ФАРСИЧНОСТ

ОСИРОМАШЕНОГ

ДЕМОКРАТИЈУМА

Није трагично што су разрушили СФРЈ, а ми, омладинским снагама и раднијем бригадама, помагали, нити што су нас, не све, бомбардовали Осиромашеним Уранијумом.

Трагично је што су нас, након Распада, бомбардовали Осиромашеним Демократијумом.

Којег су Народне Масе и Политичке Класе, прихватиле објеручке, као најрођенијег. Као највећи цивилизацијски дар и достигнуће.

И сада сви живимо у тој Тамници Времена из које излаза нема.

Југославија се могла срушити, постјугословенска Тамница Времена неразрушива је.

Јер, ти државуљци, та друштванца, те економијице, конструисане су тако да немају ни Моћ Напретка, ни Моћ Назатка.

Мора се признати да је З&ФТ, Збигњев и Финасијерски Територијализам, Запад, ријалитистички речено, овдје достигао своје звјездане врхове умијећа.

Хрватска, Србија и БиХ су лабораторијски узорци тог експеримента.

Код њих је занимљиво то што је постјугословенска историја та три државуљка распоредила на различита мјеста. Али, светри опстају на исти начин.

Хрватска опстаје на Фарси своје важности у Нато Пакту и ЕУ, и на љепоти своје предсједнице и свог премијера, чак су и Божу Петрова прогласили лијепим.

БиХ опстаје на Фарси Државних Институција. Као што је Предсједништво, Савјет Министара, из којег је становити Звиздић отишао у Абу Даби, гдје ли, па изјавио да БиХ нуди неки свјетски центар за културну баштину. Ал, јебеш Предсједништво и СМ, БиХ почива на темељној Фарси Уставног Суда.

Србија, пак, почива на Фарси Избора. Изборна Болест Александра Вучића, надмашила је све друге његове Политичке Болести. Ускоро ће расписати ванредне зборе на којима ће се гласати за одржавање редовних избора.

Ал, јебеш Хрватску, она опстаје захваљујући Туризму, као што је то било и у СФРЈ. Она напријед не може а пропасти неће.

Проблем је што исти синдром држи и БиХ и Србију. Али оне немају Туризам.

Србија не може напријед али још може пропадати.

БиХ не може ни пропасти ни опстати.

И ту цијену плаћа Република Српска.

Која је у истој ситуацији као и Бирачи које Мунгос Вучић држи опкољене и обезнањене.

Ни Србијански Бирачи ни Република Српска не могу да учине ништа против Фарсе.

Док се клатно на глобалном плану мало не помјери са свог уклетог мјеста које је настало падом СССР-а. Што је пореметило статику државних архитектура.

Као што Вучић Изборима не дозвљава да се формира и израсте Опозиција, Здрава Национална Политика, тако и БиХ, Бакир Сарај Чадор и Шаптачи Унитаристима, непрестаним гомилањем неуставних и недејтонских, вјештачких, лажно државних институција, непрестано тамниче Републику Српску и не дају јој да дише.

Ну. Република Српска је ипак у предности над Бирачима Србије.

Постоји, код мене, реалан страх да би Вучић могао трајати дуље од БиХ.

ЗАШТО СРБИМА

ВЕЗАТИ

МОСТАР

ОКОВРАТА

Џонатан Мур је данас изјавио нешто о Мостару.

Има добра ствар која се римује. Али.

Ако занемарим чињеницу да Голомур нема паметнијег посла, да је он потпуно некомпетентан јер је Американац на челу Мисије ОЕБС, европске организације за безбједност и сарадњу, да користи синтагму Босанци и Херцеговци, што је неидентификовани космички шифровани језик иза којег се крије елиминација Срба и Хрвата у БиХ, као и то да је и он одговоран што у Мостару десет година нема Избора, мада не знам шта ће им, могу, једино, да скренем пажњу на његов став да Рјешење за Мостар мора укључити и Хрвате и Бошњаке и Србе.

Срби су, нажалост, ријешени у Мостару.

Нема их.

То што их има, као повратника, то је минимално. Они што су остали у Мостару, боје се и својих избора и гласања. А то што је сједиште епархије у Мостару и што се обнавља она велика и презначајна богомоља, дуг је Божијем Православљу.

Пошто је Мостар уништен као тронародни град, треба га предати Хрватима.

То неће нешто нарочито помоћи Хрватима али може помоћи опстанку БиХ, као троконгломератне конфедерације.

