TRINULEANU
Onaj Dodik će zaista uništiti Bosnu i Hercegovinu.
Počeo je sa Državnom Reprezentacijom u fudbalu.
Pristao na novi statut, na jednog predsjednika ako za njega glasa 45 i ako u Izvršnom odboru 12 glasa za. Onda Osim poleti kod Tete Eufe, skidaj sankcije brže-bolje. Oni skidoše sankcije a Naši dragulji, reprezentativci, poleti u Bukurešt. Ko gologuzi na Crven bana. Sa stoga sijena.
Tri nula STJŽ. Žareno. Naša Reprezentacija. Dragulji. Pjanić. Otkako je otišao onaj amater Bezimena u Real, oko njega se vrti francuski fudbal. Da igra u Parizu, onaj klub bi promijenio ime u Pjanić Sen Žermen. Džeko. Ovog ljeta prelazi u Barselonu, Real, Mančester, Milan, Juventus je nula, u Romu, u Porto, u Čelzi, u Siti, ne u Siti, tamo je već bio i nadavao se golova što bit more. Dva. Ibričić. Sa Hajdukom igrao u finalu lige prvaka. Barselona, kad je čula da je u Hajduku igrao Ibričić, odmah brzoavazila da će doći na revijalnu utakmicu u Split. Samo da je gleda Ibričić. Ibišević. Igračina. Bio je rezerva u Bukureštu. Pardon. Misimović. Joj, Miske. Ime mu sve govori o dometima Naše reprezentacije Naše zemlje. Medunjanin. Ne znam gdje igra ali je ključni igrač isto. Skoro kao Džeko u Boltonu.
Prosto je nejasno kako su izgubili. Jedino je možda greška u tome što je Sušić selektor. Nije, kad je bio igrač, znao igrati ni upola kao oni a i izdajnik, igrao sa Srbima u reprezentaciji Jugoslavije.
Ali, treba biti realan. U toj rumunskoj reprezentaciji igrale sve same svjetske zvijezde: Suterenaru, Kupusaru, Papas, Matas, Ratas, Gorje, Tmuresanu, Lavoranu, Džekdenijelsanu, Paprica i Mutu.
Među njima jedino je Mutu nepoznat igrač. Amater iz tima treće rumunske lige koji ima bratske odnose sa ekipom Drdže iz okoline Garevca.
U svem zlu dobro je što je Naša reprezentacija Naše Države osramotila Republiku Srpsku. Toliko su se genocidaši, šumoblikanci, manje beha entitetlije, jednoglasno zalagali za ozdravljenje beha fudbala.
Eto im.

BOSANSKE
RAKETE PATRIOT
ZA SAMORAZARANJE
Dok histerična sarajevska bošnjačka propaganda Ratka Mladića već presuđuje zločincem, nastavljajući tako ponavljanje lekcija koje su naučili iz rata, kada im je sve prolazilo u dirigiovanoj slici Dobrih Muslimana Bosne i Divljih Srba sa Planete Agresor, iz sazvježđa Genocid, polako na vidjelo izbijaju i prizemniji, neljudski, primtivni i najpodliji razlozi takve histerije prema političkom i vojnom rukovodstvu Ratne Republike Srpske, Srpskom narodu i Srbiji.
Ta monstruozna strategija Crno-bijelog svijeta čiste, slobodarske, demokratske, suživotne Bosne, sračunata je na duži rok i ima svoje svakodnevne taktičke poteze. Jedan od njih je svakako teško vidljiv ali je veoma efikasan. Pod plaštom dobrote i neporočnosti, najdirektiniji učesnici ne samo vojnih operacija takozvane Armije BiH, nego i najdirektniji učesnici eliminisanja jednog naroda iz pojedinih opštinskioh podrulčja, u kojima su ljude logorili, izrabljivali na radnoj obavezi, ubijali i onda pekli da se sakriju tragovi, instaliraju se u sve nivoe vlasti, sve do mjesta Državnih Ministara, MIJ.
Instaliranje u vlast a onda izigravanje kooperativnosti sa Natom i sličnim nevladinim organizacijama za Vazdušnu demokratiju, glumljeno europejstvo više Milodraškog tipa, najbolji je maskirni pokrovac za milione pojedinačnih zločina koje su činili muslimani. Recept je genijalno jednostavan. Srbi su načinili genocid, ne samo u Srebrenici, nego po cijeloj BiH. Toliki je Srpski genocid, STJ, da je Incko rekao da ne može otići iz BiH dok se svi ne sahrane. A pošto je njih genocidno mnogo, ostaće ovdje beskonačno. Tako se najavljuje teška borba između Brisela i Američkih Ujedinjenih Naciju na tlu BiH i preko leša, mislio sam napisati „leđa“, susjedne tipke, ali neka stoji, Dobrog Stvora BiH.
Jedan od hiljada ispod tog pokrovca je Selmo Cikotić. Upicanjeni Državni Ministar. Bugojno je toliko mali grad da se zna kad neko roštilja dva ćevapa a kamo li kad roštilja žive ljude. Crkotić Dabogda kobiva nije znao.
Još je u nečemu genijalan Muslimanski recept, danas Bošnjački. U toj hajci na Genocidne Srbe koji su istrebljivali Muslimane, muslimane i Bošnjake, niko se neće sjetiti Hrvata. Neće ni primijetiti da ih nema. Pečeni, zaboravljeni.
Ratko Mladić treba da odgovara, ja bih to, kad bih mogao, učinio tako da to bude najprije pred sudovima Republike Srpske, ako je učinio bilo što što liči na zločin, naredio, napisao, omogućio, nije spriječio a vidio i znao itd. I svako drugi, uključujući prvo mene.
Ne mogu da prihvatim da je Ratko Mladić odgovoran za zločin u Srebrenici dok sud ne ustanovi činjenice. Potrebno je doći do pisane naredbe, do govorne naredbe uz kvalitetne, kvalifikovane i provjerene svjedoke. Svjedočenje, neka mi oprosti ko može, rodbine o bilo kom zločini bilo gdje, ne pije vode. Sud mora dokazati ili pobitii situaciju koju produkuju Bošnjački mediji i propaganda, nalazeći dovoljan broj dječaka koje je Mladić pomilovao i pitao Koliko imaš godina, a u kojoj je umobolna priča da je naredio da se strijeljaju njihovi očevi dok je on milovao njihovu djecu i dijelio im čokolade. Ne postoji budala koja bi došla na mjesto naređenog zločina, pred sve svjetske medije i šepurio se tamo dok rafali čine genocid.
Možda i postoji. Ali, sudski dokaz za to također mora da postoji. Koliko znam još ni svih, na Čavićevom broju od 8.300, nema za sahranjivanje.
Ovako, ostaje činjenica da je Biljana Plavšić bila u Hagu i odslužila svoje samo zato što je bila uz Karadžića a nije se pitala ništa. A oni u čijoj su maloj šumskoj opštini prepecali ljude, odslužuju također svoje, neki kao Državni ministri, neki kao Tuzlasnki načelnici, neki kao..., neki kao...
Razarajuće.

