ЈЕЗИЧКО

И НАЦИОНАЛНО

ПИТАЊЕ:

ТУРЦИЗМИ

ИЛИ ПОТУРИЦЕРИЈЕ

Не будим се рано. Што није само знак мојих проблема са савјешћу, низаштонејебавајућег односа према животу, ниског притиска и малог броја откуцаја срца, већ је и велика штета.

Али, јебеми се, не штетујем ја, штетује Свијет.

Да се будим, можда бих гледао и нешто од Јутарњих Програма. На тим телевизијама. Јер. Из њих се може много сазнати о Друштву, Држави, Нацији. Култури, Свијести, Стању.

Јутрос непланирано пробудим око и видим неку црвену табелу. Наслов Дневна Вактија. Ћирилица. У позадини Полумјесец са звијездом. Неко неког зајебава, помислим. Онда, видим РТРС у углу екрана. Неке дневице, сатнице, религије и то. Неко то производи под неком фолушком Купујмо Братство и Јединство.

Добро све. Али што Вактија, матер јој јебем.

И матер и нану. Јер је то Тешки Турцизам.

Разумијем да су у заједничко доба Турцизми, ријечи које су Потуричени Срби, Муслиманисани Срби, приграбили у њедра ко најрођеније, кад су имале улогу пропуснице за главушу, у доба Братства и Јединства, имале прођу и прихватане као знак старе добре глупе српске толеранције и излива Шљииве из стомака у мозак. Па разбијање срче уз севдалинке.

Чим су, међутоа, наступили Ратови Браства и Јединства, муслмани су се одрекли и оно мало српских ријечи, измислили Босански Језик и почели Комуницирати Опћенито.

Срби су наставили са заборавом Ћирилице а Турцизме с једнаком љубави држали у њедрима.

Пишући своја три романа, нисам пазио на Правопис Српског Језика, јер мислим да такво нешто не постоји, због опште небриге, јер мислим да, и ако постоји, вјештачки је, и јер се држим Народног Језика, Говорног Језика, и желим да пишем као што говорим.

Али сам пазио да не употребљавам Турцизме. Што не значи да их се није поткрало у том броју од двјеста педесет хиљада ријечи.

Данас је, за Србе, а и за остале, Вријеме Опстанка. Јер је прошло Вријеме Опанка. Нема се више куда, опстати се мора.

А не опстаје се ако узмеш све туђе. Па и да ти поклони.

Растеш на свом коријену. Можда ће неко да, касније, накалеми, нешто још љепше од твоје гране. Али на твом коријену и на твом стаблу.

Стога Турцизме, који су данас Потурицерије, Ријечи Потурица, треба избацивати из јавне употребе.

Ако се не можемо потпуно вратити Ћирилици, Свијет је такав, можемо се вратити својим ријечима. Заобићи Турцизме. Као и празне Инглезије.

То, дабоме, не може да буде законска и наредбодавна акција.

Али свако то може сваког дана да чини. Од родитеља у кући, тета у вртићима, учитељица у школи, професора са некупљеним докторатима, новинара. Чак и оних који су то постали по теткиној линији или за столовима биједних страних радионица и курсева.

Свако од тих, и непоменутих, треба да разумије Вријеме Рата.

Нисмо ми ратовали само једни против других. Већ и за себе. Нисмо само ратовали против њих, већ и против њиховог начина живота и ријечи. А за своје животе и ријечи.

Рат је егзистенцијална Филозофска Борба Мишљења. Уз мало метака, крви и глава.

Чувајући своје Ријечи, може и Рат да се спријечи.

ПОЛИТИКА

СРБИЈЕ И ХРВАТСКЕ,

ЊИХОВИХ НАИВАЦА,

ИДЕ НА РУКУ

САРАЈЕВУ

Имају неке наслијеђене законитости које се тешко дегенеришу.

Скоро сватко тко из Хрватске оде у те еунијске институције, стразбуре, бриселе и циркусе, има потребу да глуми Дорис Пак. Цркотину.

Закачи се и понеки Словенац.

А они у Србији, којима је Брисел одшкринуо нека поглавља, посебна су прича. Они сматрају да је Централни Комитет Савеза Комуниста БиХ још увијек смјештен у Сарајеву. И да БиХ није ни српска, ни хрватска, ни муслиманска.

А када се све просије, заједничко и хрваћанским и србијанским политичарима и политичарчићима, јесте да ће уважити све што се три народа договоре.

