субота, 18. фебруар 2012.

SVJETSKU EKONOMIJU
MOŽE SPASITI
SAMO NACIONALNA DRŽAVA

Davno sam ovdje, u skladu sa svojom političkom filozofijom Podijeliti sve što se može Podijeliti, postavio tezu da će 21. Vijek biti vijek nacionalnih država.
Jasno je da je globalizacija Projekt Za Naguz kojim bi se trebala provesti totalitarizacija u finansijskom, vojnom, kulturnom i energetskom smislu. Potprojekti su razne trgovačke, finansijske i vojne asocijacije. WTO, MMF, NATO... Danas, kada je Varšavski Pakt odavno mrtav, malo ko se sjeća Teorije Ograničenog Suvereniteta kojom su sovjetski socteoretičari objašnjavali suštinu Ujedinjenja Proletarijata.
Ograničeni Suverenitet je danas na sceni veće pozornice i pod većim svjetlima nego što je to bilo u mračno doba sovjetske diktature nad jadnim Bugarima, Poljacima, Mađarima...
Kurčevi svjetski ekonomisti, koje je sve odreda porodila globalizacija i američki liberalizam sa Divljeg Profita, danas ne govore o Sumraku Suvereniteta kojim je završen Dvadeseti vijek. Njihova optika je šarenoliki kaleidoskop ponude, potražnje, derivata i supra profita.
Deni Rodrik je, doduše, napisao knjigu Globalizacijski paradoks: demokratija i budućnost svjetske ekonomije. I sada je izašao sa tezom da globalna kriza ruši mit o slabljenju države.
To je ključni preokret u ekonomističkom gledanju na stvari.
Komunisti su imali teoriju o tome da će vremenom, kada se proleteri ujedine, država početi da odumire. Jer će svako raditi koliko hoće a uzimati koliko mu treba. JMM. Jebalo Mačku Mater.
Divlji Finansijaši su to, međutim, počeli da provode. Ali na način da država odumire, a oni da vladaju, da svako radi koliko mora a da za to dobije Crven Ban Vuka Karadžića, osunećen ili ne, ovisno o geografiji.
Države su nastale isključivo iz dva razloga. Iz nacionalnog i ekonomskog.
Kroz cijelu istoriju država nije uspjela naći barem još jedan razlog. Ali ta dva stoje i danas kao neborivi. Pri tome treba primijetiti da to ne znači da je država nastala zbog profita. Mada neke države globalizacijom nastoje da za sebe, i uspijevaju, prigrabe profit drugih nacija, uzimajući im i državu iz ruku.
Amerika nije najbolji kunić u ovom razmatranju. Jer, tamo nema nacije. Tamo su podanici Države isključivo Došljaci. Oni ne mogu unijeti naciju kroz imigracioni ured. Heroin možda i mogu. Tako da unutaramerička globalizacija nema problema sa onim državama-zvjezdicama na zastavi. Nijedna od njih nije nacionalna država i zato ima da šuti.
Evropa, pak, koja je areal snažnih nacionalnih država, laboratorija nastanka država i nacija, koje su prešle krvavi put od klanja da bi se, prije svega zaokružila Francuska, Njemačka... nacionalna država, do klanja između državnacija i do stvaranja velike kontinentalne asocijacije, EU, dobar je primjer kako integraciona isntitucionalizacija ne može zamijeniti nacionalnu državu.
Da može, Grčka ne bi propala.
Naddržavu nije moguće stvoriti a da pod njiom svi ostanu živi.
