КАКО СЕ БАЛКАНСКОМ

АНАРХИЈОМ

УПРАВЉА

ИНЈЕКЦИЈАМА

АНАРХИЈЕ

Ратови Братства & Јединства су завршени. Штета што не досниме још који наставак. Остало је толико питања и тема неријешених.

Оно што је био циљ РБ&Ј, апсолутно је постигнуто. У цјелости. Ефикасније него у најбољој Петољетки Госплана.

·        Умјесто комунистичке љубави и братства јединства, на сцену је враћена многодеценијска мржња, тако иманенетна овом подручју, да се данас чини да је није требало ни склањати у страну.

·        Умјесто једне државе, релативно стабилне, мада се сада узима на увид само тај завршни нестабилни период, када је пројекат већ био кренуо и када је и та економска и социјална нестабилност постала дио пројекта, добијено је Незнамтачноколико Држава од којих ни једна није стабилна и нема суверенитет ни над чим. Осим наплате путарине. И, можда, посједовања Реформских Агенди.

·        Економија је потпуно разорена.

·        Довршава се процес Преузимања. Ту ријеч је западна нобеловачка економија избацила из употребе да се Власи Не Досјете.

·        9999,99% лидера, политичких странака и политичких субјеката, поптуно је управљиво, инсталативно, или је директни Made in.

·        Култура и колективитет су скоро потпуно разорени. А одржавају се само на оним пољима на којима могу даље користити. Антисрпски Ћирилични Усташлук. Српски Геноцид.

Балкан је постао Плантажа Анархије.

У којемгод цивилизацијском програму се то тестира, резултат је увијек исти.

Ако је то Хуманизам, не треба ни наводити резултат.

Ако је то Интернационализам, боље је не помињати резултат.

Ако је то Социјална Сигурност, Држава Благостања и Социјално Управљиво Тржиште, вријеме Лажне Социјалдемократске Европе, нема ни трагова.

Ако је то класични Етатизам, државе нема нигдје.

Ако је то Неолиберализма и Тржиште онда се ту Анархија испољава у најбројнијем свјетлу.

Анархија је на Балкану, ако искључимо Бомбардовање Србије, најефикасније оруђе за масовно уништење. Мало је рећи Оружје.

То Бомбардовање, Отимање Косова, подржавање независности Словеније, Хрватске и тзвБиХ, наметање распродаје економије, дерегулација, рушење увозних баријера... све је било само привођење култури овог подручја. За узгој Анархије.

Данас се Анархија одржава пажљивим мјерама. Садржај медикамената испоручује се у затвореним бочицама а овдашњим Анархоидима је дозвољено да имају своје кутијице. Наше Паковање.

Медикаменти су такви да се никад не сазнају рецепти. Али су за масовну употребу. Све су то Кокаколе Анархије.

Које су то бочице. Читам са испоручених етикета а не са наших кутијица.

·        Нови Преображени Лидери.

·        Рушење стабилних Политичких Странака.

·        Вјештачко Дириговано Помирење.

·        Отимање преосталих националних ресурса.

·        Епохалне лажи о инфраструктури и енергетици цијелог региона.

·        Дозирање граничнх сукоба.

·        Инсталирање ММФ и прикривених Финансијерских Територијалиста.

·        Каналисање Миграција.

·        Пуштање, засад помало, Тероризма из боце.

·        Добронамјерност према Фашизму у Хрватској.

·        Толерисање вјерског фундаментализма и агресивног ислама код сарајевских муслимана.

·        Подјаривање шиптарске осионости према Србима и Србији.

·        Сталне Реформе, Уставне Промјене и инсталирање Старатеља.

·        Поповање свакој заједници, од државне до општинске. Од стране Амбасада, представника, изасланика, деливерија.

Ово је само појавни и веома сужен катастар.

Стање је такво да ће се Балкан, нарочито земљице СФРЈ, веома тешко извући из загрљаја стоглаве немани.

