PAMMERSONA

NON GRATA

Да је сада Лагумџија, онако валтерисан, како умије да вуде, на дужности Министра Иностраних Послова, сигуран сам да би аустријског амбасадора, Памера, са два м, прогласио непожељном особом у нашој лијепој патриотској сверавноправној мултиетничкој Босни и Херцеговини.

Амб Памер је рекао да Босни и Херцеговини треба заврнути финансијске славине ако не испуни Обавезе из Њемачко Британске иницијативе.

Добро. Да одбацимо то да се не зна шта су Обавезе из Иницијативе Гордог Албиона и Љутог Дојча. И да нико није ни прихватио их. Мада се појављују просерице да се лидери потпишу и обавежу.

Али такав начин дипломатског комуницирања, незабиљежен је. Чак је и Памеров предак, Калај, био учтивији.

Овај Амб је, изледа, дијете из времена Сарајевског Атентата. Ултиматум му у крви.

И, што је битније, дио је нове аустријске дипломатске офанзиве на Балкан.

Док му шеф курцизује Србију овај Памер припрема памперс за БиХ. Пошто ћемо се унередити од страха и Обавеза.

Иди кући, Амбасадоре.

И поведи Инцка.

КАМЕНКОЊ

НАСТАЈЕ

СУСЈЕДА У ДЕБЕЉАЦИМА

ОПРАЛА ИГРАЧКЕ.

СУНЦЕ ДОНОСИ ЖИВОТ.

3430.

ЉУДИНА

АЛЕН

МУХИЋ

Понекад ми се чини да више не знамо ништа. Да немамо осјећај за трен и жиг. Мјеру смо одавно изгубили. То је, ваљда, та демократизација. То кад сви, ко говеда из блатњавог тора, полете у росну дјетелину. Па изгазе све и, онда, до преода, блеје гладна. Чекају какав навиљак од домаћина куће. Или снаје.

Под притиском те демократије, које има сваког дана ко пљеве, немогуће је памтити сличице из живота. Знао сам за момчића из Горажда којег је родила мајка у ратној болници и одмах побјегла главом без бозира. Била је фочанка и била је силована у тој Фочи. Снимљен је и филм о томе.

Али, мора да сам већ сутрадан, под налетом неког новог чињеничног поводња, заборавио Алена. Или сам, можда, сенилан одавно. Својих тридесетак задњих рођендана сам све редом позаборављао. Увијек их се сјети неко други.

Али стално се, сваког дана, присјећам да смо изгубили осјећај за трен и жиг. За животни тренутак и нешто животно што те жигне негдје у души.

Данас читам наслов. Дијете Силоване Мајке.

А ради се о Алену Мухићу, Човјеку. Коме нису дали ни име, кад се родио, ни уписали га, ни подојили, који не зна које је вјере и нације. Који се само, те деведесеттреће, задесио у Горажду. У Породилишту. И зато, мислимо ми, из својих малих љуштурица, да он доиста није ништа. Дијете Силоване Мајке.

Ја, пак, мнијем, да би сви требали знати ко је, и шта је, Ален. Људина једна. Из Горажда. Људина а момак.

Толика Људина да има снаге да тражи своје родитеље. Иако једне већ има.

Не знам како ће то ићи. Мајку је и тада било срамота живота. Зато је и побјегла. Сада ју је вјероватно срамота и тога што је урадила. Како изић на двор. Оца, ако није погинуо, а требао га је неко убити макар и не знао зашто, биће срамота док му се гроб не прекопа.

Можеш бити злочинац и крвник, силоватељ и давитељ, али од душе своје нећеш побјећи.

Алена су звали и Четником.

Свашта је претрпио. Али се бори у животу. Ко Лав.

Из онога што говори, не видим нигдје мржње или зла.

Ради у болници у којој је и рођен.

Ту сам вас довео то моје теме.

Када је остављен, особље га је хранило, носало, повијало. А, у ствари, нико није знао шта ће с дијетом.

Болнички домар, Мухарем, носио га је све чешће својој кући. Имао је двије кћеркице. Тако је Ален постао Мухић. Мухарем га је и усвојио.

И ја сам изгубио осјећај за трен и жиг. Дабоме,

Зато се и чудим. Како то да Алена није усвојио нико од оних који се бусају у жрвтена прса Геноцидом, Агресијом и Четничком Најездом.