Put je upravo obrnut. Nacionalna Država, Državnacija, mora iskoristiti sve svoje odgovornosti i zaštiti naciju i ekonomiju na kojoj počiva i nacija i njena država, a potom razgovarati o integracijama. Na osnovu koristi za državu i naciju. I nikako drugačije. Predaja koristi Naddržavi samo je banalizovanje Ograničenog Suvereniteta.
U nekoj budućoj deceniji moraće se razmotriti i slobodno kretanje roba. Jer to je fenomenalan demokratski mehanizam ubijanja malih od strane velikih. Kolonijalne sile su izvukle bogatstvo od siromašnih kolonija, to isto je uradila Amerika Totalitarizmom Dolara, i sada pokušavaju produžiti Globalizacijski Kolonijalizam. Govorim o tome da nikada Karlovačko neće prići Hajnekenu ni kao daleki konkurent jer je startna pozicija bila posve različita. Još kada sve to premreži i poklopi tržište Unije, proizvodnja Karlovaćčkog biće tri puta skuplja od Hajnekena. I, gotovo.
Ne treba, dabome, imati iluzija. Jednakost država i nacija se nikada neće uspostaviti. Ali male nacije i njihove države mogu učiniti da se zaštite i spasu vlastitim radom i korištenjem svojih resursa. Od integracija će uzimati ono što im u tome i u drugom koristi.
Republika Srpska ima na svakog stanovnika, bio djed ili beba u pelenama, po hektar obradive površine. Ta zemlja može dati plodove koji će svakog tog stanovnika učiniti nezavisnim i od EU, i od Poreske uprave, i od Politike Novih Radnih Mjesta, i od prosjačkih davanja za nezaposlene, demobilisane i slične kategorije.
U iskorištenju tih hektara EU neće nikada ni pokušati da napravi pomak. To jedino može uraditi nacionalna država. Srpska.
Rodrik dobro primjećuje da je Država na udaru ekomista koji je orkivljuju za zabrane Slobode Protoka Roba i za neostvarenje njihovog sna o ekonomskom uspjehu globalizma. Ali, kaže, i na udaru je Kosmopolitskih Etičara koji kažu da su državne granice vještačka tvorevine. Globalna komunikacijska publika stvara i svoju globalnu etiku, kažu oni.
Ali. Malo poslije polovine prošlog vijeka svijet se oduševljavao Makluanom. Televizija, govorio je, stvara Globalno Selo. Ili Sijelo. I šta se desilo. Ništa. Tako se ništa neće desiti ni pripovijedanjem da internet stvara globalnu etiku. Prije svega, to je poluvojna tehnologija globalizacije koju koriste i pametni ali i, mnogo više, budale.
Maršal Makluan, naravno, nije mogao da pretpostavi da će njegova Globalna Tetka Telka stvoriti gledalački užitak od bombardovanja Beograda Bagdada, zabijanja letve u dupe Gadafiju, razaranja Egipta, sada Sirije, uskoro Irana.
Nadati se nečem boljem, suludo je.
Uostalom, da je sve to dobro, ja bih, kad sam bio u Pekingu, mogao da postavi post na svoj blog. Ali nisam mogao. Kinezi, koji su imali državu davno prije nego što su drugi počeli da pišuckaju po pijesku, znaju šta rade. Da ima neke koristi, oni bi je prvi vidjeli.
Kina i Rusija su još jedine velike brane i nade za opstanak Nacionalne Države. Ako padnu te dvije državnacije, pašće sve. Cijeli svijet će biti u Gadafijevoj Situaciji.

