САМО

ДА ПОЈАСНИМ

Вучићу нема ко да дође.

Био је Хојт Ји. Било Трочлано Предсједништво БиХ. Био турски министар иностраних послова. Недостаје само, да у званичну и пријатељску посјету, дође Рамуш Харадинај.

А ни то није далек дан.

У Београду се, сокачким испадом Бакира Изетбеговића, није открила суштина БиХ. Она је позната.

Сви знају да овдје нико ни са ким. Да је БиХ присилни мултиетнички логор. Чекаоница коначног Распада СФРЈ. Полигон Потурица Аматера. Упитник без одговора. Међународно признат простор између Србије и Хрватске.

У Београду се открила суштина Неподношљивог Балкана.

При чему улазак у ЕУ, било кога, ништа неће промијенити.

Јер, гранични спорови су исти између Словеније и Хрватске као и између Србије и БиХ.

Границе се не добијају АВНОЈ-ем већ Ратом.

А сви би хтјели да буду Пичке а да имају Границе.

Стога је бесмислено разговарати На Државном Нивоу.

То више није ни фарса и фасада пред ЕУ и оним мишевима из Брисела.

То је чешање по гузици, у недостатку памети.

У Београд нема ко да дође.

Вучић скупља пиљке. У шта спада и Трочлано П.

У Сарајево долази онај Хан.

У Загреб нико.

СРБИН

НЕ ТРЕБА ДА

ИДЕ У САРАЈЕВО,

НИ ПРЕКО УГРА,

НИ ПРЕКО ДРИНЕ

Пошто нема Фердинанда, а ни Принципа, а она Инцка је тек Пинцка.

Већ сада су видљиви и познати резултати Вучићеве посјете Сарајеву.

Не мислим на оне протоколарне бирократске реченичке пешкире о отварању нове епохе и то.

Испод те таболоидне политичке површине, остаће штета по Србе.

У којој је, Српској, корист само то што је то корак у подјелама и каменчић у Мозаику Самосталности Српске.

Огроман је сарајски лепезаријум који је дочекао Вучића. Од захтјева да се поклони убијеној Дјеци Сарајева, да плете приглавке са Мајкама Сребренице нису тражили, преко сугерисања да Републику Српску натјера да равноправно уведе Босански Језик, до десет Церићевих Мустафијести, у којима је и обавезивање да се Србија неће мијешати у босанска војна савезништва.

То је, дакле, оно што је испод протоколарне бирократоидне смијуљице.

Све то, као и оно што испољава соционетна јавност дивљака, част интелигентним подјебантима, уперено је ка истом циљу. Понижењу Срба и Србије. Окриваљавању. Одвајању Српске од Србије. Колијенчењу Српске. Припињању Српске на Сарајевским Пашњацима. Већ одавно убалеганим.

Церић захтијева да Србија призна Геноцид у Сребреници и да од Бошњака тражи опроштај.

То ће бити константа сарајевске политике према Србима. У свим наредним деценијема.

Стога Србин не треба ни радо ни нерадо да иде у Сарајево.

Довољно је да се виђамо На Маргинама.

Политика Хладне Коегзистенције.

Јер том Политичком Свијетлуку Срби, и Србија, ће бити криви и када би их свели на Хрватски Постотак. Као што је Србија, и Срби, крива Хрватској.

У Сарају пролази само једна врста Срба.

Подбосанци Шаровићанци.

НЕ ОКРЕЋИ СЕ,

СРБИЈО,

ОД ДРИНЕ.

НЕЋЕШ

ОПСТАТИ.

Дошло је, у Србији, коникад, Доба Оплазе, Доба Плиткопамети, немисли, неразума, неко ситнољудско, ненационално и недржавно доба, Доба без предака, предзнака и предсказања. Доба које само траје а сви виде да иде низбрдо, да иде никуда и да Срби иду којекуда.

Никад у Србији није тако било.

Прије, кад је ишла некуд, Србија је знала да иде некуд. За неким. Иако се то, послије, показало погрешно. Сад не иде никуд, низаким и низачим.

А Власт, коју је Србија изабрала, зноји се, сваког дана, да каже да је то најбољи пут, најбољи начин и и најкорисније за Србију.

Србија вене. Копни. Даје се и нестаје.

Да барем, некуд, низбрдо, иде, негдје би се зауставила.

Није, при томе, проблем што је Власт лоша, што не умије. Није то прва власт која није школована за то што ради. Која је пала с неба. Која је погрешна.

Проблем је што та Власт Србије, па, онда, и Србија, нема пута. А оним путевима, којима су се запутили, нема корака. И већ су путокази постављени о њиховом крају, о непроходности и о затрпаности.

Србија се није снашла у Распаду Југославије.

И то је требало да буде лош знак. Којег је требало одмах протумачити и разабрати.

Али тога није било, не само у Политици, па се наставило ходање у тмини.

Као што тада Србија није знала шта хоће а шта може, тако не зна ни данас.