Усвојио га је Добри Мухарем.

Они други никад никога неће ни усвојити. Они само усвајсају Паре и Моћ. Присвајају. Знам ја то. Али морам да поменем. Онако политички. Демократски.

Природа, ил Бог, Људску Доброту дају само обичним људима. И они их држе у својим душама, у својим сиромашним собицама, око своје сироте дјеце. Откину помало свакоме коме треба и ко не дира њихову добру душу. И душу би Мухарем дао. Да је Ален умио да тражи.

Али Људска Доброта немоћна је под временима која теку и која прескачу народе, крајеве, ријеке, државе, нације. И која иза себе остављају само зло и кривицу. Јер их имају много па не могу све да понесу.

Тако је и Људина Ален постао Кривица Времена. А није ни мрава згазио. Није ни мајку угризао са сису.

И таквом су, и Вријеме, и сви они Нељуди, којих је већина, немојте да вас завара овај текст, спремни да ураде свако зло којег се сјете.

Јер га са собом носе ко зна их којих злих времена.

3429.

НЕЗАВИСНЕ

НОВИНЕ

ПОЈЕВТИЊУЈУ

ЈАВНОСТ

Разлика између цијене Нафте и цијене Јавности, није само у томе што се друга не може разлијевати у бареле и обрачунати у доларима.

Већ у томе што се цијена нафте може подићи са садашњих, за неке, биједних 60 долара. Нафта може поново да поскупи. Може постати Течно Злато.

Јавност, пак, када се појевтини и за један филир, никад неће вратити своју цијену. Уништавање Јавности, корак за кораком, све њене вриједности неповратно баца иза себе, у провалију из које се никад више неће дићи на видјело дана. А оне који чине Јавност, претвара у филистре.

Мали је корак од филира до филистра.

Независне Новине, у мору организованих избора и проглашења, монополисале су и избор за Личност Године.

Независне Новине имају безначајан тираж за било какво извикивање или представљање Јавности. Не само Независне. Све новине, у Српској, па и у БиХ, када би скупили на гомилу, микроскопске су величине.

У таквој ситуацији, са таквим чињеницама, бирање ЛГ, најбољих министара и других носилаца разних годишњих признања, може имати само призвуке крајње дневне политичке употребе и манипулације.

Нећу да коментаришем зашто овај а зашто не овај.

Могу само за мог друга Човића да кажем да је требао да буде Личност Године у години када је монструозно понижен и скоро уништен. Тада су и Независне и Зависне, редом, ћутале. Требао је да буде Личност Године, заједно са Политичким Хрватима, свих осам ових година, док је Комшић узурпирао мјесто Хрватског Члана Предсједништва БиХ.

Ово, са оваквим јавносним узорком, уз присуство и неких иностраних протува, сукриваца, личи на даље понижење.

Сви они који чине Јавност, у Репулици Српској, и цијелој БиХис, требали би да дигну свој глас против овакве девалвације.

Писци, новинари, политичари, сликари, глумци, редитељи, професори, привредници и сви они који су талентовани да користе Јавност у своје сврхе.

Што се неће догодити.

Јер свако до њих има уграђен пулсар да се укључи само када је његова лагодност угрожена, нарочито ако је незаслужена. Тада се Јавност зове у помоћ.

А када је треба заштитити, сви окрећу главу.

Поводњи буду и прођу.

Уништена јавност је поплава која не пролази. 

3428.

КЕМО РАК

И БОШЊАЧКА

УЗУРПАЦИЈА

Смијешни човјек гривашке фризуре, Босанска Копија Елвиса, директни производ девастације Дејтонског Споразума, пуномасни сарајевски кајмак унитаризације, турчин по технологији запосједања туђе територије, Кемо Регулатор, поднио оставку на ништа.

Он је некад био директор Регулаторне Агенције за Комуникације. Јединог Рака којег нека од нација воли.

РАК је недејтонско тијело. Јер та област комуникација, телевизијских и радијских фреквенција, војних и полицијских фреквенција, дозвола за емитовање исл, није у Дејтону дата курчевој држави босни.

РАК је наметнут од стране СБУ, Сарајевских Бошњачких Унитариста, и њихових иностраних слуга.

