2404.
НЕМА
ТЕ ВИШЕ,
АЛИЈА,
РАТОВАЛИЈА
 

Нека је годишњица смрти Алије Изетбеговића. Укопника.

Човјек који је за нешто тако усрано као БиХ жртвовао Мир, универзални је Укопник.

Залуд онај француски филозоф, данас се и будале зову филозофима, Анри-Леви булазни о томе да је Алијина Армија могла заузети цијелу БиХ, само да је нису зауставили.

Могла је заузети Мој До Мојега.

Да није било Хрвата Хрватске и Америчке Ваздушне Демократије, Алијина Армија би освојила  Вјечну Ватру, Мало Тузле и Немилу.

Почивај, ти, Алија. Могао си и раније. Спасио би много својих људи из Декларације.

2403.
НАЈПРИЈЕ
ПОХАПСИТИ
БИРАЧЕ
ИВАНИЋА
И МИКЕРЕВИЋА
 

Тешко се носимо са једним Бирачем. Не знам како ћемо сљедеће године са неколико стотина хиљада.

Мада курачеви језичари кажу да треба рећи Бирчем.

Бирач је занимљив за анализу односа јебивјетара, евопрских земаља, бриселских бирократа, нато разводника прве класе и тајних Великих Кројача према овим просторима уопште.

Бирач, који је једна од стратешких супстанци у многим производима, ником није био занимљив осим Усраним Литванцима. Па је тако и продан, у склопу општег инсистирања да се све живо приватизује. Од стране странаца и великих експерата шесте и седме класе, то је она категорија земље гдје неће ни зуква да расте, који су нам причали овдје о неолиберализму и слободном тржишту, о приватној иницијативи и потреби да држава одумре. А ми изашли из социјалаизма, државе и рата и гледали, зинути, у њих, сабласно укочени Да су нам и стршљенови и бумбареви улазили у уста, не би примијетили.

Да је прави циљ био интеграција овог простора у ЕУ онда би Бирач купила нека велика здрава компанија којој тај производ треба или која има искуство у тој производњи. И да је циљ био неолиберална тржишна привреда.

Овако је испало да смо све, што нисмо успјели опљачкати и срушити у рату, дали лоповима, домаћим и страним, да унереде и девастирају.

И испало је да Европа и Међунродна заједница лажу.

Једини еуроинтеграцијски потез за четврт вијека на Булкану јесте Фијатова инвестиција у Крагујевац.

Од Триглава па до Гегвелије нема више ни једног примјера.

Словеначка привреда је уништена, земља пред банкротом. Хрватска је поред Срба уништила и економију, и опљачкала је. БиХ је пољски нужник који није ни за Фарму на Пинку. Србија под Вучићем и пред банкротом. Она сића на југу, божепомози.

Шта је, дакле, био циљ свих оних на почетку поменутих.

Циљ је био потпуно економско и социјално уништење ових простора. У то су се укључили и домаћи издајници.

Стога треба ухапсити Иванића који је договорио продају Бирача и Микеревића који је давао попусте и олакшице. Проговори слико, макар у истрази.

Каква је логика продати Бирач Усраускасима из Литве. Који је курац Литва на економској карти. То је као кад бих ја ангажовао Ескиме да ми сада конопљу, горе код себе, да је наша полиција не нађе.

Што нисам пет минута предсједник Владе да им затворим тај Економски факултет, на коме сакате студенте, па да остану без посла. Па да гласају за Босића. ЈИО. Леватоускаси.

Дабоме. И послије је било сумњивих дјелатности. Треба истражити. Да ли је увијек уцјена останком без опосла хиљаду радника производила добронамјерне владине одлуке или је беспослост кориштена као изговор за финтранс.

Е. Зато Србима Овдје треба Држава Српска. Прво. Јер Држава може да каже да то, и друго што је важно и стратешко, не треба продавати. Друго. Једино Држава може да именује менаџмент и да му уврне муда са циљем позитивног и поштеног пословања. Једино Држава има одговорност и механизме контроле и силе.

2402.
АЛО, ОРАО,
ОВДЈЕ МИСИЈА БОСИЋ,
ГЛАСАЈТЕ
ПРОТИВ ДОДИКА
 

Мисија Босић се обратио нацији, на беентеве, уз никад озареније лице Сузане, коју за ову прилику треба звати Светлана, и уз обавезно помињање Алексиса Милојевића, есдеесовог економског нобеловца.