SUDBINA
DRŽAVA
NA BALKANU
Koja država može opstati bez proizvodnje, rada i stvaranja nove vrijednosti. Ni jedna. Vatikan, Monako... ne treba računati. Svaka država mora da ima radničku klasu. Taj odlučujući sloj društva ne mora da se zove ni radnička ni klasa ali mora da postoji jer reguliše mnoga društvena kretanja i državne funkcije, od nivoa potrošnje koja potiče tražnju a ova proizvodnju, do socijalne detekcije krize u poremećaju društvene raspodjele vrijednosti. I tako dalje, sve do toga da radnička klasa, neposredni proizvodni segment, reguliše odnos prema kulturi, vjeri i kompleksu kolektivnih poroka društva.
Na ovom blogu sam već pisao o tome da je se Marksa prerano zaboravilo. Marks nije mrski komunizam.
Sada i još mrskiji MMF, u Hrvatskoj, insistira na proizvodnji. Partijski ekonomisti, kao Dragan Kovačević iz HNS-a ili praktičari, kao berzanski analitičar Roman Rinkovec, također propagiraju proizvodnju. Svi dosadašnji modeli generisanja rasta BDP u Hrvatskoj istrošeni su. Kovačević još i politički opisuje cijeli model koji je raširen u svim državama nastalim od SFRJ. Prodaj sada, uzmi pare sada, ne znaš dokle će sada trajati. On kaže da 90 posto ljudi u Hrvatskoj ne vjeruje u dugoročni opstanak Hrvatske. Mislio sam da je samo u BiH tako. Iz Srbije dolazi i poneka vijest o proizvodnji. Beneton kupio Niteks. Grupa engleskih banaka otkupila dugove privatnog bakarnog kompleksa i, zajedno sa državom, ulaže u novu topionicu. Dok se Hrvatska predala tajkulama, novoj vrsti nastaloj iz protivprirodnog bluda između tajkuna i ajkula, koji su opljačkali sve što se može opljačkati, i velikim trgovačkim lancima, Srbija, silom prilika, vraća državi privatizovana dobra jer tamošnji gedžajkuni nisu dorasli poslovanju onim što su kupili na mufte. Uz to još, u Srbiju dolaze veliki evropski proizvođači.
U BiH je stanje katastrofično. Par turskih proizvodnih folova, Natron Maglaj i slično. Jedino Rusi ozbiljno ulažu u proizvodnju.
Na Kosovu, u Crnoj Gori, u Sloveniji, u Makedoniji, proizvodni i industrijski grob do groba.
Samo zemlje koje proizvode imaju šansu da opstanu, da organizuju rast BDP, da vraćaju svoje dugove i da budu subjekt bilo kakve integracije ili internacionalizacije. Zemlje koje nemaju proizvodnju, ne mogu opstati. Turizam, trgovački lanci, cefta i slično, ne omogućuju opstanak državama i društvima.
Po tom kriterijumu sve zemlje na Balkanu, osim Srbije, ne mogu opstati. Hrvatska možda, ako brzo uđe u EU i prijavi klasični tip bankrota, Tip Grčka ili Tip Irska. Pri ovome ne mislim da će te zemlje nestati u sadašnjem obliku ili granicama. One će postati neidentifikovani prostor u kome ne vladaju poznati ekonomski, socijalni i razvojni parametri nego će njima upravljati razni protuvoidi, vidljivi i nevidljivi, od inckoida do hombahoida.
Nažalost, zemlje koje sam pomenuo, osim Srbije, nemaju mogućnost da išta same urade. Dovedene su u to stanje, i tuđom i svojom greškom.
Uglavnom, apsurd da smo na pragu integracijskog stoljeća u Evropi svi mi poletjeli ka partikulaciji, svetiće nam se još dugo. Što vrijeme sve više bude odmiclao od SFRJ, sve ćemo je više mrziti a sve će nam više nedostajati. U međuvremenu, sve će više biti obmana i laži da je tom zemljom, vladao Tito a ne radnička klasa.

AHDNAMA 1463. – KUKUNAMA 2011.
Nekako u tišaku je prošlo obilježavanje praistorijskih temeljaca ljudskih prava i Ujedinjenih nacija, koje se dogodilo 1463. godine, kada je u Milodražu, što me neodoljivo podsjeća na Mrdušu Donju, Mehmed II Fatih, Mehmed II Osjavač, zaustavio vojsku da piša u polju kod Kiseljaka. U tišaku, zbog opšteg udivlenija hapšenjem Njihovog Posljednjeg Zločinca.
Od silnih izliva emocija i potpune erozije bilo kakve civilizacijske crte ovdašnjeg bošnjačkog i muslimanskog javnog mnijenja te demonstracije kako mladi ljudi, znači obrazovani, kulturni, internetizovani, širokooki, a temeljne genetske nepodnošljivosti, kao što je izvjesni E. Imamović, kome je, dabome, draži mrtvi Srđan Aleksić od živog rajka vasića, samo mrtav Srbin je dobar Srbin, koji u tekstu Republika Srpska je spomenik ljudskom otpadu, predstavljaju najmračnije moguće temelje tog zlogukog bosanskohercegovačkog društva, bosanskog.ba, nije se stiglo opširiti uvid javnog mnijenja u šestu po redu manifestaciju Dani Ahdname, Milodraž 2011.
Ahdnama je dokument, ausvajs, naredba, koju je taj II Osvajač 28. maja te Turske 1463. godine uručio izvjesnom fra Anđelku Zvizdoviću. U tom papiru se garantuje bezbjednost i sloboda života franjevaca.
Neootomanska, lokalna, ultrabošnjačka istoriografija to želi predstaviti kao pravo na katoličku vjeru svim vjernicima. Bio je to samo lukavi turski znak pažnje kršćanskim vlastima u Vatikanu koji je neprestano direktno i preko mađarskih vlasti, pokušavao da ureduje vjeru i stavi Tvrtkovu i Predtvrtkovu Bosnu i Hercegovinu kompletnu pod katolički tretman.
Franjevci su, od tada sve do danas zapamtili to kao vlastiti sporazum za sigurnost u okupiranoj Bosni pa se, neki, i danas ponašaju tako. Vjerni su Sultanu Zlajoglu I Fatihu Okupirane Federacije.
Pokrovitelj te manifestacije je jedan od onih kojima je Mehmed II garantovao bezbjednost. Današnja mutacija, pardon. Neželjko Komšić.
I ta činjenica prva je koja je sumračna po BiH. Član kolektivnog predsjednika ne može da veliča Osvajače. Jer, Turska ovdje nije bila kao okupator, što je za nju demokratska majčina dušica. To su najcrnji osvajači, rušitelji i krvoteci.
Drugo, sokačka manija bošnjačke i muslimanske propagande da se predstavi mondijalnom, proradila je ovdje u predstavljanju tog Akta Zapišavanja Osvojene Bosne, Poveljom o ljudskim pravima franjevačkih fratara.
Treće, bošnjocentrizam je otišao i dalje i mračnije i predstavio ovaj događaj praobrascem suživota, demokratije i dijaloga. Evo vam ćitab i pokažite kad naiđu naše horde da vam sijeku te glavuše. Dijalog, Sunce Ti jebem.
Četvrto, kažu govoritelji na pozornici ispred geometrijske zastave, ahdnambarjaka i ćilima, Ujedinjene nacije su začete u tom izdrkavanju II Fatiha u Milodražu.
Dabome, Dani Ahdname svjedoče o današnjem ovdašnjem autohtonom neoootomanizmu. Prisutni su bili i današnji Turci zvaničnici. Metalne ahdname, kao priznanja, dodijeljene su svima koji služe održavanju tog Duha Ahdnamske Turske, održavanju Sarajahdname za sve u BiH kojima se garantuje bezbjednost i ispovijedanje. Samo što nema toliko zidina pa da ih se sve utamniči i zamandali. Kao Franjevce onomad. Prizanja su dobili mnogi, od Mirka Pejanovića, Zlatna Ahdnama, do Haenvea i Esgevea. Sve sami izmećari i služinčad Ahdnamske tehnologije savremene Bosne.
Treba detaljnije pogledati popis. To je Katastar poturica Sarajkaldrme još od pobjede Alije nad Fikretom Abdićem, koji su danas prešli u vlasništvo Zlajoglu I Fataliha.