Ну. Питање је Питање Срба.

Српство у Мостару треба препустити Епархији.

А од Политичког Српства треба одустати.

Свако инсистирање на тобоже равноправном учешћу Срба у Мостару, њихово је свођење на Сејдић Финци, односно на бесконачно одуговлачење, завлачење и пропадање. Дефинитивно је убацивање Срба у Гето. Или је коначно приморавање Срба да се опредијеле и да неком буду слугани, измећари и додатак на кантару. У обрачуну Храта и Бошњака.

Међународна Заједница, пак, сигурно има намјеру да Србе у Мостару искористи против Хрвара а у корист Бошњака. То Србима не треба. Нити у обрнутом случају.

Православни Храм и Епархија у Мостару треба да буду језгро Српског Живота.

А ви, г. Мур, у Америку идите, мало. Па видите да Индијанце и Црнце укључите у Рјешење.

Маните нас те вјештачке Конститутивности у којој само Срби пуше.

РЕЦЕПТ ЧИСТОГ 

КОСМИЧКОГ НУКЛЕАРНОГ ЈЕЛА

ЗОБ, ЈЕЧАМ,ОВАС, ИСТУЦАНА.

БИЈЕЛИ ЛУК, СИТНО ИСЈЕЦКАН.

ЉУТА ПАПРИЧИЦА, ИСЈЕЦКАНА.

СУВА КОЊЕТИНА, СИТНО ИСЈЕЦКАНА.

СВЕ ИЗМИЈЕШАНО У МЕДУ.

МАЛО ЦРНОГ ХЉЕБА.

НЕ ПРЕТЈЕРИВАТИ, САМО НЕКОЛИКО КАШИЧИЦА ДНЕВНО.

БОСИЋ НЕ МОРА

ДА ЗНА ДА ЈЕ БУДАЛА,

АЛИ БИ ТРЕБАО ДА ЗНА

КО ЈЕ ЊЕГА БИРАО

Како пише званични орган Савеза За Промјене, који излази у Сарајеву, Ослобођење, Младен Босић, Предсједавајући Представичкг Дома ПС БиХ, рекао је Немојте мислити да ћемо заступати мишљење Народне Скупштине Републике Српске и Владе Републике Српске, јер сматрамо да они не раде у интересу грађана Републике Српске.

Босић је то изрекао у расправама о Судству и лијековима, на сједници тог Дома.

То је Босићев превод сарајског и бакирчадорског става да Републику Српску треба укинути.

Први корак је непризнавање њених институција.

А управо је то у Сарајеву, свом столном граду, изрекао Босић.

Разумијем да је Пробосић фрустриран крахом његове борбе против Криминала и Корупције, крахом његове Мисије да сруши Додика, крахом Савеза За Промјене, којег више ни Чавић не схвата постојећим, крахом Борбе Протви Вјетрењача Витеза Мектића, крахом Есдееса на Локалним Изборима у Републици Српској.

Али Пробосић мора да разумије неколико темељних чињеница.

Народна Скупштина Републике Српске и Влада Републике Српске, нису Скупштина и Влада Милорада Додика. Нити Есенесдеа.

Народну Скупштину Републике Српске бирали су исти Бирачи, на истој географији, који су бирали и Младена Босића. И Младен Босић, и када гоовори о Народнј Скупштини и Влади, има одгворност према тим Бирачима.

Оптужба да Народна Скупштина и Влада не раде у интересу Грађана Републике Српске, веома је озбиљна а не може се доказати.

Младен Пробосић се, на тај начин, упустио у опасну Игру Нихилизма.

Он је потпуно задојен сарајчадорским и амбасадним млијеком против Републике Српске.

Он је политички психички болесник који се у Сарајеву свети Републици Српској због тога што није схватила све његове мисије.

Пробосић и сви Босићи, у заједничким институцијама у Сарају, треба да схвате да је Република Српска у Републици Српској а не у Сарајеву. И да их, тамо, држе само да би помогли да се нашкоди Републици Српској.

Да нико од Срба, био у мозаику власти или не био, у Сарај није позван из поштовања и равноправности. И није добродошао. Да се од њих не очекује ништа осим да раде против себе.

А Младен Босић и та булумента, засад то обављају онако како се, из Чадора, од њих и очекује.

КАДА ЈЕ

УБИЈЕНА ВИЈЕСТ,

УБИЈЕНО ЈЕ

И НОВИНАРСТВО

А, ОНДА, И ЈАВНОСТ

Тачна Вијест увијек је била темељ Новинарства и основ Јавности.