Нема тог Светог Петра, који ће узјахати и узети копље у своје руке. Узјахати потпуно гологуз јер овдје није остало ништа, ни за свеце, ни за сљедбенике.

У историјском и политичком смислу, нас су преплавиле Пичке.

Рјешење постоји једино у одржавању колективитета.

Оно је сада могуће само на националном и територијалном нивоу. Мада је све против тога, свака Нација мора наћи начин да успостави минимум НДД Сфере и да доприноси Мирољубивој Коегзистенцији. Свако међунационално сукобљавање директно ће бити претоено у нестабилност унутар нације. Поједини национални лидери то не схватају. Ћирилица ће се вратити као унутрашња хрватска нестабилност.

Стога су Подјеле једини начин опстанка. Подјеле, уз развој НДД Сфере, омогућују Мирољубиву Коегзистенцију а отежавају Увозну Анархију.

ТРОПОЛОЖАЈНИЦА

СКУЛПТУРА ЗА ТРИ ПОЛОЖАЈА. ОБЛИК ЖЕНЕ. ТОПОЛОВИНА. ЈОШ ЈЕ СИРОВА ПА СЕ ЛАНАЦ ЗАПЕТЉАВА КО ПИЛЕ У КУЧИНЕ.

ИЗБОРИ У СРБИЈИ.

НЕСВРХОВИТОСТ,

ФАРСИЧНОСТ,

НАРЦИСОИДНОСТ

ИЛИ ДЕМОКРАТСКА

ТОРТУРА.

Избори у неком Политичком Друштву имају много задатака и функција.

Али када се организују у сврху једне власти, једног лидера и једног вође, њихови циљеви драстично се смањују и сужавају.

Двије дијаметрално различите фунцкије избора, видљиве су ових дана на релативно малој раздаљини. Од Београда до Атине.

У Атини је Ципрас поднио оставку јер је морао да прихвати оно за шта није добио овлаштења на изборима.

У Београду је Вучић отворио могућност ванредних избора иако му већина није угрожена. А нико више и не зна за шта је добио овлаштења и шта је прихватио.

Ципрас је изгубио подршку своје странке – покрета, али би могао да влада уз подршку дијела оних који су му на изборима били противници.

Вучић није изгубио ништа од подршке

Ципрас би могао да влада уз помоћ Ангеле Меркел.

Вучић већ влада уз помоћ Ангеле Меркел.

Чему, онда, избори у Србији. Кад им вријеме није.

Одговор је једноставан.

У Србији нема Парламентарне Демократије ни колико у манипулисаној и пропалој Грчкој.

У Грчкој избори треба да буду прилика да се бирачи поново запитају и одговоре. Да кажу да ли наставити тим путем или одустати. Мада је Ципрас већ морао да прихвати оно што је изван изборне воље већине.

Избори, дакле, тамо служе Политичком Друштву. Држави. Демократији.

У Србији, пак, нема потребе да се било шта пита бираче. Јер они, скоро у проценат, мисле исто о Вучићу као и на изборима. Ти ванредни збори не могу чак ни да депресирају Дачића и замијене га неким новим. И кад би тако било, Вучић не смије да њега, и СПС, не узме у власт.

Стога избори у Србији служе само Вучићу. А не Политичком Друштву и Држави.

Служе му за ново замагљивање јавности. За нову политичку тапету. За одлагање демократије. За куповину још времена како би се испунили захтјеви Меркелове, Кирбија и Вашингтона.

Стога ти ванредни избори, неоспорно, имају подршку Запада.

Пошто није вјеровато да Вучић, када добије подршку која је очекивана и која су истраживања најавила, да окрене ћурак и каже Сад је доста. Ми смо Србија. Ја нисам Држава. Ја више не идем на Колиндацију и Каменацију.

Та варка од избора, шарена изборна лажа, још је једно понижење Србије које јој приређују Напредњаци и Вучић.

Само што ће дубина кратера бити значајно повећана.

И што ће служити за испуњавање нових захтјева уз оправдање да је на изборима добијена подршка за то. Уз повремене нове водене рокове Биће вам боље за две године.

