MEDDŽIDA

NA SUDOBRANU DRŽAVE

Meddžida Kreso, crvenostilizovana i bljedolikotenirana Predsjednica Takozvanog Suda BiH, obratila se javnosti glede stanja tog Organa.
Dobro, to nije bilo u nekim visokotiražnim novinama a i cijelo obraćanje zasjenio je nastup koji je na Beenteve imao Al Kopanja.
Suddžida BiH se uzbunila zbog SNSD-SDS-ovog Obrazloženja Zakona o prestanku važnosti zakona u Sudu i Tužilaštvu BiH. Ovo prevazilazi Sud i Tužilaštvo i mene kao Predsjednicu Suda, veli ona. Poslije ove iskrenosti meni se stužilo. Jebeš Sud i Tužilaštvo, samo da spasimo Meddžidu.
Kresovica ima čudnu argumentaciju u korist Takozvanog Suda BiH a i ostlih iz tog arsenala.
• To je institucija koja nije izričito spomenuta u Ustavu BiH. A gdje bi trebala da bude spomenuta tako jedna važna institucija. Možda u popisu djelatnosti samostalnih privrednika. Ako tamo, u Ustavu, nije Spomenuta to znači samo dvije stvari. Da je Neustavna. I da BiH nije država. Što sam napisao 2005. u Političkom ljetopisu.
• Obrazloženje zahtijeva najstrožiju reakciju EU. Tako smo od zahjeva za Nato bombardovanje Srba došli do vapaj za najstrožijom reakcijom EU. Sudžidu bi neko trebao da podsjeti da ona, i njen Sud, bivstvuju u BiH a BiH je u blizini Republike Srpske, nije u blizini Brisela i EU. Čak i da je BiH članica EU, Sud i Tužilaštvo zavise od Ustava BiH a ne od Najstrožije Reakcije EU.
• Referendum koji je ocijenjen kao nedopustiv. Meddžida, koja je pravnik, ako u međuvremenu nije retrogradno odškolovavana, morala bi da zna da je svaki referendum dopustiv. Referendum je i nastao zato što je dopustivost neupitna. Osim ako ona doista misli da je dopustivo pitati Brisel a nije dopustivo pitati Srbe. Nisam htio da vam, vama u Sarajevu, kažem, kad je bilo vrijeme, ali ću vam sada reći Bolje bi vam bilo da je Referendum u Republici Srpskoj održan.
• Garant zaštite Ustava BiH su Ustavni Sud i „Ured visokog predstavnika u BiH“. Iz ovog se može zaključiti da Meddžida nije pravnik. Niko se još nije našao ko će da garantuje život Ustavu osim njegovih, njenih, državnih, podanika. Pošto je Ustav BiH pisan široko, nedržavno, decentralizovano, po ugledu na slobodarski Ustav SAD koji daje svojim državama, i narodu, sve ono što Izričito Nije Spomenuto, najveći njegov garant je Nemijenjane Ustava bez saglasnosti Dva Ent Tri.
• Nije prihvatljivo da se nakon donošenja tih odluka (o Tzv Sudu i Tzv Tužilaštvu) preispituje glasanje unutar tog tijela (Ustavnog suda BiH) o nekoj konkretnoj odluci. Koliko znam ovo je Naseobina Srba, Hrvata i Bošnjaka. Dobro, vi u Saraju mislite da je to Država Patriota, Bošnjaka, Agresora i Željka Komšića, ali to ne može da utiče na odluku kao u dispozitivu. Jer Naseobina BiH nije država Bošnjaka i Stranaca pa da u Ustavnom sudu nadglasavaju Srbe i Hrvate. Obrazloženje, koje boli Medžidu, a koje se može otvoriti na Portalu SNSD Info, navodi da su Odluku Ustavnog Suda BiH o ustavnosti Zakona o Sudu BiH, izglasala trojica sudija stranaca i dvojica sudija Bošnjaka. Sudije iz Srpskog i Hrvatskog naroda su glasale da je ta odluka neustavna. Prije dvanaest godina Srbi i Hrvati su bili pod istim jarmom. Dvanaest godina kasnije Tihić se ibreti kako je neko gurnuo Hrvate Dodiku. Umjesto da se zapita ko je gurnuo Hrvatima. Ja, pak, iz te odluke zaključujem da je Dobrovoljačka već tad bila prorečena. I da je Sud BiH ista vrsta zločina kao i u Dobrovoljačkoj. I u jednom i u drugom slučaju radilo se protiv Srba i radilo se o Babicama Strancima.
Dakle. Meddžida, koja sebe smatra važnom najmanje u rangu Suda i Tužilaštva, nije ponudila ni jedan argument za te institucije. Niti jedno pobijanje Obrazloženja. Drugi se i ne oglašavaju. Da li su se pomirili sa sudbinom. Jedino u čemu je Suddžida u pravu jeste konstatacija da su u opasnosti sve Usrane Državne Institucije, sve UDI, koji Nisu Izričito Spomenute.
Smiješno zvuči njen vapaj da je to udar na nezavisnost Suda i Tužilaštva. U trenutku kada neki stranac, Juda, donosi odluku o Dobrovoljačkoj u pravnom oklopu kakav nije imao ni Kadija, daleki predak Meddžidin.
Sud BiH mora da bude Izričito Naveden u Ustavu ili ga neće biti. A prethodno mora da bude Izričito Pomenut u Sporazumu Dva entiteta. I ne može da bude nezavisan jer zavisi od Republike Srpske. Pisao sam o Ustavnom sudu Njemačke, ne Demokratske Republike, nego Evropske Njemačke. Predlažem Suddžidi da pročita taj tekst pa da vidi šta je zavisnost Ustavnog suda od tuzemnih političkih partija. Pa, onda, i ostalog sudstva, koje se Izričito Spomene.

