МАЛА МОЈА,

ВЕЛИКА САМ СИЛА,

ЗЛАТНИ ЧЕКИЋ

ОД ПЕТ КИЛА

САЗАПУ

ОБЕЋАН ФИНАНСИЈСКИ

СЛОМ СРПСКЕ.

ЗАТО ВУЧЕ СУЛУДЕ

ПОТЕЗЕ.

Не могу више да одредим ко је луђи и анархичнији око Референдума у Српској.

Или Додик, који то схвата као кад дрогирани Црнац свира Џез Импровизацију, прије сто година у задимљеној рупи неког Чикага, или Деенес Слоумошн захтјев за консензусом око Првог Референдума, или онај Еуропски Парламент са својим Резолуцијама о томе како је Референдум опасност за БиХ, мада је БиХ Опасност, мајку вам јебем ћораву, или ово политичко слузаво биће, које је грешком пуштено из лабораторије Франкештајна и лудака, Савез За Промјене, које неће да иде на разговоре о Референдуму о Дану Републике Српске, код Предсједника, јер их је Предсједник увриједио.

Ко да им је рекао да имају клемпаве уши. А они сви већ залијепили број на куку и изашли на стејџ. Мис Универзуму. Мир Референдуму.

На тај начин је Опозиција у Републици Српској, у ствари, Позиција Сарајева у Републици Српској, руши дејтонску позицију Републике Српске.

Јер. Референдум је право на дејтонски став. На дејтонску позицију.

Обезвређивањем права на Референдум, у коме се, сада већ такмиче и Бањалучка Власт и Сарајевски Савез За Промјене, затварају се, за Републиком Српском, једна тамничка врата на БиХ.

Очито је да је Референдум доспио у безизлазну фазу.

Што је искључива одговорност Власти.

То је добитак за Савез За Промјене.

Који се, само, води на референс листи код њихових сарајских и амбасадних предрадника.

Код бирача у Републици Српској то неће бити укњижено.

Као што неће ни на какав одјек наићи њихово пуштање пробних балона о протестима Средином Маја.

Нашта је Додик најавио контрапротесте.

Што политички није пожељно, добро, нити мудро.

Јер је то почетничка политика јогуница.

И јер може да изазове неку врсту уличног грађанског рата у коме ће профитирати нека врста Инглеза, на пароли Боље рат него пакт.

Једино оправадање за тезу о Контрамитингу јесте у чињеници да Савез За Промјене не може да организује ништа. Јер, бирачи, грађани и Народ, нису глупи да не би видјели да их Сазап зове у нешто за шта и они сами, Сазаповци, не знају ни шта је ни гдје је.

Та потпуно необјашњива политика Сазапа, да пола године прије избора позива на протесте а да није Јавност, од Избора 2014е, обавијестио о свом Политичком Програму за Локалне Изборе, и тако дао тему могућим протестима, може се оправдати само куповином времена.

Сазап купује вријеме до Финансијског Слома Републике Српске, када ће они на сцену, надају се, ступити у Белим Оделима.

А Финансијски Слом мора да су им обећали њихови Сарај и Амбасадни предрадници задужени за њих.

Стога је јасно да Савез За Промјене уопште не занимају Локални Избори ове године. Њихове очи виде много већи и важнији залогај.

Јасно је да позиција Сазапа виси о танком Сарај Концу а да јој је Амбасадни Гајтан већ око врата.

Јер се неће успјети изборити против Власти. Та пирова референдум побједа мала је пукотина у координатном систему који Републику Српску позиционира боље него што то Сазап схвата и што му сугеришу његови мрачни казаматски сарајски ментори.

Позиција Власти Републике Српске утемељена је у Београду. Утемељена у Трећем Ентитету. Утемељена у Русији. Утемељена у ММФ. Утемељена код Пет Западних Амбасада.

А позиција Сазапа утемељена је само под сећијом Бакира Изетбеговића.

Колика је плиткоћа Сазапа видљиво је и по томе што они у Бакира и Једну Амбасаду гледају коубога. А Бакир, за то вријеме не иде у Змељу Једне Амбасаде већ иде Ердогану на причест.

Да странке власти, СНСД прије свега, као најодговорнији, нису закасниле са припремом за Локалне Изборе, могле су Сазаповце потући до ногу. И тако им пресјећи и задњу одступницу за било какав успјех на Пресудним Изборима 2018е.