Политички и национално гледано, ванредни избори у Србији, ако их буде, примјер су како и зашто изборе не треба организовати.

ПРИПРЕМЕ

ЗА 

КОЧИЋЕВ ЗБОР

(СНИМЉЕНО ДОК СУ УМЈЕТНИЦИ БИЛИ НА РУЧКУ)

ДВОРИШТЕ КУЋЕ ВЛАДЕ МИЛОШЕВИЋА, БАЊАЛУКА

ДА ЛИ УОПШТЕ

ПОСТОЈИ

РЕЦЕПТ

БиХ

ЗАЈЕДНИШТВА

У јевтином и манипулативном мору политичког живота, тешко се примијети нека вијест као што је та да је Драган Човић, Предсједник ХДЗ БиХ и Члан ПБиХ, обишао градњу Саборне Цркве у Мостару, која је срушена током ратова Братства & Јединства, као јасна посланица Србима да треба да нестану.

Још се теже примијети да је исти тај Драган Човић био на ручку након Великог Помена Жртвама Пребиловаца.

Све је то учињено без велике помпе, ватромета и политичког карневала.

Вјероватно зато што је Човић, и особно, такав. Али и зато што то показује политичку суштину боље него да је било обрнуто.

Истина, то и није толика вијест. Човић је, откако је на челу Хадезе БиХ, увиђаван према Републици Српској и Србима уопште.

То је посљедица политичке сарадње Хадезеа и Есенесдеа. Искључиво. У којој је Есенсде подржао захтејеве Хрватске Заједнице у БиХ за Трећим Ентитетом, трећом телевизијом, једнакоправношћу у Федерацији. А Хадезе признао Републику Српску у садашњим границама и одбацио све територијалне претензије, типа посавских, према њој.

Већа је вијест да у Пребиловцима није био Младен Иванић.

За обимну историјску студију је та чињеница да је Хрват Члан Предсједништва БиХ био назочан а да Србин Члан Педсједништва БиХ, није био присутан.

Ну.

Зато је Младен Иванић некидан дао изјаву како је сарадња Човића и Додика готова и како Човић неће због Додика да долази у сукоб са њим. Иванићем.

Као да се са Иванићем има око чега сукобљавати.

Та сарадња Хадезеа и Есенесдеа има жестоке противнике у Сарајполитикоидима, Унитаристима, Међународној Заједници и Пробосанским Србима Младена Босића и Младена Иванића.

То је трајна политика Аустроугарске, која се данас зове Међузај, у БиХ. Не дозволити, никада, приближавање Хрвата и Срба.

Када је, за вријеме Калајевог Режима у Босни и Херцеговини, баш у том Мостару, умро неки уважени српски поп, Хрватска Младеж, под водством неког Шешеља, организовала је одлазак на сахрану. Калајеви Аустроугари су то спријечили.

Јер то може да штети босанству којег је гурао и наметао Калај. Отада је Босански Језик у наметању. И он се не треба звати Босански Језик. Већ Калајисани Језик.

Зато данас сметају сарадње Срба и Хрвата.

У БиХ, а тако је и на цијелом простору бивше СФРЈ, једина прихватљива реална политика садржана је само у једној реченици.

Ако их неможемо истријебити и протјерати, одијелимо се и живимо мирно једни поред других.

По том рецету се одвија и сарадња најјаче српске и најјаче хрватске политичке странке у БиХ.

Сарајеву не одговара та реченица. И у тој сарајевској политичкој филозофији је сав проблем БиХ, Републике Српске и муслимана у БиХ. Бошњака.

Сарајполитикоиди не могу да поднесу чињеницу да поред њих у БиХ постоје и Срби и Српска. Као и Хрвати и Трећи.

Можете да постојите али морате да дођете у Сарајево. Јер ми одређујемо ко су Добри Срби.

То показује и увлачење Есдееса и Педепеа у Пробосанске Сарај Промаје, као и глорификовање чињенице да су два, три, српска дјечака играла за репрезентацију шеснаестогодишњих кошаркаша.