IZRAŽAVANJE
KRITIČKOG STAVA
STRIJELJANJEM

Sad vidim, kad sam uzjašio laptop, da me strah pisanja. Šta će reći K&K, Kopanja i Kozomara, koji zajedno imaju veliku maturu, da li imalo napredujem u neznanju, barem Neku Veče.
Postavio sam sebi i cilj. Da naučim da pišem saopštenja kao RAK.
Onaj Čas Lirike na Federalnoj Televiziji, povodom Dvadeset Godina Republike Srpske, i Dvadeset Teških Sarajevskih Godina nepodnošljive lakoće življenja pored Manjeg Beha Entiteta, takozvanog Er Esa, RAK, Regulatorno Tijelo Bez Glave, ocijenilo je kao uobičajenu literarnu balkansku narodnu umotvorinu. Sa izraženim kritičkim stavom. To bi bila nova vrsta novinarskog izraza, kojeg nije bilo u prošlom vijeku, Izražavanje ljubavi i oduševljenja kroz kritički osvrt. STJK.
Lično sam oduševljen tim mirisom oduševljenja na balkanu. Kako nije, umjesto Lirike Itake, napisana Lirika Balkana.
Ali, objektivno, ta praznična djelatnost Ef Tevea, kao i ona unazad nekoliko godina, obilježenih Bakirom, kao i djelatnost zapjenušanih Majki i Almase Hadžić, kao i ona Reisula, kao i ona intelektualoidnog Saraja, može se smatrati Konstantnim Pokušajem Genocida. Republikocida. Srbocida. Za razliku od Srebrenice, ovdje je namjera očitovana, fažizmična, agresorativna. Silajdžić je formirao i stranku za Genocid nad Srpskom. Stranka za BiH. Nerazblaženu. Stoposto. Tihić svaki dan ukida Republiku. Šta bi to moglo biti nego Genocid Nad Republikom. Izražavanje kritičkog stava u odnosu na postojanje.
RAK je unizio Srbe i Republiku Srpsku. Po njima je Hitler, onomad, izražavao kritički stav prema Čehoslovačkoj i ostalim zemljama Evrope.
Šta bi bilo kada bi neko rekao da je u Srebrenici izražavan kritički stav strijeljanjem.
Mislim da je bila velika greška što se uopšte išlo u te oblike Sarajevskog Zajedništva, medijske, novinarske, regulatorne, vanustavne. Srpska je u tim institucijama trebala da služi kao pokriće, kao legitimitet. Bili ste unutra, što se demokratski niste izborili za drukčiji zaključak.
Kada sam na to upozoravao prije dvanaest, trinaest godina, niko se nije počešao ni po guzici.
Vidim, uspješno ste, i nezavisno UPM, potrošili deceniju i po na Normalizaciju i Pomirenje.