 ЖИВОТ И РЂА

ПРВО ПРОЉЕТНО УРЕЂЕЊЕ

НА ВИКЕНДИЦИ

ЈОШ НЕКОЛИКО ОКВИРА

ЗА СЛИКЕ У АТЕЉЕУ

ПА ПИЋЕ ЗА ТРЕЋЕ ДИЈЕТЕ

МОГ ДРУГА ДЕЈЕ ПИКСИЈА

У ДЕБЕЉАЦИА

СВЕ У ЈЕДНОМ ДАНУ

СРБИ ЛИЈЕВЕ ДРИНЕ

МОРАЈУ ДА ПОЧНУ

ДА ГЛЕДАЈУ СЕБЕ,

САМО СЕБЕ,

И НИКОГ ОСИМ СЕБЕ

Пун ми је курац празних изјава о Републици Српској.

·        Републику Српску нико не жели да укине.

·        Републику Српску може да укине само њен Народ.

·        Прошле су опасности за Републику Српску.

·        Република Српска је сигурна и за мога мандата се неће покретати велике Уставне Промјене.

·        Република Српска никад неће бити сама.

·        Ми волимо Републику Српску.

·        Република Српска је дио Дејтонског Споразума и ми ћемо подржати све оно што се три народа у БиХ договоре.

·        Република Српска је изнуђен потез. Ми смо, иначе, били за останак у Југославији.

Нисам Националист.

Само волим да кажем на најгрубљи начин.

Али, када сам у Рововима, и послије Рата, док сам био министар, видио шта се ради Србима Овдје, Националист је постао боквица за мене. Моја идеологија није крвлочно српска већ само Рационално Национално. А то укључује све, од Опстанка, Самосталности, Подјеле БиХ. И искључује присаједињење Србији. Барем док се она, за један вијек, не оспособи да изњедри Нормалног Националног Вођу. Умјесто болесних протува разних провенијенција.

Посебно ме испиздила изјава Момчила Крајишника, некидан, који каже да је Република Српска изнуђен потез, јер, ето, Српска Демократска Странка је имала политичку оријентацију да БиХ остане у Југославији.

Јебала вас БиХ у дупе.

Прво. Свакој будали је морало да буде јасно да је одмах послије смрти Друге Титове Ноге, почео Распад Југославије и да су крајњи циљ, не Независна Држава Хрватска, већ Срби. И да се тај Распад неће зауставити док се Србија не оголи до костура. Какав останак у Остатку Југославије.

Друго. Откад су то Срби били задужени да се брину о будућности БиХ и њеном останку у Југославији. Кад су их муслиман и Хрвати, током Другог свјетског рата, клали гдјегод су стигли.

Треће, иако су Крајишник, Караџић, Плавшићка и Кољевић, били политички аматери, морали су, или је неко морао, да схвати да су Срби Овдје аутохтона, заокружена, историска, самосвјесна, самоодржива количина Срба. И да је њихова константна колективистичка особина Опстанак и Останак.

Што значи да су различити од Србијанских Срба. И да је веома опасно их мијешати јер сви други ће проћи као Кнински Срби. Нестаће их. Јер их, данас, у Србији нема.

Те претпоставке треба и данас схватати. Још и ортодоксније.

Ако се не схвате, биће кажњивије.

Јер се улога Српске Демократске Странке може ублажено оцјењивати. Рат је био. Хорде паса бјелосвјетских покушало је да од нас начини стрвину па да је, онда, развлачи око месаре. Циљ је био Нови Јасеновац. За Србе. Само не на једном мјесту. Много пространији.

Српски Колективизам Овдје то је ингениозно схватио. Преточен у страх од Истребљења, Српски Колективизам је створио Српску Демкратску Странку. Није СДС створио Републику Српску, као што сада жели да представи. Република Српска је политичко име за Српски Колективизам овдје. За Страх од Новог Јасеновца. За Опстанак.

Есдеес није био дорастао тој ингениозности. Срећаубога да је Генерал Младић организовао, из разних хорди, Војску Републике Српске. Било је још старјешина. Талић, Келечевић... и други.

То мора остати записано у историји. Као и то да се Србија, Милошевић и његова банда, не Цела Србија, односила према Србима Овдје и Српској, на недолично сраман манипулативни начин.

Данас рећи да Српска никад неће бити сама, веома је празна флоскула. Или рећи да није у опасности. Док на наше очи и очи цијелог свијета, крвожедници гутају не цијеле државе и нације већ цијеле регионе и лепезу нација и вјера, равно је политичком и егзистенцијалном самоубиству.

