2420.
ШТО ЋЕ СПОМЕН
ОБИЉЕЖЈЕ НА КАЗАНИМА,
КРСТ НА ЗЛАТИШТУ
ЈЕ ЗНАК САРАЈСКОГ
СРПСКОГ ГРОБИШТА

2419.
НИЈЕ УМРЛА
ДОЛОРЕС,
НЕСТАЛА ЈЕ
ЊЕНА ИЛУЗИЈА
 

Младо Лијепо Женско прерано је отишло из свијета.

Долорес Ламбаша, глумица. Кажу глумила у неким телевизијским серијама, у позоришту. Не знам. Знам да је била ситна, мала, љепушкаста. И била у медијима. Што је данас сметљиштавно. Није неки досег.

Видим, међутим. На порталима, тим савременим јавним нужницима и пишаоницама, које је предвидио шански редитељ Луис Буњуел, сценом када сви, за столом, сједе на шољама и серу, без А, а када треба да једу, закључају се у нише, на вратима пише Клосед, и брзо, са срамом, једу два три залогаја, баш како нормални серу, у два у три комада, поплава је неукусних, неуљудних, непримјерених, реакција.

То су они коментари који имају Ник Нејм. Ники Нејм.

У Хрватској се нешто јавности усталасало, нешто аналитичара подигло обрве, нешто психолога анализирало цијелу ствар.

Ништа од тога, што је речено, није битно. Ми смо такви. Одувијек. Само смо сада добили дизне, испувке, испљувке, вентиле, полигоне. Да то покажемо. Никада нисмо били добри људи. Ако је некад то тако изгледлао, то је због тоталитаризма, конформизма, интересизма.

Мала Долорес је, пак, направила неке грешке у животу. Успјела је. Из Нашег Малог Миста. Што Шибеник јесте. То се не опрашта. Али. Имала је и Франу Ласића, за вријеме комунизма, симбола отмјене арисократије, неку врсту Самоуправног Великог Гетсбија. То данашње бабе, које су биле заљубљене у Франу, не опраштају. А оне су одгојиле Никнејмове. Јеботе. Потом, имала је неког старкељу који је био са Еном Иконом а која је са њим погинула. Шта ће са старкељом. Кад ми имамо Морал.

И тако, десном траком, до смрти.

Мала Слатка Долорес је, у ствари живјела своју илузију. Као и свака провинцијална глумица.

Зато је тако брзо и лако нестала.

2418.
КОМШИЋ:
И СРБИЈА И ТУРСКА,
НИ ХРВАТИ НИ СРПСКА

2417.
ЈОВАНКА,
НОСИЛАЦ
ПАРТИЗАНСКЕ
СПОМЕНИЦЕ
 

Ее, Јованка. Личка бригада, која ли је, Друга. Српска. Мада то тада није било битно.

Какво херојско вријеме. Младе једре дјевојке у Партизанима. Богаташи у Партизанима. Сиротиња у Партизанима.
Ти ниси примијетила. Али, за тридесет година понешто се промијенило. Нико више не зна шта је Бела, ћао. За петокраку мисле да је то америка. Ја сам, исто Носилац. Носилац 109 Каемова. Као борац прве категорије.
Постоје и други Носиоци.
Носилац Шупчијих Права, Носилац Невладине Органзације, Носилац Плаћеника, Носиоц Новина Без Тиража, Носиоц, јер баш такво образовање има, Носилац Државе без нације...
Иди, тамо гдје су отишли Партизани. Они са Козаре, Неретве, Сутјеске... Они су отишли у Најбољи Рај.
Временом и рај прогледа. Ко вунене чарапе из Лике. На пети.

2416.
ЛАГУМЏИЈА – КЕМПБЕЛ,
НАШЛА
КРПА ЗАКРПУ.
ЛАКШЕ ЈЕ ОД КОМШИЋА
НАЧИНИТИ ХРВАТСКОГ
НАЦИОНАЛИСТУ
НЕГО ОД ЛАГУМЏИЈЕ
ПОБЈЕДНИКА
 

Алестер Кемпбел је Блеров стручњак за стратешко комуницирање. СТЈ. Како га је стретшки изкомуницирао, отишао је у историју коусран.

Кемпбел је остао упамћен по креирању чувених лажи да Садам Хусеин има оружје за масовно уништење, и њихово продавање јавности. Као и по томе што је, кажу, донио задњу, трећу побједу Блеру.

Иначе је бивши овисник о алкохолу и живцоломац. Имао је слом живаца.

Сад га је Лагумџија ангажовао за савјетника. За изборе. То не треба да чуди. Обзиром да је на снази дијагноза Никад не очекујте од Лагумџије оно што може да вам падне на памет.