петак, 17. фебруар 2012.

PRANJE VOĐE
Kad mi ne da đavo mira. Uzmem i Večernjak. Da vidim koga nema na naslovnoj strani. Ko neće biti Pečat. Prevrnem i odložim. A na zadnjoj strani sjedi Zlatko Lagumdžija, sa desnom pesnicom umivenom u lijevom dlanu, pogleda sličnog onom kojeg imaju mučitelji i iznuđivači priznanja, makar i nepostojećeg. Kao da čeka da mu počne smjena.
Osam zlatnih podrukavnih dugmadi, ipak, sugerišu da se radi o estradnom radniku. Parada laži i podvala, građanskog i nacionalnog, narciosidnog i monstruoznog.
U Večernjakovom intervjuu, Zlatagan promoviše maksimu Prije Mene Potop. Kad sam ja otišao iz MIP, ostalo je zlato, kad je otišao Onaj Mrljo, ostao je izmet.
Druga mu je bitna osobina, koju podastire, u skladu sa simfonijom Rađanje Vođe, jeste govor u ime Savjeta ministara, u ime vlasti uopšte i u ime Vaše Države. To je poznata Zlataganova osobina ali je opasnost nova. Za Savjet ministara. Tendencija da bude prvi među posljednjima izazvaće velike tenzije u trogodišnjem mandatu. A Razblaženi Bevanda, Fin Neki Čojek, otvoriće mu nove horizonte.
Suština, pak, intervjua Večernjaku jeste Pranje Vođe.
• U pisanju Ustava Federacije BiH i definiranju Vašingtonskog sporazuma kojim je praktično i nastala Federacija, tada nisu sudjelovali predstavnici SDP, niti je to bila naša pamet.
• SDP nije sudjelovao u formiranju stavova službenog Sarajeva skoro deset godina.
• SDP je proteklih deset godina bio oporbena partija na razini županije, entiteta i države. To pitanje (da su Bošnjaci majorizacijom Hrvate gurnuli Dodiku) treba postaviti onima koji su u tom razdoblju, ali i u proteklih dvadeset godina u ime svih nas odlučivali.
Ovo uvođenje dječije argumentacije u politiku, Mama, nisam ja, pokušaj je da se Vođa opere od svih prethodnih istorija. Oni u Saraju su mu pronašli najbolju taču u biografiji. Nešto kao Ja sam slučajni prolaznik, samo sam svratio.
A ništa od ova prethodna tri citata nije tačno. Nisu Esda i Esbeiha dvaput birali Miss Komšić.
Tako opran Vođa će biti spreman na nove podvige. Ove dosadašnje prepreke se nisu najbolje pokazale. Mi nismo pisali Ustav Federacije ali možemo da ga gazimo. Mi ćemo pomiriti građansko i nacionalno. Legitimno je insistirati na senzibilitetu za etnička pitanja.
Propast Silajdžića i njegovog nerazblaživog koncentrata 100%, mlitavost Tihića i Esdea, te nemogućnost da se u bošnjačkoj političkoj artikulaciji profiliše jaka postratna stranka, babice su uzletu Lagumdžije.
To će koštati BiH. Radi se o rođenom uzurpatoru. Političaru sa rukom dželata i riječima samoupavnog parolašenja.
RAĐANJE VOĐE
Narodi, narodnosti i esdepeovci, u što neozaobilazno spada i Pop Kiseljak, od ranih jutarnjih časova stajali su, jutros, u redovima pred kioscima, da kupe Nezavisne. Radi naslovne strane. Pojavio se umjetnikov crtrež Zlatka Lagumdžije. Šteta što ima zaglavlje i još nekih slova, moglo bi se odmah dati na uramljivanje. Pa na zid. Predlažem mom drugu Jungi da original nekako prebaci na bakarnu ploču, pa da radi bakrotisak. Ići će ko alva.
Portert je zanimljiv. Zlatagan stiliziran, uljepšan, ljudski lik, STJ, podočnjaci malo politilki ispijeni, čelo narodnozabrinuto, doduše kapci bolešljivo spušteni ali to je od težine vizije koju nosi sa sobom Vođa Vlasti koja će Vratiti Povjerenje. SIS. Sačuvaj i sakloni.
Najupečatljivija poruka Crteža Vođe jeste njegova portretska sličnost sa Titom. Drugom Titom. Dalje sličnosti prestaju. Tito je ima Bitku na Sutsjeci, Bitku na Naretvi, desant na Drvar. Zlatagan Nacrtan imao je Desant na Torbu, Bitku za Gvantanamo, Iskrcavanje u 6o minuta. Dobro. Tito je imao Jakca koji ga je portretisao. Zlatagan Jungu. Ali, i to je zanimljiv detalj, isto. Još iz drugog svjetskog rata ni jedan lider na Balkanu nije imao portret rađen rukom. KTJ.
Ono što neosporno zrači iz portreta, i samog čina naručivanja portretrisanja, jeste proces koji je počeo izborom Savjeta ministara. Proces se zove Rađanje Vođe. O tome svjedoče upakovane, birokratizovane parole. Mi u SDP-u, smatramo da se svi zajedno moramo okrenuti budućnosti i izgradnji zemlje, te da to ne smije biti opterećeno ličnim kao ni animozitetima bilo koje vrste.
Ovo ličnim animozitetima je direktna poruka bratstva i jedinstva Dodiku. Nema veze tolike šezdesetminutaške godine propagande o kriminalizaciji. Imao sam namjeru da te strpam u Bosanski Gvantanamo. Nije uspjelo. I dalje se volimo, pusti animozitete.
Prvi dio poruke je nasljeđe čarškomunizma. Umotaj, uvij, zašećeri, a mi, u SDP-u, znamo kako ćemo.
Proces Rađanja Vođe će neosporno biti nastavljen i generisan pozicijom ministra inostranih poslova. Stvoriće se iluzionistički plašt o tome kako je Lepi Zlaca jedini vizionar, Mi Svi Zajedno, Tugedorno. To u svijetu lijepo zvuči. Ostali imaju animozitete. Osim Ivanića. Još da nije onih koji Dodika zavađaju sa drugim liderima. Ih.
Ova vlast će vratiti povjerenje. Kaže Nacrtan Zlatagan. Podsvjesno će ovo djelovati na čitalaštvo i gledalaštvo prve strane. Taj slogan se povezuje sa Crtežom Vođe. Vođa je Vlast. A iz Njega sija Povjerenje. A neustavna Vlada F, a Afera Reket, a Gvantanamo, a najdivljačkija televizija u Evropi... to ništa, to ostaje za nama. Jebo animozitete kad je Zemlja u pitanju.
ODBORNICI NEKA PRIJEĐU
PREKO PRAGA
UMJESTO DA IH PRENOSE

