УСТАВНИ СУД БиХ

ПРИЗНАО ЈЕ

МУСЛИМАНСКО

-      ХРВАТСКУ ФЕДЕРАЦИЈУ

Уставни Суд БиХ није уважио Апелацију посланика Народне Скупштине Републике Српске.

Јер је није ни могао уважити.

А то је веома добро за позицију Самосталности Републике Српске.

Аматерски, неправни, неуставни, одговор да се изнађе неко рјешење за попуну Клуба Срба у Дому Народа Федерације БиХ, импровизација је која је могућа само у БиХ.

Уставни Суд БиХ није могао да поништи вишегодишње одлуке институција Федерације јер би то изазвало нерјешиве проблеме.

А није могао да пресуди, осуди, укори или упре прстом на уставан начин рјешења тог проблема.

Јер га нема.

Срба у Федерацији БиХ нема ни за голи живот а камо ли за измишљене неуставне и недејтонске институције.

Очекивана и једино могућа одлука Уставног Суда БиХ значи двије ствари.

● Уставни Суд БиХ признаје фактичко стање у Федерацији. Признаје да је она Муслиманско – Хрватска Федерација. Каква је настала, на силу склопљена, прије одласка у Дејтон. Настала, да би имао ко да буде натјеран и да склопи БиХ са Републиком Српском. Јер је Република Српска настала прије него што је Алија Изетбегвић остварио своју пријетњу Жртве Мира за БиХ.

● Уставни суд верификује неуставност и недејтонство вјештачке, наметнуте, и од њега прегласане, Конститутивности Свију Свуда.

Та КСС је пројект уништења Српске.

Да није, онда би у Федерацији било Срба. Макар за Институције.

Ко може да изгласа, наметне и поустави Конститутивност некога кога на тој територији нема.

На основу те КСС Влада Српске без икаквог демократског и изборног основа садржи муслимане и Хрвате и на тај начин је осакаћена у свом потенцијалу.

Јер иза њих у Народној Скупштини нема политичке снаге а међу Бирачима гласовног покрића.

На основу те КСС Сарајево тражи Босански Језик у Српској.

Република Српска треба да убудуће чини реципрочне кораке.

Треба онемогућити избор и попуну у Вијеће Народа, које је такође неуставна и недејтонска институција.

Треба да не попуњава Владу Српске министрима Конститутивности.

А ако Странци Усранци и Сарај Чадор поставе питање неуставности таквог чина, упријети им прстом у Суд и Тужилаштво БиХ.

Па да видимо ко више, дуље и боље може да јебе Конститутивност.

ЗАШТО

ЂОКОВИЋ

ТРЕБА ДА СЕ ПОВУЧЕ

Ако не може да игра на врхунском ниову.

А послије Вимблдона је јасно да се неки генератор код Ђоковића искључио.

Мада је и он томе допринио, свјом одлуком да освоји Златну Олимпијску Медаљу.

Ђоковић дуго игра врунски тенис и даље то ни једно тијело и спортска свијест не може да издржи.

Бљескова може бити.

Али ће више бити Истомина.

Ђоковић је у посљедњој деценији један једини прави Свјетионик Националне Свијести.

Он је постао Ноле Часни.

Као Крст.

Он је лијек за све недаће и промашаје Срске Свјести, Српске Егзистенције и Српског Бића.

Иако Срби и Србија нису прстом меднули да створе Ђоковића, он се није никада одметнуо од њих.

Напротив, он се вратио Србији и Србима.

Удјенуо се у само срце.

Ђоковић је постао свакодневни лијек за Национални Понос.

Он је генератор Позитивизма неопходног Нацијама Компактног Заједништва.

Он је мирис Српског Колективитета.

Сваки Ђоковићев лош резултат изазива појединачне и колективне депресије.

И то није добро за Српску Свијест.

Стога би Ноле, кад се већ удјенуо ту, требао да се повуче из тениса.