Не треба да чуди ни због тога што је Кемпбел, да би продавао Кило Блера и Сифон Соду, морао блиско да сарађује са енглеским тајним службама.

Сад ви очекујете да кажем да и Лагумџија блиско сарађује са  МИ 3,7а.

Стручно гледано, ангажман експерта за стратешко комуницирање у кампањама у БиХ, и на простору Бивше Јованке, тешко може да да ефекте.

У Енглеској је тек пола процента чланова политичких партија од укупног броја бирача. Код нас само Бакира Хасечеић није члан ни једне странке. Сви остали су вишекратни чланови.

Друго. Од стратешког комуницирања досад је код нас успјела само Фарма и Господа Екрем.

Треће. Наши лидери. Блер је производ. Ако Кемпбел хоће да призна, напијте га, човјек је био лакохол, Блер има на десном гузу бар-код. Блер је производ Употријебљене Европске Социјалдемократије. Коју је и сахранио. У нас, пак, лидери су углавномм самониклице. Што не значи да кажем да их нико није залијевао, његовао, обликовао, тимарио и оседлавао. За појаву Блера треба технологија. За појаву лидера на Булкану, треба талент. На Блера можеш да утичеш по формулама. На овдашње лидере не можеш да утичеш. Они све знају. Крајњи аргумент је Кад све знаш, формирај себи странку и побиједи на изборима.

Уз талент за политику, што укључује страсти, похоту, овисност о адреналину, уживање у моћи и нешто мало концепта, овдашњи лидери имају невјероватну способност за комбинаторику и реторику.

Блер је Блећак за све то.

Кемпбел ће да падне на дупе, пошто више не пије, кад чује шта све може да каже Лагумџија. И остане мртавладан.

Овдје, дакле, свако ко се бави кампањама, стратешки, витешки, или само сратешки, мора да узме у обзир организацију. Своју и туђу. Страначко чланство. Своје и туђе. А да о неким ситницама, као што је историја, или јутарња жеља за клањем некога из другог села, мислим из друге нације, да и не говорим.

Стога је најпродуктивнија кампања двоколосијечна.

Мобилизација опрганизације, њено оспособљавање за све технолошке процесе производње, и ноћног чувања гласова, са јасним мјестом и важношћу сваког члана, активисте, симпатизера и гласача. И, други колосијек, отвориш капије, рампе и путоказе, и пустиш лидере да покажу свој талент.

Оба колосијека објединиш јединственом, једноставном, разумљивом, стратешком поруком. Нпр, Моја кућа, Српска.

У Кемпбеловој земљи може да постоји стратешко комуницирање. Јер постоје медији и јавно мнијење. Овдје не постоје медији. Највећи дио бирача, јавносника, обавјештава се у разговору са пријатељима, познаницима и слично. По систему Јесил Чуо.

Овдје постоји исподповршински слој јавног мнијења који је кључни. Њега нема у истраживањима. На њега треба знати и моћи утицати. Овдје су избори магична коцка ирационалних, рационалних и колективистичких утицаја. Ако си оспособљен и организације. Јер је насљеђе КПЈ огромно и још неразрушиво. Свако ко мисли да ће изборе добити на телевизији и у медијима, не зна гдје је.

Ну. Од Кемпбела се да нешто и научити. Његова теза да новине не добијају изборе, јесте реална. Али нико од овдашњих лидера неће то никада да прихвати. Што Курцопање и Козомузе, и други, многе телевизије су као и новине, нису низашта већ само за шуму ако се нађеш у Нелетовој пјесми Коусранбезпапира, користе за своју Медијску Позицију. КТЈ. Крв Ти Јебем.

Биће занимљиво. Овдје бивши алкос, тамо бивши јебач. Овдје пропали сарајски социјалдемеократ, тамо пропали аустријски. А све скупа, Гокурцбауер.  

2415.
ЗАШТО ЈЕ ВИЈЕСТ
ДА ЈЕ СМИЈЕЊЕН
ШАРОВИЋ
А НИЈЕ ВИЈЕСТ
ДА ЈЕ ИЗАБРАН
ШАРОВИЋ
 

Па зато што Есдеес нема појма о односима са политичком, бирачком и сваком другом јавношћу. Немају ни други. Нека не кукају сами.

Та медијска, политичка, примитивна и санџачка технологија да се ни једна могућност не искористи за позитиван ефект већ да се свака негативност претвара у добит, дио је ширег Булканског Фатализма који је вијековима запосјео ово подручје и људе, и не налази се само у сферама дневне политике.