Javljaju mi da na Furuntalu.sim ima uzbunjujući tekst o Ujedinjenoj Opoziciji Banjaluke. Dabome da sam znao da se zvrzlaju. Ali, ipak kliknem. Prethodno mi javili da neki Vlatko Zrilić piše nešto protiv mene. Ne kliknem. Znam da drvarska priluda i sitni prevarant ne zna ništa napisati osim Sitna Lova. Pisao mu neki Furuntalov Dakić. Možda će zato biti primljen kod nekog ministra.
Kad, tamo, sastala se bulumenta bivših. Osim Borenovića. A i on je bivši čistač snijega. Ne znam šta će Stevandić tamo. Sve bivši članovi nečega. Umićević. Neće biti ništa saopšteno, sastanak je preliminarni. Sijelo ponovo za mjesec. Kad Esenesde bude imao odborničke liste.
A onda vidim da Papović piše nešto o odbornicima Trebinja. Tako je propao još jedan pokušaj Furuntala.sim da Ih Napadne Vasić. Papović je uočio stvarni problem u tome što je načelnik Ćuk pokupovao sve dobornike pa je Esenesde na deset izabranih dobio još sedam pribranih.
Samo je u jednom Papović pogriješio. Nije ih Ćuk pokupovao nego su oni prišli Ćuku. A i ne poznaje dovoljno Hercegovačke Odbornike. To je kao i lišće platana pred tim hotelom. Svaki list padne sa svog platana. Ali ujutro nema Trebinjca koji će znati sa kojeg.
Problem nije u tome što Esenesde vlada u Trebinju i što Ćuk pobjeđuje. Čak nije ni problem što Ćuk nije, na izborima, išao i na odborničku većinu.
Problem je u usitnjenoj političkoj sceni. Opozicija radi opozicije. Sastale se banjalučke ekspoziture opozicije. Smiješno. Pola njih je na tom sastanku bilo u špijunskoj ulozi. Zadnji put kad se sastala banjalučka opozicija da podrži Big Načelnika, prdnuli su čabar da je odzvanjalo do Bilogore i Balatona.
Sitna opozicija izvara stotinu ili nekoliko stotina birača, svoje rođake i njihove prijatelje, još ponekog otpadnika od nečega koji privuče svoj kružić birača i eto odborničkog mandata. Takva direktno izbrana protuva i nema nikakvu odgovornost prema svojim biračima. Jer oni i nisu neki izborni monolit nego konglomerat. Nova socijalistička partija u Banjaluci. Amonijakalno.
Rješenje Papovićevih muka nije u tome da se onemogući Ćuka da pobijedi i da mu odbornici prilaze. Rješenje je u izbornom pragu i zatvorenim listama. Bez obzira što će razni ojebsi da pričaju o netransparentnosti i nedemokratiji, kada bi liste bile vlasništvo stranaka, niko ne bi prišao Ćuku jer bi stranka imala odgovornost prema biračima pa bi mijenjala Gospoda Odbornika nekim ko je disciplinovan i odgovoran prema ljudima koji su glasali. Prema onima koji su glasali za njega ali i prema drugima. Dok mali odbornici shvate da nisu trebinjske, prnjavorsk, šekovićke... Tite nego vlasništvo birača, treba ih liječiti pragom i zatvorenom listom.
I dok Genijalni Opozicionari budu sipali dosjetke kao što je Pedepe u Banjaluci usadio table sa obavještenjem da se ne dira snijeg jer je i on vlasništvo Esenesdea, jadni su birači koji im se okrenu. Ah, da. Pojavio se PZBL. STJ. OBP. SIS.