Кемо Рак је жива дијагностика могуће будућности Државе Босне. Каквом је схвата СПК, Сарајевски Политички Круг.

То схватање нема везе са функционалношћу, са европским стандардима, са једним гласом према Бриселу, са евроатлантским интеграцијама.

Има једино и искључиво везе са узурпацијом надлежности и права Републике Српске и Срба. Хрвате не помињем јер су они једно добро вријеме провели у драговољној узурпираности.

Сва суштина унитаризације и централизације јесте у томе да Политичким Бошњацима припадне све. И да они све контролишу.

Сада су се, као подизвођачи, прикључили Есдеесовци, Пробосански Пробосић, Младен Боснић Иванић и Савез За Промјене.

За пар мјеста у Сарајеву.

Оставка Кеме Рака Елвиса, тужна је слика Босне и Херцеговине.

Његов случај говори више од свих извјештаја Уједињеним нацијама, од томова људских права и од анализа о могућности и немогућности заједничке државе трију нација које се на млом простору мрзе као да су три континента згурана у теглицу од ајвара.

НОВЕ СТВАРИ У РАДУ

МАЛА КРВОПИЈА 

ЗМИЈСКЕ ИГРЕ

3426.

НАША

МАЛА ЈАВНОСТ

ПУНА ЈЕ ИСИЛОВАЦА

И ГВАНТАНАМЏИЈА

Главосјеча о Тортуриста.

Звао ме неку вече Христо Стоичков. Играш ли, бате. Играм али још нисам на твом нивоу. Споро иде некако, ММЈ. Нема везе, бате, треба да одеш у Барсу, ти једини можеш да покренеш тим. Видиш, онај шепуран, фризуран, бразилац, Нејмар, мајке му га спалим, не може ништа, Меси стално мора да туче трице. Ало, Стојко, ало, нисам ја за Барсу. Ма шта ниси, сад ће новине почети о томе, портали, колумбисти, како се зову, све ће да бруји. Боли те китче, бате.

Пробудим се сав у зноју. Шта мислиш да неком тако нешто падне на памет. СТЈ.

Као што је некоме пало на памет да Игора Радојичића иментује за вођу побуне против Додика и Режима, за спас Душе Љевице. За Пирата са Есенесдеа.

И већ мјесецима, а има и година, све већи број протува черече човјека. Ни кривог ни дужног. Сад ће да се одвоји. Зашто се не одвоји. Млад, револуционаран. А онда сутра други рафал. Пичка Салонска. Разочарање Седме Интернационале. И Лагумџија је због њега изгубио. Није хтио, Игор, да се упрегне у Љевицу.

Некидан Игор био код мене. Гледам хоће ли ми дати неки тајни знак, миг, за револуцију, преврат, пробој. Двије пушке и један митраљез ми под столом, ко запете праћке чекају. Ништа.

А онда јучер опет колумбисти серу. Пољски нужници, типа еговнине, преносе. Игорова слика. Одстрел. Потјерница.

Има осам посланика, КТЈ. Крв Ти Јебем.

А неће.

СМЖ. Сунце Му Жарено. Читав Режим изгибе да купи два Папка а Игор Радојичић накупио Осам. И прстом није мрднуо.

Можда Игор Радојичић и иде у револуцију, преврат, узврат. Али није ваљда да ће он то посљедњи сазнати.

Биће, прије, да је овдје, нека Наплавина, упитана од Странаца Усранаца, ко би изнутра могао сјебати Додика. А Умна Наплавина коизтопа. Игор. Млад. Перспективан. Усранац сачини Сл. Забиљешку. Пошаље у Брисел. Брисел Пошаље Берлину. Берлин Пошаље Вашингтону. Вашингтон пошаље Бриселу. Брисел пошаље Усранцу. Јел Игор. Јест Игор. Мобилиши све будала што имаш. Само нека пишу Игор.

Тако је касапинском сатаром исјечена Наша Мала Јавност. Нема ко јој не вади душу и бијеле бубреге.

Али. Јебеш Јавност. Искасапише и Игора Радојичића.

Та есдеесовско удбшака технолгија дробљења у јавности, монструознија је од гвантамских признања. Игор би можда и признао. Али, човјек нема прилику ни да зине.

Намазао сам копачке за сваки случај.

