Književnika Nenada Grujičića nisam vidio i čuo još od prije rata, kada sam ga upoznao razgovarajući o njegovom istraživanju i promovisanju Ojkača, srpskih pjesama iz zlatnog rudnika ovdašnjeg narodnog stvaralaštva.
Danas mi dođe do pošte njegov tekst za časopis Polja, kojeg je on napisao o Prstima.
Veoma sam počastvovan pa se hvalim i prenosim ovo, meni dragocjeno, mišljenje o romanu.
ПРИЧА ЗА ПАМЋЕЊЕ
У грађанском рату ватрена линија је невидљива, она пролази кроз срца људи.
Сент-Егзипери
Дуговечна су прозна дела која, очувавши песнички нерв, донесу причу какву сâм живот изнедри. Роман Рајка Васића, ''Прсти лудих очију'', представља штиво импрегнирано ратним догађајима где ђаво, како каже једна пословица, направи највише места у паклу.
У амбијенту апсурда и очаја, појављује се, гле, проблесак раја на земљи, у интимним струнама двају бића из опречних табора, у љубави између прекаљеног ратника и невине девојке са непријатељске стране. У искушењима да обешчасти девојку коју је повео са собом после ''чишћења'' једног села, главни јунак романа препознаје исконску чистоту коју треба сачувати од њега самога, али и од ратне суровости, од једне и друге стране у сукобу, и послати је на неко треће место, на сигурно.
Рајко Васић упечатљиво слика призоре рата, изгибију и комадање људских телеса, страдање душа у нагомиланим страховима и траумама. Натуралистички описи слични су на махове крлежијанским сликама у локвама крви, поломљених костију и лобања или, пак, призорима са графика Франциска Гоје ''Ужаси рата''. У тој равни налазе се и прозне странице Милоша Црњанског чији су ликови ''тумарали као муве без главе, да трчећим кораком погину, закорачивши у прзнину по туђој вољи и на туђ рачун''.
Аутор романа ''Прсти лудих очију'' непрестано бележи руралне призоре и живот села, промене и знаке природе, њене мирисе, боје, гласове и звуке, прави разлику између животињског и људског понашања. Пуцкетање сувих грана и гранчица ноћу у шуми, на пример, различито се оглашава у кретању човека и дивље звери; човек застаје, а четвороножац не. Са прецизношћу филмске камере, Рајко Васић осветљава и најситније појаве и ствари, узбудљиво доводи у везу детаље са околином.
Тамо где господари рата затварају сваку могућност за опуштање и мир, где смрт не штеди младост и сиротињу, где се свеприсутни танатос башкари у зеницама онога који нишани, као и на челу онога на нишану, исплела се љубавна прича по много чему различита од досад виђених клишеа. Зближене ауре женског и мушког принципа, без обзира на разлику у годинама и којечему, донеле су светлећи амблем љубави, чојства и племенитости.
Рационалним увидом у сплет околности, главни јунак одлучује да надвлада нагоне мушкарца и трептаје срца. Одриче се телесне и чулне зависности и, насупрот жељи да поседује младу жену, и њеним сузама да остане уз њега, одлучује да се разиђу заувек. Трјумфује искуство човека који показује свест о емоцији, свест о залудности интимне драме која би довела до ирационалних поступака у свакодневном животу. Осим тога, он је и представник српског народа чију етичку димензију жели да представи чистом и часном. Такав гест, са становишта пишчеве намере, јесте својеврсни коректив многих квазиуметничких књижевних и филмских дела на тему грађанског рата у Босни и Херцеговини, као и једнообразне слике о Србима и новијој историји на Балкану у светским медијима.
Међу најбоље странице романа спадају описи љубавне игре која на махове постаје еротска. То су, на поетски начин предочени, ласцивни призори пожуде и страсти, описи интимних додира и њиховог раста што се у горњој амплитуди ритуала нагло прекида у антиклимаксу, не остварује се у блеску врхунца. Такве ситуације писац предочава освештено, надахнуто, без вулгарности и плакатне површности, често у метафоричком именовању блискости и стида, као да исписује делове неке нове ''пјесме над пјесмама''.
Уз стално тумачење (и апсолвирање) узрока који су довели до ратног судара дојучерашњих комшија различитих вероисповести, а истога језика, Рајко Васић на супериоран начин, опробаним методом ''тока свести'' и симултано измешаних прозних пасажа, плете снажну фабулу која тера читаоца да гута страницу за страницом овог изненадног романа на српској књижевној сцени. Овде се књижевни језик упреда у народну лексику наслоњену на ратни жаргон и псовке, који су у функцији ситуационе атмосфере и специфичног амбијента. Хуморним и ироничним ефектима релативизована страхотна тема људске трагедије и постигнут виши степен смисла у грађењу уметничког дела.
''Прсти лудих очију'' Рајка Васића, већ својом синестезијски снажном синтагмом у наслову, обликовали су динамичан доживљај у причи за памћење. Рат је анимирао атавистичке нагоне, али и латентне механизме психолошког и креативног потенцијала у борби за опстанак. Снага менталног хабитуса активирала је таленат у катарзи стварања и тиме обезбедила миран сан писцу – овековечила несвакидашње збитије. Нема сумње да је животворна снага фабуле нашла свој пун одраз у човекољубивој намери и књижевно-занатској способности аутора да један зачудан и несвакидашњи роман успешно изведе до краја.