DA LI SE SRBIJA
SVELA NA DATUM I REČ
Na početku stvarne smrti Tita i SFRJ, kada je Mesić svojom beogradskom rečenicom ušao u septičku jamu istorije a Južni Slaveni u govna, jedino srbijanska i srpska politika nije znala kudbištabi. U dugom lutanju od Slobe do Dobrice svi su radili protiv srpskih i srbijanskih interesa, čak i kad su imali najbolje, srpske, a neprotivne bilo kome, namjere. Sve do danas kada je Tadić, isporučio, kako kažu oni koji mu poručuju Ubij se i spasi Srbiju, jedinog srpskog vojskovođu koji je u posljednjih sedamdeset godina ratovao tako da istovremeno i Srbi nisu ratovali međusobno. I pobijedio.
U tim raspadnim i postraspadnim ratovima Svi Srbi U Jednoj Državi, Kninski, Zadarski, Bejlovarsko-Virovitički, Kordunsko-Banijski, Slavonski, Vukovarski, Glamočko-Grahovski, Krajiški, Hercegovački, Drinski, Kosovsko-Metohijski... gledali su u Srbiju Maticu i Majku. Lepi Bora, član Predsjedništva SFRJ, STJ, rekao je da će Onda Srbija Zašititi Sve Srbe. Neki Srbi su se uzdali u to. Mnogi i probali.
Ali, od cijelog Srpskog Grozda sa područja bivše SFRJ, a, da podiđem malo onima koji ne vole Tita, poznato je da je Srbe po Jugoslaviji rasporedio Josip Broz u sadejstvu sa Edvardom Kardeljem, ostali su samo Srbi, većim dijelom, u BiH i Republika Srpska.
Ta srbijanska i srpska politička scena nije bila dorasla situaciji u kojoj se našla SFRJ poslije Istorijske rečenice Usranog Mesića. Tako nisu bile dorasle i ostale srpske vođe u Grozdu. Trebali su znati šta je realno, šta je okolno, šta je vlastito a šta tuđe. Ovako, Srbija i Srbijanski Srbi su saučesnici u lošoj srpskoj vansrbijanskoj istoriji u posljednjih trideset godina. Nije samo Slobo. Slobu je rodila Majkica. Nije ga rodio Mesić.
Srbija i danas nastavlja tu praksu. Neću da govorim kako, postojalo je milion načina da se riješi Problem Mladić, Problem Karadžić. Ne mislim da je Srbija trebala da ubija Svoje Zločince kako sada neki konstatuju da su to drugi radili a Srbija, eto, nije.
Ovako, Srbija nastavlja da ima štetu od svoje pogrešne, nenacionalne, neistorijske i nerealne, čak i nepostojeće politike. Ministrica Snežana Malović kaže danas, u Politici, na prvoj strani, STJ, Srbija ispunila svoju moralnu i međunarodnu obavezu i dokazala da smo Ljudi od reči. Tadić, malo nevažniji pa na 06oj, kaže da očekuje Datum od EU a da preskoči Status kandidata.
Fenomenalno. Kada budem predsjednik SAD, i kada budemo opet bombardovali Srbiju, reći ću da Smo ispunili svoju moralnu i međunarodnu obavezu i da smo Ljudi od reči. A Očekujemo Datum, samo je jedna od varijanti prosjačenja po Belom Svetu. Datum mora doći kao rezultat politike. Ako je datum Opredjeljenje Serbije. A nje, politike, nema. Nije politika uhapsiti Mladića i tražiti Datum. Mladić Miting u Beogradu pokazuje da ljudi tamo nemaju vođu i ne vide politiku. Pa pribjegavaju nasilju i razularenosti. Tako je bilo i za vrijeme Miloševića. I poslije Miloševića. Bez obzira što su ga podržavali, Kolektivna Podsvijest je znala da nema Vođu.
Jučerašnji Mladić Miting u Banjaluci pokazuje razliku Republike Srpske od Srbijanske stvarnosti. Ovdje više nije na sceni Srbljaštvo, Srpsko divljaštvo. Ne koristi se svaka masovka da se ruši, pali i krvuje. U Banjaluci je dostojanstveno progovoreno o borbi, o vojsi i o Generalu kao vojskovođi. Nije ni riječ upotrijebljena ni protiv koga, čak ni protiv onih koji su vojno pomagali neprijatelje koji su jurišali na Republiku Srpsku. Najviše minusa otišlo je Srbiji i Tadiću. Ne znam da li ima ko u Srbiji da se zamisli nad tim.
Taj MM u Banjaluci dobar je znak za održavanje i razvijanje Srpskog identiteta i Identiteta Srpske. A taj Dvostrani Identitet presudan je za realnu, konceptualnu, dugoročnu i zdravu, demokratsku nacionalnu politiku. Malo nas je, moramo biti realni. To je moglo da bude i Srbijanski moto prije konačnog raspada SFRJ. Svi bi bolje i lakše prošli. Mislim na Srbe.
Srpski identitet Ovdje i Identitet Srpske moraće da korača naprijed ne čekajući Srbijanstvo. A Srpstvo se, moderno, demokratsko, evropsko, bez obzira što Srbija lupa i nogama i rukama, pa i glavom, o vrata EU, premiješta Ovdje. Ne Srpstvo kao Srbovanje, ne Srpstvo kao Uzvjetrenje, ne Srpstvo kao Kukulele. Srpstvo kao način nacionalnog opstanka i modernog odnosa prema sebi i drugima.
U tom projektu Mladić ima veliku ulogu. Mnogo veću nego Karadžić, Milošević i sl.

ZAŠTO BOŠNJAČKA PROPAGANDA
OD MUSLIMANA
PRAVI ŽIVOTINJE
Prije neki dan, nakon hapšenja Generala Mladića, javio se neki patriotski uzvikač i rekao da i njega, Mladića, treba ubiti osam hiljada puta. Jer, valjda je Čavić ustanovio da toliko žrtava ima u Srpskom Genocidu Srebrenice. Onda se javio izvjesni Topić iz Bihaćkog okruga i rekao da bi više volio da je uhapšen Dodik umjesto Mladića. Danas su Majke Enklava izdale saopštenje da je pravo srpsko zvjerstvo što je dopušteno da Krvolok Mladić posjeti grob svoje kćerke. Dok kosti Bosanaca i Hercegovaca leže razbacane po šumama i gorama naše zemlje patriotske.
Mislim da neko uman u muslimanskom bosanskom svijetu treba reći da je ovo demonstracija necivilizovanog animaliteta, da sve ovo podsjeća na stoljeća anadolskih i otomanskih glavosječa po ovim prostorima. Ili je sve to doista ugrađeno u kolektivnu i pojedinačnu svijest i smatra se normalnim.
Neko bi trebao reći da je takva komunikacija, na granici životinjske, opasnost po Bosnu i Hercegovinu. Ali i opasnost po ljude muslimane koji nikad nisu pokazivali ovakvo bjesnilo.
Neko od muslimanskih umnika treba im reći da se u takvim uslovima ne mogu odgajati djeca, Ljudi 21. vijeka. Ljudi Ujedinjene Evrope. Ljudu Demokratije.
Ili se mi, Bosna i Hercegovina, već smješta u neka druga područja.