Кроз ту призму треба гледати срамни одлазак Савеза За Промјене у Власт у Сарајеву. То је чин велеиздаје. Не зато што су то они, зато што су у власти. Већ што су потписали полиитичке аранжмане. И што чине то што чине. Мада вјешто прикривиају.

Али изјава Мирка Шаровића, јучер на другој страни Гласа Српске, платформа је Српске Велеиздаје.

Овдје, у Српској, инетелктуални кругови, универзитетски кругови, политичка артикулација, без обзира да ли је на власти или у опозицији, и најшири културни српски кругови, морају почети да јавно износе своје ставове о Опстанку и Самаосталности Републике Српске. Да се тако дође до дугорочне концепције Друге Српске Државе. Јер је већ данас јасно да је Српска Национална Срж овдје, у Српској. А не у Србији. И да сви они овдје долазе на Национално Корито. А да је одлазак лидера Српске у Београд, само због страха да се не почну односити према нама као Милошевић. Од три окружења Хрвата, муслимана и Србије, два морамо имати на неки начин узасе.

Да ли је то толико несхватљиво. Да ли је то толико застрашујуће. Да ли је то толико немогуће.

Да је лакше служити Сарајеву. Малом Стамболу.

Боље је служити и најлуђој својој глави него било ком истребљивачу, унитаристи и поклопнику.

ЗАШТО ЈЕ

ИЗГУБИЛА

БАРСЕЛОНА

Зато што нико није успио да одбрани наслов Првака Лиге Шампиона.

Добро. А зашто се то догодило Барселони.

Играм фудбал педесет година. Сељачки, крљачки. С љубављу. Од времена кад сам на бијелој поткошуљици хемијском написао Еусебио па био пребијен од маме јер се то није могло опрати, до игара у Мадриду, Барселони, Солуну. Са неким фудбалашима сам играо и по десет или петнаест година, неколико пута недјељно. И сви знамо да дође дан или недјеља, када ни један међусобни пас не иде, када тим не може да учини и најобичнију комбинацију.

То не објашњава ништа у случају Барселоне.

Али објашњава чињеницу да је немогуће, и у врхунском и професионалном, фудбалу, цијелу сезону играти на високом техничком, концептуалном и концентрацијском захтјеву. Па још и у више такмичења и нивоа.

Реал је, који има скупљи тим од Барселоне, а многе појединачне играче и боље, у успоредби са истим мјестима у Барселони, имао кризу игре раније. Па је замијенио тренера. Барселонина Криза Игре дошла је касно. Што је опасније. Јер су у финишу и Првенства и Лиге Шампиона.

Она је дошла и прије утакмице са Реалом. То што некоме дате три, четири, гола, не значи да није наступила криза.

Против те кризе веома се тешко борити. И екипи, и тренеру, и штабу и клубу. Јер је невидљива и неухватљива. Ја је препознам само на лицима играча али опет не знам у чему је и гдје је.

Друго што је веома битно за тимове Барсине класе, јесте неспособност да се одупре и одбрани од агресивне игре противника. Јер то није игра и није концепт, већ јурњава која има циљ да онемогући, спријечи, деконцентрише или наметне исту такву јурњаву гдје екипа техничких и концептуалних перформански нема шансе.

То је против Барселоне већ испробано. И много пута је дало резултате.

Синоћ Атлетико није ништа показао осим тога. И није релано рећи да је Барселонина игра пропала, означити то Досадном Тикатаком, а да је Атлетико одиграо модеран фудбал.

Додуше, Атлетико увијек игра срчано и борбено. То је њихова особина још од прије времена Антића. Сада имају и младе, скромне а срчане играче, посвећене игри. Док је Неимар посвећен и својој фризури.

Трећи узрок је неспособност Барселоне да се у кратком року трансформише за игру против неког нејачког клуба у првенству, против Реала, који је грогиран и који може да те обори једним ударцем и против Атлетика који је увијек изнимно мотивисан против Барселоне, и Реала, јер види да је и у Лиги Шампиона једна од шанси, као и у Првенству. Прије неку годину је Атлетико побиједио Барсу, иако му није требало, и тако јој избио из руку Првенство. У задњем колу.

Синоћ је Барселона погријешила што је против агресивне одбране, често дуплог хармоника аутобуса у шеснаестерцу Атлетика, играла у ширину. Настојали су тако развући тај живи зид. То односи енергију и доноси захтјев да центрираш. А сваки центаршут, чим се упути, у великој густини играча, једнако је власништво оба тима.