Ако не може даље континуирано играти најбоље. А сигурно не може.

И ту није он крив. Ни неки секташ. Ни храна. Ни Бекер.

Не треба да се осипа и руни у Српској Свијести.

Треба да остане Икона.

На крају крајева. Не треба ни себе да понижава.

А паре ће зарадити на други начин.

Јер сада паре иду за њим.

Не мора она за поразима.

Овакав Побдјенички Ноле, потребнији је Србима него њему, и Србима, паре.

Да је из неке друге нације, ништа не би значило то што губи годинама, као Федерер и као Надал.

Код Срба је то помор.

Зато предлажем Нолету да се повуче и оде директно у Свеце.

Јер ће га Срби у својој свијести уништити много више од било ког противника.

А имаће већу штету од тога него он сам.

ФУНДАМЕНТАЛНИ

МУЏАХЕДИНСКИ

ТЕРИТОРИЈАЛИЗАМ

БАКИРА ИЗЕТБЕГОВИЋА

Дошао је историјски и повијесни тренутак да Срби и Хрвати у БиХ престау да буду Пичке.

Сада је најбоље вријеме да се супротставе, јавно, програматски, уставно, дејтонски, Бакиру Изетбеговићу и његовој панчадорској сокачкој филозофији прекривања цијеле Босне и Херцеговине и огртања у никаб из којег ће да вире само Очи Сарајева.

Сада, јер Велике Плоче Зла, америчка Неолиберална Клинтонија и Ерфорс Територијализам, и њемачка Панциреунија, укопале су се у мјесту и мељу у празно.

Тиме Сарајски Унитаризам почиње да ради против Бошњака и Сарајева.

Та традиционална српска и хрватска уљудност, увиђавност и сусретљивост, долази у Босни и Херцеговини до ивице Страдије.

Бакир Изетбеговић је у интервјуу загребачком Глобусу нанизао пар класичних излизаних просерица за дневну упорабу али је рекао и двије важне ствари.

● Бошњаци не теже унитаристичкој БиХ нити желе остваривати доминацију над друга два народа. Али неће трпити ни доминацију других над њима ни на једном педљу Босне и Херцеговине.

● Федерализација је неприхватљива, нарочито по етнотериторијалном принципу.

Ако прву реченицу прве ставке сматрам гологузом глазуром страним новинарима који нису упућени у све састојке специјалитета Бурек Унитарлук, Бакир Изетбеговић је изрекао најбезочнију територијалистичку освајачку политику као трајну оријентацију Бошњачког Политичког Круга. И вјерског и паравојног.

Федрализација и Конфедерализација су уграђене у Дејтонски Споразум као и у, његов Анекс, Устав БиХ.

Федерација БиХ је Федерација жупанија и кантона. Иако је у почетку титулисана као Муслиманско Хрватска Федерација.

БиХ је састављена, у Дејтону, пошто су у Дејтон као такве и стигле, од држава, Федерације БиХ и Реублике Српске. И то може бити само Конфедерација.

Све постдејтонске активности СПК а касније БПК, пошто је елиминисан Лагумџија са својим еуропским лажима о Социјалдеморкатији у Сарајеву и у Бошњака, муслимана, јер Социјалдемократија у муслимана звучи потпуно немогуће, ишле су за тим да у Федерацији униште федерализам а у БиХ конфедерализам.

То се и данас чини. Уз помоћ ВП, ОХР, ПИК и Ам Амб.

Питање БиХ није српски напад на Дејтон. Питање БиХ је повратак БиХ на Дејтон.

Бакирова теза да Бошњаци неће трпити доминацију над њима ни на једном педљу БиХ, најкрволочнија је ратна претензија над БиХ. Над Републиком Српском. Над Србима и Хрватима.

То је бошњачки, Бошњачког Политичког Круга, превод познате катаклизмичне поставке да је Српска Земља тамо гдје су Српски Гробови.