Не постоји ништа што није Сарајевско и што није Босанско.

На тај начин Босна и Херцеговина не може опстати.

Ако не буде рата, она ће тихо трунути. А са њом и муслимански живаљ, Народ Бошњаци. Јер све што буде, биће Сарајево.

Ако буде рата, распашће се у мањој или већој крви, овисно од околности.

Историјска мудрост би била да се БиХ подијели. Да се, на Дејтонским темељима, дакле, без мијењања унутрашњих граница, само спајањем кантона и жупанија, створи једна пливајућа конфедерација Три Нације и да се живи поред, уз уважавање свачијег интереса. Онда можемо једни другима долазити на годишњице, или успјеха каквог или смрти злочиначке.

Тада се не би догађало Сребреничко Каменовање.

Али.

Ко не буде слушао Човића, слушаће Фергусона.

 ПОЧАСТ ЦРВЕНОЈ ДАМИ

РАШИРЕНЕ РУКЕ ЉЕПОТЕ

ИДУ СЛАВЕ,

ГОРИ ЛОЈАНИЦА,

МАЛА МОЈА,

БИЋЕШ

ГРАДОНАЧЕЛНИЦА

Увјерен сам да Емир Кустурица ужива у зајебанцији која се сручила на Грдоначелника Требињског и у којој он, сав усафуњан, ускисо, бранећи се од осова, стресајући мали сакао са себе, још мора да виче по Платуну, то је требињски Страдун, Побиједићу све па и тог Кустурицу.

Емир је редитељ. А то су посебни људи.

Највећи дио других људи не може да управља ни собом, понеко успије, али ријетко ко дође до тога да управља својом женом. А Кустурица управља оноликом булументом приликм снимања филма. У шта, нарочито, убрајам глумце.

То је, понекад, као да у тиму, на утакмици, имаш седамнаест Балотелија. И да мораш да знаш шта ће који урадити у тријесосмој минути а како ће то изгледати у предзадњем кадру филма.

Дакле, Кустурица нас све, помало, гледа и као редитељ.

Сад је управо дао улогу госн Вучуревићу.

Али, курац ће ући у филм. Ни са двије сличице. А за секунду треба двајестчетири.

Ну.

Пошто ја још имам карциномске реминисценције и рецидивије од бољке Странка Избри Организација, јер кад ме, ујутро, у пола једанаест, жена пробуди, скочим у бунилу и питам Јесул данас Избори, сунце ти јебем идеолошки неосвијештено и акционо неспремно, ја ту сцену, у сценарију означену као Кустурица Кандидат, морам да погледам озбиљно.

И заузмем став. Такорекућ.

Есенесде има једну Гаранатуру начелника иза којих, кад изгуби Есенесде, јер они никад не губе, не остане ништа. Тако је сучај и са Добрим Ћуком.

Есенеде нема, сада, кандидата за градоначелника Требиња.

Тако ја гледам нагазнораспрскавајућу одскочну димну кумулативну мину звану Кустурица Кандидат.

Есенесде нема градокандидате ни за Бијељину. За Добој. За Приједор. За Бањалуку.

То није добро.

Знам да Кустурица има, одавно, у глави, последњи кадар у филму са Моником. Јер је велики редитељ.

И Есенесде је велика странка, па би требао да има кандидате. А нема.

Додуше, немају ни остали.

Међутоа, ко јебе остале. Они имају Промјене. Имају Иванића. Имају Мисију Босића.

Имају Бореновића. Умало заборавих.

Пошто је Црнадак у Државној Служби.

Технологија активирања локалних кавеза, у којима су Феудални Менаџери, Тајкуни, Мајкуни, Шефиди, као кандидатског гротла из којег, у задњи час треба да искочи име за Централну Изборну Комисију, није примјерена још увијек највећој и најорганизованијој Политичкој Странци на Балкану.

Мада не знам, сада, прецизно, али док сам био у тељигу, само је Бонд Стил био организованији од Есенесдеа.