Јасно је да су морали, и то је одавно, одустати од оне класике када Меси иде са десне стране, паралелно са линијом шеснаестерца и милиметарски припема простор за шут лијевом. Али, ја синоћ нисам видио Месија. Не знам гдје је играо.

Барса је морала да сузи игру. Да начини још већу гужву у средини, да центаршутеве изводи као дијагонале јер су они тада много опаснији од паралела са голаут линијом. А да Месија стави да игра директно према пеналу. Дакле, кретање од 22 метра до пенала. У тој гужви би играчи Атлетика морали да чине и прекршаје. Густина противничких играча ствара панику и деконцентрацију.

Тај густи централни концепт би лежао на Барсином ионако повећаном посједу лопте. Тако не би Атлетико дошао до контре код другог гола. Јер, развучена формација напада, са двојицом у корнер углу, омогућује контру којој не можеш ништа. У суженој централној гужви, онај ко треба да пошаље дијагоналу, стајао би на путу те контре. На коју је, очито, Атлетико играо након првог гола.

Четврто. Крај сезоне је и многи играчи Барсе гледају шта ће бити с њима. Јавност и не зна шта се све спрема и какви се разгвори воде, каква очекивања стоје и какви су знаци, у клубу већ дати. То односи концентрацију. Зато је Гризман могао да остане сам тамо и да да гол одакле је веома тешко, главом, дати гол. Мада је Тер Штеген почетнички погријешио. Био је на мјесту гдје ће ићи лопта а онда се помакао два корака удесно, не схвативши да Гризман из оне позиције и са онако нејаком лоптом не може да је прослиједи у његов десни угао. Могао је једино тамо гдје је и отишла. Јер је био у позицији само да је скрене.

Без обзира што Барса не криви судије, јер очито знају да је унутра проблем, већ неко вријеме, али недопустиво је да се не суди пенал код оне руке Атлетиковог играча.

Ну. И да је прошла, Барса не би, са оваквом игром, учинила све што јој треба до краја.

Сада је и наслов Првака Шпаније у питању. Јер има два осокољена ривала против себе. А оно што је мучи, остало је у њедрима.

ПЕРО ЗУБАЦ,

МОСТАРСКЕ ФАРСЕ

Док у Мостару кише падају, волио бих да знам ко је сада љуби, убио бих га ко Освалда Руби.

Тако смо се, као студенти, мало, можда и неуљудно, зезали са Пером Зупцем, његовом Светланом Мостарским Кишама.

Јасно је да је Перо Зубац, прије пола вијека, љубавну причу само смјестио у Мостар. А да Мостар са тим нема никакве везе.

Тако је, и некидан, као и многих година раније, неколико балканских догађаја наиве, примитиве и манифестативе, смјештено у Мостар. Са којима он нема никакве везе.

Додјела Вечерњаковог Печата, којим Вечерњи Лист доказује да је Велика Новина, у односу на Копању, који је Весела Свеска, и сајамски сусрети привредника Балкана, односно учесника Задњих Балканских Ратова, смјештени су у Мостар само зато што је Мостар на Граници Свјетова.

А на тој граници је увијек лакше довабити лидере и са једне и са друге стране.

Јер, нико неће да се понизи да иде у Београд, или да иде у Загреб. А у Сарајеву је још и додатни котлински смрад.

Фарса у Мостару, пак, добро дође за појаву у балканској Јавности. Као да лидерским пајацима недостаје појава па ово користе као прилику да изађу из анонимности.

Тако, озбиљни, и озбиљно споонзорисани листови посвећују цијеле странице са смртно неизвјесним насловима. Колинда и Вучић у Четири Ока. Сунце Ти Јебем. А они сједе подладом у једном приватном ресторану, у винограду близу Мостара.

Још озбиљније новине насловљују, преко четири ступца, Свођење Балканских Рачуна.

Колика је потреба за представом, јасно је из Човићевог сусрета са Изетбеговићем. Као да су прекосвијета а не у истом Предсједништву, у Сарајеву.

Ту су се састали још и Вучић и Бакир, стара шаховска раја из Клуба Лијечених Алкохоличара. Добро, они не пију и нису лијечени. Али не играју ни шах. Нити се баве политиком. Како ме ово повуче.