Гарнирунг типа Ми подржавамо цјеловиту БиХ, иако их нико ништа не пита нити шта могу да ураде по том питању, из Србије, или Након двије деценије од Дејтона, вријеме је за Уставне Промјене, али о томе ће одлучити народи у БиХ, из Хрватске, камелеонски је застор иза којег корист извлачи Сарајево. Бакир Чадор и Унитарна БиХ.

То је одуство храбрости, и на страни Хратске и на страни Србије, да се стане на националну страну.

А тај чврст став неопходан је. Без обзира колико би то негативно било схваћено у Бриселу.

Јер. Судбина, Опстанак, Срба и Хрвата у БиХ, без обзира што су њихове садашње позиције тотално различите и несразмјерне, виси о танкој нити.

Хрватска би требала да јасно каже да је за Трећи Ентитет у оквиру Федерације БиХ, што не ремети дејтнске границе ентитета нити жупанија и кантона, дакле Дејтон.

Србија би требала да каже да подржава дејтонску позицију Републике Српске. И да не помиње БиХ.

Јавно и нејавно подржавање Херцег Босне и Републике Српске, једне из Загреба, друге из Београда, може само да доведе до реалитета Сарајеа и Бакир Чадора. Подржавање цјеловите БиХ, даје вријеме Бошњачком Политичком Кругу, на шта он и игра.

А подржавање Договора Три Народа, јесте подржавање бриселске и вашингтонске силе у наметању договора.

Да ли је Дејтон био Договор Три Народа.

Дабоме да није.

Али рецимо да јест.

Онда је један Договор Три Народа довољан за ово мало историје.

А ону Маријану Петир Пак ћу неком другом приликом  да шутнем ногом у дупе.

ШАНСУ НАМ

ИМА ВУКОТА

Ако сам рекао, написао, да је СНСД, организација, као Велика Политичка Странка, надрасла и надишла Додика, његово располагање временом, његову технологију и његову способност управљања тим разуђеним и сложеним софистицираним механизмом, то не може да се каже за његово располагање Лидерима Политичких Странака у Републици Српској. Аишире.

Судећи по свему, никад га неће надрасти.

Додик је маниром Великог Лијевчанског Мудрова, мирно сачекао да Вукота Говедарица извали Класичну Гатачку Глупост, у стилу И мој задатак је рушење Ненародног Режима у Републици Српској, Филозоф Вебер је више за Ријалити, и упутио му озбиљан јавни позив, транспарентно, у складу са најбољом европском праксом, на разговор. Разговор Предсједника Државе и Предсједника Српске Демократске Странке.

Додик је, дабоме, требао да сачека неку политичку глупост Вукоте Говедарице. Али није требао да му каже Вукота је наш. То је требао да учини неко други из Есенесдеа.

Ну.

Позив је веома добра одлука.

То се види по вискозности лите која истиче из Једне Амбасаде.

Они који не желе добро Есдеесу, желе да га виде као Политички Накурњак, они који мисле да је Вукота лажни гатачки давитељ међеда, а представљају се као пријатељи, филозофи и доборнамајерници Есдееса, упињу се из петних жила да одговоре Говедарицу.

Јер рачунају да ће тако имати и даље Есдеес за свој напрстак.

Пошто ни једна комбинација за рушење Ненародног Режима не може без Есдееса.

Вукота Говедарица, међутоа, Има Велику Шансу.

Добро, нема он тај капацитет али ме не кошта да се мало зајебавам.

Има шансу да покаже да су политичке изјаве, и његове и туђе, увијек за једнократну употребу. Да су изречене у полиитчкој шуми тога дана а да сљедећег, већ, може да наступи гола сјеча и да шуме и дрвећа, којима стоји таква изјава, нема ни као шикаре.

Има шансу за безболан заокрет, не свој, већ Есдеесов. Закрет од Пробосанске Политике. У мом фишеку политичких изјава не постоји нешто драстично што је Говедарица извикивао у корист Сараја, Бакира и Чадора. Као што су то чинили Иванић, Босић, Чавић.

Има шансу да се учврсти као Лидер, Вођа, Есдееса. Већ на првој тешкој одлуци. Јер, Предсједник Есдееса не можеш да будеш на лаким одлукама и многим неодлукама.

Има шансу да током и послије тог сусрета са Предсједником Републике, промовише окосницу своје, Есдеесове, политике за наредну деценију. Па макар, он, Говедарица, упо у кречану већ за годину дана. Јер је и изабран као прелазно рјешење и сигнална заставица још неутрнутог Босића.