Мој Стојичко је макар рекао да ће наићи крај мене да ме вози у Барселону.

Ћао Нејмар, сељачино.

ШТА МИ ВИШЕ ТРЕБА

3424.

МЛАДЕН ИВАНИЋ,

ПРИПАДНИК

СПЕЦИЈАЛНЕ ЈЕДИНИЦЕ

ЏАМИЈСКИ ЛИСТИЋИ

Младен Иванић, MI17+, ЧланП из Републике Српске и Домовине, убрзано пере свој имиџ колаборационисте, нагодбењака и мешетарског адута Међународне Заједнице и Сарајева.

Непрестано шаље поруке о томе да је и за рат и за сарадњу са властима Републике Српске. Хрватским медијима даје изјаве да је Хрватима потребна нека територијална обликовина како се Не би осећало странцем. Српској говори да није угрожна без обзира на политичке подјеле. Осамосталитељима јамчи да промјена Дејтона неће бити.

Без обзира на то што све ове декларације садрже дозвољене емулгаторе, Младену Иванићу је потребно много више да опере свој овогодишњи изборни имиџ и своју дугогодишњу политичку линију зихераша, манипуланта и пасивца.

Иванић се позива на 317.000 гласова. И сматра да је то златни политички капитал. Јер је више него што је добио Додик.

Не каже, међутим, да је једва побиједио Жељку Цвијановић. Која није Додик. И коју је толико потцјењивао у кампањи да је требала добити нешто више од 30.000 гласова. Те искуснији је од ње, те зна више странаца, те оставо траг као МИП, те има бољу фризуру од ње, те боље му стоји сукња него њој, те има веће школе.

Младен Иванић нарочито не каже да је изабран диригованим, договореним и манипулисаним гласовима Бошњака.

Не каже да је изабран гласовима преварених Есдеесоваца.

Не каже да је изабран гласовима незадовољних гласача Есенесдеа и Додика.

Дабоме. Сви гласови су гласови. И изборни резултат не познаје отиске прстију.

Али за једног политичара је битно да ли су сви гласови његови гласови или су приручни једнократни алати изборног инжењеринга.

У Иванићевом случају, огромна већина гласова које је добио и којима је побиједио, немају валидност његовог бирачког тијела. Он је легално изабран али његов легитимитет не да није упитан већ не постоји.

Да је у изборној кампањи говорио да ће за њега гласати Бошњаци у Републици Српској, да се представио, на скуповима и јавно, као мултиетнички кандидат, ствар би била посве обрнута.

Он није Члан Предсједништва из Републике Српске. Он је однекле.

Та невалидност гласова најављује мрачну политичку судбину. Што у Иванићевом случају не игра неку улогу јер пред њим није каријера и он није озбиљан политички играч. Он је играч тренутне политичке лагодности. И не чеше се за више.

Како пролазе они који згрну преовлађујућу количину невалидних гласова, туђих гласова, манипулативних гласова, гласова стицаја околности, показује Војислав Коштуница. Он је побиједио туђим гласовима. И, на крају, нестао.

Да је Младен Иванић ишао својим грлом у гласове, као кандидат Педепеа, можда би добио тек поменутих 30.000 гласова.

Што се тиче његовог данашњег прања у београдским Вечерњим новостима, јер други нико није хтио да објави интервју с њим, насловом да није изабран Бошњачким гласовима, ради се о обичној лажи, тако примјереној Младену Иванићу.

Разумијем да политичари дођу у ситуацију да лажу.

Али лаж се мора избјегавати. У таквим случајевима примјењује се институт Прећуткивања. Ћути и покриј се ушима.

Нарочито када су сви подаци јавно доступни.

За свако бирачком мјесто у Босни и Херцеговини постоје прецизни подаци. Из тих података види се све. И ко је куповао гласове. Ко је куповао бирачке одборе. Ко је користио слабости организације и незадовољне сегменте. Ко је куповао од других странака. Гдје су радили лопови, власници биралишта у својим ареалима и забранима. Ко је с ким у талу. Ко је користио паре буџета, ко јавних предузећа а ко тајкуна.

Тако се и из Иванићевих и Цвијановићкиних резултата на појединачним бирачким мјестима види све.