POSLIJE BOJA,

SVI KAPLARI
Ako zanemarimo očekivano sarajevsko krovoločenje nad Mladićem koje se nastoji pretvorti u horsko brujanje Mi, žrtve, mada mnoge budale iskaču iz živice tipa onog Topića koji kaže da bi više volio da je uhapšen Dodik, svjedočeći o sifilističkom izjedanju mozgova nevinih pojedinaca, o Mladiću se i na drugim stranama, uglavnom, budalaše. Možda jedino može da se opošteni Republika Srpska čiji mediji i javnost polaze od činjenice da je Mladić bio na čelu vojske koja je spasila Srpski narod i Republiku Srpsku od nestanka i da nije još uvijek osuđen za bilo šta.
U Srbiji, skoro kao i u Sarajevu, hapšenje Mladića se politizira i politkoristi. Rekao je to, konačno, i Tadić. Očekuje od Evrope da sada ispuni svoje – da da kandidaturu i datum pregovora. Dobro, Tadić je Predsednik Srbije, ali ja ne bih nikad tako trgovao. Ne lipši magarče dok trava ne na naraste.
A u samom temelju cijele Ratkostorije jeste, pored žutila, i nerazumijevanje ni rata u BiH ni okolnih prilika, ni uzroka ni posljedica, ni uloge svakog internog faktora ponaosob.
Moj prezimenjak, Miloš Vasić, u sandžačkom listu Danas, kaže kako je jedna od grešaka Mladića što nije razumeo Karadžića i Miloševića. Kogod je pokušao da razume njih dvojicu poludeo je u ranim radovima. Zatim kaže da Mladić nije razumeo Bljesak i ulazak hrvatskih i muslimanskih snaga u zaleđe. Pa nije razumeo da ne treba da se toliko širi i slabi svoje linije. Kao da je Mladićeva vojska Džingiskanova i vojska Aleksandra Makedonskog. Pa je ratovala na tuđim teritorijama i osvajala tuđe narode. Kao da ta vojska nije nastala iz naroda i kao da nije imala ulogu da brani Srbe od istrebljenja. Nije mogao Mladić da zaboravi da na nekom dijelu žive Srbi da pa da odseče frontovsku liniju kao granice američkih država. Sere, bre, Miloš o ratu.
Već sam mnogo puta govorio o zamjerkama Ratku Mladiću. Bez obzira što je on moj ratni komandant i bez obzira što sam u ime brigade napisao pismo podrške Mladiću, kada je Karadžić poslao anketni listić vojsci da svako pojedinačno kaže da li je za njega ili za generala.
Sada želim da skrenem pažnju i na nekoliko opštih uslova u kojima je ratovala Vojska Republike Srpske pa tako i njen komandant.
• Vojska Republike Srpske je jedina vojska u istoriji koja nije imala civilnu vlast uzase i iza sebe. Esdees, Karadžić i Kamarila su imali svoj kolosijek Narcispolitike, Šverca, Disperzije moći, Pljačke društvene imovine i Podrepništva Slobi. U međuvremenu su „pregovarali“ sa međunarodnim faktorima. I Bobanom. I tražili magično oružje, crveni žele, od Rusa. Vojska je u toj situaciji bila prinuđena da funkcioniše na sistemu donatora i tako oko sebe stvara lopovsku teksturu uvlačeći i dio komandne strukture u to. Vojnici, koji su to gledali, nisu se mogli oduprijeti padu morala ali su, ipak, očuvali disciplinu, organizaciju i moral do kraja. Uz, štogod je vojska oslobodila, ja volim reći zauzela, pa makr to bilo i moje rodno selo, ostalo je prazno nezaposjednuto od civilne vlasti i organizacije života, područje za pljačku.
• Vojska Republike Srpske, pa i njen komandant, imali su nad sobom civilne komandante na raznim nivoima i u svakoj lokallnoj zajednici a ne samo Karadžića. Svaki lokalni Srbljak Esdeesovac je naređivao i mudrovao kuda treba da ide granica i šta vojska treba da osvoji. Bio sam svjedok, kao i svi, kada na neku liniju dođe neki Esdeesov Srbljak i pukne rukom preko Onog Brda. To je srpsko, majku vam jebem, kad ćete da svojite tu kotu.
• Vojska Republike Srpske je jedina vojska koju je komandni kadar razjedao iznutra. Neprestano je tinjao sukob Karadžićevih i esdeesovih komandira i komandira komunjara. Ovi drugi su bili Jna izdajnici. Ali, oni su jedini bili obučeni za praktičlne radnje sa topovima, oružjem, municijom, sa ukopavanjima... Esdeesovi rezervisti su na vojnim vježbama uglavnom obučavali prasce i janjiće na ražnju i o ratu nisu znali ništa, pa im je vojska godinama ginula ubudale.
• Vojska Republike Srpske, pa i njen komandant, bili su jedina vojska koja je bila potpuno okružena neprijateljima. Izuzev zemlje u kojoj su bili rovovi. Sa sjevera vojska Hrvatske, sa zapada Peti korpus i vojska Hrvatske, sa Jugozapada Oluja, sa juga HVO i Armija BiH, sa istoka Slobo i njegove aždaje. Koliko smo im vreća dojč maraka odvukli za municiju... Bratski i otadžbinski, nema šta. I odozgo, s neba, Nato i Američani.
Sada pametovati kako general Mladić nije bio Paton ili Kutuzov, smiješno je i svjedoči o mozgu gromadnosti pistacije. Herojski podvig Mladića je u samoj činjenici da je imao hrabrosti da komanduje bilo kojom vojskom u tim uslovima. Ne mogu da kažem i mi na njega ali on bi morao biti ponosan na vojsku koju je imao.
A iživljavati se na temu kako je to sada starčić koji jedva hoda i nosi smiješni kačket, kao da generali žive 728 godina a ni tada ne stare, prizemno je. Ne priliči ni sunarodnicima ni neprijateljima.
Ako Sarajevo pokazuje, i na slučaju Mladića, da ne želi Srbe i Republiku Srpsku u BiH, Srbija i Srbijanci, ne svi, pokazuju kako naš egzistencijalni problem nisu razumjeli tada i kako ga ne razumiju ni sada. Kninski Srbi su to iskusili.
A o ovim medijašima, stručnjacima, analitičarima, Danasovim Vasićima, Amulizicima uopšte... Ponekad je pesimistično vidjeti od kakvih govana treba praviti ljude.

OTROVNO PISMO OGLAVNIKU
Otišlo je sve u 3LPM. Jurišić Haespe piše Incku glede demokratije i internacionalnih vrijednosti.
Usput je obrazlagao i svo zlo moje sićušnosti.
Dakle, Jurišiću, Hasapine, Internacionalčino, Inter-esdžijo, Zlojaslaru, Podajniče, Sarajizmećaru:
1. Jebo te Esdees u dupe. I to onaj Esdees iz ratnog i neposrednog poratnog perioda. Tvoja Hosbavještajna služba nema podatke. Nikada nisam bio u Esdeesu a da ne bih slučajno bio, godine sam proveo u rovu.
2. Veoma cijenim demokratske dosege tvojih pravaša, zbog kojih se g. Starčević rotira u grobu kao ferarijev najnoviji motor, a koje su svijetu i vijeku predočene u povijesnoj rečenici: Mišljenja smo da bi mu trebalo zabraniti politički rad.
3. Ako sam, i „patološki“, opterećen Hrvatskim pitanjem u BiH, to znači da nisam opterećen prošlošću. Da jesam ne bih mogao da vidim Hrvata na domet S 300, kao što je uobičajeno u Behmudskom trouglu zla. Opterećen sam svakim nacionalnim pitanjem u BiH, jer ni jedno nije riješeno.
4. Naglašavam važnost povezivanja Srba i Hrvata u BiH jer:
a. Je hrišćanstvo hrišćanstvo
b. Takav dobar odnos relaksira cijeli Balakan i odnose Srbije i Hrvatske
c. Omogućuje BiH dobre i umiljate susjede
d. Brani nas od neootomonizacije i nestanka
5. Cijenim analize mojih umjetničkih uradaka. Nije tačno da imam neostvarenih književnih djela. Imam jedan roman i on je ostvaren. Ako želiš da ti nekoliko primjeraka dostavim za lomaču jer je iz tvojih demokratskih rečenica vidljivo da samo što se nisi založio za hitlerionsko spaljivanje slika i knjiga.
6. Vidim da razumiješ Vrhovne Internacionalne Vrijednosti kad daješ „signal za izolaciju i sklanjanje sa političke scene“.
7. Bez obzira na sve, mislim da Politički Potomci Poglavnika i ustaštva, stranka koja je imala nelegalnu vojnu organizaciju, ne treba da bude u Savjetu ministara Inckovine i Hercegovine.
Za triput pet spremni!

ПРСТИ ЛУДИХ ОЧИЈУ
Роман који је био једна од тема на научном скупу којег је организовао Филозофски факултет Пале. Захвалан сам за мени веома драгоцјену анализу.

Бранка Р. Брчкало
Катедра за српски језик и књижевност
Филозофски факултет Пале
Универзитет у Источном Сарајеву

ОСОБЕНОСТИ РОМАНА „ПРСТИ ЛУДИХ ОЧИЈУ“ РАЈКА ВАСИЋА


Aпстракт: У раду се анализирају елементи структуре романа „Прсти лудих очију“ Рајка Васића, као што су грађа, тема, мотиви, фабула, ликови, идеје, функција наратора, композиција, језик и стил казивања. Такође се настоји показати зашто се ово књижевно дјело сматра модерним антиратним романом и романом тока свијести. Стилистичком анализом се покушавају истаћи важније естетске вриједности романа.
Кључне ријечи: структура, стилско- језичке особености, антиратни и модерни роман и роман тока свијести.