И тако ће и проћи.

Ну.

То Срби и Хрвати не требају да чекају.

Морају дићи политички, дејтонски, национални глас у захтјеву за поштовање Дејтона и тронационалне равноправности.

Нарочито Срби и Хрвати, Човић и Савез За Промјене.

Укочите подобро те Европске Интеграције. Али кочницу Сарајевском Унитаризму повуците до краја.

НИСУ САНКЦИЈЕ

ЗБОГ ДОДИКА

НО СУ САНКЦИЈЕ ЗБОГ

ЈАЧАЊА УСТАВНОГ СУДА

И СНАЖЕЊА

УНИТАРНОГ САРАЈЕВА

Три Предсједника Републике Српске, сметала су Западу.

Радован Караџић.

Биљана Плавшић.

Милорад Додик.

Други, нека се не љуте, нису били те калибраже.

Прва два Предсједника елиминисана су Хагом.

То да ни Караџић ни Плавшић, нису криви Хагу, већ су, ако су криви, криви Србима и Српској, могу овом приликом да оставим по страни.

Милораду Додику Хагом не могу ништа.

Његов главни проблем је што је испред Велике Политичке Странке добио велике гласове и што се држи за Дејтон.

То што су Америчке Санкције уведене у вријеме када не могу бити ефикасне, могу овом приликом да оставим по страни.

Милорад Додик није битан лидер у цијелој политичкој сторији, у цијелој унитаристичкој сапуници у БиХ.

Као што нису битни били ни Караџић и Плавшић.

Додик је битан овдашњој ситној опозицији и сарајским лешинарима, разним регионалним вуцибатинама, који ће сви заједно умишљати да, изјављујући ово или оно, добијају важне поене на свом путу политичког успјеха и снажења.

Као што увијек и бива, та ситњарија не разазнаје Политичке Координате у којима живи и у које се смјештају догађаји.

Четврт Вијека постојања Републике Српске је кратка историја њеног опстанка и тежњи за уништењем.

У тој политичкој вјетрометини и мочвари, истовремено, битна је само Република Српска.

Онима около, битно је њено уништење.

И та њихова тежња, много је већа него наша тежња за Опстанком.

То морамо промијенити и тога се морамо ослободити. Ослободити се властите неважности.

Република Српска је једини српски колективитет и територијалитет који се задржао изван Уже Србије.

Што је, уништење Срба и њихових бивака изван те београдско-шумадијске Србије, био једини циљ, Једини Циљ Распада Југославије. Никаква Хрватска Држава и курци палци.

Ипак. Она није случајно, у Дејтону, призната у свом Државном Комплету. Са границама. Она је остављена у могућности, демократској и међународно правној, да изабере и Самосталност. Односно излазак из БиХ.

Није случајно што јуче у америчком санкцијском документу пише Милорад Додик, Република Српска, Босна и Херцгеовина.

Мада то многи наш административац, приватник или неки други актер, нема на свом меморандуму. И ладно напише Ја, Бањалука, Босна и Херцеговина.

То што особље Америчке Амбасаде Сарајево, годинама дјелује у складу са Сарајевом, није политика САД. Као што ни дјелатност Инцка није политика Аустрије.

Америчка Амбасада је под притиском Сарајева и никада се неће издићи изнад њега. Јер нија важна и капацитирана, као београдска, па да се изабере и позицинира амбасадор који се постави изнад Власти.

Дјеловање особља Ам Амб Сарај кокошарско је, калдрмско, сокачко.

У складу са важношћу Сарајева.

Дјеловање Ам Ам Бгд, крволочно је, у складу са важношћу Београда.

И када оде Додик, Република Српска ће бити мета.

То треба да у своју политичку свијест трајно уграде и старе и младе генерације Српске. Сви они који се баве било којим административним, јавним, економским или политичким послом.

То је нешто као и Русија.