Одмах се види да је био у школи. Престао је да млати рукама. А и смирио се. Мора да је марно пола бенџамина. Додуше и Светлана није скакала у очи, како то умије, није постављала безизлазна питања, која су, зрела и црвљива, падала по студију током цијеле сеансе.

Из те обуке у школи, донио је тезу да ће сљедећи избори бити избори За или Против Додика.

Ја сам то схватио као вапај Додику да побиједи умјесто Босића.

Ако почнемо друкчије да разумијевамо Босићеву тезу онда нема излаза. Јер избори се морају добити. Није довољно да их онај други, Гнусни Режимлија, изгуби. Нема туђим курцем у сватове. Теза да ће избори бити за и против Додика подразумијева лагодну позицију за Босића. Ако мисли да ће се на тој раздјелници све ријешити а он да сједи и не ради ништа, онда ништа. Онда ће Додик за њега и побиједити али и изгубити. Мисија, дакле, није обавијештена да је Додик у великој предности. Да је он скоро пред циљем а они се још загријавају. Мисија треба да узме у обзир да он нема искуства са изборима. Ако мисли да је искуство искуство са Обреном, Мићом и Бабаљем, и другим унутарстраначким шиљокуранима, већ се преварио.

Из свега закључујем да Есдеес и Мисија нису спремни за изборе. Иду грлом у изборе. Не знају о чему се ради.

А из излагања Господина Мисије закључујем да немају ни концепт, програм и политичку презентацију за бираче и јавност. Декриминализација свих и свакога, мислим, хапшење, од Кулина Бана па до дана избора, није никакав програм. На томе није побиједио ни Вучућ. То је најобичнија лаж. Они који краду, способнији су и од Додика и од Босића. Како Додик није похапсио Есдеесове криминалцде, тако неће ни Босић Додикове. Јер, најприје, треба доказати да су Додикови криминалци доиста криминалци. То што Опозициони Кућни Ефбиај, Васковић и Чавић, причају о криминалу, то нема никакву судску и политичку тежину.

Мој најзначајнији закључак је Закључак О Страху.

Мисија Босић је показао велику несигурност, иза које пробија страх, када је говорио о томе да ли ће он да буде кандидат за Предсједника Републике.

Он се сакрио иза Странке. Ако Странка каже, бићу ја. А може бити и Мићо, и Шара, и Вуко. Бабаља није поменуо. Ни Стевандића. За Огија се не могу сјетити. Али, свеједно. Зашта Говедарица може бити кандидат, Небо Га Јебло.

Онај ко има мисију да сруши мора имати и мисију да побиједи. Мора имати огрмну жељу да побиједи. Мора показати Одлучност, Страст и Енергију. Само се снаше крију иза Странке. Као кад пишају иза живице.

Лидерски дио избора, избори за такозване појединачне функцију, умногоме су различити од избора уопште или од избора као међустраначког политичког надметања. Треба анализирати изборе у Србији. Ко је изгубио а ко побиједио. Зато и не кажем да је побиједио Николић.

А на опозиционој политичкој позорници не видим успјешног актера лидерских избора. Они који су пробали ту трку, њима је одавно ауспух прогорио. Они који нису, као Босић, немају компресију. Јебига.

А то што је Мисија Босић открио нацији, и Светлани, од чега је Светлана Рађен убледела ко покојни Мита три дана пред смрт, да му је Додик нудио да заједно иду на изборе, не значи Додикову слабост и страх. Иако ме Додик није о томе обавијестио, разговараћемо, Мисији могу одмах да кажем да га је зајебавао.

А он схватио озбиљно.

И по томе се види да нема појма о лидерским изборима.

БЛИЗАНЦИ
КАМЕНИ ЛИК КОЈЕГ ЈЕ СТВОРИЛА ПРИРОДА,  ДОБИЋЕ
ХРАСТОВУ СЕСТРУ. АКО БУДЕМ УМИО.