„Бити човек, то није лако ни међу људима,
а камоли међу нељудима, али је могуће.“
Патријарх Павле

Када се 2009. године појавио роман „Прсти лудих очију“ Рајка Васића, као његово прво књижевно дјело у односу на новинске и политичке коментаре које је до тада објављивао, изазвао је велико интересовање читалачке публике. Роман је написан у вријеме када је аутор већ са извјесне временске дистанце могао да сагледа трагична дешавања с краја 20. вијека у Босни и Херцеговини – рат, хиљаде страдалих и прогнаних, рушење многих светиња, разарање српског духовног бића, разне притиске из свијета, погрешне потезе власти који су готово доводили народ до самоуништења и националног понижења.
О мотивима за писање романа сам аутор каже: „Било ми је добро да то избацим из главе јер ми је постало претешко живјети са тим својим ликовима... Надам се да сам успио дочарати судбину малог човјека овдашњих простора, који се рађа у сиромаштву и завршава свој живот у рату.“
С обзиром на то да овај модерни антиратни роман говори о губитку разума и људскости у ратним временима, као његов мото могле би послужити ријечи патријарха Павла: „Човек мора да се брани од зла, али никада као нечовек.“ (Јањић 2009: 168)
Пажњу читалаца при појављивању романа привукла је асоцијативна моћ његовог наслова. Магична формула која објашњава наслов а и тематику романа крије се у сљедећим ријечима:
„Неки други ум нама у рату говори шта да радимо. Неки други ум види гдје смо и у каквом смо стању. Неке друге очи то гледају, а ми смо само прсти који раде оно што те очи виде и ум каже. То су луде очи. А ми немамо снаге да се одупремо. Ако се одупремо, потписали смо смртну пресуду. И на другој страни има неко ко пуца на миг лудих очију.“(46)
Прсти лудих очију асоцирају на слијепе вође, али и на њихове послушнике и извршиоце наредби, прсте на обарачу који убијају да не би били убијени – тако и сами постају убице.
Тема романа је, дакле, рат, овај наш посљедњи. Ово дјело показује како се много коришћеним темама може ипак прићи на нов начин. У томе је изузетност и специфичност теме рата као друштвене појаве и суочења са смрћу.
Ратну тему неминовно прати и етичко тумачење иманентне правде, као што је то случај и код ранијих писаца, попут Његоша, Црњанског и Андрића. Ратни хаос, нељудске околности живота стављају јунаке романа пред трострука искушења, искушења да одрже живот, морал и идејну чистоту. Зато Васићевом роману треба приступити са позиција о којима говори Драгиша Живковић: „У велика дела се улази, као у бескрајне и величанствене пећине, годинама, откидајући комад по комад непознатог и износећи га на светлост критичке савести и сазнања.“(Живковић 1997: 48)
Специфичан карактер овог романсијерског дјела је да апсорбује садржаје садашњости и трансформише их, говорећи не само о сукобу међу народима, међу људима, него и о сукобу у човјеку самом. Како говораше Његошев јунак Игуман Стефан:
„Нико срећан, а нико довољан,
Нико миран, а нико спокојан.
Све се човјек брука са човјеком:
Гледа мајмун себе у зрцало!“

Радња романа сведена је једино на вријеме излажења и залажења сунца – „од заода до преода“ - док се све остало изражава сјећањима, унутрашњим монолозима и дијалозима. Отвара се на тај начин проблем субјективног времена у односу према оптшим токовима живота.
Главни јунак романа готово је безимен, нико не зна његово право име него само надимак Нови, а тако га зову да ли зато „што је нов дошао у јединицу или зато што је са собом стално носио неке новине и читао“. Уочљиво је одсуство именовања и осталих ликова, те се они појављују под надимцима Жак, Ландро, Главобољац, Жућо, Мргуд или само Дјед, а оваквим обезличавањем се истиче сплет околности као могућа свеопшта људса ситуација. Нови трага за смислом и рјешењем у општој пометености и беспомоћности човјека у рату:
„Лудило улази у нас... На неком се не види. Али, стићи ће га. Макар послије рата. Са лудих очију, које су почеле рат, сад прелази на нас... Али шта вриједи рат ако не идеш напријед. Излудићемо од овог стајања у земљи. Не видим шта смо добили? Шта су добиле луде очи? Шта су луде очи? То су они који су смислили и организовали рат. Има их много . И странци и наши.“(194-195)
Свако упињање да се сачува глава и здрава памет личи узалудности покушаја, а извитопереност свијести и деформисаност личности скоро су неизбјежни:
„То више није људско биће из предратног живота које је знало да се опије, да се одушеви само због неке невидљиве љепоте. Одвикавање од природног живота сишло је с пута у неизгледне врлути са којих је тешко наћи пут повратка.“(189)
...„Смијех пролази мимо њега. Он не налази разлоге“.(189)
Изгубљеност, напуштеност, усамљеност човјека у свијету сличном лавиринту, немогућност приближавања човјека и смисла, човјека и човјека, човјека и Бога, све су то одреднице које карактеришу ликове овог романа:
„Сам у киши. То је права самоћа. Опкољен сам. Нико ми сада неће доћи, ни дивља звијер, ни мрзник ни пријатељ драг“ (176), експонтовски вапи главни јунак Нови.
Његово размишљање о ратовима, бившим и садашњим, изазива осјећање безнађа, промашености, бесперспективности и неправде коју носи живот:
„А ратовали смо свуда, по цијелој Европи. Најчешће за маглу и друге. Сад смо дошли дотле да ратујемо за овај комадић земље, да можемо да преживимо . . . на крају нико више не зна зашто се убија. Зашто бих ја размишљао? Свака глава плаћа неку будалу.“(187)
А у ратовима највише страдају мали, небитни, скрајнути људи. Главни јунак Нови није могао да се помири са „безразложним понижењем ситног живота“.
„Рат је велика куглана у којој се котрљају људске главе.“(47)
„За рат држава даје, топове, богати дају волове, а сиротиња даје синове“.(28)
Већ поменутим својсвима модерног романа као што су: модерност проблематике, присуство субјективног времена, унутрашњи монолог, моралне дилеме човјека савеменог доба, отуђење, усамљеност, унутрашња драма, придружује се и најважније својство, а то је нови положај приповједача и личности у њему, нова функција наратора, лика и језика у његовој структури. Иако је роман писан у ер-форми ипак се сви догађаји и казивања преламају кроз свијест главног јунака Новог. Његов говор је понекад жаргонски, испуњен псовкама, као одбрамбеним механизмом у патњама и беспућу. Интроспективно посматрање проживљеног је пут који пролази главни јунак овог сложеног романа. Асоцијације отварају могућност да књижевни текст буде мозаички изграђен. Праве границе између казивања у 3. лицу и унутрашњег монолога, као и дијалога нема. Дијалог се не обиљежава никаквим правописним знацима, ни цртом ни наводницима него се све слива у један јединствен ток казивања, што опет указује на роман тока свијести. Тако је постигнута неограничена слобода приповједача да обликује јунаке, радњу и композицију, јер догађаје саопштава неко други, пратећи сопствени ток мисли.
У композиционом смислу роман је дат као јединствена цјелина, без подјеле на поглавља.
Ипак, аутор је приступио извлачењу у поднаслове сржи збивања у свакој наредној цјелини. Поднаслови су дати као вертикални низ кратких реченица. Сличан поступак извлачења поднаслова сусреће се у роману „Сеобе“ Милоша Црњанског.
Такав низ реченица налазимо одмах иза уводног казивања:
„Стоја је требала родити.
Нико не зна када,
Доктору се није ишло“.(9)

Вертикални низ исказа понекад подсјећа на лирску прозу, мале декриптивне слике:
„Почињала је јесен.
Букова шума је прва осјети.
Стари буквици дају шуми праву чистоту“.(57)