Есдеес, умјесто да буде сретан што му је Есенесде понудио политичко партнерство на нивоу БиХ, што је овдје, историјски потез, неразумљив политичкој артикулацији, неразумљив је и Есдеесу, зато је и усрао и шефа и станицу, и да то искористи као позитиван беџ, биљег и драгоцјеност, остао је мали ситношићарџијски приљепак политичких токова и то партнерство банализовао претворивши га у бјесомучну хајку на позиције. Да се Есенесде тако понашао, када је наслиједо на власти Есдеес, Република Српска данас не би имала ни петсто хиљада становника. Све би их смијенили, отјерали и на крају иселили у Србију, само да би чланствујући есенесдеовци заузели позиције.

Уз то, што је важније, почео је да шурује са страним платишама. Босић је наједном добио Мисију да сруши Додика, Режим и Есенесде. Ако имаш Мисију умјесто Муда, онда си одмах требао рећи Есдеес има мисију, ми нећемо с вама ниушта. Овако, катастрофално је бити пичка а имати муда.

Сада Есдеес, у каљузи Булканског Фатализма, настоји да смјену Шаровића и двоје апаратчика, претвори у позитиван политички поен за себе и за изборе сљедеће године. Умјесто да су од именовања Шаровића напунили зобницу и зимницу. Или, умјесто да су на Шаровићево мјесто предложили неког противбосанског агресивца па задобили и они дио ореола бораца за Републику Српску. Мада знам да то није могуће јер Мисија Босић и у сну понавља како је Шаровић радио најбоље за БиХ, па тим и за Републику Српску.

Неки ће врли аналнитичар рећи да је Есдеес овим добио, да је Есенесде изгубио, да се касно ушло у разлаз.

Када се све сабере, Есдеес је губитник у овој поклоњеној епизоди.

Избачен је из партнерства због ситног профитерства, због колаборационизма, о чему свједочи заузимање Есдеа за своју напаћену ратну браћу, и због темељног одуства способности разумијевања дугорочне стратегије у интересу Републике Српске и Српског Народа Овдје.

Бирачи ће то знати да укњиже. Као што ће неки у Есдеесу знати да разумију да је то зобница наизврат. Да се Есдеес није смио довести у ту ситуацију да буде губитник и да остане без политичких ничимзаслужених поклона. Што ће довести до раскола и размирица међу Есдеесовцима.

Извор који је познат само мени, и његовој жени, каже да на Палама, у Палама и око Пала, већ реже на Босића јер је жртвовао Шаркета због своје промоције америчког кандидата удружене опозиције за вођу и Предсједника Републике.

Босићу Палата, Шаровићу Пушиона.

2414.
BLACKBERRIĆ
 

Сједио једном, тако, један магарац у бурету. Неко га поклопио и заборавио. Магарац је сваког дана слушао топот копита  коњских и звеку потковица по камењу херцеговском. Пошто су му пред очима, у малом скученом бурету и уз зрачке између сасушених дуга, биле свечетири босе копите, закључио је умно, један магарац у бурету, да се ради о фашизму. Фашисти. Њаааајку Им Јебем. Њакао је Маго.

Сједио једном, тако, један Колумнист у Сарају. Црни Гојко. Неко га поклопио, у Сарају, и заборавио. Гледао сваки дан Јована, Марка и још једног сарајевског србина, не могу да му се сјетим имена, а слушао топот и звекет око себе. Фашисти. Мајку Им Јебем. Радован је рекао да нас, Алијине Србе, треба поклати и побити, јер нисмо Никакви Срби.

Како их у, Сарају, увијек Сврби јесул Срби.

Тај Црни Гојко Берић писао је у санџачком листу Данас, који излази у Београду, ослобођенски пешкир поводом неке књиге Радивоја Цвјетићанина, и баљезгао, онако по босански, калдрмашки. Ко коњ кад ујутро добро дигне реп и изасере се на сарајску калдрму, па се громуља, прекривајући двајестосам, двајестдевет јабланичких коцака, пуши до седме џезве.

Караџићеви Фашисти хтјели да побију два једина Србина у сарају. Марко Доњи Вешовић није Србин. Он је Даринкин. Да побију муслимане, то и није вијест. Нити колумна.

Тај Колумнистички Фашизам о Србима, смрди из Сарајева деценијама. То се носи као пропусница, на реверу. Фашизам је убризган Србима не до Добрице Ћосића и његових фашистичких романа, пошто није описао да је на Јастребцу било сарајевских муслимана који су се борили против мрских њемачких хитлерових фаланги, и против четника, већ је стигао и до Гарашанина који је, знаде се, заговарао Велику Гараву Србију. И само што није стигао до Мирослављевог јеванђеља. Које није написано Босанским језиком. Што је поуздан знак Српског Фашизма.

А то што, у Европи, падају пресуде против Срба које је Сарај изрицао по непостојећим законима, непостојећим у вријеме извршења односног дјела, није фашизам.