FES TI LEPO STOJI,
Čedo, za razliku od Petra Lukovića kome bolje stoje dimije. Kao i Pešićki, Lihtašici, Kandićki, Karanovićki, Srbljanovićki, Srđi, Bjelogrliću... i cijelom improvizarijumu Antisrpskog Građanskog Veća Beograda. Čudi me, zapravo, kako vas Lagumdžija već nije okupio u taj AGVBG.
Dabome, sada Beogradski Minimalci, ljudi minimalnog dometa i odjeka, na nekim portalčićima, u nekim novinicama, serdare i vojvode jedni drugima, kao Avaz Luković, Jes ga, bre, Čeda razvalio. UZK.
Može se razmatrati da li je Predsjednik Države Srpske trebao da ide u taj duel u Tanjug. Jer, Jovanović nije ništa značajno na tamošnjoj političkoj sceni. Ali opravdanja i dobiti ima u tome što je Jovanović delegat, predstavnik i simbol jednog Beograda, ne, dakle, Srbije, koji iz svog nerazumevanja nacije, države i društva, iz svog marginalizujućeg rakursa, prodaje jevtinim strancima, po još jevtinije pare, svoje nerazumevanje svake teme koje se dohvati, ali odlično obavlja posao za stvaranje ideološkog, vrednosnog i orijentacionog haosa.
Njihov politički domet je da prde u svoje dimije.
Čedomir Jovanović, i gore pomenuti i nepomenuti, oni koji latentno septiziraju o Srbima i Republici Srpskoj, Srbima i Kosovu, samo su intelektualni tabloidi Srbije.
Jovanović je u tom duelu predstavio improvizarijum u najboljem svetlu.
Njegov nivo diskusije je predratni kafansko-nadvikujući a argumentacija naivno-neuverljiva. Zašto ne razgovarate sa tim jadnim ljudima, Aleksić je Pijemont, nije Banjaluka, Bosna je lonac, ne možete da budete i žrtva i dželat...
Jovanović ne poznaje celi niz predradnji u BiH. Za ostale krajeve me nije briga. Ne poznaje suštinsku činjenicu. Kako se počelo mrdati u Mrduši Donjoj. Šta je bio cilj muslimansko-hrvatske koalicije. I glupo pitanje postavlja Zašto tada niste sarađivali sa HDZ-om. Takvo pitanje ne bi postavila ni Karolina. Tako i celi taj Beogradski Politički Nakurnjak ne poznaje genezu. Ne poznaje ko je pogazio Lisabon, ko je odbio da S Njima Razgovara, tada sa Beogradom, jer je muslimanima nuđeno da budu, praktično u srpsko-muslimanskoj federaciji, ko je žrtovao mir za BiH...
Taj BPN je naučio prodavati drek o Večnoj Srpskoj Krivici. Uživeli se u uloge. Sve veliki reformatori Srpske Nacionalne Svesti.
A Aleksić. Aleksić je samo tragični izuzetak koji potvrđuje pravilo. Čeda Nečetnik bi trebao da zna da nigde nije uspela država na konceptu Boro i Ramiz. To je Poetsko Shvatanje Tragedije.
Srbi su uvek bili žrtve. Može se meriti koliko svojom, koliko krivicom Istrebljivača. Pri tome su mnogo puta bili i dželati. Dabome. Zločin u Srebrenici nije Genocid ali jeste zločin. Nije ni zločin sam za sebe. Jer, Čedina Bosna, milion puta je rekao Bosna, jebla ga ona u dupe, nije Lonac. Bosna je Zločin. Svih, a ne samo srpski. Politički i ratni zahtev muslimansko-hrvatskog priručnog bratstva bio je Granica Na Drini. Da li je to uključivalo, misli li Čeda, razgovore sa Srbima. Ne zna, naravno. Čeda to ne shvata. Njega ni Silos ne bi promenio.
Zato i ne mislim da ga je Dodik razvalio. Nije za to ni išao. Niti se tu ima šta razvaliti. Jadna je Srbija sa takvim Čedama. Ako su to Šešelj, Vuk, Koštunica, Sloba... porodili kao alternativu, jebiga.