2400.
ВАНРЕДНИ БОСИЋ
РАЗУМИЈЕ СЕ У
РЕПУБЛИКУ СРПСКУ
КО МАРА УКК
 

Младен Босић, у народу познат као Мисија, у Централној Изборној Комисији као МБМ, како је и заведен у категорији Лидери.ба, а у Тајном Међународном Ординаријату, за којег се ангажовао, под кодним именом Брчакчић, затражио је ванредне изборе у Републици Српској. На свим нивоима. И у Требињу. И у Градишци, гдје Есдеес постиже изузетне резултате. СТЈ.

Босић је као главни разлог навео количину афера које у Републици Српској избијају сваког дана. На једном блогу и на Беентелевизији.

Ако ћемо да гледамо ко има клемпаве уши, онда бих ја могао рећи да је Есдеес из рата извео Републику Српску, и послије рата јој јебао матер, тако да смо ванредне избори требали имати сваког понедјељка, све до данашњег дана.

Али, озбиљно.

Међународни суфлери су се, очито, окренули, Босићу. И њему сугеришу шта треба да ради у својој Мисији. Јер. Шути Иванић, шути Чавић, шути Крсмановић, шути Михајлица. Мада они и немају шта да кажу. Само игра Босић.

Босић жели да створи ситуацију апсолутне кризе у Републици Српској. Без обзира што и Филе види да је Федерација у Пичци Матерној.

Жели да каже да је Република Српска изнутра трула и да сама генерише свој неиздржљиви смрад. Па само они, Есдеес и Босић, могу да је изведу на зелену грану.

Добро што се Босић не разумије у Републику Српску и у Кецнаједанест ситуацију у коју је Лагумџија довео Федерацију и Бошњаке, као ни у то што Република Српска треба да користи тај рудник до задње лопате драгоцјеног ријетког политичког метала. Добро и што не зна да су смијешни и немогући избори у години избора.

Чуди ме да не схвата да би за њега, Есдеес и цијелу Отпозицију, било најбоље да се избори сљедеће године одгоде на барем четири године. Док они, кукавци, а и њихови послодавци, не пронађу неки смислен концепт са којим ће се појавити пред јавношћу, народом и Републиком Српском.

Каскајући овако, за жутилом медија и политичког кокодакања, неће нигдје стићи. Нису нигдје пристали. Од Есдееса, мада то не значи и од Босића, очекује се Политички Концепт који ће јавност и бирачи препознати као алтернативу.

Ванредни избори су идеја из арсенала Владе у сјени Мрве Прстојевића.

Босићу би боље било да се укључио у неку колону, у Федерацији, и махао змајевском бразилском заставом.

Толика је његова веза са интересима Републике Српске.  

2399.
СТРАНАЧКЕ
ГРЕШКЕ
У ВЛАДАЊУ
И АДМИНИСТРАЦИЈИ
 

Нема војске, нема рата,

док неко чином не забарата.
Нема свадбе, нема свата,
док младожења, или, макар, млада,
њиме не забарата.
Нема сестре, нема брата,
док Кврганом не забарата,
директно, и баш, тата.

Томан, поучак о инструментима власти 7369.

Велике политичке странке чине и велике грешке. Велика политичка странка је велика врела шерпа, без ручки, која се тешко закреће и за који степен. Па тешко исправља иглу свог компаса.

Нема власти без кадровске сласти.
Нема кадровске лекције
без ортодоксне страначке инфекције.

рајковасић, властничке егзакталије 8469.

Многи страначки лидер, на свим нивоима, са растом странке и са ширењем власти, постаје све важнији у својим очима. А и у туђим, разрађујући паралелни и непроцедурални систем владања и моћи. Разни инокосни фактори, именовани и изабрани, долазе, временом, у позицију да могу назвати овога и онога и средити ово и оно. Тако се њихова моћ шири, нарочито у провинцијама које они, лакојланелагано, претварају у своје санџаке. Па посланик одлучује ко ће бити шефе неке Електројебине. НПР.

Та бољка се пење, или спушта, до врха и са врха. Либерализација и департизација у именовању министра, директора, било кога у јавној администрацији која је под надлежношћу изборног побједника и одговорника, ту бољку стрмоглављује у сваку божију вукојебину.

То је стање када је политичка странка већ начинила неисправљиву грешку.