четвртак, 16. фебруар 2012.

BAKIR NA FROJDOVSKOM OTOMANU
Kad se sjetim Neželjka Komšića, dođe mi da zajaučem iza glasa. Nebojša Radmanović ima Veliku Srpsku iza sebe, pa, još izasebije, ima Veliku Srbiju by Garaschanin. Bakir Izet Beg, drugi bošnjački član P, inače sin legendranog, kako ga prozva neko bossportalče, Vođe Kim Il Alije, ima iza sebe pet vijekova Velike Turske, ima tokom cijelog mandata Malu Tursku. I ima tog Legendarnog Babu.
A Komšić, siroče, nema nikog. To što ima Zlatagana, to je za saučešće.
Bakir Izet Beg otišao u Tursku, u pratnji ministra bezbednosnih dela, Sadika Ahmetovića, Poskokovci, ko biva eror, kažu u rodnu posjetu, i odmah po slijetanju na Tlo, izjavio kako Redžep Tajip Erdogan ne pripada samo Turcima. On je naša zajednička vrijednost, rekao je Bakir.
Sad, zamislimo situaciju da Željko Komšić ode u Hrvatsku Hercegovinu i kaže Jurišić ne pripada samo Hrvatima, on je naša zajednička vrijednost. Ili da ode kod Josipovića, u Beli Agram Grad, gluho bilo. I da to kaže. Za Ivu.
Cijeli bi se svijet digao na noge, a Andjelina Džoli na dupe, i rekao u horu To je Velikohrvatska agresija na Našu Zemlju. Tadić je već izvršio agresiju na Našu Državu jer je u Banjaluci bio na dvadesetom rođendanu Republike Srpske.
No, bez obzira što je Komšić sirotan, Bakir je opasan i to je glavna tema.
Ta Bošnjačka Ankarofilija, virusna komplikacija Otomanske Stabilnosti, a u stvari sarajska provincijalna inscenacija izjava turskih zvaničnika o tome kako je njihova pobjeda na izborima, pobjeda i za Sarajevo i slično, kao pokušaj da im se oduži za Velikobratski Novovjeki Otomanluk, dobila je razmjere ne samo dobrovoljnog potčinjavanja Turskoj nego i otvorenog korištenja Naše Države kao basamaka za Novu Najezdu na Evropu.
Strateški cerebralijum Sarajevskog Političkog Kruga u posljednjih nekoliko godina se drži Turske kao glavne alatke za instaliranje Islamske Republike Bosne. Nekad su to bili pokušaji sa Arabijom i sa Malezijom. Ali, Turska, sa svojom mimikrijskom politikom Nula Problema sa susjedima, pokazala se kao najefikasniji igrač. Naročito zato što beogradski i zagrebački lideri pokazuju spremnost da igraju Gluvo Trojno Ankarsko i na Balkanu i u Turskoj.
Turska je višestruko pogodan partner-okupator Sarajevskom Političkom Krugu. To je dragoprihvatljivi Okupator koji nosi sa sobom i vjeru, i silu, i pare. A može da posluži i kao Surogat Majka Nacija i psihološkopolitički antidepresiv u pogledu kompleksa Velike Srbije i Eucroatie.
Stoga Bakir u Ankari onako prostonaravski, kao i babo mu, divani o Našoj Zajedničkoj Vrijednosti.
Bakir, da li samo on, otišao je, u stvari, na frojdovski otoman u jezgro Neootomanizma.
Brine me i odlazak Sadikov. Da neće potpisati protokol o formiranju zajedničke Sarajevsko-Turske Gorske Službe Spašavanja. Za početak, barem, ispod srušenih krovova.