OTIŠAO,

MIRIS TAMJANA OSTAO

Nijaz Duraković, Bosanac, suprotno životnim osporavanjima, posmrtno je doživo jednako velika uzidzanja i uzvišavanja.
Nezasluženo. Prosječni cekajaški aparatčik nije bio tog dometa. On je bio samo alkoholniji i druželjubiviji od Zlatka Lagumždije. Oni su sa iste police kabineta opštetehničkog komunističkog obrazovanja.
Nijaz Duraković je postao poznat, i zauvijek omrznut, izjavom da se Miris tamjana širi Bosnom. Ta izjava je, u stvari, CT i samog Političkog Durakovića i cijelog Sarajevskog Političkog Kruga. Muslimanskih i bošnjačkih političkih udarnika i probojaca.
Duraković je tu izjavu preformulisao iz Marksovog Manifesta. Bauk komunizma kruži Evropom.
Ta činjenica govori o Durakovićevoj katastrofalnoj neoriginalnosti u tada originalnoj Jebeš Bosni. On je stotinama puta čitao tu prvu Marksovu rečenicu. I ništa više.
Ali govori i o njegovom klasičnom komunističkom inercionom neshvatanju društva u kome živi. Društva koje ga je produkovalo, generisalo i omogućilo mu prinadležnosti za koje nema reference. Kao i mnogi drugi.
Bez obzira što je naknadno eliminisan od azijatskog konjanika Lagumdžije, u stvaranju samosebidovoljne stranke, od Lažne Socijaldemokratske Partije, Durakovićeva djelatnost u predratnom, ratnom i neposrednom ratnom vremenu, svrstava ga u negativni Sarajevski Politički Krug koji je generisao rat, instalirao rat, izvodio završne radove i, onda, mir pokušao pobosniti i pobošnjačiti. Vojnik Bošnjačenja Mira.
Slovo o Tamjanu je jedna od najrazornijih ratnohuškačkih izjava i za nju je Duraković zaslužio više godina Haga nego Biljana Plavšić, Alija Izetbegović i Milošević zajedno.
Nijaz Durakvoić je jedan od aktera-stvoritelja današnje Naseobine u kojoj je na djelu Eliminacija Jedne Nacije i pokušaj unitarizacije cijelog prostora poništavanjem ustavnog temelja BiH, Republike Srpske. I poništavanjem posljednjeg preostalog konstitutivnog, ustavnog, naroda. Srpskog.
Slučaj je htio da je Papa Benedikt XVI, uputio dramatičan apel o budućnosti katolika u BiH, u političkom smislu je tio Alarm Uništenja Hrvata, baš u vrijeme smrti i veličanja Nijaza Durakovića.
I Duraković je arhitekt vremena u kome nestaju Nestaju Hrvati. Tako se završava duga era poklona iz Ahdname.
Durakvić nije nikakav dragulj kojeg se ne može nadomjestiti, profesor velikih intelektualnih dometa, Veliki Bosanac... čime se utrkuju da ga u Sarajevu predstave.
Duraković je samo prosječno tragični akter pretvaranja jednog relativno sretnog samoupravnog prostora u Tragediji Konačne Isključivosti. I hvalospjevi se ne mogu podvesti pod O pokojniku sve najbolje.
Ali, to nije ništa, kakve će sarajspjeve doživjeti Ganić i slične patriote. Kad im dođe vrijeme.