Данас се само упиње да предочи шта други хоће и шта она мора.

Само, тмина је данас дубља, црња, тежа, непокретнија.

Разуларено Србовање, Ријалитизовано Четниковање, Неправославно Дивљаштво, које је, у томе неслажању, генерисано из Србије, а за које су Зла Распада подметнуле Српству као Нове Хоризонале и Свијетле Вертикале, које је коштало Срба зла гласа, прогона и нестанка, данас се вратило у Србију, и своју дјецу, најсипљивију, најнеумнију и најћоравију, поставило на пријестоља.

Та Гарда није дала Косово, оно је дато прије ње. Али јесте дала Србе Косова. Подабрала и оно мало што је остало након самосталности америчке базе и отимања српске земље.

Све то не мора да ме занима.

Осим утолико уколико могу из тога прочитати колико ће та Србија, и њена Гарда, начинити нешто неповољно по Републику Српску.

А видим да се та Србија, и њена Гарда Стајаће Тмине, гадљиво окреће од Републике Српске. Много више него претходне Гарде.

Милошевић је, и преко Републике Српске, покушавао, барем, да буде Фактор Мира Региона, мада је, у суштини, био Фактор Мира Марковић. Тадић је, барем, поушавао да парадира овуда.

А Вучић. Вучић је покушао да буде Живи Обелиск који посјећује Сребреницу.

Њему је Бакир, Сарајево и БиХ увијек била важнија од Републике Српске.

Он је Републику Српску покушао да искористи тако што би постао Фактор Сарајева. У чему му је, свесрбећи, добродушни и наивни Додик ишао на руку.

Вучић је, паришкособарички, као и Босић, схватио да има мисију да одговори Додика од Референдума.

Што се мене тиче, Вучић може сутра да погине на Косову Пољу, против свих противсрпских кордона, да лично убије и Мусу и Мурата, завршио је.

Вучића ми је убио Референдум.

Република Српска даље мора сама.

Док се у Србији не начини колијевка за Националног Државног Вођу.

Који неће бјежати од Дрине ко Ђаво Од Крста. Који неће Дрину премјештати на неку другу нестрану. Који неће Дрину исправљати за некога другога. Који неће да на Дрини да гради Брисел и Вашингтон.

И који ће прихватити Републику Српску као Другу Српску Државу.

КАТАСТРОФАЛНА

ПОЛИТИКА

СРБИЈЕ ПРЕМА БиХ

У којој рачуне плаћа Република Српска.

Заједничка сједница Владе Србије и Савјета министара у Сарајеву, само је најновији аргумент у низу.

Вучић је, опет, дошао у Сребреницу.

Јер. У Сарају га једнако воле као и тамо, под каменицама. Само је овдје обезбјеђење примјерено Главном Граду Државе, СТЈ, а и неће бити на отвореном, па су могућности исказивања љубави и добродошлице никакве.

Тако је и Сарајево увучено у Вучићеву позоришну турнеју Малих и експерименталних сцена.

Прву представу је одиграло Предсједништво БиХ, у Београду, у узврату након камените посјете Вучића Сребреници.

Вучић се, пак извјештио у том позориштарењу по Региону. Како је тај занат усавршио у Србији, почео је и да га извози. Унутрашње тржиште му постало мало.

Каква је практична вриједност састанка двију влада, обију под наводницима. Јер ни Савјет министара у БиХ, не само да у политичком систему није Влада већ и не значи ништа, као што и Влада Србије јесте влада али, такође, не значи ништа пошто има Предсједника.

Србијанска привреда и простор БиХ неће имати никакву корист од тога јер се, једноставно, нема шта учинити као напредак. Оно што може, кориштење овдашњег тржишта, углавном за фирме Србије, већ је учињено. Трговина буши тамо гдје ни лова не може.

Једина мала, више фиктивна него практична, корист јесте порука, и Вучићева и сарајска, страном фактору, на тему Регионалне Сарадње. Та Регионална Сарадња је смишљена само као механизам за Србију. Под технолошким именом Мудостег.

Ниодког другог се не тражи Регионална Сарадња.

Србија да умије, максимално би користила дејтонске категорије у сарадњи Србије и Републике Српске. Ту би суштину добило и Вучићево Позориште.

Сарајеву не треба придавати важност изнад оне коју има. Као географска тачка у којој се сусрећу представници два ентитета и три народа и одлучују по оних десет дејтонских надлежности Заједничких Органа.

Овако, Србија даје важност Босанском Сарајеву. Бошњачком Политичком Вођству. Бакиру и Бошњацима.

А Република Српска остаје по страни, као сиромашни рођак са села.

Умјесто да, Србија, сарадњу са Српском држи као регионални аргумент. Ако не уважите Србију, ми ћемо је подићи и изнад Дејтонског Нивоа.

Тако тактизирају све озбиљне земље.

Ну. Србија је тако неталентована за вођење спољне политике.

А поред талента, потребна је и државничка храброст.

Да не помињем визију, национални интерес и политичку филозофију.