Ненад ГРУЈИЧИЋ
.
У грађанском рату ватрена линија је невидљива, она пролази кроз срца људи.
Сент-Егзипери
Дуговечна су прозна дела која, очувавши песнички нерв, донесу причу какву сâм живот изнедри. Роман Рајка Васића, ''Прсти лудих очију'', представља штиво импрегнирано ратним догађајима где ђаво, како каже једна пословица, направи највише места у паклу.
У амбијенту апсурда и очаја, појављује се, гле, проблесак раја на земљи, у интимним струнама двају бића из опречних табора, у љубави између прекаљеног ратника и невине девојке са непријатељске стране. У искушењима да обешчасти девојку коју је повео са собом после ''чишћења'' једног села, главни јунак романа препознаје исконску чистоту коју треба сачувати од њега самога, али и од ратне суровости, од једне и друге стране у сукобу, и послати је на неко треће место, на сигурно.
Рајко Васић упечатљиво слика призоре рата, изгибију и комадање људских телеса, страдање душа у нагомиланим страховима и траумама. Натуралистички описи слични су на махове крлежијанским сликама у локвама крви, поломљених костију и лобања или, пак, призорима са графика Франциска Гоје ''Ужаси рата''. У тој равни налазе се и прозне странице Милоша Црњанског чији су ликови ''тумарали као муве без главе, да трчећим кораком погину, закорачивши у прзнину по туђој вољи и на туђ рачун''.
Аутор романа ''Прсти лудих очију'' непрестано бележи руралне призоре и живот села, промене и знаке природе, њене мирисе, боје, гласове и звуке, прави разлику између животињског и људског понашања. Пуцкетање сувих грана и гранчица ноћу у шуми, на пример, различито се оглашава у кретању човека и дивље звери; човек застаје, а четвороножац не. Са прецизношћу филмске камере, Рајко Васић осветљава и најситније појаве и ствари, узбудљиво доводи у везу детаље са околином.
Тамо где господари рата затварају сваку могућност за опуштање и мир, где смрт не штеди младост и сиротињу, где се свеприсутни танатос башкари у зеницама онога који нишани, као и на челу онога на нишану, исплела се љубавна прича по много чему различита од досад виђених клишеа. Зближене ауре женског и мушког принципа, без обзира на разлику у годинама и којечему, донеле су светлећи амблем љубави, чојства и племенитости.
Рационалним увидом у сплет околности, главни јунак одлучује да надвлада нагоне мушкарца и трептаје срца. Одриче се телесне и чулне зависности и, насупрот жељи да поседује младу жену, и њеним сузама да остане уз њега, одлучује да се разиђу заувек. Трјумфује искуство човека који показује свест о емоцији, свест о залудности интимне драме која би довела до ирационалних поступака у свакодневном животу. Осим тога, он је и представник српског народа чију етичку димензију жели да представи чистом и часном. Такав гест, са становишта пишчеве намере, јесте својеврсни коректив многих квазиуметничких књижевних и филмских дела на тему грађанског рата у Босни и Херцеговини, као и једнообразне слике о Србима и новијој историји на Балкану у светским медијима.
Међу најбоље странице романа спадају описи љубавне игре која на махове постаје еротска. То су, на поетски начин предочени, ласцивни призори пожуде и страсти, описи интимних додира и њиховог раста што се у горњој амплитуди ритуала нагло прекида у антиклимаксу, не остварује се у блеску врхунца. Такве ситуације писац предочава освештено, надахнуто, без вулгарности и плакатне површности, често у метафоричком именовању блискости и стида, као да исписује делове неке нове ''пјесме над пјесмама''.
Уз стално тумачење (и апсолвирање) узрока који су довели до ратног судара дојучерашњих комшија различитих вероисповести, а истога језика, Рајко Васић на супериоран начин, опробаним методом ''тока свести'' и симултано измешаних прозних пасажа, плете снажну фабулу која тера читаоца да гута страницу за страницом овог изненадног романа на српској књижевној сцени. Овде се књижевни језик упреда у народну лексику наслоњену на ратни жаргон и псовке, који су у функцији ситуационе атмосфере и специфичног амбијента. Хуморним и ироничним ефектима релативизована страхотна тема људске трагедије и постигнут виши степен смисла у грађењу уметничког дела.
''Прсти лудих очију'' Рајка Васића, већ својом синестезијски снажном синтагмом у наслову, обликовали су динамичан доживљај у причи за памћење. Рат је анимирао атавистичке нагоне, али и латентне механизме психолошког и креативног потенцијала у борби за опстанак. Снага менталног хабитуса активирала је таленат у катарзи стварања и тиме обезбедила миран сан писцу – овековечила несвакидашње збитије. Нема сумње да је животворна снага фабуле нашла свој пун одраз у човекољубивој намери и књижевно-занатској способности аутора да један зачудан и несвакидашњи роман успешно изведе до краја.
Ненад ГРУЈИЧИЋ
.