На таквој Вијести се темеље сва сазнања, све касније анализе, сви коментари, сва предвиђања.

Данас Вијест не постоји.

А за то није криво Новинарство нити Новинари.

Изумирање и њих и њега почело је са уништавањем Вијести.

А Вијест је уништило Ново Доба.

Згушњавањем Свијета престала је важност јутарњих или вечерњх новина, телевизијског дневника и првих јутарњих вијести на радију.

Догађаји су, интернетом, почели да стижу у свако доба дана и ноћи.

Догађаји а не Вијести о њима.

Само у једној новинарској каријери догодио се телепринтер, дактилограф, директно јављање у телевизијски дневник и поплава интернетских портала.

Све прије тога је, у тој каријери изумрло.

А телевизијски Дневник је изгубио важност.

Он чак не може да игра улогу увиђајног судије.

Јер је све већ о згаришту јављено, прејављено и разнешено.

Новинари више немају шта да раде. Они не стижу да напишу Вијест. А кад им одузмеш Вијест, одузео си им и љестве по којима се пењу. Тако су многи одмах постали Колумнисти, Латинице и Водитељице.

Вијест је постала неважна јер се Догађај сам разноси. Когод стигне то чини. Било који упосленик који се тог трена дочепа тастатуре. И који је неписмен, дабоме, а за Ко Гдје Шта Кад Зашто никад није ни чуо.

Такав Догађај, препричан милион пута, надограђен, неправилно преведен, скраћен, обогаћен или обогаљен, постаје грађевински материјал за Информацију. Која, једноставно, не може да буде тачна и потпуна. Она је само истовремена. Што је много боље него да је правовремена, као некад.

Али, у томе и лежни њено зло.

Та истовремена Информција о Догађају, која је све оно што сам мало прије рекао, у суштини парцијална и нетачна, уграђује се у Јавност и Јавну Свијест.

Догађај постаје оно што није.

Понекад ће се то и сазнати. Никада се неће провјеравати. Јер за то нико нема времена.

Све се релативизује. Може да буде тачно а и не мора.

Све је коубило се за једнократну, једнодневну, употребу. Што је добро за брзину утицаја на Јавност.

Читаве политике, системи, тржишта, колективитети, капитали, моћи, дрћаве, живе од те једнократне манипулације Јавношћу.

То ће сваког појединца, неумитно, изоловати, учинити га само пријемником. Он ће постати Роба За Масовну Лаж.

Он више неће бити дио ничега. А и око њега неће бити ничега. Чак ни државних граница.

Процес је неповратан.

Али то не значи да се не треба против њега борити.

Јер се, тако, бори за смисленог, уваженог, достојног, Појединца и за цијели Колективитет.

НЕ ОКРЕЋИ СЕ,

СРБИЈО,

ОД ДРИНЕ.

НЕЋЕШ

ОПСТАТИ.

Дошло је, у Србији, коникад, Доба Оплазе, Доба Плиткопамети, немисли, неразума, неко ситнољудско, ненационално и недржавно доба, Доба без предака, предзнака и предсказања. Доба које само траје а сви виде да иде низбрдо, да иде никуда и да Срби иду којекуда.

Никад у Србији није тако било.

Прије, кад је ишла некуд, Србија је знала да иде некуд. За неким. Иако се то, послије, показало погрешно. Сад не иде никуд, низаким и низачим.

А Власт, коју је Србија изабрала, зноји се, сваког дана, да каже да је то најбољи пут, најбољи начин и и најкорисније за Србију.

Србија вене. Копни. Даје се и нестаје.

Да барем, некуд, низбрдо, иде, негдје би се зауставила.

Није, при томе, проблем што је Власт лоша, што не умије. Није то прва власт која није школована за то што ради. Која је пала с неба. Која је погрешна.

Проблем је што та Власт Србије, па, онда, и Србија, нема пута. А оним путевима, којима су се запутили, нема корака. И већ су путокази постављени о њиховом крају, о непроходности и о затрпаности.

Србија се није снашла у Распаду Југославије.

И то је требало да буде лош знак. Којег је требало одмах протумачити и разабрати.

Али тога није било, не само у Политици, па се наставило ходање у тмини.

Као што тада Србија није знала шта хоће а шта може, тако не зна ни данас.

Данас се само упиње да предочи шта други хоће и шта она мора.