Поред оног што сам објавио о резултатима за Иванића на бирачким мјестима типа Насер Орић и слично, прецизније ћу предочити моју анализу 50 најпроцентуалнијих бирачких мјеста. За Иванића посебно а посебно за Цвијановићку.

Жељка Цвијановић највеће проценте освојила је на српским бирачким мјестима. Постоје само три бирачка мјеста, у зворничкој општини, која су бошњачка и на којима је она забиљежила 88,61%, 75% и 75%. На тим мјестима је Коалиција Домовина добила, истим редом, 54,91%, 88,69% и 62,59%.

Битно је да су та бирачка мјеста и иначе оријентисана према Есенесдеу и на локалним изборима. Дакле, не ради се о једнократним аранжманима.

На свих осталих 47 бирачких мјеста гдје је високе проценте забиљежила Цвијановићка, Коалиција Домовина није добила ништа осим неколико занемарљивих процената. Али нигдје ни близу 3%, осим на једном – 5,06%.

Код Иванићевих 50 најбољих бирачких мјеста по процентима, Коалиција Домовина је на 40 биралишта добила високе проценте, у највећем броју случајева, далеко изнад 50% и углавном приближне или идентичне Иванићевим.

За предочавање осталих, стотина, бирачких мјеста са бошњачким гласачима, требала би цијела књига. Али би докази били идентични.

Младен Иванић је Глас Домовинске Захвалности.

И треба да ћути.

3423.

МАЛЕ ДРЖАВЕ

И МИШЕВИ МЕКИЊАРИ

У ОБРЕДИМА

СУВЕРЕНИТЕТА

У Добра Стара Времена, када су свијетом владали прави диктатори и демократи, Кенеди, Тито, Брежњев, Мао, Хрушчов, нису сви у исто вријеме, дабоме, знало се све по списку.

Није се могло догодити да се нешто трансконтинентално припрема осам година па да се разјебе. Нити се могло догодити да се нешто пита Бугарску. Нити је неки Хан у Београд, или било гдје, доносио неке захтјеве.

Постојала су два Складишта Држава. Нато Пакт и Варшавски Пакт.

Ни у једном Пакту нико није смио да прдне без одобрења и очекивања. То се звало Теорија и пракса Ограниченог суверенитета. А свеукупно се звало Хладни Рат.

У то, дакле, златно, доба, у Софији је био, једне прилике, организован велики парти Варшавског Пакта. Највише столова заузимали су Руси и њихова одликовања. Са њима се није сједило. За другим столовима, према доприносу, били су Чехословаци, Бугари, Румуни, Пољаци, Мађари итакдаљше. Исто са униформама и одликовањима.

Руси пију Вотку, ко Руси, ко из Јужног Тока. Пију и остали. За једним столом кружок Бугара, Румуна и Чехословака. Добро припита одликовања. Каже Чехословак. Видиш оне Русе, да их УДЈ, Удупејебем. Ја кад их видим у Прагу, ја их попљујем. Шта попљујеш, каже Румун Румунеску. Ја пријеђем на другу страну улице, њима окренем гузицу и прднем колико могу. Ви сте нуле нулочке, каже Бугарин. Ја, кад их видим у Софији, ја извадим полни орган и попишам их.

Прошла пијана ноћ. Јутро мамурлука. Доручак Варшавског Пакта. Опет исти распоред. Прво вотка па кајгана. Чехословак, Румун и Бугарин мало унезвијерени. Каже Чехословак. Оно што сам синоћ причао. Мало сам претјерао. Не пљујем по Русима, поздравим али ми није драго. Румун Румунеску. Ни ја не прелазим на другу страну. И не прдим. Поздравим и прођем службено. Бугарин, држећи поглед између ногу. Исто. Ви сте нуле, нулочке. Ја кад их видим у Софији, ја их попишам. Ал га не вадим.

То је та теорија ограниченог суверенитета.

Када би данас био такав састанак у Софији, у организацији Бриселског Пакта, и кад би госпа Могерини стала за говорницу, рекавши У Бриселу смо чули да је неко овдје довезао неке цијеви за неки Јужни Ток, који није про процедурама и по пакетима, Млађано Бугарче би, једно по једно, сваку цевку себи гурнуло у гузицу. Да не види Брисел.

То већ није Пракса Ограниченог Суверенитета.