То су пјесмуљци Јована Јовановића Змаја. Цицуљко, Мицуљко.

Изађи из бурета, Берићу, завршен је рат.

2413.
ШТА ЈЕ РЕКО
МИЛАН БЕКО,
БОЛИ МЕ
МАРЈАНОВО МЕКО.
 

Али, цела Србија се узбудила. Једна у предоргазмичном а једна у предшизофреничном трансу.

Пошто је Беко, који не производи ни одела ни белу технику, већ је производ Црне Србијанске Технике, негде у изванземству изјавио да би Вучић требао да буде Број Један у Влади Србије. То би значило да би Дачић требао да буде Број Ван. Да иде надвор.

Социјалисти су попиздели, како и приличи.

Србија је посебна врста меког ткива које се добија пажљивим узгајањем у току једно триест лета, од разних структурних елемената и генских твари. Ткиво се тако испреплело и тако је свако влаканце било у дотицају са другим влаканцима, да једна неодговорна, инокосна, ћелија у томе не може да се снађе. Шта не може да се снађе, немож, бре, да се појави. Вељовићевим језиком речено, Вој, бре, може да апси који кога оће. И обратно.

Конкретно питање за младе студенте, и студентице, а богами и за професоре, политикологије, јесте Да ли се са рађањем Вучића родила и НСС, Нова Светла Србија.

ПГЛ, Почасни Грађанин Лепосавића, или ППВ, како воле да му тепају, поптуно је уобичајени каменчић политичког мозаика Србије и ни по чему различит од других, уназад деценија. По њему се може закључити да долази из полиитчког мозаика Србије, као и по саставу боје и импрегнације да је слика заиста Да Винчијева.

Упоредо улепшавање и уздизање ПГЛ и НСС само је уобичајена варка док се народу не ставе ружичасте наочаре кроз које ће се гледати ново десетљеће новог лидера.

То улепшавање и уздизање уме да буде и комично. У налету епохалности Тома је изјавио Аца је мој политички син, поред биолошких. Аца није ништа рекао. Осим што је цитирао васића. БМК.

Е. Главна тема је Беко.

Беко је класични српски литванац. То је сорта која је настала још као учесник припрема за рат. Лиферанти разних фела. Од оружја до глинице. Ови прави литванци су мале маце.

Особина КСЛ јесте да су упоредо са својим Бизмисом градили и државу и странке и политичаре. Зато Беко мисли да је нормално да он и јавно каже ко треба да буде Ивица. А ко ће нагузити Марицу. Марица је симбол Мупа, јелде.

Сигуран пут у националну пропаст, један од најсигурнијих, јесте грађевиснак дозвола лоповима да граде државу. Да улазе у политичке странке. Постају политички аналитичари. Да управљају страначким и политичким људским ресурсима. Тај процес се не одвија само на нивоу Ивица и Марица. То се спушта до задње бандере на сеоском путу. Онај ко постави десет бетонских бандера добија право да кандидује председника општине. Који ће му дати да усади нових петнаест бандера. А овај ће, после да ги кандидује за председника округа. Тако се спирала уништења нације, државе, страначког система и политчког система, морала и перспективе, пење до врха. Где те чека Неко. Или Беко.

 

2412.
ЈА САМ РЕЏЕП,
РЕЏЕП ЈЕ РАЈЧИЛО
А РИЈЕКА ЈЕ БАРДИРМА
 

Прије него Турска уђе у Европску унију, утабориће се под Бечом. ЈМС. Јебо ме свако.

Онај Турчин, Рецепт Ердоган, боравио је ових дана у Призрену. Призрен је у Срцу Србије. И говорио старе турске стихове, умилније од Лирике Итаке. Косово је Турска. Турска је Косово. Толико смо блиски.

Прије тога је исто неки Турчин говорио слично о Сарајеву и Истамбулу.

Загреб још нико не помиње. Бандић је зајебан. А Зоки попиздио.

Зато је у Ријеци никла Џамија Џамоња. Мада се Џамоња именује Душан.

Томан је, у својој географско-историјској фази, говорио Не пуштај џамију у авлију ни кад тражи воде.

Ну. Зајебанција у Призрену није наивна.

Турска је почела систематски да обилази своје санџаке. И шаље јасне поруке. Суштински, све су то бесмислице. Турска је Косово. Али за широке слојеве сиротиње раје, то су сламке спаса у времену несрећа и губитака заједништва, социјализма, државе и достојанства. Кад ти остане само Лагумџија, турска глупост ти дође ко локум.

У овој фази, Турска се још увијек умиљава. Мада је призренска епизода, за неке београдске кругове, попиздода. И директна посљедица Глувог Балканског којег су, ономад, играли Тадић, Гул Оглу и Конојошби.