Само, тмина је данас дубља, црња, тежа, непокретнија.

Разуларено Србовање, Ријалитизовано Четниковање, Неправославно Дивљаштво, које је, у томе неслажању, генерисано из Србије, а за које су Зла Распада подметнуле Српству као Нове Хоризонале и Свијетле Вертикале, које је коштало Срба зла гласа, прогона и нестанка, данас се вратило у Србију, и своју дјецу, најсипљивију, најнеумнију и најћоравију, поставило на пријестоља.

Та Гарда није дала Косово, оно је дато прије ње. Али јесте дала Србе Косова. Подабрала и оно мало што је остало након самосталности америчке базе и отимања српске земље.

Све то не мора да ме занима.

Осим утолико уколико могу из тога прочитати колико ће та Србија, и њена Гарда, начинити нешто неповољно по Републику Српску.

А видим да се та Србија, и њена Гарда Стајаће Тмине, гадљиво окреће од Републике Српске. Много више него претходне Гарде.

Милошевић је, и преко Републике Српске, покушавао, барем, да буде Фактор Мира Региона, мада је, у суштини, био Фактор Мира Марковић. Тадић је, барем, поушавао да парадира овуда.

А Вучић. Вучић је покушао да буде Живи Обелиск који посјећује Сребреницу.

Њему је Бакир, Сарајево и БиХ увијек била важнија од Републике Српске.

Он је Републику Српску покушао да искористи тако што би постао Фактор Сарајева. У чему му је, свесрбећи, добродушни и наивни Додик ишао на руку.

Вучић је, паришкособарички, као и Босић, схватио да има мисију да одговори Додика од Референдума.

Што се мене тиче, Вучић може сутра да погине на Косову Пољу, против свих противсрпских кордона, да лично убије и Мусу и Мурата, завршио је.

Вучића ми је убио Референдум.

Република Српска даље мора сама.

Док се у Србији не начини колијевка за Националног Државног Вођу.

Који неће бјежати од Дрине ко Ђаво Од Крста. Који неће Дрину премјештати на неку другу нестрану. Који неће Дрину исправљати за некога другога. Који неће да на Дрини да гради Брисел и Вашингтон.

И који ће прихватити Републику Српску као Другу Српску Државу.

ПРВЕ

ЈАСНОЋЕ

О ПРЕДСЈЕДНИЧКИМ

ИЗБОРИМА

У СРБИЈИ

Особина Вучићеве Србије јесте Општа Медијска Нејасноћа.

У свим сферама и областима.

Од имена наркодилера које нико не смије да помене до убиства пјевачице. Па до Зоље у шуми.

Вучић је једини лидер који влада с помоћу Медијског Хаоса.

Тако је и са Предсједничким Изборима.

У земљи која је барем упола онаква каквом је Вучић представља, већ би све било јасно и трасирано.

Ну, јок. У Србији само још Путар Ђура и Шумар Пера нису истакли кандидатуре.

Прва јасноћа која се догодила у процесу Предсједничких Избора јесте Додикова подршка Николићу. Који је заслужио још један мандат.

Знајући Додика, та формулација Залужио још један мандат, импровизована је и несмишљена. Али може да значи много.

Углавном. Да је Јасноћа у питању видљиво је и по данашњем скрајнутку те вијести, у Политици.

Иако текст креће на насловнци, вијест о Додику и Николићу затрпана је негдје на шестој стрни.

Да је Дачић хтио, била би на првој.

А о Вучићу да и не говорим.

Шта, је засад јасно.

● Додик је за србијанске лидере Национални Адитив. Њима је свима потребно овдашње Српство, Српство Српске. Јер Српства у Србији, које може користити Српској, нема. Оно је исто као и код овдашње Опозиције.

● Тома Николић није постао Том Ник, али није ни Николај Томченко. И по томе има највише права на Србијанско Српство. И на помоћ од Српства Српске.

Он није начинио никакве резултате за Србију, као Предсједник. Није ни могао. Његов највећи учинак је што је ту, у таквој Вучићевој Србији.

● Отвара се могућност да Дачић подржи Николића.

● Ово је највећи притисак на Вучића. Или да крене у борбу против Николића, па тако и Српске Напредне Странке, односно њеног великог дијела, у борбу против Меке Русије у Србији, и кандидује се, или да подржи Николића.

У оба случаја то је почетак Вучићевог краја.

● Пашће апетити разних покрајних играча. Јер се око Предсједничке Кандидатуре почела ројити свака мрака што је, мнијем, била веома добра припрема за Вучића. Да се појави На Белом Коњу.