То је пракса бескрајног понижења.

Да ли то желе претприступне земље.

Србија, БиХиС.

А видим, многа прилуда је одушевљена путем као ЕУ. И многи ликују што је пао Јужни Ток. Сада ће то убрзати пут ка ЕУ.

Не разумијем. Поред толико лијепих земаља, нација и култура, некад сопственог развоја, зашто сви желимо све да бацимо под ноге и сви постанемо Бугарска.

3422.

ВОЛЕО БИХ,

МАЈКО МИЛА,

ДА МИ КАЖЕШ, СИНЕ,

ДА ЛИ СИ ИЗ КИНЕ

Опозиционе колаборационистичке пушионичарске пробосанске Политичке Странке у Републици Српској, и нешто Медија лажи и Лажних медија, годинама граде своју промоцију и кремирање јавности на једноставној тези.

Влада ништа не ради. Влада вам не дозвољва да радите. Влада уништава све оно што ради. А оно што урадите, Влада вам покраде.

Чувено је питање Атевеа, некој мајци сиротици са неколико убоге дјеце. Да ли је Влада ишта урадила за вас. Није, каже јадна жена.

Да ли се неко сјећа Џона Кенедија.

Који је рекао да не треба питати шта је Америка урадила за вас. Питајте себе шта сте урадили за Америку.

Шта сте урадили за Српску.

Или да питам нешто приземније.

Да ли сте ишта урадили за себе, барем.

Данас смо, из Главне канцеларије Еснесдеа једној компанији у Пекингу послали мејл са упитом о 50.000 пластичних колорно унифицираних картица које ми штампано као чланске карте. То су картице сличне банкарским. Већ смо потрошили близу 80.000 и потребне су нам нове залихе. А и раније смо куповали из Кине, као и штампаче.

Када смо послали мејл, у Пекингу је било близу 22 часа.

За осам минута, ОСАМ МИНУТА, стигао је одговор. Има. Може у овим варијантама. Као на фотосима. Цијена 1.250 долара, укупно. Без транспорта.

Да не бих оптуживао друге, ја ћу да кажем за себе. Да је мени стигао мејл да напишем блог за некога у Кини, за 1.250 долара, на српском, и да пошаљем за осам минута, ја бих га затерао у три лепе пизде матерне. Нек ти ћаћа пише за те паре.

Био сам у Пекингу. И у многим кинеским градовима. Нисам зинуо на Шангај, на Пекинг, на аутопутеве. Зинуо сам кад сам видио колико људи воле да раде. Нико нигдје не стоји. Иако их свуда има вишка. Педесет радника Чи Сто Ће купи лишће у парку. Нико не стоји. Код нас би 49,5 радника било налакћено на грабље. Ми смо налакћени радници.

Зато су Кинези прва економија данас.

Срећа да сам у овим годинама.

Иначе бих умирао од страха. Не да ће нас Кинези окупирати. Као и цијели свијет. Већ да ће нас окупирати, покорити, или, једноставно, доћи. И натјерати да радимо за себе колико и они за себе.

ББУ. Благи Божији Ужас.

3421.

КРСМАНОВИЋ

ЈЕ ГРЕШКА

ЕСДЕЕСА И ЕСЕНЕСДЕА

Драга Браћо, зајебали смо се у Фочи.

Нисмо требали да побиједимо, ми, Есенесде и Есдеес, на локалним изборима и тако свргнемо са власти Фочански Режим. Без Фочанских прописа.

Није добит ни то што је избаран нормалан Начелник Фоче.

Колика је штета што су Чавић и његов Ендепе, у босанскохерцеговачку, у Државну, СТЈ, орбиту лансирали Здравка Крсмановића.

Мада сам Чава вјероватно није ссвјестан грешке коју је направио. Крсмановић је, за њега, само једно у дугој историји Великих Сранија које је починио.

Неки лудак је лансирао причу да ће Алаџа Крсмановић бити директор Сипе. А он, будалаш, упо у причу ко кезме у кречану.

Читам данас у Ослобођењу. Све зна. Нарочито зна шта је пропало. А не треба ни много да зна. Чим каже да је све пропало, ослобођен је обавезе о тачним појединостима. Зна да нема човјека као што је Комшић. Њему је од свега важнији Програм. Он је и Златагана одјебо због Програма. Додајем ја. Треба да узме естрадно политичко име. Љиљан Програм.

