НИСУ САНКЦИЈЕ

ЗБОГ ДОДИКА

НО СУ САНКЦИЈЕ ЗБОГ

ЈАЧАЊА УСТАВНОГ СУДА

И СНАЖЕЊА

УНИТАРНОГ САРАЈЕВА

Три Предсједника Републике Српске, сметала су Западу.

Радован Караџић.

Биљана Плавшић.

Милорад Додик.

Други, нека се не љуте, нису били те калибраже.

Прва два Предсједника елиминисана су Хагом.

То да ни Караџић ни Плавшић, нису криви Хагу, већ су, ако су криви, криви Србима и Српској, могу овом приликом да оставим по страни.

Милораду Додику Хагом не могу ништа.

Његов главни проблем је што је испред Велике Политичке Странке добио велике гласове и што се држи за Дејтон.

То што су Америчке Санкције уведене у вријеме када не могу бити ефикасне, могу овом приликом да оставим по страни.

Милорад Додик није битан лидер у цијелој политичкој сторији, у цијелој унитаристичкој сапуници у БиХ.

Као што нису битни били ни Караџић и Плавшић.

Додик је битан овдашњој ситној опозицији и сарајским лешинарима, разним регионалним вуцибатинама, који ће сви заједно умишљати да, изјављујући ово или оно, добијају важне поене на свом путу политичког успјеха и снажења.

Као што увијек и бива, та ситњарија не разазнаје Политичке Координате у којима живи и у које се смјештају догађаји.

Четврт Вијека постојања Републике Српске је кратка историја њеног опстанка и тежњи за уништењем.

У тој политичкој вјетрометини и мочвари, истовремено, битна је само Република Српска.

Онима около, битно је њено уништење.

И та њихова тежња, много је већа него наша тежња за Опстанком.

То морамо промијенити и тога се морамо ослободити. Ослободити се властите неважности.

Република Српска је једини српски колективитет и територијалитет који се задржао изван Уже Србије.

Што је, уништење Срба и њихових бивака изван те београдско-шумадијске Србије, био једини циљ, Једини Циљ Распада Југославије. Никаква Хрватска Држава и курци палци.

Ипак. Она није случајно, у Дејтону, призната у свом Државном Комплету. Са границама. Она је остављена у могућности, демократској и међународно правној, да изабере и Самосталност. Односно излазак из БиХ.

Није случајно што јуче у америчком санкцијском документу пише Милорад Додик, Република Српска, Босна и Херцгеовина.

Мада то многи наш административац, приватник или неки други актер, нема на свом меморандуму. И ладно напише Ја, Бањалука, Босна и Херцеговина.

То што особље Америчке Амбасаде Сарајево, годинама дјелује у складу са Сарајевом, није политика САД. Као што ни дјелатност Инцка није политика Аустрије.

Америчка Амбасада је под притиском Сарајева и никада се неће издићи изнад њега. Јер нија важна и капацитирана, као београдска, па да се изабере и позицинира амбасадор који се постави изнад Власти.

Дјеловање особља Ам Амб Сарај кокошарско је, калдрмско, сокачко.

У складу са важношћу Сарајева.

Дјеловање Ам Ам Бгд, крволочно је, у складу са важношћу Београда.

И када оде Додик, Република Српска ће бити мета.

То треба да у своју политичку свијест трајно уграде и старе и младе генерације Српске. Сви они који се баве било којим административним, јавним, економским или политичким послом.

То је нешто као и Русија.

Био Лењин, био Стаљин, био Брежњев, био Јелцињ, био глупи Горбачов, био Путин, увијек је мета Русија.

То што се Српска и Русија ни по чему не могу поредити, то у овом случају није битно.

Америка неће дозволити укидање Републике Српске.

Јер је то Граница Свјетова.

Али никад неће спријечити ни један мали пасји потез Сарајева.

Неће ни нас спријечити да сами себе уништимо, разводњимо и одемо низ њиву као маслачак.

Зато је битно сваког дана радити и мислити као да ће сутра наступити Подјела и Самосталност. А понашати се уљудно и пријатно као да их волимо сто пута више него што они нас не могу очима гледати.