Био Лењин, био Стаљин, био Брежњев, био Јелцињ, био глупи Горбачов, био Путин, увијек је мета Русија.

То што се Српска и Русија ни по чему не могу поредити, то у овом случају није битно.

Америка неће дозволити укидање Републике Српске.

Јер је то Граница Свјетова.

Али никад неће спријечити ни један мали пасји потез Сарајева.

Неће ни нас спријечити да сами себе уништимо, разводњимо и одемо низ њиву као маслачак.

Зато је битно сваког дана радити и мислити као да ће сутра наступити Подјела и Самосталност. А понашати се уљудно и пријатно као да их волимо сто пута више него што они нас не могу очима гледати.

ТРИ СУ СЕ ТЕШКА ЗЛА

УКОПАЛА У МЈЕСТУ.

ВЕЛИКА ШАНСА

ЗА СРПСКУ.

Велика Свјетска Плоча Зла, траје дуго и размножава се. Они који су на било који начин, сисом или пупчаницом, повезани с њом, понашају се, у својој легаји, као и она. И производе Зло.

Нас су, овдје, притискале три такве плоче. Од којих су двије сисале ону велику свјетску. Овдашња, најмања, сисала је, углавном, ону средњу.

Те Плоче Зла су.

● Запад. Што укључује САД, Неолиберализам, З&ФТ, Морганизам, Финансијерски Територијализам, Трио Зла БББ, Буш Бил Барак.

● ЕУ. Са својом тоталитарном бирократском политиком условљавања, диктирања, економског експлоатисања и националног понижавања и уништења.

● Сарајевски Унитаризам. И његове примитивне провинцијалне фантазмагорије да игре Велике Плоче Зла, која је притискала цијели свијет, преведе у своју корист и искористи за стварање Босанске Босне, једног смрдљивог ванременског једновјерског ћумеза у Европи. Уз протјеривање и уништење Срба а и Хрвата.

Те три Плоче Зла притискале су и дјеловале, синхронизовано. Иако то није увијек била директна политичка контактна трансверзала.

Али, главна особина Плоча Зла, као и свега, јесте да се Зло и телепатски преноси на ниже нивое а да нижи нивои, да би припадали, дјелују и са већим Злом него што би, у директној надређености, неко од њих тражио.

То је свеприсутна особина трендова и времена.

Сада, међутим, Велика Плоча Зла почиње да се закреће.

Трамп, као новоизабрани Президент, најављује низ нових корака, нових углова, нових смјерова. Чак и да све остане на општој предизборној декларацији, јасно је да се Велика Плоча Зла, Америка, мијења.

И без Трампове констатација, јасно је да је Нато застарио. А тиме је застарила и Велика Плоча Зла. Избубила је свјетски рат. Њен Стаљинград је Сирија.

И да се мијења њен однос према Нато Пакту и Европској Унији. Двјема најефикаснијим и потпуно синхронизваним полугама.

Трампова оцјена да је ЕУ алатка Њемачке, у тешку позицију, нарочито послије Брегзита, ставља Меркелову и цијелу Њемачку.

Та ЕУ Плоча Зла, због тога слаби. Иако то није главни узрок. Јер, концепт ЕУ, као бирократизовани Неоколонијализам, као генератор Неслободе, економских крсташких похода и црвица држава и нација, доспио је у празан ход, одавно. Њене гусјенице врте се у празно. Она је трбухом насјела на ледину.

Клинтонизам, који је као дио Велике Плоче Зла, потпуно пропао, био је уз ЕУ, директни покровитељ Босанске Плоче Зла.

Ти су јој покровитељи директно давали сисе. Чешће курца, додуше. Оног за пушење.

Тако је и Босанска Плоча Зла дошла у празан ход.

Није то са Клинтонизмом и ЕУ главни узрок.

Јер. Атрофијом Охаера и снажном политичком оријентацијом Републике Српске у одупирању Унитаризму, уздању усе и у своје референдуме, и, уопште, окретањем Самосталности, што је претходило сипљивости Охаера, Босанска Плоча Зла стала је и почела да клизи назад.