MOJ DRUG SULE
I ROKENROL PRVE KLASE
Moj drug Sule je sada penzioner. Sule je, inače, po profesiji Sanjar. Banjalučki Sanjar. Posebna vrsta sanjara. Oni su uvijek bili okrenuti Velikom Zapadnom Svijetu, Beč, Minhen, Trst, Formula 1. Ali nikada nisu porekli da su Djeca Vrbasa, Djeca Kastela, Djeca Banjaluke, Djeca Socijalizma. Oni su socijalizam, njegovo siromašto šezdesetih i raskoš kraja sedamdesetih, shvatili kao pravo na svoje zabrane i svoju samoupravu. Jedna od vrsta Banjalučkih Sanjara je igrala rukomet, druga vozila Dajak čamce, treća borčevala u fudbalu, četvrta živjela rokenerol.
Moj drug Sule je uvijek volio muziku. Sule Luksemburžanin. Sule je General Generacije onih čiji su očevi slušali Glas Amerike. Njegova generacija je slušala Radio Luksemburg. Tako je nekako Rokenrol stigao u Banjaluku.
Sule i danas voli muziku. Imao je svoju emisiju koju je emitovao Radio Uno. Sada više nema. Penzioner je bolešljiv. Ali i dalje voli muziku. I tu svjetsku, i tu banjalučku. Koje više nema. Ili sam ja ogluvio za frekvencije rokenrola.
Danas je Moj Drug Sule došao kod mene u kraću, zvaničnu i prijateljsku posjetu i donio knjigu. Knjiga je u jednom primjerku. A nema tužnijih knjiga od onih koje su samo Jedna Knjiga.
Moj Drug Sule Penzioner je došao skromno. Ne može da mi da knjigu jer svu knjigu drži u ruci. Nema više. Ali ne traži ništa. Sule traži savjet kako da odštampa knjigu. Zna da sam radio za ofset mašinom, kao majstor. Veli, samo ne kaže, Majstor Rale možda ima neko rješenje. Grafičari su, isto, raja. I oni život vide kao rokenrol. Rukenrol. Drukenrol.
Penzioner, dabome, nema sredstava pa je knjigu otprintao sam i u jednom primjerku. I sa koricama u dvije boje.
Knjiga se zove Vrijeme izlazećeg sunca. Autor: Suad Junuzović, logistika i fotografija: Ranko Bujić. Izdavač: _______, štampa: ______. I ja volim rokenrol. Ali kad sam uzeo knjigu u ruke, bilo mi krivo što ga volim. Rokenrol ne trpi pizde koje se stuže na svašta. Mene uzela tuga. Ne zato što je Moj Drug Sule penzioner, ne ni zato što pobolijeva, ne ni zato što nema više rokenrola. Nego zato što Sule nosi samo jednu knjigu.
Podnaslov sanjarskog naslova Vrijeme izlazećeg sunca je: Ilustrovana BL – Rock 'n' Roll hronologija 1961. - 1992.
Sve je tu. Vrijeme koje se izvuklo ispod pamćenja. Ljudi kojih nema. Crnobijele snimke života Banjalučkog Raja. Poznati ljudi, danas uspješnici estrade, menadžeri, ministri. Sanjari. Skoro trista stranica. Nisam baš rođen u Banjaluci pa se ne usuđujem da pomenem neke koji su u Suletovoj Hronologiji i koji su bili u banjalučkim grupama. Preskočiću nekog važnog. Nekog koga ne znam.
Ali, Vrijeme izlazećeg sunca je fenomenalno napisano. Sule je razgovarao sa mnogima, dopisivao se, prenio milion detalja. Sastave grupa, ko je bio gitara, ko bubnjevi. Opisao čak i taj fenomen da Basdans, grupa pobjednik gitarijade u Subotici nije izdao longplejku. Izvinjavam se onima koji ne znaju gdje je Subotica. I šta je longplejka.
Opisao je sav apsurd tog strašnog živog svijeta u Banjaluci koji nije imao podršku niotkoga. Koji nije imao prolaz ni u Sarajevu, ni u Zagrebu. Zato je Zrinko Tutić, možda, otišao u Zagreb i postao car. Već tada su govorili da je u Sarajevu dovoljno imati električnu gitaru i biti zvijezda. U Banjaluci nije bilo dovoljno ni biti pobjednik neke jugine muzikijade. Ja, skromno, mislim, da je ipak Banjaluka kriva. U mnogim stvarima Banjaluka je bila Uspavana Čaršija Kraj Ladnog Vrbasa. Jebe joj se. Ovdje ni sevdalinka nije uspjela. Šta serete sa tim luksemburgom. Marš na korzo.
Moj Drug Sule napisao je više od enciklopedije i antologije, od čega je odustao na startu. Napisao je život. Iskreni život Banjalučkih Sanjara. Koji o svom vremenu i svojim snovima govore nevjerovatno pribrano i bez jeda. A i on, Sule, s njima tako govori i nama piše.
Takav je Moj Drug Sule. Molbica. Tako je naslovljavao mejlove muzičarima koji su u dalekom svijetu. Molbica za neke odgovorčiće. A objavio je Odgovorčine.
Znam, unaprijed, da Banjaluka ni Onim neće mrdnuti da bi se ova knjiga pojavila iznad snova. A Majstor Rale više ne radi na obostranom Rotaprintu koji je ubio se za štampanje knjiga, jevtinih a tako sanjivih.
Moliću, ipak, nekoga, da pomogne. Sule je Moj Ratni Drug. Kapetan iz Šesnaeste.

Tako mi je žao što više ne štampam na rotaprintu, na hajdelbergu, na rolandu...