А Требиње.

Па. Многи треба да се запитају да ли су уопште епизодисти, код Кустурице, у тој отвореној представи на Платуну.

Ја видим многе. Стоје, у дубини кадра, и шуте.

Сунце Ти Јебем.

 ВЕСЕЛИ ДНЕВНИ

БИЈЕЛИ ОБЛАЦИ

 ДВА ПЕЈСАЖА ДАНАС

 НОВИ СЕ СКУЛПТУРА

ОБЛАЦИ ЗА НОЋ

РИЈАЛИТИ ШОУ

ЗАКОН О РАДУ

Све је исто.

По седам часова се прича о Закону о Раду. Велики Брат убацује и избацује актере, држи их у неким одвојеним просторијама, не знају једни за друге, чекају ко ће побиједити и однијети славу, лову и срећу.

Продукција, Теве ММФСБ, подићи ће споменик Оцу Закона.

Све је исто само се још није нашао Змај који ће да га извади пред укућанима.

У Федерацији је Закон усвојен. Унаточ томе што је Ранка Мишић ишла да подржи некога у борби за неусвајање ЗОРФ.

Овдје, у Републици Српској, пак, Ранка Мишић прима у краћу, званичну и збуњујућу посјету, делегације, и лидере, појединих странака, и у одвојеним сусретима, наставља Ријалити.

Све је, дабоме, трагикомично.

Нити у Федерацији нити у Републици Српској има рада, нити данас ко зна шта је то Рад. Којег треба регулисати Законом. Ранка Мишић о томе зна најмање.

Ранка Мишић, и остале синдикатедрале, јер су непомјерљиви, само се уселила у бивше просторије СССРБиХ, да не помињем СФРЈ. Као што се Лагумџија уселио, односно остао у згради ЦКСКБиХ, па помислио да је Бранко Микулић, Никола Стојановић и Рато Дугоњић лично и истовремено.

Поред тога што се не зна шта је данас Рад, не зна се ни ко треба да буде против Закона о Раду који је против Радника. Јер нема ни радника. Као што нема ни Радничке Класе. Друштвеног слоја који устаје у пола шест и откуцава картицу у петнаестнуланула.

Политичари, дабоме, о Раду и о ЗОР немају појма.

Странци Усранци којима је нови ЗОР једна од Болних Реформи, које се овдје морају провести, такође не знају о томе ништа.

Домаћи стручњаци, правници, социолози, не рачунајући слојеве који су завршили куповне факултете, немају потребе да се баве том проблематиком. А и веома је тешко. Јер тај нови ЗОР, као и свака нова наметнута законска регулатива, тешко се уклапа у цијели правни систем који се састоји од закона старих и по неколико деценија. Стога је тешко истеоретисати практику коју ће произвести.

Углавном, нико не би требало да се посебно узбуђје.

Нови ЗОР је битан за Општу Дерегулацију коју З&ФТ проводи одавно и у БиХ, и другдје.

Територијални Финансијери не желе да им се неко, као радници, мота око ногу, док запосједају и кад запосједну Територију.

То што ми зовемо Радницима, већ одавно су особље, упосленици, људски ресурси.

Они већ имају статус Црнаца пред полицијом у Америци.

Нови ЗОР само мало прецизира ствари.

*

Мени је најсмјешније кад нека будала искрено мисли да ће тај нови Закон о Раду омогућити Босни и Херцеговини нови, свијетли, седмомиљски, корак ка европским интеграцијама.

ВЕЧЕРАС

РАСПАЉУЈЕМО

ИЛУЗИЈЕ

Што је човјековство у већим говнима, љубичице љепше изгледају.

Мада би неко могао очекивати да кажем да Љепше миришу. Не миришу. У смраду је сваки мирис само Илузија.

Недавно је млада репрезентација Србије освојила златну медаљу у фудбалу.

Србија је доживјела покров одушевљења. Иако то није нека епохална титула у неком традиционаном такмичењу. Ради се о једном годишту.