Турска види своју дугорочну шансу на расклиманом Балкану. Који је остао без идеолошког, економског и војног вођства. На којем, дакле, нема пресудан утицај ни Ватикан, ни Натокан, ни Русија, ни Еунија. И на којем нема ни капитализма, ни либерализма, ни тржишта. Све Кајгани до Кајганија. Друштвени и економски системи најсличнији турскоме.

Косово, пак, Турској је стратешко за пријатељство. То је потенцијално,  најкапиталнији улог. Свака политичка и географска активност Албанског Фактора биће подржана од Америке. С помоћу њега, Турска држи под контролом Србију. А у случају Природне Албаније и Грчку и Македонију и Црногорију.

Иза ове фазе, ако су моја предвиђања тачна, услиједиће и конкретни потези Присуства Моћи. Кроз економију, чврсте везе и сваковрсну конкретизацију контаката.

2411.
ЕСДЕА
СЕ БОРИ
ЗА РЕПУБЛИКУ СРПСКУ
ДО ПОСЉЕДЊЕГ
ЕСДЕЕСОВЦА
 

Прва љубав заборава нема.

Пролазе возови, чак и друмови, пролазе поплаве, чак и љепоте, пролазе царевине и епохе, само Прва Љубав стоји непролазно и држи се, објеручке, за сјећање.

Па тако и Прва Обострана Љубав Есдеа и Есдееса. Двије странке, предратне, ратне и поратне, двије посестриме.

Есдеа је важно саопштила да неће гласати за смјену Есдеесових министара у Савјету За Министре. Боље Агенцији За Министре, европскије звучи, јер штогод хоћеш за обезвриједиш и унаказиш, пукнеш му Агенцију, СЈЈ.

Иако је, веле, Есдеес, раније, гласао за смјене наших.

Шта се крије иза ове мимикрије.

Дабоме да ово о Првој Љубави није политичка категорија. То је Потпрцањ.

Есдеа жели да створи јавни утисак о чврстој братској сарадњи Лагумџије са Додиком. То је добра потка за предизборну кампању. Како је Злаг постао Додикова политичка пудлица. То ће користити и Есдеес овдје. Додик у Стамболу љуби скуте Злагове.

Јер. У Сарајеву је највећа клетва Дабогда сарађивао са Додиком. А највеће политичко филигранско умијеће гурнути некога у загрљај Додику. Па га онда оптужити за то.

Есенесде није на цијени код Есдеа јер је у трећеентитетском побратимству са Хрватима. А и превише је запео Српска па Српска. Било би фенофенофеноменално када би на власт дошао Есдеес, тако добра сарадничка и хипотекарна странка. И Мисија Босић. Увијек прво помене Босну и Херцеговину па онда Републику Српску. То наше, есдеаовске, уши воле да чују. А не само америчанске и копањашке.

Ако би бог дао повољног резултата, и код нас и код њиха, мисле у Есдеа, ово је добар капитал за сарадњу.

Братски гледано, Есдеа је овим много помогао Есенесдеу.

Кад Мрској СДС набацимо меденицу под кодном синтагмом Бранили вас турци, разумјеће и онај ко се не разумије у политику.

 

 

 

2410.
КАДИЈА НАС ТУЖИ,
КАДИЈА НАС СУДИ,
КАДИЈА ЋЕ
ДА НАС ИЗЛУДИ
 

Стога треба бјежати из Насеобине. Сваким даном, сваким божијим путићем. Стога треба подијелити све што се може подијелити. И Дејтон подијелити. Ако се мора.

Бакир Изетбеговић упутио апелацију уставном суду бих због тога што Република Српска слави Дан Републике, 9. јануара. Има сарајевских политичара који ништа друго не раде него само пишу уставном суду. Уставни суд им дође као вечерња школа за рукопис и граматику.

Уставни суд, пак, пресавио табак па, на исту тему, упутио апелацију Венецијанској комисији.

Јесу нашли ћенифу ђе ће обавити уставну нужду.

Венецијанска комисија је У Свјетлу Тога закључила да наставак обиљежавања овог датума, који је наметнут онима који нису Срби,  може довести до дискриминације у вези са чл.бр.прт12,чл2(а),(ц)и(д) међународне конвенције за елиминацију свих облика расне дискриминације.

Сунце Ти Јебем.

Досад сам мислио да је нормално да се негдје мисли да у Босни живе муслимани православне и католичке вјероисповијести. Али да постоје расе, нисам мнио.