Сваки божији кадар, гдјегод закон то омогућава, мора да буде ортодоксно страначки и са страначким описом и пописом послова и задатака. Које зна да понови у пола ноћи. Чак и кад га скинеш са љубавнице. И свастике, божемеопрости.

У супротном, све веће и веће хорде помоћника, замјеника, првих начелника, других замјеника првих помоћника начелника, па чак и упишане секретарице, остају на својим мјестима, занавијек, мандатима, као стабла маслине, СИЈ, и владају. Владају. Доносе одлуке, подмећу одлуке на поптисе, дотурају и прослеђују имена, дистрибуирају и наплаћују информације, врте министре и Владу око малог увелог К.

Министру пак, који прихвата такву ситуацију, у којој не зна за најмању одлуку која се доноси, не у његовом министарству, већ у његовом ресору, који нема снаге да промијени свакодневно особље, укључујући и помоћнике, подразумијевајући и све оне који су се ту затекли, макар били генијалци, кад преузме дужност, који мисли да је бити министар превасходно и само имати кабинет и ауди, и пазити да се коме не науди, министар је за дуда са којег треба да виси објешен за муда.

Власт је као злато. Увијек се налази у опиљцима, у мрвицама. Није власт побједа неке странке на изборима. Није власт имати предсједника владе и предсједника државе. Власт је овладати савјетом мјесне заједнице, школским одбором, погребним друштвом, фудбалским клубом четврте лиге, ловачким подручјем. И отврднутом, великом, гузицом вишемандатне секретарице, помоћника, начелника, старијег млађег референта и било које друге административне утваре.

Ко то не учини, њихове гузице чини тврђима, као и образе, и моћнијима, а гласове утјерује опозицији.

рајковасић, изборне егзакталије, 12637.

 

 

 

И ДАНАС СТИЖЕ ЈЕСЕН,

ДУЊО МОЈА,

 СТИЖЕ РАНА,

ЛИСТЈЕ ЖУТИ И ПОД НОГЕ ПАДА,

ДА ЛИ ОД МОЈИЈЕХ

ИЛИ ОД ТВОЈИЈЕХ ДУШНИХ РАНА,

ПА ЋЕ БИТИ ДА НЕКУД ИДЕМО,

ДА ОД УВЕЛАКА БЈЕЖИМО А,

КАКО РЕЧЕ,

САМО ГАЦАМО

ПО КОМАДИЋИМА

СВОГА НЕКАДАЊЕГ ЦРВЕНИЛА,

РУМЕНИЛА И ЗДРАВИЛА,

ПО ДУШИ И ТИЈЕЛУ,

КАКО РЕЧЕ.

2397.
САМОСТАЛНОСТ
СРПСКЕ
НЕ УКЉУЧУЈЕ
ПРИПАЈАЊЕ
СРБИЈИ
 

Београдски експерт за безбједност, Орхан Драгаш, каже да је, некад раније, у Вашингтону, видио карте Србије без Косова а са припојеном Републиком Српском.

Није даље образлагао. Мада ја мислим да је то Вашингтонско Зло толико моћно да је могао видјети и карте Војводине припојене Републици Српској као и то да је Сарајево највећи гранични прелаз између Српске и Војводине и Хрватске.

Моја стара теза, као великог историчара антидефинистичке оријентације, који, дакле, заступа тезу да на Булкану никад ништа није дефинитивно, да распад Југославије још није завршен и да ће се завршити у Босни и Херцеговини, значи да се оставља Републици Српској довољно времена да се припреми за тај чин и да се опскрби свим елементима државности које јој Дејтонски споразум није дао. Мада је дао веома широк спектраријум којег Есдееови Будалаши, након рата, нису знали искористити. А шпрдали су се са чувеном реченицом Слободана Почившег Милошевића Честитам, добили сте државу. Бре. Ваљда су очекивали да у Дејтону добију и круну, и пријестоље, и да се именују принчеви и принцезе.

Самосталност Српске, као дугорочна политичка оријентација и вертикала, требала би иза себе да има Национални и Државни Консензус свих политичких, економских, културних и вјерских фактора. ГМО, ЛГБТ и НВО не рачунам.