среда, 15. фебруар 2012.

ILUZIJA SARAJ
Saraj se veoma vješto nosi sa svojim iluzijama. Čak ih i vješto produkuje. I živi u njima, evo, već dvadeset godina. Od ubistva Srpskog Svata na Baščaršiji koje je bilo prva koperfildovska iluzija da je to ubistvo simbolično istrebljenje Svih Srba iz Naše Zemlje Patriotizma i Juke Prazine. Preko nerazjašnjenih Markala koje je fantastična ilzija o Srbima Divljacima koji ubijaju mirnu sirotinju koja kupuje vezicu mrkve i dva krompira. Do fantazmagorične iluzije da je Povratnik Zlatko ministar koji će Prazninu, BiH, izvesti u bijeli svijet.
Danas Nova Iluzija. U Saraj je došla Švabica 21. vijeka, Džemila Džoli. Izlupetala se o ratu ko niko. Potreban je superkompjuter da razazna ko je kriv, da li Beograd, da li Srbi, da li Međunarodna zajednica. Da li je jela sendvič, gdje je piškila, da li je stvarno malo plakala kao i sve žene, kurve a svetice.
Džemila na Crvenom Tepihu, dok se oko nje sve urušava, tu, u istom kompleksu. Padaju krovovi dvorana u centru grada, kao u nekom dalekom divljem Džudžistanu. Padaju krovovi Skenderije koje ni divlji Srbi u lažno opkoljenom Sarajevu, sa svojih brda, nisu uspjeli srušiti ispaljujući sedam miliona i osamstopedesetšest hiljada granata na Grad Šehid.
Iluzija Džemile Džoli dolazi kao glet masa na rupe u tkivu Naše Države. Na Rupu Dobrovoljačka. Na Rupu Zakon o stavljanju van snage zakona o sudu i tužilaštvu BiH. Na Rupu Budžet. Sve je Ol rajt. Mada bi bilo bolje da je Ol brajt. Svijet se vratio u Saraj. Dok sirotinja balijska propada po provincijalnoj Federaciji. Ali neću da to dokazujem i da upadam u njihovu grešku permanentne priče o propasti Šumske. Neka saznaju sami.
Iluzija Džemile Džoli nije nikome potrebna u BiH. Ni samom Saraju. Ni Bošnjačkoj Nepostojećoj Ratnoj Pobjedi. Ni napaćenom muslimanskom narodu. Potrebna je samo uskom krugu iluzionista koje ovih dana Fahro BeBe trijezni ko rasolom.
Mislim da Džoli ubire grijeh. Još jednom podsjeća Dželate Saraja da tu, u Republici Srpskoj, žive Srbi, mimo Naše Države.
Gdje će joj duša kurvanjska.

понедељак, 13. фебруар 2012.


Književnika Nenada Grujičića nisam vidio i čuo još od prije rata, kada sam ga upoznao razgovarajući o njegovom istraživanju i promovisanju Ojkača, srpskih pjesama iz zlatnog rudnika ovdašnjeg narodnog stvaralaštva.

Danas mi dođe do pošte njegov tekst za časopis Polja, kojeg je on napisao o Prstima.

Veoma sam počastvovan pa se hvalim i prenosim ovo, meni dragocjeno, mišljenje o romanu.


