su odrednice Bosanski jezik, Muslimanska Cerićeva država, Država za Čovjeka, 100% BiH, Bosna, Bošnjaci kao nacija, Pravo na Teritoriju prije Srba i Hrvata. U tom konceptu je bilo i vezivanje zastava ljiljana sa zastavama šahovnica, korištenje Srba kao zajedničke hrvatsko – muslimanske tamaniteljske nemani, korištenje onoga što su Srbljaci, Srbi divljaci sami činili, i produkovanje u umnožavanje monstruoznosti do neslućenih razmjera, odbijanje ostanka u Ostatku SFRJ mada je nuđeno Alijino predsjedavanje Predsjedništvom, jest, doduše, od Miloševića, i mada mi je nešto slično sadašnjim ponudama Platformaša Kaldrmaša. I, konačno, Alijino žrtvovanje mira za Bosnu. On rekao za BiH. Ali se zna na šta je mislio. To je nekidan otkrio Mile Lasić kada je u Džajinoj knjizi pročitao hrvatsko i muslimansko referendumsko pitanje za samostalnost BiH a protiv Srba. Pitanje koje je pretvoreno u dva pitanja u koje predstavlja dva potpuno različita viđenja uređenja zemlje. Hrvati su imali nacionalnu svijest a Muslimani su imali građansku svijest. Nakon referenduma postali su nacija da bi ostvarivali taj građanski Svekoncept. I ta građanska BiH je bila dio koncepta. Ne mogu da se načudim čudom kako hrvatski puk u BiH, oni Franjini iz Povijesne Zbilje a naročito kako nisu intelektualci barem ovdje u Hercegovini i u Sarajevu u rasijanju, shvatili ništa o tom konceptu. Muslimani su iskoristili Hrvate tada, iskoristili ih u ratu, koriste ih i dandanas. Iskoristli su i Srbe, njihovu pankarlobašku parakoncepciju, legitimno političko nastojanje da se ostane u državi sa Srbijom. Samo je Republika Srpska spasila Srbe u BiH. Srbi i Hrvati su bili užasno naivni. Hrvati su bili potpuno zaslijepljeni Tisućgodišnjom Državnom Zbiljskom Žudnjom. Srbi su bili zaslijepljeni Svim Srbima Jedne Države. Ni jedni ni drugi, a u međusobnom klanju, agresovanju i protjerivanju, ni primijetili Koncept koji se danas objelodanjuje kao nemilosrdno Platformaštvo. Hrvate je stiglo potpuno autiranje iz drugog temeljnog ugaonika BiH, Vašingtonskog sporazuma a Srbe je skoro stiglo potpuno pražnjenje nadležnosti prvog ugaonika BiH, Republike Srpske i njeno svođenje na Srpsko Narodno Vijeće. Stoga Lasićevo zakašnjelo odgonetanje različitih referendumskih pitanja pitanja kod mene izaziva sažaljenje. U Mrziteljskoj Naseobini kadgod i štagod gledaš trebaš da vidiš interese, svoje i tuđe. A naročito da paziš na tuđe. Nema romantike i zvijezde danice. Nema zajedničkih zastava, bratstva i jedinstva, šest buktinja i pet kraka. Kako se lako pokaže da ima više od šest buktinja. A u pogledu Lasićeve rasprave o Bosanstvu, moram da konstatujem takođe naslijeđenu dobrohrvatsku sarajevozaljubljenu naivinost. U koju spada i Lasićevo čitanje izvjesnog Bojana Bajića, Vodenog Prevaranta, koji tekstom o svom srpstvu a protiv bosanske nacije, pokušava naći skretnicu za Vodenog Ćiru i na sljedećim opštim izborima u Republici Srpskoj igrati ulogu Čavića, Krsmanovića i Ivanića Lagudmdžijinog. Bosna be postoji. Bosanstvo ne postoji. Ni u rudimentarnom obliku. Ni Minimum Patriotizma, o kome dobroljubno govori Lasić, ne postoji. Čak ni Bošnjaci, Muslimani, a kad govorim o Bošnjacima i Muslimanima, govorim o političkoj artikulaciji koja je dobijala i dobija njihove glasove, pa ni Bosanci, nemaju patriotizma prema BiH. Imaju samo bezočne težnje za tlom, bosanskim i hercegovačkim, težnje da potisnu, skrajnu, istjeraju, podjarme i ponize Srbe i Hrvate, dok ne stvore tu jednu naciju koja je ovdje došla u Trećem vijeku, kako napisa neki istotričar kojeg je Lasić citirao. Ta artikulacija i bošnjačku naciju, odnosno njeno ishitreno stvaranje u Alijinijoj interpretaciji, koristi za ostvarenje tog koncepta Unitarnog Posjedovanja i Centralističkog Tla. Bosanstvo i Bosanski Patriotizam nisu mogući ne samo zbog toga što Bosna ne postoji nego što nikad ni postojala nije. Ovo je sada samo međunarodno priznat prostor između Hrvatske, Srbije i Crne Gore. Nekad je to bio prostor kojeg je zaposijedala Turska, pa onda AU, pa NDH, pa Samostalna Radionica Branka i Hamdije, u stvari, socijalistički prostor između Srbije i Hrvatske. Ranije je, prije Turaka, ovo bila nakupina hercogovih imetaka i raznih fedudalnih zabrana i zabrđa koje je Tvrtko, i još poneko, uspijevao ponekad nagodbama objediniti u Nesvrstanu Naseobinu. U odnosu na Mađarsku, Papu i druge napasnike. Naročito nije moguć Srpski i Hrvatski Bosanski patriotizam niti Srpsko i Hrvatsko Bosanstvo. Baštinici i Nasljednici su kroz protekle vijekove izgradili odnos prema Srbima i Hrvatima koji ne ostavlja prostora za Zajednički Patriotizam. Taj odnos prema Srbima i Hrvatima, otomanski, fermanski u izuzetnim trenucima, pokoriteljski, praktikuje i inovira danas Zlatko Lagumždija. Srbi i Hrvati, ako već ne mogu gledati umatičenje, gledaju danas na samostalnost u okviru Naseobine kao na jedinu izglednu opstanačku i demokratsku mogućnost ovdašnjih prostora. Ako to ne bude moguće, Sveta Zora Raspada. Samostalnost izvan Naseobine. Ja, pak, volim da racionalizujem: Podijeliti sve što se može Podijeliti.