Лирске слике, иако ријетке у роману, веома су сугестивне:
„Крошње су високе, дебла сива, шума прозрачна. Нема густиша, бујади и шикаре. Шума дише. Испод крошњи је рај свјетлости и мира. Лишће затвара застрашујуће пространство небеса, а букови стубови под крошњама, високи и чисто сиви, као женске бутине под свјетлошћу мјесечине која сасјецкано улази у собу заљубљених, понекад могу да учине да се човјек осјећа као у рају. Бесмртан. Довољно је само да хода и да зна да је жив.“(57)
Радња романа дешава се на познатим ратиштима: у Посавини, на Озрену, Требави, око Модриче и Добоја, на ничијој земљи, по минираним врлетима, спаљеним и опљачканим српским, муслиманским и хрватским селима, како Нови каже у својој пјесми - апострофи:
„Посавино, Вукојебино, Земљурино, Змијурино, Блатурино, што ме ждереш од ногу, а небо од бога, Посавино, Мочварино, Жабокречино, Балегаро, Коњаро, Рако, што ме вучеш, а од Бога отимаш“. (17)
У пјесми је дата својеврсна филозофија апсурда коју главни јунак објашњава овако: „Значи да се земља бори са Богом око нас – добри смо будући мртваци. Сви су нас оставили. Ми смо мртви, само што ходамо“.(17)
И опет оно осјећање животне неправде: „Нећеш се вратити жив, а они ће зарадити паре“. (18)
. . . „Како да се вратим, да их гледам и живим с њима, а знам што су радили и како су зарадили?“(63)
Роман говори о групи војника који пролазе кроз ратни пакао. Нови, који се истиче изузетном интелигенцијом, способношћу и храброшћу успјешно води групу кроз све акције. У једном засеоку проналази муслиманску дјевојку Белкису, беспомоћну сиротицу, која страхује да ће је војници обешчастити. Нови је поведе са собом, опчињен њеном невиношћу и кроткошћу. Чува је и штити од свих невоља и међу њима се јавља неки чудни однос – зависности, привржености, повјерења, пажње и љубави, Белкиса никада до тада није видјела Србе.
Нови зато, размишљајући о бесмислу рата, каже:
„Каква је сила тих лудих очију да ме дотјерају овдје да заробљавам и убијам оне који никад нису видјели Србе“.(63)
О разорној моћи рата која уништава све што су људи вијековима стварали он каже:
„Кад би могли измислити смјесу разорне снаге у малој количини, па да у џеповима носиш неколико пакетића за неколико мостова или солитера. То би био проналазак. Проналазак бесмисла. Људи годинама граде нешто, а ја срушим за једну секунду. То је једина видљива особина новог времена. Данас више рушимо него што су генерације прије нас изградиле“.(145)
Из таквих размишљања јавља се осјећање очаја и отуђености од људи:
„Нећу да видим никога. Све што рат више одмиче, људи су ми све тежи, све теже ми је да их гледам“ . . . И ако побиједимо шта сам? Нико и ништа. Убица. Рат не даје живе хероје. Само мртве. Живи хероји су опасни по оне који нису били хероји“.(149)
Моралне дилеме доводе главног јунака до потпуног клонућа у ситуацији кад треба да пресуди да ли да остави војника Стевана, коме су одбијене обје ноге, или да га убије како се не би патио јер нема наде за његово избављење:
„Шта год да урадим, теретиће ме. Ако одем, морам до краја живота мислити како је умро Стеван. Ако му оставим оружје да се убије, нисам му помогао, на њега сам бацио терет самоубиства.“(74)
Нови је, као и већина јунака савремених романа, располућена и испамећена личност. Он је као Ладо Тајовић или Вук Исакович:
„У рату сам постао дупли човјек. Један онај из мира и један онај из рата. Онај из мира је у почетку водио овог из рата. Мислио за њега, бринуо се о њему, чувао му главу. Онда је овај из рата одрастао, сазрио, научио да ратује, да пуца из свега што нађе, да убија и не гледа, и одбацио је оног из мира. Сад онај из мира скакуће за овим из рата, ко сироче, не зна куда ће, не може да га стигне, постао је мали.“(51)
Али, ма колико разорен, психички и физички, Нови у себи носи оно сањано и жељено, још од дјечијих и младићких дана, дана тешких, трауматичних, проведених у крајњој материјалној биједи, неухрањености, изложености подсмијеху дјечије руље и унижености људског бића. Носи сан о малој људској срећи, чежњу да се скраси у топлом женском крилу:
„Све би дао да је једном имао искрено крило као јастук, као простирку, као колијевку, као топлоту пјене ускипјелог и скоро охлађеног млијека, као гнијездо ластавичије топлоте, мекоте и чврстине.“(133)
Зато Нови према Белкиси поступа најпоштеније и најбоље, без интереса и подвала, без пожуде и дивље страсти, што би се могло очекивати с обзиром на ратне прилике и близину два тијела у дугим ноћима. Нови успијева да еротски набој и сублимирану њежност облагороди и рационално контролише како не би повриједио кротку дјевојку и угрозио њену сигурност.
То је трагање за чистотом, љепотом и њежношћу које је тако мало било у његовом животу, чак и у напону животне радости, јер су сусрети са женама које су га тада опсједале били дивљи и похотни. Сада, послије свих мучних слика из рата, не преостаје му ни сан.
Белкису предаје мировњацима, како би је послали у Шведску. Тако јој даје могућност да крене својом судбинском стазом, а да јој он, оптерећен гријехом, не буде на путу остварења среће. Одриче се љубави која би могла да испуни његов живот јер му Белкиса пружа вјерност беспомоћне животињице која се привила уз њега у својој безазлености и невиности.
„Којој да кажем да је волим? Кога волиш, а убијаш људе низашта. Како бих могао Секи (Белкиси) да кажем ноћу, кад ме буду прогонили они које сам убио и они који су гинули крај мене, да је волим. Како би могла да ми вјерује?“(197)
Зато, када се рат заврши, прекаљени, жилави ратник, између живота, љубави и смрти бира ово посљедње – одлазећи у минско поље када то више није морао да чини. Тако нестаје безимени јунак, у дјетињству га зваше Комарац због неухрањености, у рату Нови. Нико га није пронашао, нико га није ни тражио. Он је симбол свих оних безимених, а храбрих који, страхујући да су у рату постали нељуди и изгубили идентитет бирају смрт, као виши смисао од оног који им нуди живот у миру.
Никола Вуколић за Васића каже, у предговору романа, да „он никога не идеализира и не сатанизује“, а „везаност за тле писац наглашава локалном бојом говора, те спомињањем или критиковањем челних људи, њихових погрешних прорачуна, обећања без покрића, себичних потеза, горким коментарисањем оних са прве линије на рачун криминализације друштва у којем једни гину, а други се богате.“
Из језичко-стилског богатства овог романа тешко је издвојити оно најупечатљивије. Васићево казивање одликује се посебном експресивношћу, наглашеним звуковним слојем из кога произилази значење. Звуковни слој је интегрални фактор естетичког дјеловања на реципијента. Говорећи о жени, Васић се служи ефектним контрастима, али естетичке мотивације за читаоца садржане су и у експресивној улози гласова:
„У једном бићу Бог је спојио опчинитеља и починитеља. Добро и зло. Опсјену и мркосјену. Душу и камен. Њежнокожицу и џелата. Љубавницу и гркљаницу... Младицу и владарицу. Умилницу и заповједницу...Шутљивицу и језичару. Бисерку и звечарку.“(99)
Гласови имају експресивну улогу јер су у вези са изражавањем емоција, дјелују на читаочеву психу и његово естетско биће:
„Не може се сакрити, залијепити, запљувати па растрљати, замазати. Рат оголи човјека. Огули. Објеласа. Откори. Изврати. Изнутри. Извјетри. Обгори. Опрљи. Изврти. Измете...“(197)
Живљење на самој ивици опстанка, у ратном хаосу и стањима самоће и страха доводи Васићеве јунаке до приближавања њиховом природном, биолошком, готово анималном бићу, што се на плану звука манифестује као гласовно подражавање звукова природе – ономатопеје. Ријечи су мелодијски и акустично подударне са садржајем који се њима исказује:
„Нови почиње да муче, као крава из његовог дјетињства. Гладна послије дуге јесење ноћи и јутра на које се газда није одазвао. Дуго и тужно мууууу... Из рова под липом чује се мекетање. Низ линију, даље, почиње лавеж и завијање мачака у доба вељаче. Нови муче као млади јунац.“(123)
Тако се Васићеве идеје и осјећања материјално отјеловљују у звуку.
Да би што вјерније дочарао ситуацију проласка војника кроз минско поље, када су им сва чула напрегнута а сваки звук доживљавају снажније, Васић на плану звука користи струјне и сливене сугласнике којима се постиже најбољи ефекат:
„Кад је видио да је земља обична, шумска, са њему из дјетињства познатом чврстином, још од кад је скупљао суво јесење лишће за зимску марвену простирку, стајао би на то мјесто и чистио за сљедећи корак. Дочепао се жила које су остале на површини пошто је вода одавно спрала хумус.“(78)
Од експресивне и импресивне вриједности фонема долази се са фонетског плана до лексичког и синтаксичког плана на којим се истиче изразита доживљеност као једна од карактеристика Васићевог стила.
Доживљеност се манифестује употребом крњег перфекта и приповједачког презента. Тако се остварује привид временске блискости са оним о чему се прича. Прошлост исказана крњим перфектом, презентом се доводи у садашњост и ствара се привид да се радња одвија пред читаочевим очима. Тако се остварује приближавање писца и читаоца:
„Ноћ је упола, све се смирило. И пси. Радници спавају код кућа, спремају се за сутра.“(10)
„И жене више не плачу за нама кад пођемо. Све се навикло, кад год дођеш кући друга конобарица. Тамо живот тече, а за нас је стао.“(18)
„Зашто то ради кад у селу нема никога, размишљао је много пута, најчешће ноћу у рову. Тада је видио да мисли имају своје собе и зидове о које ударају и враћају се поново на дораду.“(!8)
„ Учинило им се да у небо лете прво кров па полице, бурад и палете.“(45)
„Мобилисали ме овдје у селу.“(50)
„Понеки пут се враћао ноћу, настојао је да уради што више прагова јер се плаћало на комад.“(60)
У роману је заступљена већина различитих врста глаголских облика, што свједочи о Васићевом таленту. Поред презента, перфекта и крњег перфекта, најчешће се употребљавају футур I и императив.
Футур I:
„Шта ће бити кад ово киша раскваси а сунце угрије, смрдиће као и ми кад будемо сви мртви.“(17)
„Она је мислила да је рађање дјетета као вађење неког великог зуба па ће забољети тако да паднеш у несвијест:“(12)
„Кренуо сам овамо и рекао себи да ћу погинути, једном мора доћи ред и на мене.“(14)
„Ко ће доћи до књиге, нисам ја Лорка. Неко ће доћи, неко рећи, зло увијек чека иза угла.“(92
Императив:
Чим је обукао униформу и узео пушку, он као да има наљепницу: пуцај и убиј ме.“(15)
„Чувајте се кад нема опасности, а кад је има, онда не чувај ни себе ни непријатеља.“(16)
„Никад не пуцај у цивила.“(174)
„Ти спавај тамо, топлије ти је.“ (137)
„Продај пушку, купи краву.“(18)
Императив, поготово онај који у споју са другим ријечима добија неко шире упућивачко или сентенцијско значење, такође је један од поступака којим се постиже приближавање писца и читаоца.
Често су у једном одломку заступљени најразноврснији глаголски облици. Они су носиоци динамике и доприносе разбијању монотоније приповиједања:
„Никад не улази у сеоске зграде без бетонске плоче испод крова. Ако те не убије она, убиће те црепови, цигла и рогови. Како да чујем испаљење? Како знам да је то минобацач? Не могу ти објаснити лако, мораш повезивати звукове, мораш стално слушати, али ви не слушате...Зар се чује кад лети? Чује се кад преломи путању...“(29)
У овом одломку смјењују се не само различите врсте глаголских облика него и граматичка лица – прво лице једнине и друго лице једнине и множине, да би се казивање наставило у трећем лицу. Говорећи у другом лицу једнине, Васић као да се обраћа сваком читаоцу понаособ. Писац је искористио стилистичке могућности преплитања различитих граматичких лица чиме се разбија монотонија приповиједања и постиже драматичност.