ПРИЧА ЗА ПАМЋЕЊЕ

У грађанском рату ватрена линија је невидљива, она пролази кроз срца људи.
Сент-Егзипери

Дуговечна су прозна дела која, очувавши песнички нерв, донесу причу какву сâм живот изнедри. Роман Рајка Васића, ''Прсти лудих очију'', представља штиво импрегнирано ратним догађајима где ђаво, како каже једна пословица, направи највише места у паклу.
У амбијенту апсурда и очаја, појављује се, гле, проблесак раја на земљи, у интимним струнама двају бића из опречних табора, у љубави између прекаљеног ратника и невине девојке са непријатељске стране. У искушењима да обешчасти девојку коју је повео са собом после ''чишћења'' једног села, главни јунак романа препознаје исконску чистоту коју треба сачувати од њега самога, али и од ратне суровости, од једне и друге стране у сукобу, и послати је на неко треће место, на сигурно.
Рајко Васић упечатљиво слика призоре рата, изгибију и комадање људских телеса, страдање душа у нагомиланим страховима и траумама. Натуралистички описи слични су на махове крлежијанским сликама у локвама крви, поломљених костију и лобања или, пак, призорима са графика Франциска Гоје ''Ужаси рата''. У тој равни налазе се и прозне странице Милоша Црњанског чији су ликови ''тумарали као муве без главе, да трчећим кораком погину, закорачивши у прзнину по туђој вољи и на туђ рачун''.
Аутор романа ''Прсти лудих очију'' непрестано бележи руралне призоре и живот села, промене и знаке природе, њене мирисе, боје, гласове и звуке, прави разлику између животињског и људског понашања. Пуцкетање сувих грана и гранчица ноћу у шуми, на пример, различито се оглашава у кретању човека и дивље звери; човек застаје, а четвороножац не. Са прецизношћу филмске камере, Рајко Васић осветљава и најситније појаве и ствари, узбудљиво доводи у везу детаље са околином.
Тамо где господари рата затварају сваку могућност за опуштање и мир, где смрт не штеди младост и сиротињу, где се свеприсутни танатос башкари у зеницама онога који нишани, као и на челу онога на нишану, исплела се љубавна прича по много чему различита од досад виђених клишеа. Зближене ауре женског и мушког принципа, без обзира на разлику у годинама и којечему, донеле су светлећи амблем љубави, чојства и племенитости.
Рационалним увидом у сплет околности, главни јунак одлучује да надвлада нагоне мушкарца и трептаје срца. Одриче се телесне и чулне зависности и, насупрот жељи да поседује младу жену, и њеним сузама да остане уз њега, одлучује да се разиђу заувек. Трјумфује искуство човека који показује свест о емоцији, свест о залудности интимне драме која би довела до ирационалних поступака у свакодневном животу. Осим тога, он је и представник српског народа чију етичку димензију жели да представи чистом и часном. Такав гест, са становишта пишчеве намере, јесте својеврсни коректив многих квазиуметничких књижевних и филмских дела на тему грађанског рата у Босни и Херцеговини, као и једнообразне слике о Србима и новијој историји на Балкану у светским медијима.
Међу најбоље странице романа спадају описи љубавне игре која на махове постаје еротска. То су, на поетски начин предочени, ласцивни призори пожуде и страсти, описи интимних додира и њиховог раста што се у горњој амплитуди ритуала нагло прекида у антиклимаксу, не остварује се у блеску врхунца. Такве ситуације писац предочава освештено, надахнуто, без вулгарности и плакатне површности, често у метафоричком именовању блискости и стида, као да исписује делове неке нове ''пјесме над пјесмама''.
Уз стално тумачење (и апсолвирање) узрока који су довели до ратног судара дојучерашњих комшија различитих вероисповести, а истога језика, Рајко Васић на супериоран начин, опробаним методом ''тока свести'' и симултано измешаних прозних пасажа, плете снажну фабулу која тера читаоца да гута страницу за страницом овог изненадног романа на српској књижевној сцени. Овде се књижевни језик упреда у народну лексику наслоњену на ратни жаргон и псовке, који су у функцији ситуационе атмосфере и специфичног амбијента. Хуморним и ироничним ефектима релативизована страхотна тема људске трагедије и постигнут виши степен смисла у грађењу уметничког дела.
''Прсти лудих очију'' Рајка Васића, већ својом синестезијски снажном синтагмом у наслову, обликовали су динамичан доживљај у причи за памћење. Рат је анимирао атавистичке нагоне, али и латентне механизме психолошког и креативног потенцијала у борби за опстанак. Снага менталног хабитуса активирала је таленат у катарзи стварања и тиме обезбедила миран сан писцу – овековечила несвакидашње збитије. Нема сумње да је животворна снага фабуле нашла свој пун одраз у човекољубивој намери и књижевно-занатској способности аутора да један зачудан и несвакидашњи роман успешно изведе до краја.
Ненад ГРУЈИЧИЋ