Гледам. У посљедњој деценији политичка сцена у Босни и Херцеговини и Српској, доживјела је тешки суноврат. Политички мозаик се осипа ко старе мокре фреске на мразу. Нестају лидери, концепти и визије. Човић се једва успио опоравити од свих удара који су организовани на њега, Хадезе и Хрвате. Бошњачка сцена, послије Алије, нема лидера. Тихић, Лагумџија и Силајџић су вријеме утрошили улудо. У Државу и Унитаризацију. Остао је Бакир Изетбеговић, политичар без основе и потке, танак, прозиран, позеран. Додик се још држи мада је притиснут падом гласова, и властитих и страначких. И огољен од страначких лица и организационих ствари. Што ће се показати погубним.

Мада се чини да све друго утиче на ове процесе на политичкој сцени БиХиС Групе, један је узрок свему.

Свако од лидера, и мртвих и пропалих, и оних који се држе још на вјетру и врбацима, у пресудном тренутку начини исту грешку.

Заборави Странку ил Партију.

Окрене се Странцима. Медијима. Русима. Бриселу. Охаеру. Америма. Ердогану. Парама. Тајкунима.

Не жели више сису коју је створио или која га је створила. Заборави да нема бољег и трајнијег темеља од Организоване Политичке Странке.

Сторија о трајању и крају Есдепеа невјероватна је студија, која се у посљедње двије деценије одвијала пред нашим политички очима, на тему Како упропастити себе као лидера упропашатавјући властиту партију и њене потенцијале.

Мада тај процес није трајао свих двадесет година. За студију трагедије довољно је посматрати и посљедњих пет година Златка Лагумџије и његовог Есџепеа.

У таквој ситуацији, на политичку површину испливавају Крсмановићи. Апсолутни маргиналци, локалци и декомпететивци.

Просто је релаксирајуће слушати и гледати цијелу галерију Маргиналаца које су створиле Велике Странке и Лидери. Како се ових дана шепуре Републиком Српском. Политичком Сценом. Позорницом Власти. Како се пјанци никад нису шепурили биртијама у којима подови нису опрани тридесет седам година. Ни курве жељезничким станицама. Чији их отправници возова повремено пуштају да огрију смрзлу гузицу на ужареној бубњари.

Шта је у цијелпој причи Сарајеско Ослобођење. Које је дало простор и слику Крсмановићу.

Па, Биртија, јебем те глупа.

И Чавић, и Чавић. Виче Отправник за задњим вагоном.

3420.

СВИ ЗНАЈУ

ШТА ЋЕ СЕ ТРАЖИТИ

ОД СРБИЈЕ,

НИКО НЕ ЗНА

ШТА ТРАЖИ СРБИЈА

Жарко Кораћ, један од ријетких србијанских приведеника на сарајевско појило, у Ослобођењу титулисан као Србијански Политичар, као што сам и ја Руски Виолинист, зна шта ће се тражити од Србије у погледу Босне и Херцеговине.

Не само то. Он тврди да је схватио шта све значи и какве све функције има Дејтонски споразум.

Кораћ каже да ООС, Општи Оквирни Споразум, има и задатак да гарантује интегритет БиХ, да је осови на ноге и да она постане функционална држава.

У том стилу је испуцан наслов. Од Београда ће се тражити другачији однос према БиХ.

Ма. Не треба тражити. Сам ће Београд.

Ну. Да мало појасним.

Однос Београда према Босни и Херцеговини мјери се искључиво односом према Републици Српској.

Београд не може подржати БиХ ако нешто не учини Републици Српској.

Како је Милошевић уводио санкције на Дрини.

Што ни Аустроугарска не би дозволила. Из Принципа.

Однос Београда према Властима Републике Српске увијек је лијек за унутрашњу употребу коју тамо справља Баба Врачара. Али не са Врачара.

Да ли ће нови лијекови да носе ону убрзану напомену Прије употребе..., односно, да ли ће се Београд око лијека консултовати са Бабом Брисел, то тек треба да се види.

Мислим да Београд долази у ситуацију када му неће помоћи однос према Републици Српској. Када ће му требати неки јачи рукав за правог кеца. Нисам рекао да такав Кец постоји.