То изазива одређене потресе, сарајевску политичку нервозу и слично, али процес се неће моћи зауставити. Као ни онај у Бриселу, као ни онај у Вашингтону.

Република Српска треба много више памети него што је досад показала, да овај сумрак Плоча Зла искористи за себе.

И своју Самосталност.

Било би добро да је и Србија у том процесу. Али није.

Она, чак, може постати, послије избора ове године, и Помоћна Босанска Плоча Зла.

САВЕЗ ЗА ПРОМЈЕНЕ

И МАГЛЕН ИВАНИЋ,

У СТРЕЛЦЕ

Појављивање Маглена Иванића на целодневној страни београдске Политике, знакоочито је.

Декларација Александре Панд о привржености Дејтону и убрзаним европским интеграцијама, најављена у Народној Скупштини Републике Српске, други је фронт некад јединственог двојца Иванић – Есдеес.

Младен Иванић је, од предаје Педепеа Бореновићу, кренуо властитим Игманским Маршем. Почео се приближавати Додику и Палати Предсједника, почео србовати у дотад неизнуђеним кличинама и непримјереним његовој генералној оријентацији Толерантера, Компримисера, Искусног Дипломатера и Преговарача, те почео звати Николића у Сарајево, што није знак његове регионалне добронамјерности већ промовисање улоге доводича омраженог Четника у Сарајево, нешто као Бадњак у Предсјеништву, Николић у Сарајеву, те се примакао Вучићу, улазећи у све већи хладан простор између Вучића и Додика који је наступио од дана када је Вучић одбио да гласа на Референдуму.

Дакле, одступање са мјеста Предсједника ПДП и интервју Политици, једна су, добро пројектована, линија.

Обзиром да Вучић у Политици уређује само Укрштене речи и афоризме.

Пандуревићка, као најспособнија у Есдеесу, да наметне тему и идеју, а и најобразованија и најпоткованија, те, богме, и најчангрозврзљавија, лансира идеју о Декларацији.

Без обзира што не знамо шта ће у њој бити и како ће проћи у Народној Скупштини и Јавности, одмах је уочљиво да се ради о Политичкој Шизофренији.

Немогућа је Приврженост Дејтону и убрзање Европских Интеграција. Јер сви желе Европске Интеграције да искористе за Унитаризацију. Чак и Човић.

Ну. Декларација Пандуревићке је, у суштини, очување садашњег стања у коме је Сарајево у апсолутној предности. У Интеграцијама Српска једина губи. Као што је данас видљиво са ССП.

Таквих малих губитака, у убрзаним Интеграцијама биће толико да ће Српску потпуно уништити.

Шта је суштина развијања Савеза За Промјене у стрелце.

Иванић иде у Републику Српску и у Београд.

Есдеес, и Сазап, остају у Сарајеву.

Бањалука и Власт Републике Српске остаје изван.

Сазап и Есдеес су једини савезници Бакира и Сарајева. И сви угаоници уназад два мјесеца, од пријетњи Говедарице Српској ратом, до Пандекларације, говоре о томе да не одступају од свог Пробосанског Пута. И да планирају да са Бакир Чадором праве власт и након Избора 2018.

Маглен Иванић, пак, трасира повратак у Републику Српску. На мјесто Предсједника Републике. Стога и диже националну љествицу. Националан а Нестраначки, СТЈ. Јер је процијењено да, ако  се изузме Додик, нема ко да га, и у СНСД, прати и да му парира у упакованом и отвореном, Српском Национализму.

То би била идеална комбинација за Амбасадне и Чадорске Кројаче.

Сазап у Сарајеву, Иванић у Бањалуци.

СНСД и припадајућа Коалиција морају да се тргну из Зимског Сна.