● За Србију, пак, ништа се не мијења. Нарочито њена латентна неспособност да створи Национално Вођство. Или, барем, Националног Вођу. И њена перманентна потреба да има циркусанта на челу Државе. Само у различитима одорама, сценама и скечевима.

Стога је Николић само продужетак такве латентне и перманентне Србије.

Вучић на мјесту Предсједника, био би њен акцелратор.

Вучић није Предсједник Србије који одговара Српској.

Његова посљедња шанса био је Референдум. Којег он није схватио. Као ни Опозиција у Српској.

Не постоји начин да се Вучић врати у Српску.

Његова Сребреница, његов Бакир у Кнез Михајловој и његов Референдум, затворили су сва врата.

За Српску, мањевише, јер њу чекају Сциле и Харибде и без Вучића. Али, тако се не води Србија као Прва Српска Држава.

● Подршка Николићу из Српске учиниће потезе Запада, а то су Београдске Амбасаде, бржим и видљивијим.

Биће занимљиво.

УПИТНИК ЕУ -

ЈОШ ЈЕДАН ПУТОКАЗ

НА СВИМ ИЗЛАЗИМА

ИЗ НАШЕ

РАСКРСНИЦЕ

Није највеће достигнуће покоравања Јавности, Држава и Нација у технологији Завади па владај нити у Стопут поновљеној лажи.

Најуспјешнија и најсавршенија технологија је Владавина Синтагмама.

Као што је и одбрана најуспјешнија кад је Синтагмама. Ако рата нема.

Кад им испалиш праву синтагму, као што је Референдум, упишају се и на пупак.

Има један стари виц о Глупом Босанцу и Богатом Нијемцу.

Вози се Швабо на море, на Јадран. Кроз Босну. У Југославији је још постојала Босна. Мечка и камп приколица. Ноћ је. Фрау пита Гдје смо. У Босни. По чему је позната. Ни по чему, овдје нема ништа, овдје постоје само изузетно глупи људи.

У том ноћном часу, под фаровима, стопира изворни Босанац. Показујући у руци цигарету а другм имитирајући Фајерцак.

Ево, сад ћеш да видиш.

Стане Швабо и покаже Босанцу на фарове. Припали на фар, немам фајерцак. Данке, каже Босанац и клекне, као да ће да попуши а не само а припали. Ухвати се за облине Мечкиног блатобрана и вуче, вуче, жиле му поскакале по врату.

Јесам ти реко, нема глупљих људи од Босанаца.

Фрау не може да вјерује. Није поријеклом из класичне фашистичке породице.

Чекај да угасим, да поново упалим, можда ће моћи.

Данке, каже Босанац.

Јесил, рођо, откопчо приколицу, мајку ти јебем, докле ћу глумити будалу. Јесам. Босанац кришом припали цигарету, усправи се, повуче дим, Данке млого. Швабо, ни сам не схватајући, убаци у брзину и крену. Данке фајн фајн, схватићеш кад дођеш на море, пичка ти матерна глупа.

Е, сад се ствар промијенила.

Глуп је Нијемац а Босанац је сиромашан.

Сад Нијемац, Еуропљанин шаље овдје Упитник да бивши Глупи Босанци попуне. Прави се Швабо, ЕУ, будала, ко ономад Босанац на фару. Као да не знају, и Швабо, и Брисел, и ЕУ, шта је и како је овдје. Као да нису у свему учествовали, све рушили, а што нису срушили, издиктирали су.

Као да сваки усрани фићфирић, Странац Усранац, који ни боју чарапа не може да погоди, овдје не зна до у најмањи детаљ шта је погрешно у БиХ и шта није добро за европске стандарде.

Та Синтагма Упитник ЕУ, само је још један једносеместарски испит вјечног студента, коме ће, кад буде на заврпној години, увести неку Болоњу.

Као сада Турској. Обустављамо преговоре.

Али та снтагма обавља своју функцију. Као и Структурални Дијалог. Реформска Агенда. Механизам Координације.

Јер читава Армија Босанаца и Босанаца, Херцеговци, на срећу, нису тако блупи,  врти се ућаврндију и егленишу, метанишу и будибогснамишу о Упитнику.

То је шанса.ба за Један Глас БиХ. То је први прави скрининг.ба. То ће ЕУ показати колико смо спремни.ба.

Видимо се у Сљедећој Синтагми.