Дакле, Кадија Бакир тужи Републику Српску. Кадији УС БиХ па онда обје кадије туже Републику Српску Венецијанском Кадији. Венецијански Кадија суди Републику Српску и црну књигу врће Сарајевском Кадији. Који ће курац да суди друкчије. Онда ће, по обзнани пресуде, и Кадија Бакир да суди, и сере, јавно о томе. И да набија на нос Лагумџији, како се он први сјетио а Лагумџија није ни смио, и да се сјетио, јер је Додиков поданик социјалдемократске вјероисповијести. И издајник Свог Народа. Још мало ко Кустурица.

Трљам руке. Биће ово добра прилика да Република Српска објави да не вриједе одлуке уставног суда бих на Територији Републике Српске.

Па они, у суду, нека то расправе са Венецијанском комисијом.

А теза о Наметнутом Датуму. Никоме није наметнут. Огромна већина је то усвојила. Тако се намеће и демократија. Ко се осећало старнцем и поднаметнутим, нека тај дан иде у рибу, у гљиве је мало непрактично.

2409.
ЈОВАНКА БРОЗ
ЈЕ ГЕНЕТСКА ШИФРА
БУЛКАНСКИХ
КОЛЕКТИВИТЕТА
 

Случај и смрт Јованке Броз занимљив је само југоносталгичарима и онима који још увијек живе у крвопијанству пропасти југославије.

Велики дио популације, сви испод тридесет година, немају појма о чему се ради нити их занима.

Ну. Случај и смрт Јованке Броз први је нумерисани отисак графичког листа под умјетничким називом Случај и смрт СФРЈ.

Какав смо однос показали према Јованки, од смрти Друга Тита на овамо, такав смо исти однос показали и према Југославији. Која нас је све отхранила, одсисала и извела на пут. И појединце. И нације. И од које су настале Државе.

То је однос сировог меса под седлом, однос усирене крви у корицама рђаве сабље, однос отвореног прелома кичме и костију, однос бјеснила спрам цивилизације, однос индивидуалног и колективног јапајаштва, однос трулежи која се по стоти пут пресвлачи новим комадом напудерисане и депилиране краткотрајне коже, однос гадљивости према властитој рукотворини, однос мазохисте према сопственим из рамена истргнутим рукама.

Зато је Југославија и прошла тако нецивилизовано и дивљачки.

Коликогод сви желе да проблем залијепе Југославији, проблем је у њеним бившим народима. И народностима, и народностима.

Сви на Булкану, и задњи појединац, мисли да живот почиње са мном. И завршава се са мном. Зато свако ко испадне из пичке, одмах руши све што су они прије њега створили. И држи шапу над оним што створи, док не цркне.

Па опет испочетка.

Случај и смрт Јованке Броз на срамоту је свих, од крајњег сјеверног јанеза до задњег јужног кирчета.

И још су јој, мртвој, увалили јадног Расима. Штогод нико неће, дају њему. Он је као Универзални Остали. А и Јованка је Остала. Остала иза Тита и Југе. И, дабоме, није низашта и никоме.

Нисам разумио да је Јованка требала да буде Златна Удовица Тита којег нема и Југославије коју смо угушили у крви, блату и говнима, нашим, не југословенским, нити сам разумио да је Јованка то тражила.

Разумио сам да је потребно поштовање појединца, трагова у властитој прошлости и неукаљан путоказ сутрашњице.

2408.
БИЋЕ РАТА,
ТО И НИЈЕ
НЕКА ТЕЗА
 

Бесим Спахић, професор из Сарајева, изнио је неколико теза и дијагноза које у свјетлу лагумџијске, ситношићарџијске и калдрмашке политике Сараја, дјелују изненађујуће и сумрачно.

БиХ је буре барута. Само што није пукло. Хушкају муслимане на рат. Вратите им за Сребреницу. Партитократија узела маха. Биће веће клање него што је било.

Дабоме да ће бити рата. Велики Кројачи, који су и скројили задње ратове, још нису извадили све шнитове. А та Бурда Булкана на једном арку има милион кројева. Снађи се Боже. Кренеш зеленом испрекиданом, залуташ на црвену пуну а зачас скочиш на плаву коцкасту.

У једном од својих романа описао сам рат као природну људску појаву. Као начин напретка друштва и цивилизације. Добра уопште. Има ратова, знам, који нису низашта. Непотребни. О томе говори и Спахић. Али. Ко те пита.

Ратови на Булкану. Или су брзогазећи или су самокрварећи. Они први су велике вјетрине свјетских помама и преслагивања. Ови други су наше душе дјело. Намирујемо своје и туђе дугове. Фишек крви за фишек љуте траве. Бубрег за срце. Срце за око. Земљу за небо. Небо за брата. Брата за по рата.

Па опет у сламарицу, да се дјеца праве.

Рат у Босни и Херцеговини лако може да почне. Као и у Македонији. И један и други лако ће се проширити. Што је ратовима у крви. А кад се прошире, онда не можеш натећи оружја у мировних планова.