Истој сврси служе и бројне стилске фигуре, почев од оних на нивоу ријечи до фигура конструкције и мисли. Разумљиво је да епитети не доминирају у роману „Прсти лудих очију“, јер нема ни описа природе нити идиличних слика, а ратници, у својој издвојеничко-искушеничкој судбини, суочени са смрћу, доживљавају природу или као уточиште или као антидом и уклети ђавољи простор. У ријетким описима и епитети су заступљени с мјером:
„Крошње су високе, дебла сива, шума прозрачна. Нема густиша, бујади и шикаре. Шума дише, испод крошњи је рај свјетлости и мира. Лишће затвара застрашујуће пространство небеса, а букови стубови под крошњама, високи и чисто сиви, као женске бутине под свјетлошћу мјесечине која сасјецкано улази у собу заљубљених, понекад могу да учине да се човјек осјећа као у рају.“(57)
„Зраке и сњежило зоре која се пробијала кроз прозоре надјачали су златичасте зраке ватре из фијакера.“(167)
„Када кривудаве бљештаве распуклине неба обасјају зараћену и укоровљену земљу, она изгледа свемирски нестварно.“(176)
„Хладноћа мркозеленог ваздуха била је непомична, непробојна и нијема.“(152)
„Можда су зато врата некада ружичаста. А некада златнонаранџаста. И плавичаста као небеска срећа“(133)
Али посебан изражајни циљ постиже се метафором, почев од оне која је дата у наслову прсти лудих очију, преко сљедећих: невина душа у пјени зла (93); отпливао је низ мрклу воду мјесечине (151); распуклина неба (176); крв стварности (98); шљиве су израњаване (103); прегршти мисли (69); лице од злата (163); капи кише почеле су да се забадају у земљу. (176)
Понекад се Васић служи системом метафора, као кад говори о женском крилу:
„Женско крило му је требало у напону животне радости и трагања за чистом љепотом, њежношћу и разулареношћу. Сада је то само одмориште људског обличја препарираног празнином, крвљу и смрћу. Одмориште уморног живота који није дошао ни до пола пута. Индијски посмртни лежај под небом и звијездама. Лука за протруле барке испуцалих и иструлих једара. Одлагалиште жеља које можда и нису биле људске јер су биле сувише њежне и ванвременске. Кајаоница за гријехе почињене у опсјени и увјерењу да се живот само хода, а да се стварно живи у својим мислима, маштама и ноћима. Гроб слатке душе..“(133)
И ријетке персонификације, као и метафоре, разбијају монолошку монотонију и служе за оживљавање и онеобичавање казивања. Оне немогуће чине могућим:
„Смрт се умиљава као женка.“(70)
„Смрт сигурно прво дође па онда бира с ким да се побрати, коме да уђе у тијело и узме му задњи дах.“(70)
„Ноћ још не доноси вијести о јутру.“(152)
„Шума шути.“(86)
„Дан иде крају.“(82)
„Дрвеће спава усправно, под крошњама.“(98)
„Тишина хрче даљином и тамом.“ .“(98)
„Птице су почеле да дозивају јутро.“(167)
„Небо пуца великим топовима.“(176)
Разумљиво је да у стилу Васићевог романа не доминирају епитети, персонификације, хиперболе, понављања, наглашавања јер све ове фигуре доводе се у везу са „узвишеним стилом и појачавањем значења“.(Велек, Ворен 1974: 214)
Васићев роман приказује голу актуелну стварност, бесмисао рата, а таквом садржају више одговарају стилске фигуре, као што су: поређење, контраст, иронија. Васићев стил приближава се често разговорном, јер сви догађаји се преламају кроз свијест главног јунака, а он је човјек из народа и његови саборци су, такође, мали обични људи.
Зато је Васићева омиљена стилска фигура поређење, и то поређење по једнакости, веома сликовито:
„...јер је тај руски митраљез, кога су произвеле србијанске фабрике, гутао муницију као бунар кишу.“(34)
„...људи су само лежали иза плитке живице, под брдом, као сардине за заливање уљем и конзервирање.“(40)
„Неца је имала дуге ноге, дуги танки стомак, дуге руке и прсте, очи, смеђе, као два дивља давно припитомљена кестена који се осмјехују чим погледају...“(67)
„Или као да је гвоздени воз неко божанство, због нечега тренутно сишло на земљу, па захтијева поштовање.“(79)
„...сва утрнула рукама милује главу Новог у свом крилу као срна кад лиже новоотељено лане...“(167)
„Шљиве су израњаване толико да је чудо да се нису осушиле. По њима кврге као да имају рак“(103)
„...изгледао је хладно и дрвено као стогодишњи храст.“(107)
„Гледајући је, с пода, како одлази, гола под мајицом, изгледала му је висока као јабланови, витка као лијеска, заводљива као оцвали багрем прољетним пчелама.“(123)
Често је поређење дио фразеологије разговорног стила: лијепа као бог (163); израњавана душа као окорак цијелог љета на сунцу (120); Извјештио се у провлачењу кроз тунел као мрмак у балегарнику (114) ; Под крушком је био као на пању за вријеме крмокоља (89); Ко љеб је намазан мармеладом од дуња. (163)
Једна од најбитнијих одредница Васићевог стила јесте структура реченице. По схватању Милоша Ковачевића „структура реченице одаје и вреднује приповједача“. (Ковачевић 2006: 34)
Предуго би трајало набрајање свих стилистичких појава на синтаксичком нивоу. Ипак, најфреквентније су оне које се односе на изоловање сегмената као посебних реченица, поремећаје у реду реченица у оквиру сложене реченице и честу употребу елиптичне реченице, напоредних конструкција , упитне, безличне и пасивне реченице. Све те појаве доприносе напетости казивања, спречавају миран тон реченице и монотону интонацију, а самим тим читаочева пажња никад не слаби.
Изоловани сегменти функционишу као посебне реченице , иако често непотпуне, као издвојени дио текста, као најава онога што слиједи, кратак опис ситуација и догађаја. Оне се не могу схватити као прави наслови поглавља, мада, у неку руку, могу и то да буду јер поглавља и нису на други начин одвојена нити означена бројевима:
„Опет корак за кораком.
Од смрти или према смрти.
Дан иде крају.“(82)
„Нигдје мјесеца, нигдје пукотине у облацима.
Непомична тишина послије кише.“(178)
Честа је инверзија која индицира стилску појаву, односно отклон од уобичајеног реда реченица унутар сложене, који у нашој свијести фигурира као норма. Међутим, статистички гледано у језику су толико чести случајеви инверзије да се они могу сматрати нормом, а уобичајени ред отклоном. М . Солар за ову појаву каже: „Поступак инверзије у пјесништву толико је чест да се могу постићи одређени ефекти чак и намјерним одустајањем од очекиване инверзије.“(Солар 1977: 70)
У роману Рајка Васића најчешће је заступљена темпорална реченица у инверзији:
„Када је дан завршен, Стоја је помогла да се вечера постави и нова ракија изнесе.“ (10)
„Чим је експлодирала, борци из рова...истрчали су на насип.“(56)
Када му је понекад неко дао неку папирну парицу, Комарац их је крио у своје књиге“...(23)
„ Кад је свануло, очи су му биле отворене, уста шутећа.“(48)
Елипса је “фигура конструкције којом се испушта понека реч, али тако да нимало не шкоди разумевању реченице“. (Јовановић 1972: 49)
Елиптична реченица честа је у изолованим сегментима текста, али и у самом тексту када то посебна динамика догађања захтијева: „Дише. Пуцај, Нови. Нема страха. Нема ништа. Само пуцај. Хладно ми је, готово је.“(76)
Писац подражава тон усменог причаоца, догађаје у причи приближава што непосредније, као да се одигравају у тренутку причања, реченица је више говорна, подређена законитостима говорења. Говорном језику, па тако и Васићевом казивању, нису својствене дуге сложене реченице са испреметаним редом компонената. Доминирају просте и проширене реченице, а од сложених, углавном оне једноструко сложене. Преовладавају реченице у којима је заступљена напоредност, како унутар проширене реченице, тако и унутар сложене реченице. То даје казивању посебан ритам и постиже се истицање неких елемената. Напоредне синтагме и реченице резултат су хтијења да се што више види и да се прецизније конкретизују предмети и духовни свијет. Напоредне конструкције су пар или низ сродних запажања појединости, а да би се оне оформиле потребно је више запажених података, а најмање два. Сусрет са појавама и стварима постаје испитивачки. Напоредност преноси и изражава одређену емоцију и узбуђење, а да би се остварио што јачи ефекат често се у набрајањима изоставља везник, дакле, јавља се и стилска фигура асиндетон. Напоредност запажамо у сљедећим примјерима:
„То доводи до прехладе, кашљања или кихања.“(96)
„Није гледао на куће, насеља или могућност да га неко спази.“(98)
„Нема умивања, протезања, бријања, облачења и обувања.“(101)
„Остало је у ранцу, таблете и мали апарат за пречишћавање воде, витаминска исхрана, ножић, жилет, силк, канап, свјетиљка, клијешта за жицу, клијешта за орезивање воћака, завоји, таблете, прашак за ране, муниција.“(100)
„Дјевојка поново пребаци руку преко Новог и онда прогледа.“(94)
„Али послије, кад се замомчио, није пио, није пушио, није коло играо, није пара имао.“(97)
Упитне реченице често прелазе у реторичка питања. Она доприносе оживљавању ситуације говорења и успостављању присније релације између писца и реципијента. Реторичко питање, као фигура мисли, подстиче размишљање, намеће рјешење и сугестивније је од директног питања:
„Да ли је успјех само остати жив?
Да ли је добро ако толики људи изгину?“(16)
„Да ли убијање може да постане навика? Да ли се убијање мора правдати?“(127)
Говорећи о Новом који је везан за конкретно историјско вријеме и одређени простор, Васић, као и сваки велики писац, настоји да у том лику отјелотвори суштинскија својства људске природе. У изузетним суровим околностима и суочењима са смрћу, откривају се дубља својства лика, биолошка и разумска, рушилачка и племенита. Тако је рат само оквир у коме се одиграва шира егзистенцијална драма. Томе уопштавању и имперсоналности доприноси честа употреба безличних и пасивних реченица у којима је стварни агенс потиснут, прећутан или одстрањен, па се тако њихово значење шири. На овај начин се још једном остварује хармонија језичких израза са идејом коју преносе и контекстом у коме су употријебљени.
Примјери безличних реченица:
„Бацање цигле је тежак цигларски посао иако га нема лаког.“(8)
„Доктору се није ишло.“(9)
„До ретка гдје се баца трчи се.“(9)
„Најбоље се не изувати ни кад лежиш.“(28)
„Требало је исјећи и навући балване на насип.“(33)
„Из поштовања се не смије показати присност.“(55)
„У рату се не ратује за живот него за смрт.“(202)
Примјери пасивних реченица:
„Чини се да стазе нису кориштене.“(201)
„До сумрака линија ће бити пресељена.“(204)
„Та радна ракија је посебно прављена, не смије бити јака..“(10)
„Ти догађаји су послије читаве зиме препричавани по селу и сви су их знали до у танчине, као да су сами били бацани у блато.“(8)
Тако је Васић у свом роману остварио специфичну актуелизацију и комбинацију језичких јединица која се уочава и на фонетском, и на морфолошком, и на синтаксичком плану. Експресивна својства и стилогеност језичких појава у роману, ипак се не исцрпљују датим примјерима. Неко ново истраживање могло би се односити на еротске елементе у роману, функцију псовке, ласцивних и вулгарних израза, разговорне фразе, архаизама, неологизама и дијалектизама, а то би захтијевало више времена и простора.
У модерном роману, као жанру неограничених могућности, писац Рајко Васић мајсторски проговара о прошлом животу, дјетињству главног јунака, садашњем животу у рату и универзалном смислу исприповиједаног живота, неким општим медитацијама о женској љепоти, о смрти, избјеглиштву, диобама, о војсци, чиме се приближава роману есеју као што је роман „Прољећа Ивана Галеба“ Владана Денице.