ČEDA JOVANOVIĆ ŠPANAC
Za njega su Srbi špansko selo. A mnogo vole da priča o Srbima. LDP. To me podsjeća na neku drogu. Liberali u Srbiji. Tamo nije uspela ni socijaldemokratija jednog Vuka, ni pokret obnove drugog Vuka, nisu uspeli ni radikali. Niko niučemu nije uspeo. Ni Sloba. Prnuo u Požarevac. Nije uspeo ni Đinđić. Samo je uspeo Gospodin Legija. I onaj njegov snajperist. Ali, Čeda Španac se nada da hoće. A kad smo već kod Vuka, proćiće Čeda ko jarići. Odnosno, kao Vuk Drašković. Tako je i on izvodio političke lupinge, pa gde je sada. Samo što Čeda ne ume da piše romane.
Dakle. To Čedo Postmiloševićevske Srbije, JMM, voli da priča o Srbima. O Kosovu. A u zadnje vreme, kako im je ponestalo Kosova, rasrbio se Čeda o Srpskoj. Popeo se na minaret one daleke bele džamije Safeta Isovića pa ilače o tom da je Srpska genocidna tvorevina, da je nastala u Srebrenici i slične Teorije Crvenog Fesa.
Pošto Čeda, verovatno, zna, ili mu njegovi savetnici mogu da kažu, da tema Srpske u Srbiji ni pred izbore ne pije vode, tamo nikoga ne zanima, trebao bi da bude svestan da samo može izgubiti na toj temi. One ostale prilude, protuve, političke babe, izmećari i jaslari nevladinih organizacija i orgazmizacija, mogu da pričaju šta hoće jer su plaćeni i ne idu na izbore.
Ali, KJČ.
Zanima me samo utoliko što je došlo vreme da se jednom i Saraju, i Sarajevskom Političkom Krugu, i Beogradskim Političkim Babama, uključujući i Deda Čedu, kaže da stvar sa Republikom Srpskom i Srbima u BiH, stoji posve obratno. Nije ovde niko nastao. Ovde je neko ostao. Nije ovde ništa nastalao na genocidu. Pa makar i genocida bilo. Ovde su se Srbi grčevito i grkljanski borili da ostanu na svojoj zemlji. Ovde Srbi nisu bili agresori, nisu došli iz Čedinog Beograda, nisu došli, jašući na sabljama, iz Anadolije, iz Stambola, sa Bosfora. Oni su ovde bili i ostali. To je najveći problem. I Čedin. Što su ostali.
Radilo se o goloj borbi za opstanak jednog naroda. O borbi protiv Aga Sarajlija koji su se uvezali i sa Šahovnicom na Drini, o borbi protiv Miloševića, koga vi, beogradske babe i čede niste sprečili da jebe Srbe diljem Sfrj, nego ste sačekali da završi posao pa ga, ti Čedo, onda, odaslao u Hag. Što nisi tada, pre Haga, govorio o Slobinom Genocidu Nad Srbima. PTM. I, radilo se, o borbi protiv Nebeske Sile Demokratije. Sva ta tri demona su delala na tome da Srbi nestanu ovde i odavde. Hteli, bre da rasprostru, po celoj bosni i po jamama hercogovine, Beli Stolnjak Jasenovac, kao čobanica negde u Šumadiji, braći za ručak. Ne kažem da i Srbi nisu rasprostirali, sveto trojstvo nacionalno ga je rasprostiralo, neko u silosu, neko u Omarskoj. A šta je očekivao onaj ko je za BiH žrtvovao mir.
U borbi za opstanak sve je dozvoljeno. I oči, i grkljan. Ko je ispred cevi, mrtav je. Slobodno proglasi ovo nekim memorandumom. Rajkov Memorandum. Fašizmom. Da komandujem vojskom koja se bori za narodni opstanak, ne znam koje bi ženevske konvencije stale predame.
Tezu o genocidnosti, i izmišljanje genocida u Srebrenici, kao da je Genocid Distrikt, pa možeš da ga proglasiš gdje hoćeš, lansirali su Muslinanski Ratni Gubitnici da bi prikrili upravo taj pokušaj istrebljenja, iseljenja, uništenja Srba u BiH.
Dobro što prilude i poćorave Beogradske Babe nasedaju na to. One i onako od žardinjere misle da je tuta. Ali, se Čeda računa u Liberale. Oni ne seku ortodoksno, oni su naumljeni, načitani, ne priliči da se svrstavaju oštro. Liberalizam je širi od Široke Slavenske Duše. Zato ga Slaveni i ne vole.
O tome se radi. Malo je nedostajalo da BiH ne nastane na genocidu. Kao što je Hrvatska nastala na proterivanju 400.000 Srba. Nisam primetio da je Čeda nešto prisrao Hrvatskoj o tome. Liberalno, U Pizdu Materinu.