А однос према БиХ, који помиње неупућени Србијански Политичар, Кораћ, без Републике Српске и њеног пристанка, у виду функционалности или издаје, неефективан је. У ствари, потенцијално је ефективан да се Београд и његови овдашњи сарадници, у тој претпостављеној ситуацији, оптуже за издају.

А то никоме тамо не треба. На овом степену развоја политичких односа  и националних снага.

Плиткоћа Кораћа, а и многих, јесте у томе што ниједан међународни споразум није ни уприличен нити има потенцијал да обезбиједни некоме гаранције државног интегритета.

Сваки такав споразум је записник мјесне заједнице о односу снага између поштара, матичара, учитеља, шумара и путара. У развијенијим подручјима и Отправника Возова. Тако је и Дејтонски Споразум споразум котлокрпа, насљедника шерпе, власника калаја и тканине за пробушена мјеста на дну шерпе.

БиХ није за озбиљна геостратешка дјела. Она није за Газовод. Она је, увијек у историји, а и биће, за Газивод. Газибог. Газирод. Газијан. Газокрв.

3419.

АВЕТ

ЛАГУМЏИЈЕ

НАД ЛАЖНОМ

ЛИЈЕВОМ

ИДЕЈОМ

Ноћас се костур Хичкока окретао у гробу. Али и око уздужне и око попречне осе. Зврка га стоји.

Страх се и њему увукао у кости.

Смири се Хич, Босна је земља конгреса.

Кад је Лагумџија за Говорницом, у дворани Лијеве Идеје, у којој сам видио четири, пет, само, црвених застава, од те идеје, рекао Сви мисле да ће бити Све је исто само Њега нема. Онда класични Зласмајл. Ништа неће бити исто. Драмска паузица. А ја ћу бити ту.

Сценограф је само мало промашио. Цијела дворана је требала бити у дубокој тами. Само је Њега требало, бијелом свјетлошћу, освијетлити одоздо.

Тих кратких патетичних и вјештачких неколико реченица скицирале су и сву прошлост и сву будућност Есдепеа.

Златаган је себе поистовјетио са Титом. Све је исто само њега нема. Прелидерисао се. Мада би се могло расправљати о томе да ли је и био Лидер. Лидер се само појави. А не прави се, нити се промовише. Нарочито, не одржава се унутастраначким мућкама и манипулацијама, хаотичним кандидовањима и екстерним мешетарењима, међунационалним варањима и интернационалним фарсичним глетовањима. Нарочито се не остаје лидер када дођеш у ситуацију да ти неко поклања да будеш министар инпослова. И о томе правиш нагодбе.

Упркос свему, Златаган је аутор оригиналне технолошке идеје вођења, манипулисања и монополисања у страначким организацијама. Не препоручујем да се патентира и примјењује. Само констатујем.

Једна од тих технологија подразумијевала је непрестану унутарстраначку борбу са конкуренцијом. Златаган је био као Сулејман Величанствени. Главни под Чадором. А кад треба опстати, удави Ибрахима, удави Мустафу.

Ту и јесте нуклеонска погрешка. Кад је нестало оних које се може давити, а да би Партија то схватила као велику потребу и нови корак Њега, јер не можеш давити неког малца и Партији слати поруку како си Велики, нестало је и могућности да сам Златаган опстане.

Он је у Есдепеу био Њега. Без Њега ништа није могло. Зато је до Конгреса и домогло.

Његова Монструм Реченица, А ја ћу бити ту, говори све о будућности Есдепеа.

Термин Никшић је један од Његових производа. Додуше, није подмукао и није политичка варалица као Комшић, ни изблиза. Термин је један простодушник кога ће Златаган даље глодати и који, на крају, неће имати никакве шансе да се извуче или да профитира, макар лажно, као што је то искористио подмуклица Комшић.

Дабоме, питање је да ли се Никшић могао извући из тог оклопа лажних политика Њега. Колико је он сам увјерен у своје вођство партијом а колико је морао то да прихвати.

По посљедице то не чини разлику.

Свеопшта Лажност Босне наставља се.

Лијева идеја у Сарај не враћа се. Јер је није ни било. Као ни мултиетничности о којој је Есдепе више пјевао него Ескају о Братству & Јединству.