Извор

Рајко Васић, Прсти лудих очију, Бања Лука – Београд, Задужбина Петар Кочић, 2009.

Литература

Велек, Ворен 1974: Р. Велек, О. Ворен, Теорија књижевности, Београд: Нолит.
Вуковић 2000: Н. Вуковић, Путеви стилистичке идеје, Подгорица – Никшић: Јасен.
Ђурчинов, Кољевић и др. 1981: М. Ђурчинов, Н.Кољевић и др., Модерна тумачења књижевности, Сарајево: Свјетлост.
Живковић 1997: Д. Живковић, Европски оквири српске књижевности III, Београд: Просвета.
Јањић 2009: Ј. Јањић, Будимо људи, Нови Сад: Будућност.
Јовановић 1972: С. Јовановић, Речник књижевних израза, Београд: Издавачко-графички завод.
Ковачевић 1995: М. Ковачевић, Стилистика и граматика стилских фигура, Никшић: Унирекс.
Koвачевић 2006: М. Ковачевић, Списи о стилу и језику, Бања Лука: Библиотека Освјетљења.
Лешић 1987: З. Лешић, Језик и књижевно дјело, Сарајево: Свјетлост.
Прањић 1985: К. Прањић , Језик и књижевно дјело, Београд: Нова просвета.
Солар 1977: М. Солар, Теорија књижевности, Загреб: Школска књига.
Франгеш 1986: И. Франгеш, Нове стилистичке студије, Загреб: Глобус.