Има шансу да Есдеес врати у оквире Републике Српске. Да се мало поправи. Да не каже да ће Есдеес рушити Ненародни Режим већ да ће се на изборима борити за још јачу Српску Власт. Као грудобран најездама кордона Сарајага.

И да на тој основи отвори реорганизацију, обнову и ширење Есдееса. Како би на изборима 2022. играо велико политичко коло без малих брабоњака и тута.

СА КОЛЕКТИВНОМ

НАЦИОНАЛНОМ

СВИЈЕШЋУ, У БиХ,

ДАНАС, НАЈБОЉЕ

СТОЈЕ СРБИ

Будућност Насеобине БиХ, међународно признатог географског простора између Србије и Хрватске, одредиће сплет екстерних услова. Сирова Сила, однос Великих Сила, евентуални Свјетски Рат.

Али значајно може утицати и њен унутрашњи антиегзистенцијални мрзитељски набој, формирање и одржавање националног колективитета, сваког понаособ, стање колективне националне свијести и здрав, реалан, Национални Програм, сваке нације, прилагођен Двадесетпрвом Вијеку.

У стању Колективне Свијести, Срби у Републици Српској стоје далеко најбоље. У односу на Хрвате и Бошњаке. За овај текст погодније је рећи: муслимане.

Још да, Срби и Српска, имају Национални Програм, били би на историјском коњу.

То је зато што су Срби, на овдашњим просторима, стара, велика и витална Нација.

Зато су, у реалативно кратком временском раздобљу, успјели да се окупе око идеје Републике Српске. Иако су кренули од општег минијатурног геополитичког хаоса којег су стварали београдски миошевићевски Срби, стране агентуре, Кнински Срби, Паљански Срби и Божепомозисрби Вука, Шешеља и Аркана.

За колективизацију Срба око Републике Српске много су учинили и Сарај Странци Усранци као и сам СПК И СБК. Сарајевски Политички Круг а касније Сарајевски Бошњачки Круг.

Они су тај процес потпомогали упоредо са растројством муслимана као колективитета који тежи Националном Колективитету.

Данас су муслимани у најтежем стању Националног Колективитета у БиХ.

● Истамбулизовани су. Њихов центар је формиран, и зазидан, у зидине и тврђаве у Сарајеву. Бихаћ, Зеница и Тузла као да су на неком другом континенту. Мостар је предан Хрватима само то још није саопштено. Муслимани у Републици Српској су форсирани да се враћају а да би служили само као алатка у уништавању и поништавању Републике Српске. Они нису били у могућности да виде да Срба у муслиманском дијелу Федерације нема и није им то било сумњиво.

● Дебоснизовани су. Санџаклиџук, арабизација, вјерска ортодоксарија, и сарајевске муслимане затвара у гето или их аутизује. Са далеким муслиманима у друга три центра та дебоснизација је већ изведена. Муслиманма у Срској бачена је само кост конститутивности. И ништа више.

● Денационализовани су. Умјесто да се гради Нација, јер муслимани су претежно Вјерски Колективитет, због природе саме вјере Ислама, Сарај Чадор, СПК и СБК, кренули су у дугорочну вјерску реформу муслимана. То ће, а већ и ствара, од компактиних, европских босанскохецеговачких муслимана, створити цијелу лепезу, скоро блискоисточну, конгломератизованих вјерских колона.

● Деполитизовани су. Муслимани у БиХ немају Политички Програм. Немају Политичку Артикулацију. Имају једно непотизовано политичко вођство, гарнирано вјерским фундаментализмом и никаквом босанскохерцеговачком визијом, темељеном на неком шехидском, небеском, жртвеном праву на Државу.

Српски, пак, Национални Колективитет, знатно је компактнији. Опредијељен је за Републику Српску што се показује на Изборима, у протеклих десет година, гласањем за СНСД и његову Политику Републике Српске. Напријед Српска, Само Република Српска, Моја Кућа, Српска, Снага Српске.

Ну. Још има окрајака које треба опредијелити ка заједничком оријентиру и свјетионику. Ка Републици Српској као Самосталној Другој Српској Држави.

То су.

● Избјегличке компонентне становништва. Тај несретни слој Срба састављен је од избјеглица из Хрватске и из Федерације БиХ. Они су незадовољни свим и свачим па и Властима Републике Српске. Људски је то разумљиво. Одлазак из породичног гнијезда оставља трајне посљедице. То, дугорочно доводи до нестанка људи и Нације.

Политички, то доноси подсвјесну подршку деструкцији, гласању против, анархичности политичких идеја.