Босанскохерцеговачка опасност је двострука.

Бошњацима, муслиманима, дуго се предочавало и лагало да су у рату побиједили. А они су, у ствари, изгубили. Тај раскорак, та распуклина, коубила се за инфекцију ратом и крвљу.

Муслиманима се у Босни и Херцеговини, Срби, а и Хрвати, непрестано представљају непријатељима, агресорима, истребљивачима. Једином препреком да БиХ буде чиста национална држава муслимана. Нико не говори о помирењу. Све муслиманске територије су стерилисане. У Хагу се деценијама суди само Србима. У БиХ се хапсе само Срби. По Рогатици, некидан, холивудски сценарио хапшења људи који су ту годинама и који никуда не иду. Да би их се пустило без притвора.

Шта је то ако не психолошка припрема за рат.

Истовремено. У Сарајеву нико не може да нађе пола костију једног Србина. Сарајевски побијени Срби као да су отишли у небо на пернатој змији. Као богови Маја и Инка.

Тешко је рећи да ли ће дуже вријеме без рата донијети његово дефинитивно одлагање или ће донијети само већу крволочност.

Што се тиче партитократије. И ту је Спахић у праву. Али она извире из и истог зденца као и могући рат.

Не окупља се шесторка, или седморка, у Бриселу само зато што неко мисли да је лакше извршити притисак на њих него на цијели механизам посланика, делегата и министара.

Партитократија, лидерократија, наступа када нема полигона за парламентаризам. А парламентаризма, и институционалности уопште, нема када територијални и национални процес није завршен и поустављен. Запечаћен уставом.

Конкретно. Федерација. Она није држава, као ни БиХ. Нарочито није држава Бошњака и Хрвата. Ако је имало држава, онда је држава само Сарајева. Њен парламент не постоји. То што се нешто тако зове, као и влада јој, не значи много. С њима се не може преговарати и договорати. Они не могу донијети никакву одлуку. Зато се бриселски духови обраћају лидерима и очекују да њихове партије ураде оно што не може да се уради институционално и процедурално.

То не мучи само Брисел. То мучи и Републику Српску. Јер и она не може да буде држава до краја. Држава је увијек и према себи али и у односу на нешто.

Да се успостави тројна конфедерација трију држава у БиХ, парламентаризам би био полигон за одлуке а координација механизам за еуроинтеграције и слично.

Тај троножац конфедералних држава затворио би највећи дио зденаца рата. Завршио еру лидерократије, која је царевала и у рату, сјећамо се.

Зато је лидерократија, такође, и вјесник рата.

 

2407.
ДВА МИНИСТРА НИСУ
УСПЈЕЛА ПОБИЈЕДИТИ
БЕРНАРДИЋА У ЗАГРЕБУ.
НЕ ПОСТАВЉАЈТЕ КРЕТЕНЕ
ЗА МИНИСТРЕ.
 

Мада има још наука у томе случају.

Не знам колико остало булканско пучанство прати случај загребачке социјалдемократске организације. Ја га пратим због тога што је то жива лабораторија страначких процеса, технологија, лидер-дилер односа и погрешне употребе, односно ангажмана, предсједника и средишњице.

Загребачка социјалдемократска ћелија има седам тисућа чланова. То је изузетно мало, у односу на Есенесде, који у малој, у односу на Загреб, Бањалуци има 20.000 чланова. А укупно скоро 170.000. Ну. То је ствар политичког поднебља. Изгледа да овдје сви хоће да буду играчи а тамо сви хоће да буду селектори.

За викенд су у Есдепеу били организациони избори и тај млади партијац Бернардић имао је два противкандидата, оба министра у Влади Еуропске Хрватске, која му је гурнуо Милановић. Милановић је премијер и предсједник странке. Бернардић је побиједио у првом кругу а изашло је скоро 65%, чини ми се, чланова. Морам рећи да је то добро организована странка. Организациони избори су знак добре страначке демократије. Јер се она, на већим висинама тешко практикује.

Повијест која је позадина овог Милановићевог гурања два противкандидата млађаном Бернардићу, вуче се још од сукоба са Бандићем и његовог одласка из Есдепеа. Партија није хтјела њега за предсједника републике. Већ Јосиповића. Ја сам био за Бандића. Јебига. Уш на уш, губитник на губитника.

Још треба поменути да је Милановић имао још једно думагијање. На локалним изборима. Бандић је помео тог неког Остојића. Јер Партија није дала да то буде Бернардић. Мада ни он не би имао шансу. Али, пошто су порази дио касније изборне побједе, за оне који нису будале, пораз би био кориснији Бернардићу него Остојићу. Али. Баш кад сам хтио да то објасним Мулановићу, претплатник је постао недоступан.

