Одох у Бугарску да играм фудбал.
Требали смо ићи у Шпанију али су главни Геостратези у екипи, Лијево Крило и Задњи Везни, рекли Море бит рата, па смо одустали.
Моја фудбалска каријера се сели на Исток.
Зовите ме Млађано Бугарче.

ТЕРОРИЗАМ ЈЕ

ПРОЈЕКТ

ПРОМЈЕНЕ

СВИЈЕСТИ

Што значи да је то иманентно Западни Пројект.

Али, као и сваки такав пројект, предвиђа и спонтано и неизнуђено укључење свих заинтересованих и талентованих.

Запад, дабоме, користи постојеће услове, које је створио Колонијализам, Глобализам и Неолиберализам, и проблеме Егзистенције, Колективтета, Вјере и Нације, претвара у незадовољство под робном марком Тероризма.

Тероризам није срачунат да ријеши било који проблем муслиманског свијета, арапскога, црног или сиромашног.

Његов главни циљ је промјена Масовне Свијести у Европи.

Стога је он упоредни пројект са неколико других.

● Еуинтеграције

● Натокупација

● Генерисан и индукован прилив Миграната

● Дерегулација Државе

● Растројавање Нације

● Неолиберализам

● Морганизам и Финансијерски Територијализам.

На тај начин, Запад постиже два важна циља.

Глобални Антагонизам. Крах колективитета и продуковање Слабог Појединца.

Та два предуслова су боља за владавину Свијетом него организовање Трећег Свјетског Рата.

Једина брана таквом глобалном тренду, данас су Русија и Кина.

С тим што је Русија, одавно, била и Циљ. А сада то постаје и Кина.

Запад је, ипак, кроз крах САД, почео да губи корак са Руским Колективитетом и Кинеским Напретком.

Цијену ће платити Европа.

Земље које су безусловно стале на страну Америке против Русије и добровољно прихватиле да постану полигон Тероризма као клиничко испитивање медикамената Промјене Свијести, Француска и Њемачка, најугороженије су.

Енглеска се није случајно извукла из тог импровизатива.

Европа не може да схвати трендове.

Пошто их више не креира, као некад колонијална освајања.

Мада је крајњи час да их схвати.

И да почне да форсира Државу Нацију.

Да да овлаштења Држави а Слободу Нацијама.

СТРАНСРБИЦЕ,

МАЊАК КОСОВСКИХ

БИТАКА

И КРАТКОЋА ТИТОИЗМА

Можда је највећа корист од Александра Вучића у томе што Србија има прилику да сазна каква је.

Самопонижење према Бриселу и Косову, очито, нису случајност и шугавост двојца Вучић – Дачић.

Нити је Вучић нешто у Србији приграбио, украо и фалсификовао.

Вучић је Пород Србије.

Неразумна понизност, у економском, геополитичком, еуроинтеграцијском, и певачком смислу, не може се објаснити Вучићем и његовом личном сервилношћу.

Као што Дачићево певање Ердогану није, у његовој глави, помешана локација Амиџи Шоуа и Међудржавног Сусрета на највишем нивоу.

То је Србија.

И с тим мора да се помири Народ Србије, а далеко је одмакао на том путу, Опозиција у Србији, а она, никуда и ниучему није одмакла, и Ретки Интелектуалиријум, који, осим, неког јавног гласа, нема било какве моћи.

Како Србија води бригу о себи, уназад много деценија, показује Косово.

Косово није шиптарско. То је Србија. Зато је и трагичнија лоша брига о њему.

Али је лакше за све окривити Тита и Комунизам.

Једина несерећа Србије, са Титом, јесте што је он прекратко трајао. За покриће све небриге о себи.

Али је, зато, дуготрајност Турака над Србијом, продужена са триста на петсто година.

Нешто је морало да надомести кратак Титоизам.

Као и давна 1389а.

Изгубили смо, у фудбалу, од Аустрије.

Нема везе, важније је да смо изгубили Косовоску Битку.

Вучић је само необорив доказ да Србија нема колевку за Националног Вођу.

И да ономе, у Србији, ко о Србији мисли као својој Колевци, Родини, Настамби и Свету, из кога може у Цео Свет, предстоји много деценија да умну крв пролива за Рационални Национализам.

За долазак Србије себи.

За Национално Достојанство, барем у мери једног малог Народа на Балкану.

Тај пут није лак а још више је неизгледан.