● Присарајски Српски Сегмент. Који укључује и послије Дејтона напуштена сарајевска градска подручја. Тај сегмент носи комплекс Сарајева. Комплекс неоставрених сарајевских путева који су стајали пред њима. Они су расути и по уздринској вертикали Републике Српске али и у Бањалуци. Њихови јавни представници дјелују изразито против Бањалуке. У сваком смислу.

Они су, ти јавносници, најопаснији притајени сарајевски муслимански унитаристички и поданички алат у Српском Колективитету.

● Површински, издајнички, колаборациони, лажно уевропљен политички и политикоидни слој СДС-а, ПДП-а и НДП-а, који обманом бирача и Срба, привлачи један дио гласача Есдееса, на овим Локалним Изборима се видјело да класични Есдеесови гласачи одбијају да гласају за такву политику па или не излазе или гласају за СНСД, један дио противника Власти и један дио незадовољних укупним стањем у Републици Српској. Сви ти бирачи нису Издајници али овај страначки Кајмакслој јесте. И он их користи за своје деструктивне послове и намјере према Српском Насионалном Колективитету а представља, и сакрива то, као борну против Криминалаца На Васти и Ненародног Режима.

● И на крају. Саовучуревци. Нека подручја Херцеговине, српске, старе, још у политичкој оријентацији, па и националној, лутају од црногорских до београдских видика. То је исказивао, у својим данима мандатних лудости, бивши градоначелник Требиња, говорећи о отцјељењу и другим будибогснамицама.

Срећом, то је миноран круг Политичког Кајмаклука, који, побједом у другим општинама, осим Билеће, и одласком тог профињеног Педепеовца, Вучуревића, потпуно губи утицај и значај.

Сада се у Републици Српској, након краха америчкоамбасаднесарајске политике Савеза За Промјене, овара могућност изградње још једне Велике Политичке Странке. Само могућност.

Есдеес, ако буде имао имало снаге и стрпљења, може у наредних шест година да изгради свој Политички Програм и Странку у правом смислу српских, српскијанских, потреба Двадесетпрвог Вијека.

Таква странка је неопходна за праву снагу Републике Српске, за њену Самосталност. И за изградњу Националног Програма Републике Српске.

Био би то нови квалитетан искорак Српског Националног Колективитета и изградњи Друге Српске Државе.

ХТЈЕЛИ БИ

ТУЂИМ ЗЛОЧИНИМА

ДА ГРАДЕ БиХ

Бошњачко ПВВ Руководство, Политичко Вјерско Војно, хтјело би ба је Босна и Херцеговина наша а да је Република Српска њихова.

Да БиХ сматрамо Нашом Државом а да им предамо Републику Српску, на синији.

Без обзира што је Босна и Херцеговина покушај да се Вода направи на некој другој формули, а не на Х2О, та експерименталија траје од самог почетка Распада СФРЈ.

Српски Злочини су један од начина те немогуће алхемије.

О томе се рекло више него што је крви проливено. За овај злочин још нико није одговарао. А док се понаваљала та реченица, Срби су у Хагу и у Сарајеву, постајали агресори, злочинци, геноцидаши, фашисти.

Садам Хусеин је био Србин. Даса Асад такође је Србин. Гадафи. То је барем јасно ко дан. Путин је исто Србин из Алепа.

Пошло се, дакле, од недодирљиве парадигме.

Ако је Држава наша, Злочини су ваши.

Стога је сва та двоиподеценијска хајка на Србе и Српску, срачуната као пројект након кога би Срби остали без ичега, осим са својим злочинима.

А, по могућству, да и не остану овдје. Нека само остану трагови њихових злочина. И пресуде над њима.

Након цијеле деценије борбе Републике Српске, уз Власт Есенесдеа, за мало дејтонског ваздуха, за мало права на опстанак, за Дејтонску Уставну Самосталност, та политика почиње да доноси плодове.

Које Сарај Чадор Чаршија не може да гледа очима. А овдашњи противници Ненародног Режима, не желе да виде.

Стога је Бакиров Дан Републике Српске, дан када је прилуди Бакир однио писмено у Уставни Суд, Референдум у Републици Српској, и сједница Народне Скупштине Републике Српске, јединствено клупко посљедица политике СЧЧ, Сарај Чадор Чаршије. Концентрисане Црне Рупе Унитаристичке БиХ.

Та посљедица се у Сарају манифестује као Крах. А у Републици Српској као Искорак.