Тај консензус, и дневнополитички и стратешки, треба да значи да се у Црвену Зону не улази. А Црвена Зона је било које одрицање од надлежности и од припадности било чега Републици Српској. Чак и пчелињаке треба инсталирати уз саму Границу са Федерацијом, како се медни и цвјетни потенцијал не би препуштао федералним пчелама.

Тада се на политичкој сцени не би могли појављивати Рипци типа Чавића и Иванића, који само чекају да рипе на ниво БиХ, да јој нешто донесу у понуде и у милоште. Конекад у Стамбол.

Самосталност Српске двојако је реализаторна и могућа.

Као потпуна и конфедеративна државност у оквиру Дејтонског споразума, којег у геополитичком и територијалном смислу зовемо Босна и Херцеговина, или изван БиХ а на основу Дејтонског Мировног Споразума.

Изванбиховност подразумијева признање великих сила и то је дугорочнији и сложенији посао. Зато је реалнија опција конфедералне државне самосталности у оквиру Дејтона и његове територијалне апликације, БиХ.

Присаједињење Србији, било како то синтагмизовали, Уједињење Свих Срба, што их је још остало, и слично, веома је неизгледна финализација. Она, поред пристанка и аусвајсирања великих сила, у које не убрајам Њемачку, а која може да прави непремостиве проблеме, укључује и стварање ширих балканских и европских услова. А тај лего још нико никад није сложио. Осим Тита Мађионичара.

Уз то. Играње на карту присаједињења Србији, директно је признање да су Срби и Србија водили политику Велике Србије. Што није тачно. И што је само пропагандистички вишедеценијски терористаријум тајних служби и овдашњих љубитеља истребљивости Срба.

А чињеницу да је боље да постоје двије Српске државе него једна, којој стално неки курац фали, од Косова, до Војводине, и која стално некоме пуши, као сада Хрватској, додуше, јевтиније цигарете, само, и да Република Српска није толико крви дала да би била Регион Србије, не треба посебно објашњавати.

Мада ја и то могу. Али неће бити добро по политички Београд.

2396.
БРАЗИЛ
ЈЕ НОВИ
БОСАНСКИ
ФАЛСИФИКАТ
 

Змајеви се раскрилитали, СТЖ.

Иду директно у Бразил. Гдје их чекају голе вибрирајуће гузице, глатке бутине и сјајним колутићима облијепљене сисе. Такозвана Самба.

Цијела Босна бехара, Херцеговина бехара, Брчко бехара. Бехара и Дијаспора.

Неће се живу остати.

Нарочито након катастрофа које су преживјеле и преживљавају Србија и Хрватска. У том фудбалу.

Сада ће услиједити честитке. Од Међународних Дркаџија. Од Инцка. Од Копање. Од Комшића. Од Чавића.

Сарајево је добило нову Илузију о својој мондоцентричности.

Ово је успјех цијеле Државе. Ово је прави патриотизам. Овако се бори за Државу. Већ чујем топоте ових наслова, низ калдрму, нане.

Ну.

Та једнонационална репрезентација, такозвана репрезентација босне и херцеговине, а, у ствари, репрезентација Зенице, још једна је самообмана Босне и Херцеговине.

Као што је и самообмана била Олимпијада. ЗОИ 84. Самообмана за СР БиХ али и за СФРЈ. И једна и друга су једва дочекале сљедећу.

Као што је и Патриотизам био самообмана. И Мултиетничност. И свјетске очи упрте у БиХ. Клинтон, Боно, Аманпур, Тешањ и Пада Вече.

Несрећа је у томе што ће Сарај и самопрозвана Држава од ове илузије живјети још неко вријеме и терорисати лажима овдашњу јавност. Јер то је искључиво заслуга фудбалера и никог више. Никаквог савеза, никаквог јединства, никакве државе. А и њима се више посрећило него што је тај пласман плод константног умијећа, организације и рада.

Као што Аваз, данас, терорише јавност лажима о Царевој Џамији коју је у Бањалуци изградио Сулејман Величанствени Давитељ. Не у Бањалуци, већ у Горњем Шехеру, који је, лаже Ааваз, колијевка Бањалуке. То је зато што су у том пркну живјели само муслимани. А то што су Римљани изградили Кастел, то ништа. И то што Сулејман нејма везе са Царевом Џамијом у Бањалуци, него џамија има са његовим улизицама, којих на овим просторима није мањкало у сваком времену, и то ништа.