ВОЗ ЗА КОСОВО

И ЦИПЕЛЕ ЗА МЕЛАНИ

Иако се те двије Сторије ни по чему не могу мјерити нити сврстати у исту категорију, оне су из истог легла Политичких Јавних Алатки.

Имају исту сврху. Да утичу на појединачну и колективну свијест.

Њихове посљедице, међутим, и ризици, нису истовјетни.

Када искључим професионалне противнике свега и  свачега, па, онда, пословичне, па болесне, па оне који не разумију, Ципеле и Воз се могу скицирати на сљедећи начин.

● Маринкове Ципеле за Меланију произвеле су одређену количину колективног хормона оптимистичне свијести. То је мјешавина добре зајебанције, скромног и доброћудног провинцијалног уласка у Велики Свијет и јавке о једнакости обичних људи и првих дама.

Ну. Када је Меланија дала знак да је добила ципеле и када је стигао позив за Бал, то је Сторији дало потуно нову димензију. Подсвијест Колективног Мнијења добила је генератор оптимизма о Нашем Малом Мисту. Које није баш непостојеће, којег неко уважава и из кога се позивају људи на велика прела.

Димензију мисији Маринкових Ципела за Меланију даје и чињеница да је Маринко Одборник у Бањалучкој скупштини, да је Сенатор, да је дио политичког мозаика уопште и да је руководилац у једној успјешној фабрици.

Тако цијела Сторија враћа вјеру у опште окружење. Даје свим тим пунктовима и људски лик. Јер је Маринко такав. Цијела прича о томе је саткана на нитима доброћудности.

Иако је Маринко све то пројектовао и реализовао самостално и без великих анализа и планова, Сторија Ципеле за Меланију је феноменалан Политички Јавни Потез. То је потез који доноси користи. Које нису видљиве. Али од таквих потеза и догађаја твори се амбалажа једне политике. Која је, уз начин испоруке, важнија од самог садржаја.

● Воз За Косово. Супротно, то је веома прецизно смишљена и реализована Сторија. Чак су прецизно смишљене и њене Непредвиђене Посљедице.

Овдје се у већој мјери морају апстраховати медијски и мрежни противници Вучићеве Власти, по свим основама. Јер је Сторија медијски много експониранија и тоталитарно је оријентисана.

То јој даје моћ да општу осуду и зајебанцију са Возом у дијелу интернетског миљеа, минимализује.

Сторија Воз смишљена је, као и многе за Вучићеву Власт, у предвечерје Избора.

Цијена затезања и компликација са Географском Области Косово, урачуната је и предвиђена. И неће имати посљедице на редовна давања Србије према Косову, чим прођу Избори.

Бриселски Фактор је рекао да све то није њихов посао. То је главни сигнал у цијелој Сторији.

Тим који је то пројектовао Сторију Воз усмјерио је према два национална сегмента. Једном, обичном, народском, који то сматра Возом Икона и Првославља, и другом, ортодоксном, тврдом, националном кордону.

Први су ово прихватили благоугодно и унапријед оправдавају све што ће се из овога продуковати а у малом црквеном календару то књиже као велики плус мастиљавом оловком.

Други су онемогућени да буду против Воза јер би били и против Косова и против Икона и против Православља.

Када се све сабере, Вучић неће имати толику штету колика је стварна штета од оваквих импровизација. Које су, у ствари, Манипулација Нацијом.

*

Основни закључак је да догађаји оваквог типа постају неизбјежне Политичке Јавне Алатке Власти и Избора.

Њихов карактер, међутим, различит је.

Тамо гдје је Власт утемељенија, Алатке су доброћудне и широко умилно или барем прећутно, прихваћене.

Тамо гдје је Власт мање прихваћена, гдје је тоталитарна и ортодоксна, без јаке страначке подршке међу Бирачима, Алатке су бескрупулозније и тоталитарније.

И здравствени картони једног и другог Друштва  раличити су. Здраво и Болесно.