Република Српска је начинила важан Искорак ка Самосталности. Дигла политичку љествицу, за унутрашњи политички мозаик, на ниво свјетског рекорда.

То што признања, и позивања их, Народне Скупштине, поводом четврт вијека дјеловања, иду онима који су осуђени у Хагу, не значи да иду Ратним Злочинцима.

Сви ти људи нису криви Хагу, Бошњацима и Сарају.

Ако су криви, криви су Србима и Српској.

Не можете све српско затирати а само њихове злочине поштовати и његовати.

Пошто БиХ не постоји, није заједничка, није екстракт заједничке воље Три Нације, не постоји никакав заједнички педаљ за злочине. Вама ваши, нама наши. Кад је ријеч о вашима, ви се тако и понашате. Укивате их по мјесецу. Али је проблем што желите и нама да одређујете ко је злочинац. И колико. Небили то, временом, прешло на све Срба и на цијелу Републику Српску.

Хтјели би, ви из Бошњачког ПВВВ, да неко други ратује за вас, да неко други покори Србе и Хрвате, да неко други унитаризује БиХ, а ви да, послије Дејтона, сједите у Сарају и јашете на Белом Коњу.

За Државу би и ви морали неки злочин да учините.

ЗАПАДНИ ТРЕНД

ДВАДЕСЕТПРВОГ ВИЈЕКА:

УНИШТИТИ НАЦИЈУ

Једини одговор том тренду јесте Национална Држава.

Не скидајте врата у кући.

Тај процес којег генерише Запад није почео јуче.

Морганизам, који је створен, уздигао се, у Америци, никада се не може одвојити од те спознаје да денационализована руља доноси највећи профит а да свака граница умањује његову висину. Стога је за цијели свијет лансиран Амерички Начин Живота и политика коју означавам као З&ФТ. Збигњев и Финансијерски Територијализам.

Нато Пакт је у тој политици најмањи проблем.

Као што је и Варшавски Пакт био невјешта денационализација кроз практичну Теорију Ограниченог Суверенитета.

Запад је тај совјетски умилни рецепт претворио у планетарни чин. Који се проводи свим средствима, од Интеграција до Ваздушне Демократије.

Ако изузмемо јасне и константне циљеве, да се сруши Русија и Кина, онда је Денационализација први, основни, примарни циљ Запада.

Денационализација подразумијева уништење и разарање Нације.

Од многих технологија којима се то постиже, данас није лако препознати тај циљ.

Уништавање двије валидене и верификоване нације у БиХ, Срба и Хрвата, проводи се подвођењем земље Бриселу и Нато Пакту, уз прећутно одобравање најцрње Отоманске Унитаризације.

У Србији се Нација уништава најокрутнијом детериторијализацијом и лажним тражењем да се Свемоћном Богу Бриселу стално приносе жртве.

И у Хрватској је на сцени уништавање Нације.

Само то Хервати тешко признају и теже се уочава. Пошто је нацонална чистота свеопшта.

У цијелој Европи је тај процес на сцени. Само степен економског развоја и висина стандарда, сразмјерно, замагљују тај процес.

Ну. Једнако су у опасности и француска и германска Нација, као и мала српска балканска.

Не би, иначе, Хуни, који су одувијек имали национални талент за окупљање и опстанак, изњедрили свог садашњег ввођу, Орбана. Непревазиђена је дијагностика да Услови стварају актере.

Убризгавање великог броја Миграната у Европу, у кратком року, управо има за циљ разарање Старих Европских Нација. А након тог вала, нико више не може затворити врата.

Јасно је да о интеграцији у њемачко, француско или неко друго друштво, не може бити говора. Највећи степен интеграције био је достигнут када су тамошњим живљем и просторима, владали колонизатори.

Ништа се постићи не може ни дисперзивним расељавањем какво предузима Француска или распоредом квота по земљама, на чему инсистира дојче прецизирен.

Нус продукт свега тога су испражњени простори Блистока, Сјевера Африке... што Западу оставља одријешене руке. Јер тамо више није могуће начинити Државу ни у њеном најанархичнијем облику.

Нема државе без становништва, поданика.

Нема је без Нације којој је Држава потребна ради окупљања и опстанка.

И ту долазим до кључне тезе.

Државе су циљ, уништење Држава, а помор Нација је средство.

Нато или бриселске интеграције нису довољан залогај Морганизму. Европа се одупире ТТИП-у, нпр.

Дабоме. Као и у свему, што је Нација мања, њена судбина је краћа. Смрт је лакша.