Јест нас попала несрећа, ММЈ. Сејдић Финци, нема Ипа, Мевлид се обријао, Лагумџија галами, Попис, Избори, Бразил. Па онда, Порази. У Бразилу.

Ово ни Величанствена Династија не би издржала, како Аваз назива Отоманске Кољаче.  

2395.
БОШЊАЦИ
ИМАЈУ ВИШЕ
ЉУДСКИХ ПРАВА
НЕГО МАЧКА ДЛАКА
 

Не смијеш ни мрднути ни прднути, одмах дирнеш у Људска Права Бошњака.

Извјесна група бјелосвијетаца, међу којима има и класичних плаћеника које ангажују лобисти, што је демократски вид мита и корупције, такозвани Мито.д.о.о., у којој су Френсис Бојл, заступник БиХ за бојлере из Шамца, СТЈ, Дејвид Петигру, професор друштвених наука за петинг и игру, Марко Атила Хоаре Астерикс, Стивен Лионард Јакобс Нес Кафа, Сафија Солиман Деникен, амерички писац којег ја не знам, Крис Метије и директор института за истраживање „геноцида канаде“ Емир Рамић Пирамидовић, у улози жалиоца, распутила је писма по бијелом свијету о црном угрожавању Људских Права Бошњака приликом Великог Празника Пописа. Становништва у БиХ. Наводнике никад не користим. Само овај пут, да се види ова луда синтагма, једнако луда као и побројани персоналијум.

Тај Бошњачки Попис ми је, иначе, једна од огавнијих категорија и актегорија али ме ово заинтересовало по приниципу Шта Сад Оће. ШСО.

Група Геноцида Канаде пише да Попис не пописује Бошњаке који не живе у БиХ. И то је Кршење Људска Права.

Прије него што рекнем да је то типична српска теза, рећи ћу двије ствари. Прво. Јебала вас људска права. Да је то битна категорија, онај ко је измислио људе, измислио би и људска права, па би их свако носио око врата и био недодирљив. Свијет и човјечанство преживљава и иде напријед константно непоштујући било каква права. Друго. Шта ћемо ми, сви остали, чија су људска права прекршили Бошњаци чије је вјерско, парамилитарно и политичко вођство Жртвовало Мир зарад Босне и Херцеговине. Мир је, мнијем, такође људско право. Ја ни данас нисам за рат, а нисам никад ни био, али сам морао да вам јебем матер, толике, године, у блатњавим, усраним и крвавим рововима наше лијепе а ваше усране Насеобине. Гдје су моја људска права о којима ти сереш из канаде.

А то Бошњачко Српство.

Па, захтјев да се попише сваки живи инсан који се осјећа Бошњаком, ма гдје био у свијету, на свијету и под свијетом, јесте варијанта српске тезе Српска земља је тамо гдје су Српски гробови.

 

 

2394.
ДОБРИЦА
МЕВЛИД
И ШАЛЏИЈА
АСАД
 

Јебо Шекспира. Бити или не бити. Бошњачити или Босанчити, питање је сад.

У тим ситношићарџијским питањима, Ор ово, Ор оно, пролазе вијекови. Јал Алија, Јал Бакир. Ил Сејдић, Ил Финци. Ни Срби, Ни Хрвати. И Лисабон, и Нелисабон.

Сарајски медији су милијардити пут изнова показали ту двојност властитог бића.

На истој страници Асад Шаљивџија и Мевлид Покајник.

Асад је изјавио да је он за Нобелову награду за мир.

Он је нападнути Тиранин. Мада је нападнута његова мирна земља. Као што је нападнута и Мирна Либија. Мирни Ирак. Мирни Египат. Мирно Прољеће.

Садам, Асад и Гадафи, могу, по разним критеријумима, бити и Сњегуљице, и Штрумфови, и Црвенкапице, и Џелати.

Али. Њихове земље и народи су недодирљиви.

Зашто би Асад био Шаљивџија. Када су толике Дркаџије добијале Нобела за Мир.

А зашто би, истовремено, главна вијест био Мевлид, који се обријао и ријешио да раскрсти са тим Вехабијским обредом, покретом, предметом, чим ли.