Али. Пошто је Србија одавно под тешким покровима Косова, Вучића, Кризе, Поданишта, АмАмба, Меркелове и такобудибогснама, то одушљвљење младим момцима и њиховом титулом имало је вишенамјенске димензије. Замјењивало је, макар накратко, многе поноре, бунаре, провалије и минусе.

То је био класични колективни, па и многобројан појединачни, покушај да се једним великим плусом потаре милијарде малих упорних и неизбрисивих минуса.

То србијанско и српско одушвљење само је једна од великих илузија која је, покаткад, потребна колективитетима који су дуго у великим несрећама.

Јучер су кочаркашки шеснаестогодишњаци, репрезентативци БиХ, освојили неко злато.

Највећи дио одушевљења везан је за чињеницу да је БиХ нешто својила.

Добар дио је одвојен и за одушевљење чињеницом да је то мијешана тронационална селекција. Муса из Бихаћа и момак са Пала.

И БиХ је у ситуацији Србије, кад су покрови у питању. У спорту је још и у много тежој ситуацији.

Стога реализма тешко да може бити када су у питању ти кошаркашки дјечаци.

Нико нема воље да размишља о томе да је то само једно годиште и да ће, до неке сениорске репрезентативне селекције, вјетар да их разнесе ко пљеву.

Уз тај резултат прорадили у свакојаки пориви, карактери и тоталитатуре. Многи су постали Поносни Босансци, многима се појавио стари национализам против Срба и Бошњака, многи би да сваког ко се није упишао успјехом младих кошаркаша, протјерају у Србију, многи пријете да ће неком јебати мајку кад тад.

Многи од тих људи су сада у јадној ситуацији. Да своје Јучерашње Илузије лијече Садашњим Илузијама.

Многи налазе сламку спаса у тој националној мјешавини као аргументу да њихова вјештачка и непоткријепљена мултиетничност није била лажна.

Многи желе да се убиједе како је младост та која је паметнија, боља, златнија од нас.

Нико нема енергије да прихвати супротну и стварну чињеницу да та репрезентација не значи ништа. У смислу Босне, Државе. Заједништва, Толеранције. То је само један турнир.

Не може нико од Четника и Муџахедина створити ново Братство и Јединство.

Напротив. Потребан је горки реализам.

Јер. Што су илузије слађе, веће и дубље, разлази, распади, ратови и покољи биће тежи.

КАКО ЈЕ

ПО ЛИЧНУ КАРТУ

ИШО ЈОЗО

Има људи у Дебељацима, то је мој културни и људски круг, близу Бањалуке, који прате интернет.

Нисам вјеровао.

Некидан, чујем пита један сељанин, мало млађи од мене, другог. Отишо ми даљински, мајкумујебем. Не могу да искључим телевизор. Преко мобилног скини апликацију за Сони и тако га гаси и пали.

Ја конто, само ја, спрско сељаче са Требаве, зна да постоји Интернет. Какабу. Каква будала.

Данас ми кажу Добро ти оно о Јози.

Али има новије ствари.

Шта. Да није у болници.

Ма нееееееее.

Урош га довео овде, скино га, купај се. Нећу. Купај се, јебем ти свастику. Немам свастику, нећу. Купај се. Кад је изашо го пред Уроша, овај му дао лаче на пеглу и бијелу кошуљу. Бијелу кошуљу, Рајкула, еј.

И шта онда.

Ево паре. Педест марака. За аутобус и у муп за личну карту. Да имаш Личну Карту, ко чојек.

Тако реко Урош.

Тако реко Урош.

Како Јозо зна гдје је муп. Зна, јебогати. Јел био. Био. Како знате. Вратио се. Урош га пито за остатак. Нема. Попио пиво и појео ћевапе код Мује.

Добро, Јозо, јесмо рекли само Једна ракија, једно пиво.

Па ја тако и радим цијели живот.

Један од сједилаца, за столом, каже да је сутрадан ујутро видио Јозу у кавани. Наручио каву и обичну воду. Ракију. Ни говора.