Стога је потребно отворити очи, зауставити сваку интеграцију, без барем петогодишње опипљиве користи, што треба сапштити овако Отворићемо вам Поглеавље ако у пет година, овдје, омогућите да запосимо Сто Хиљада Радника, окренути се градњи Националне Државе, користити све своје могућности, којих се сада одричемо, разбацијемо их и заборављамо их, сачекати, мада је мукотрпно, побједу над Западом, очувавши националне, културне, заједничке вриједности за крај овог стољећа.

Када би, прогнозирам, могло доћи до цивилизацијског праскозорја.

УМЈЕТНИЧКА ВРАТА

ОД ШЉИВОВИНЕ, УМЈЕШТЕНА НА ВИКЕНДИЦИ

МАЧИЋИ.

НЕКИ СУ БИЛИ ПРВИ ПУТ У КРИЛУ И ОТКРИЛИ ДА ЗНАЈУ ДА ПРЕДУ.

ДАЉЕ УБИЈАЊЕ

ЕСДЕЕСА

Дабоме да је занимљиво питање с ким се и око чега консултовао Јединствени Кандидат Вукота Говедарица.

Сваком ће прво на памет пасти Америчка Амбасада.

Јер. Зашто би се консултовао са неким из Есдееса. Он није ту одјуче. И сви га добро знају.

Ну. Проблем није у Вуковима и Говедима.

Проблем је у самом Есдеесу.

Одуство Есдеесове способности да се, послије рата, профилише као Политички Артукулациони Артикл Републике Српске и Срба, да се конструише као озбиљна, јака и велика Политичка Странка, да са бирачима, странцима и српским непријатељима, разговара на начин Политичке Комуникације, немјерљиво је коштала Републику Српску.

Пси су много разнијели око Дејтон Месаре.

Много од онога што је припало Републици Српској, као њен неодвојиви преддејтонски и постдејтонски дио.

Данас више Есдеес није пресудан за Републику Српску.

Битан је само као једини потенцијални пункт политичке алтернативе и здраве, национално, оријентисане, опозиције.

Потенцијални а, у ствари, далекпотенцијални. Јер је и те ресурсе одавно истрошио.

Шта је сада, дакле, проблем Есдееса.

Данашњим избором Вукоте Говедарице, Есдеес ради закашњели посао који је требао урадити прије двије године.

Јер је 2014е, Есдеес изгубио Изборе. То што је прошао, не побиједио, Иванић, то није побједа Есдееса.

То што је Есдеес приведен Бакиру за синију и убачен у мозаик заједничких органа, није Побједа.

То је била награда за пристанак на Пробосанство.

Тада је Есдеес требао да призна пораз. И да изабере ново рководство.

Тада би могао да се окрене здравом опозиционарству у Републици Срској и искористи слабу кадровску кандидациону еквилибристику Есенесдеа која им је омогућила да добију двадесет општина у Српској а Нилукјелинилукмирисали.

Пошто Велика Политичка Странка не допушта да се убиједи у Пораз, то чак ни ја нисам могао у Есенесдеу, па сам попушио, да убиједим да је 2012а Пораз а да 2014а није Побједа, стање, кад једном крене, увијек иде стрму.

Понекад се, додуше, поклон врати. Па је Пробосански Сазап, сада, вратио Есенесдеу. Дио. Својом курцоладном политиком у општинама које је преузео и својом гологузом политиком пред Бакиром.

Сада је питање да ли ће се Есенесде заварати у истој мјери у којој се 2012е заварао Есдеес.

Шта, међутоа, може бити од данашњег двије године закашњелог Есдеесовог посла.

Ништа. Јер, за 2018у, вријеме је кратко. Док се позицонира Вукота, па док се код њега позиционирају локалне Говедарице, ето Избора.

Никаква пластична операција, нова одора нити унутрашња консолидација Есдееса, нису на видику али не могу ни помоћи.

Та никшићизација је неповратни знак заласка Политичке Странке.

Без обзира што се она може, по Политичишту, вући још неколико мандата.

Сарај и Неке Амбасаде убрзано траже нове играчице око шипке.

Есдеес је закаснио на воз који касни.

Пропустио је прилику да оформи Национани Програм, као свој Страначки Програм. Да буде и тврђи од Есенесдеа и да, тако, избори Велику Коалицију која би Српску повела брже и стабилније ка Самосталности.

Њима је, пак, било важније да Мектић једном оде у Америку. И слично.

СГЈ.

Бирајте Вукоту.