Очекивања да ће се догодити неко незадовољство људи у Србији, неки нови Пети Октобар, нека Револуција, неки Масовни Протести, па ће нека Јалова Гарнитура да изјаше из тих догађаја као Нови Лажни Цар, потпуно су нереалана.

Вучић, ако буде хтео да живи још Триста Година, владаће Србијом свих триста.

Тај Пети Октобар, мали Косовски Бој новије историје Србије, био је последица масовних тензија Колективне Свести, након Ратова и Распада вољене Земље. И Манипулација.

Такве се тензије више не могу продуковати.

Србија се, дефинитивно вратила у својих добрих старих Петсто Година.

Иста су очекивања у Српској. Догодиће се Улица. Народ је у сиромаштву. Обориће Режим. А ја ћу доћи Навласт. Да лежим. И нећу морати више, као бедни опозиционар, да, крај живица, режим.

И једни и други морају да се ухвате озбиљног Националног Посла.

Без обзира што је Српска у свом Националном Интересу, одмакла даље од Србије и што боље стоји.

Национални Интерес је као Кућа.

Никад се не завршава и увек око ње има посла.

Што пре заборавите Вучића и Додика, и пљунете у шаке, пре ћете доћи до Националне Идеје.

И знаћете шта Сутра треба да радите.

Јер је Данас већ отишло низ ветар.

СРПСКА РАТНА ПОВРШНОСТ,

МУСЛИМАНСКО КОЉАШТВО

И ХРВАТСКА ДРИНОВНИЦА

Распад Југославије предузет је као пројект Истребљења Срба и потискивања те границе свјетова према Истоку. Са исходом у коме би остала једна Шумадисјка Заштићена Енклава за Србе, иза које не би стајале Бугарска и Румунија, пошто су већ покорене, Бриселски и Натовски.

Не ради се ту само о Србима као Србима, већ о везивном ткиву једне теритројално политичке цјелине која смета Бриселашима. Натовцима. Морганистима. Финансијерским Територијалистима.

Историја ће, једног дана, доћи до тога. Данас нема воље, памети и муда, за то.

Ну.

Та чињеница, да се Рат у Хрватској и Рат у БиХ водио и организовао искључиво ради Истребљења Срба са та два подручја, одређује све остало послије рата.

Чак и чињеницу останка Српске у БиХ. Јер је и то дио пројекта Истребљења Срба. Који су се својом борбом закачили за своју земљу и није их крв и вода однијела.

Јер да је БиХ подијељена, Федерација Хрватској, Српска Србији, од Истребљења Срба с ове стране Дрине не би било ништа.

Овако, тај пројект је још жив.

И пресуде служе за то. Сарајевске и Хашке.

Та чињеница о циљу Ратова у Хрватској и БиХ, у чему су многи Срби чинили катастрофалне грешке, или пак инструисане и индуковане потезе који су допринијели Пројекту Истребљењу, одређује и стотине година пресуда од Сарајевског Суда над Србима а неколико мрвица над муслиманима.

Одређује и ослобађајуће пресуде Насеру Орићу.

Одређује и понашање Србије. Јер трагови учешћа у Истребљењу нису само на једном мјесту.

Срби, дабоме, ништа нису валдино документовали током Рата у БиХ. Есдеесовске будале су мислиле да је довољно имати Срну, како су звали СРТ. И Ђогу. Војска је била остављена сама себи и тек је Ратко Младић успио да то устроји у Војску. Од конгломератне хорде са петокракама, шубарама, крстовима и паравуковима. Али, ВРС није могла да обавља истраге и документовање муслиманских злочина над Србима.

Та површност се свети и данас.

Муслиманима је речено да ће добити Државу из Алијине Декларације, зато су, а и због српске прошлости, били изузетно крволочни.

Хрвати су, пак, имајући на уму Истребљење Срба, за које им је предочен план, одмах истакли Шаховницу На Дрини.

Ратно Политичко Вођство Срба, у свему томе се није снашло. Као и Србија и Срби уопште.

Данас плаћамо цијену.

Нормално је да је Насер Орић ослобођен.

Али није нормално да Политички Фактори из Српске сједе у Сарајеву са Муслиманским Политичким Фактором који је политички заштитник таквог Судовања и Тужовања.

То је највећи српски проблем данас.

Ослобоађање Орића је медаља око врата Савезу За Промјене. То је та Пробосанска Политика у коју су улетили наивно и ненационално.

Могу они, колико хоће, телалити да је њима главни проблем Режим, Есенесде и Додик.

Али није.