Други дан му се мало бијела кошуља испрљала. Добијо је мајицу. Исто чисту. Бојадљиву.

За петнес дана биће Лична.

Јозо постаје Чојек са Личном Картом.

Е, мој Рајкула. Добар си чојек. Добро су написо. Ја сам Јозу возио на посо. То је био људина. Кад он вари они са ренгеном неће ни да укључују. Твоје годиште. Педесдруго, јелде.

Онда га јебала Њемачка.

Спасите Јозу.

Ко да сте спасили и мене.

Све ћемо чинит.

Дај људима ладну гајбу, пола, пола.

И.

Одем да не крене суза.

Срамота.

Неко ће рећи Онај мрзитељ наки, па јауче.

КОМУНИСТИЧКА

СВИЈЕСТ,

КУРАЦ ТРЖИШНИ

А ОБРАЗОВАЊЕ

КУПОВНО

Из те Луђачке Кошуље нико нормалан не може изаћи.

Да може, Ескими би ходали у топлесима а Масајци носили четничке шубаре.

Многи божији кретеноид је, овдје, у Великом Распаду СФРЈ, полетио да сруши комунизам, или да се ријеши Срба, да добије националну државу.

Уреду. Поштујем.

Само. Трагедија се одвија увијек на накој другој равни.

Ниједан божији кретеноид, овдје, није помислио да је Промјена Система велика друштвена ломљава.

Комунистички и самоуправно необзиран свијет мислио је да је Промјена Система, као и промјена гаћица.

Мало поправиш муданца, и богтевеселио.

Зато и данас на све стране, у свим епохалним државама демократије, једнакости и еуропејства, имамо на стотине свакодневних појава гдје се све судара са проблемима Старе Свијести и Нове Импровизације.

Јер се са Старом Свијешћу не може направити Нови Систем. Нити га преузети. Нити, пак, преписати.

Бањалучка Топлана, тај неефикасни градски гријалац, разаслала је дописе корисницима да се изволе удобростојити и појавити у сједишту концерна како би потписали уговор о испоруци топлотне енергије.

Прије тога је је то учинла Електрокрајина.

То раде сви по Републици Српској.

Спремају се за тржиште, кад уђемо у Еуропу, биће више испоручилаца, биће тржиште, биће мед и млијеко, само купаца бити неће.

Зато сада провидури реагују.

Да те онемогуће да одеш другом снабдјевачу.

У тим уговорима се ништа не може промијенити, дођеш ко теле, донесеш личну карту и потпишеш. Најчешће и не знаш шта си потписаио.

Као кредит.

Нема ко да заштити грађане. Заубудуће.

Као и до сада.

Бањалучка Топлана не пружа никакве услуге.

Нико је не конотролише.

Само гута паре. Више пара потроши него мазута.

Сад Корисник треба да дође њојзи на ноге.

Нису схватили да је СФРЈ пропала. Да се систем промијенио. Да људи доносе пице од шест марака,  нама, наноге. Да би требали и они да дођу господину купцу, јер ја више нисам корисник услуга, потрошачу, на ноге.

Да прије тога уграде калориметар у мој стан. Да плаћам само оно што сам се угријао.

Да донесу уговор. Да сачекају напољу да ја прочитам. Да се захвале кад потпишем. Пољубе руку и тихо оду не окрећући мени и мојим вратима гузицу и леђа.

А ако нећу да потпишем, да се врате са уграђеним примједбама.

Тако се, у том Новом Систему, треба третирати грађане.

И личне карте би се могле достављати наноге. Пасоши. Родни листови. Имате, господо све податке. Јавите ми да ми истиче возачка и најавите ваш долазак. Да донесете нову а узмете стару.

А не да ме неки педер јебе у Мупу због потписа.

Којићетикурац потпис на личној карти кад немаш ни адресу мог становања.

Дабоме да нисам оптимист.

У овој лудници и курве ће позаборављати зашто стоје крај пута. Пошто жељезничке станице нису више мјесто великих друштвених фреквенција.