Мевлид је Јашаревић, онај што је бацао петарде на Америчку Амбасаду. Не у било којој држави, већ у њиховој, Америчкој Босни и Херцеговини. Америчком Сарајеву, СТЈ.

Ако га Обама не позове на Молитвени, онда ништа.

Штета што нема Америчке Вјере. Ко зна колико би их полетило, полетјело није босанска ријеч, да је узму.

Али, и овако, Вјера је бити против Асада.

2393.
ДЕМИСИОНЕР
КОПАЊА
И МИНЕР
ВАСКОВИЋ
 

Како је Онај Васковић добар чојек. Каже, Копања демисионирао. То се у окрутном народу каже Прднуо У Чабар.

Дефинитивно је потврђено да су Копања и Васковић у тајној вези.

Васковић је Чикаго Раја, посебна врста ситне козанострашке пљеве.

Чикаго Стритери, који су великим газдама служили да на улицама дијеле ћушке, подмећу ноге, шире лажи и наплаћују ситне рекете, док не постану убице, увијек су регрутовани из друштвеног талога.

Копања је, пак, исфорсирани медијски ногул, иначе Ратна Наплавина, исфорсиран од стране странаца који су у џелепима долазили код њега, а он се с њима сликао. Пошто је постигнут ефект да провинцијалци мисле да је он важан, он се уживио, и са 4.756 примјерака укупно продатог тиража двију новина, почео да игра велику улогу на великој сцени. А, у ствари, Гола Курчина.

Копања је, још, амерички плаћеник, амерички ООУР Расклопна Опрема, берач лове, пријетилац и рекеташ, фолирант и ситни удбаш, безреферентни медијски и кампањски црв који није знао сачувати све алатке које му је бог дао а да је знао нешто креирати за Додика. Он је један обични Марко Челић.

Сада је Васковић објавио, кобива аналитички текст о Додику. Лешинар.

У том тексту велича Копању. Обрће тезе. Додик је демисионирао Копању. Суштина је у томе што Копања, преко Васковића, Стритера, шаље поруку да није више са Додиком. По сопственој вољи и по задатку. Али је лијепо да се мисли да га је Додик отпилио и његов посао дао Митровићу, Симићу и компанији.

Славко Митровић је већ десет година на мети србијанске ситне удбашке издркотине у Републици Српској. Они непрестано, интерно и у повјерењу, износе замјерке његовом ангажману код Додика. Међу њима је и Копања. Међу њима су и други, који су обилато награђивани позицијама.

Сада Стритер шаље поруку да се још треба ријешити Митровића, Симића и компаније, Кустурица и Григорије ће на разне начин и из разних разлога, као народни артефакти, такође бити удаљени, док други шуте, жмире и чекају, и да се потпуно заврши процес огољавања и осамљивања Додика. У коме је и он учествовао.

Удбаши и плаћеници сматрају да је то довољно за Додиков пораз 2014.

Опасно је, међутим, и нереално, када ситни јебачи помисле да имају Великог Квргана.

Сви ти процеси не могу побити неколико чињеница:

·         У опозицији нема кандидата који може побиједити Додика на мјесту Предсједника Републике

·         Опозиција нема такав кандидатски маневарски простор као што га има Есенесде. Могуће су све комбинације. И да Додик иде за Члан П а Радмановић за Предсједника Републике.

·         Опозиција нема кандидата за Члана П. Иванића је зуква. Нико од странаца га више и не помиње. Не помиње га ни Лажгумџија. Он је, Иванић, само турски кандидат. Можда је, једино, Крајишник пуштен да би се кандидовао.

·         Опозиција, нарочито, нема никога са противбосанским имиџом. А то је код бирача у Српској већ стандард. Већи противбосански ореол код бирача имам ја него сви опозиционари заједно.

·         Кад потпуно оголе, осаме и огуле Додика, још увијек постоји велика организација Есенесдеа. 2000 мјесних одбора, што је 20.000 активиста. Још 10.000 чланова општинских одбора, одбора младих и актива жена.

Јој. Заборавио сам. Можда да се Копања кандидује за Члана П а Чавић за Предсједника Републике. Добили би више гласова од Сејдића и Финција.