Савез За Промјене би требао да изађе из Савјета Министара у Сарајеву и да у Парламенту иступи као декларисана Опозиција. Која је против свега.

Након Избора 2018е, ни један Политички Фактор Српске не треба да учествује у Власти Сарајева.

Нека траже приручне Србе. Навикли су на то. А и таквих Срба има још за сто мандата.

На тај начин ће Сарајево изгубити било какву везу и надлежност над Српском. Којугод одлуку да донесе, неће имати курира да је однесе у Српску. Као што сада има Сазаповце.

Сазаповци, пак, остаће под сећијом и под синијом, до краја мандата, јер су већ извјежвали тако ниско сагињање и пузање.

И учествоваће у борби да се 2018е преузме и Република Српска. Да побиједе за ПС и да Ферхат Паша Иванић буде Предсједник Српске.

Српска Историјска Површност.

ОРГАНИЗАЦИОНИ

БИТАК И ВРИЈЕМЕ

ВЕЛИКЕ

ПОЛИТИЧКЕ

СТРАНКЕ

Исти ће резултат бити када Нарцисоидном Политикоиду понудите да буде предсједник Политичке Странке са пола милиона чланова и Плавој Ријалитуши тиграсте штикле од пола метра.

Прихватиће без влажења.

О размишљању не желим да говорим.

Бизмарк је, овдје, нешто изнијансиран.

Ја, Ја, Ја, то могу. Али, то се коси са Вашим Референцама. Тим горе по Чињенице.

Добро. Ријалитуша и може да носи Штиле од пола метра. Јер ноге стално држи у ваздуху.

А вођење Велике Политичке Организације, што је различито од вођења Велике Политичке Странке, није тако једноставно.

Јуче је био избор новог Градског Одбора у Бањалуци.

То је убједљиво најбоља Организациона Структура у СНСД. Било је и других, али су, временом, девастиране.

Па је та тај догађај занимљив за шире разматрање филозофике и практике Велике Политичке Организације каква је СНСД.

Филозофија сваке ВПС дводјелна је. Организациона и Дневнополитичка. Омјер та два сегмента нико не зна али га сви примјењују. Лидер Странке највише.

Лидер Странке, по богу и технологији, увијек нагиње овом другом сегменту а о Организационом и не зна нешто нарочито. Јер у трци са Политичком Важношћу Странке, на Политичком Тржишту, све више се удаљава од Организационог Сегмента и његова сазнања о томе касне све више и више. Па се, почесто, сви изненаде, када Лидер повуче неки генијалан организациони потез из Прошле Деценије.

Не знају да он, организационо, још живи у тој деценији.

Игор Радојичић има огроман терет на леђима. Наслијеђену Организацију.

Развој Мјесних Одбора.

Управљање Државом Бањалуком.

Мудро Руководство СНСД-а.

У нови Градски Одбор успио је да изабере, кроз кандидовање на Мјесним Одборима, нових 130 чланова. Али није успио да се ријеши Рејонских Одбора као комунисичко-службашког археологикума. Видљив је мозаик Примораних Кадрова. И међу његовим потпредсједницима.

Ну. Стање у Градској Организацији Бањалука је златно у односу на општу слику СНСД.

И Додик је naglasio da SNSD polako ali sigurno vrši transformaciju, uvode nove ljude, imena i kadrove.

Добро. Предсједник Странке мора увијек нешто да каже и не мора увијек да буде упућен у оно што каже.

Обнова, о којој говори Додик, мада је тај термин апсолутно неприхватљив и неприродан за ВПС, долази из два правца.

Из Организације и од Лидера.

Баланс зна сало Лидер а Организација никад није задовољна.

Јер је тежња сваке Лидерске Странке да се претвори у Моћничку Партију.

На одређеном ступњу развоја Производних Снага и Друштвених Односа, у оквиру Странке, Организацији, ако је добра, Лидер све мање треба а Лидеру, какавгод је, Организација никако не треба.

Треба му његов мозаик моћника, тајкуна, мајкуна, феудалаца и шефида.

СНСД је одавно застао у Обнови.

Из Организације више не теку карови.

Раних Есенесдеоваца је веома мало.

Феудални Мозаик придошлица преузео је Мрежу Моћи. То се свети на многом локалном изборном нивоу и у Општој Јавности.

Три Среће прате СНСД.

Опозиција која не зна шта је Власт.

Компактна Организација која дјелује инерционо.

Интересни Магнетизам Локалних Феудалаца.

Али.

Опасност Одвојеног Живота, Организације од Странке, за кратко вријеме може да се умножи.