.

недеља, 12. фебруар 2012.

ANĐELINA
U SLOBODARSKOM
PRIJEDORU

Izvjesna hrabra građanka Prijedora odlučuila je da se odupre sjevernokorejskoj cenzuri u Republici Srpskoj. I da u svom stanu prikaže film Anđeline Džoli U zemlji kurvi i leda, kako li.
Sarajski mediji sladostrasno ekstaziraju. Naša Anđelina, naša Džemila, samo želi da se čuje istina a oni joj, fašisti, agresori, zabranjuju. Izvjesni Vladan Petković je, na mrskim e-govninama, analizirao film i rekao sve što bi trebalo reći, tako da nemam potrebe da ponavljam ono što je svemu svijetu jasno, osim Saraju, da je film Go Kurac.
Gospođica, ili gospođa, Ana Prijedorčanka, može u svom stanu da radi šta hoće. Od Svečetiri da digne u zrak pa do organizovanja tajnog sastanka na kome če se razrađivati plan kako srušiti Savjet ministara i preuzeti vlastu u Praznini.
Dakle. Prikazivanje bilo kakvog filma, bilo gdje, nije nikakav događaj.
Osim što je to bezvrijedan pokušaj da se pokaže kako u Republici Srpskoj postoji cenzura.
A stvar stoji posve tržišno.
Gospon Ljevar, distributer filmova i vlasnik banjalučkih kina, razmotrio je ponudu i nije htio da kupi kisele krastavce za police svoje zimnice za gledaoce. Ocijenio je da film neće imati dovoljno publike a njegova kina moraju da plate prava, struju, grijanje, opslugu, i poreze. I da zarade. Na Andjelini nema zarade. To se vidi iz aviona. Bila našminkana, bila jutarnje izvorna.
Dakle. To nije nikakva cenzura. Ljudi neće da gledaju bilo šta, neće ni da uzmu u ruke, što je sarajsko, što ima miris Saraja ili čime se Saraj oduševljava. Neće da gledaju na nacionalnoj osnovi a ne iz filmofilskih razloga. Pa eto. Ali o tome je trebalo razmišljati prilikom Žrtve Mira za BiH.
To što su kina privatna, to ne dokazuje da je sprega privatnika i vlasti postojeća. Ne znam da li bi bolje bilo da su kina državna. Mislim, Države Republike Srpske.
A Gospon Ljevar je častan čovjek i ne bi se igrao svojim biznisom na način da se udvara vlastima ili da se služi sitnošićardžijskom sarajskom politikom. Naročito ne bi služio Sarajevu. Gospon Ljevar je, koliko znam, bio u ratu, u Vojsci Republike Srpske. Postoje o tome očite činjenice i druge prirode ali neću da ih saopštavam jer učmala i manipulisana javnost, naročito u Saraju, ne jamči da će pravilno shvatiti te činjenice.
Jer, ta Sarajska Javnost, voli Republiku Srpsku u 3LPM.
Mada. Bolje bi bilo da vide kako stoje oni sam i da se ne bave Srpskom. Saraj. Federacija. Država. Državi pola vazdušnih snaga palo u snijeg i skršilo se, jedan od dva helikoptera, Saraju Turski Vojnici čiste snijeg a krovovi padaju ko vruće lepinje u ćevapdžinicama. Federacija nema struje.
Razumijem da su to sve sitnice u usporedbi sa Mračnum Cenzurom u Republici Srpskoj.
Neka vama vaše Slobodarske Džemile.