ВЕЧЕРАС

РАСПАЉУЈЕМО

ИЛУЗИЈЕ

Што је човјековство у већим говнима, љубичице љепше изгледају.

Мада би неко могао очекивати да кажем да Љепше миришу. Не миришу. У смраду је сваки мирис само Илузија.

Недавно је млада репрезентација Србије освојила златну медаљу у фудбалу.

Србија је доживјела покров одушевљења. Иако то није нека епохална титула у неком традиционаном такмичењу. Ради се о једном годишту.

Али. Пошто је Србија одавно под тешким покровима Косова, Вучића, Кризе, Поданишта, АмАмба, Меркелове и такобудибогснама, то одушљвљење младим момцима и њиховом титулом имало је вишенамјенске димензије. Замјењивало је, макар накратко, многе поноре, бунаре, провалије и минусе.

То је био класични колективни, па и многобројан појединачни, покушај да се једним великим плусом потаре милијарде малих упорних и неизбрисивих минуса.

То србијанско и српско одушвљење само је једна од великих илузија која је, покаткад, потребна колективитетима који су дуго у великим несрећама.

Јучер су кочаркашки шеснаестогодишњаци, репрезентативци БиХ, освојили неко злато.

Највећи дио одушевљења везан је за чињеницу да је БиХ нешто својила.

Добар дио је одвојен и за одушевљење чињеницом да је то мијешана тронационална селекција. Муса из Бихаћа и момак са Пала.

И БиХ је у ситуацији Србије, кад су покрови у питању. У спорту је још и у много тежој ситуацији.

Стога реализма тешко да може бити када су у питању ти кошаркашки дјечаци.

Нико нема воље да размишља о томе да је то само једно годиште и да ће, до неке сениорске репрезентативне селекције, вјетар да их разнесе ко пљеву.

Уз тај резултат прорадили у свакојаки пориви, карактери и тоталитатуре. Многи су постали Поносни Босансци, многима се појавио стари национализам против Срба и Бошњака, многи би да сваког ко се није упишао успјехом младих кошаркаша, протјерају у Србију, многи пријете да ће неком јебати мајку кад тад.

Многи од тих људи су сада у јадној ситуацији. Да своје Јучерашње Илузије лијече Садашњим Илузијама.

Многи налазе сламку спаса у тој националној мјешавини као аргументу да њихова вјештачка и непоткријепљена мултиетничност није била лажна.

Многи желе да се убиједе како је младост та која је паметнија, боља, златнија од нас.

Нико нема енергије да прихвати супротну и стварну чињеницу да та репрезентација не значи ништа. У смислу Босне, Државе. Заједништва, Толеранције. То је само један турнир.

Не може нико од Четника и Муџахедина створити ново Братство и Јединство.

Напротив. Потребан је горки реализам.

Јер. Што су илузије слађе, веће и дубље, разлази, распади, ратови и покољи биће тежи.