Есдепе Хрватске није лидерска странка.

Па је нејасно зашто се Милановић понаша као лидер.

Нарочито није јасно лидерисање у Загребу, који је и за вријеме Туђмана био социјалдемократска утврда. Зашто слабити тврђу изнутра кад индијанци около пробацују стријеле кроз димне сигнале, чекајући знак за напад.

Милановић је начинио седам уобичајених грешака.

·         Грешка је мислити да предсједник странке, кад постане премијер постане и лидерчина

·         Грешка је гурати прст у око великој градској организацији. То убија организациону вољу малим организацијама, којих је много. Кад га вади на Загреб, шта ће тек радити нама.

·         Грешка је газити страначку демократију, у овом случају изборну, јер се до ње тешко долази а кад је се једном погази више не ниче.

·         Грешка је за министре именовати оне који не могу да побиједе у својој средини. У такозваним унутарстраначким изборима. Мада су то организациони избори. Ако организација не зна да су то њихови министри онда Од извора два путића.

·         Грешка је поштопото уништавати младог способног партијаша. Осим ако не имитира лопове и није повезан са локалним тајкунима. Умријеће и лидер странке. Како је умрла Јованка. А лидер и странка су одговорни за сљедеће генерације. Пошто је Есдепе национално богатство Хрватске.

·         Грешка је своје понашање на мјесту премијера, или на некој другој инокосној супрафункцији, преносити у страначку организацију. Не можеш на исти начин пендречити Вивијен Рединг и Бернардића. Мада је Бернардић примамљивији. Просто као унуче од Вивијен.

·         Чак и кад те приме у Европску Унију, чак и кад се бориш за Ћирилицу, чак и кад мораш распродати цесте које је у зноју градио Санадер, чак и кад је држава пред банкротом, чак и кад ногометна момчад не може на Мундијал, треба ти Организација.

УНИЈА УВЕЛАКА

2405.
БИЈЕГ ОД
ФИЛЏАН ДРЖАВЕ.
ДА НЕ БУДЕ
НАПРСТАК.
 

Баук Филџана кружи изнад Босне. И мезара Алије Изетбеговића.

Бошњачки политичари, у недостатку било каквог националног политичког програма који није, под а) Ислам, Ислам, Ислам, под б) Ко јебе Хрвате, под ц) Укинути Републику Српску, напаћеној Сиротињи Раји потурају разне лаже и лизала.

Било би занимљиво сачинити попис, ко ће их поново читати, СТЈ, свих лажних теза које су лансиране у протеклих четврт муслиманског вијека у БиХ.

Била би то феноменална Историје Политичких Илузија.

Једна од политичких лизалица која се најдуље држи у оптицају, свакако је Бошњаци не пристају на филџан државу.

Јучер  је ту димњушу испалио Фахро Есбебе. Каже. Трагамо за рјешењем СФ, али нећемо пристати на ФД.

Занимљив је тај раскорак између, не само код муслимана, Бошњака, њиховог политичког артикуларијума и стања у коме држе, или у коме се налази живаљ.

Муслиманско становништво, стицајем историјских околности, слично, другим балканским народима, деценијама је дресирано на минималистички апетит, осуђено на голи егзистенцијализам. Што је довело до разуђене ситношићарџијске филозофије живота. У коју убрајам и примање вјере. И што је тај праг нижи, политичке пароле су илузорније. Да живимо сами, као у Алијиној декларацији. Имамо право на националну државу. Церић. Стопосто БиХ. Силајџић. Нећемо Филџан Државу.

Бошњачки Политички Круг, барем у паузама поскочица за репрезентацију, као Лажгумџија, Ко не скаче, мрзи БиХ, ја будале мила моја мајко, требао би озбиљније да анализира ствари.

Држава је један од могућих инструмената финализације нације. Тај процес је некада ишао другим редослиједом. Прво нација, па онда држава. Данас нема услова за то. Било каква држава, дакле, може помоћи Бошњацима за ријеше национално питање и заокруже тај никад завршен процес формирања нације од вјерника.

Јер. Нација се не може постати ниподаштавањем и покоравањем других, нација. Нарочито не Срба. Нарочито не унитаризацијом која је апсолутно антидвадесетпрвовјековни процес.

Држава, и филџан, даје субјективитет. Даје могућност учешћа.

У овом стању Босне и Херцеговине, у стању Илузије Бошњаштва које је угнијжђено у Босанство, а све то, скупа, у Нашу, и само нашу, Босну и Херцеговину, Бошњаци ће изгубити било какав субјективитет, легитимитет и просперитет.

Држава је Држава. Била Филџан, Чокањ или Напрстак.