Сва силна поетика билатералних сусрета у Мостару, а волио бих да знам суштински ко кога љуби, не би му зуби, не би му зуби, зачињена и Вечерњаковим Печатом Енису Бешлагићу, Члану Жирија, и волонтеру који је купао столице на стадону пред долазак Папе, једном празном лику послијератне Незгоде Мира на Балкану, који је ту празнину показао својом митском реченицом да у Србији пјева неко дијете Бошњак а иначе је Хрват, чиме смо требали сви да се одушевимо и оборорамизујемо, одвијала се на линији раздвајања не само Балканских Народа већ и свјетских Вјера, на линији пуцања Социјалистичке Федеративне Југославије, не по авнојским границама већ по Црти Мржње, на линији старе Јалташке Подјеле.

Само неколико часова послије Мостарске Фарсе, најмање два лидера су пожурла да учине нешто много практичније и за себе корисније.

Александар Вучић је дошао на ноге Милораду Додику. Јер му треба та Мирисна Нота Српског Национализма. Избори су а на Ивици је да изгуби.

Бакир Изетбеговић је отишао у Истамбул. И њему треба Мирувна Нота. Поред тога што Ердогана живо занима шта су му рекли Вучић и Човић. Да, Бакир, гледа од чега се живи. Јер нуди подјелу у Мостару, што је корак до подјеле Федерације и Растројства БиХ. Шта могу да очекујем од Турске у даљини и у будућности. Пошто Босна, оно што ће остати од БиХ, нема никог другог у Свијету. Турска је, ба, наша матица.

Као што у Мостару можете да правите Старе Мостове, да их рушите и правите још старије, Неретва ће увијек тећи стрму, тако можете да фарсате у Мостару, балкански и шире, да творите државе, пријетите Ратом или Миром, да их, чак, и организујете, али Неретвом тече жива ладна Подјела.

И увијек ће тећи.

УМИРУ НОВИНЕ,

СМРТОВНИЦЕ НЕМА

КО ДА ОБЈАВЉУЈЕ

Нешто није уреду са Друштвом и Државом у којој има пуно Новина.

Без обзира да ли је богата или никаква.

И у једној и у другој, све те силне Новине служе за лаж.

У богатој земљи, за богату лаж. У никаквој земљи, за никакву лаж.

У ботатој земљи, лажи је мање али су љепше и примамљивије. И много важније. У никаквој земљи, лажи су голе ко костур и свакодневне. Неважне су. Али других немамо.

Кад сам, као бивши новинар, изашао из ровова наших тримултних ратова, на бијели дан, и видио како све бехара и све цвјета, како је економија одмах добила замах у продаји шверцованих цигарета по тротоарима и ногоступима, гдје су нови бизнис робови сједили на бетонским елементима а на картонким кутијама излагали бјелосвјетску понуду какве није било ни у дјути фри кошанама, и како су се намножиле новине, био сам и сретан и плачан.

Сретан, јер моје бивше занимање добија на цијени, множини, демократији и слободи. А тужан, јер сам испао из колосијека и нећу учествовати у том узлету гутенберговог словца у медијску галаксију.

Данас, након свега, могу да кажем да се Ратник Зајебо.

Бивше занимање постало важно ко и моје ратовање. А боље не би прошло ни да сам ја учествовао у њему.

Ну.

Постоји једна законитост, коју ми, Дјеца Самоурављања, рођена поратних гладних година,  нисмо схватили док нисмо крв пропишали.

Кад Друштво уђе у Хаос, Јавност уђе у Анархију а Информације оду на Отпад.

Новинарство, које су одмах почели медено да зову Медијима, служило је само за лажи. Лажи о Слободи, Демократији, Тримултизму.

Ми, Дјеца Новинарства, нисмо схватили да су лажи успјешне само ако су у великом тиражу. А лажне су, ако су у много малих тиража.

Па смо сви покретали новине.

Било је више дјеце него секса.

Било пара, било лопова, било странаца.

Новине постале ко лизала. Дугачке бомбоне.

Видјело се да постоје три врсте новина.

·        Приватне, у власништву кркана, финансиране од ратнопрофитерског и шверцерског колача

·        Приватне, али плаћеничке, финансиране од Странаца Усранаца

·        Ничије, које ће ускоро пријећи у власништво кркана, финансиране од блиског сношаја Власти и Дотичних.

Ми, Дједови Новинарства, одмах смо видјели да је битка за Новинарство спала на малобројне нејаке Новинаре. Које ће ускоро преплавити непотистички теткини синови и ћери, курсаџије независног и истраживачког новинарства и плаћенички пушачи.

То, и општи интернетски и пичкерски телевизијски стршљеник, убили су све у Новинарству. И у оно нешто мало Новинара. Који су се борили до задњег рова.

Ако неко не зна ко је данас све Новинар, нека погледа ко је данас све Мектић.

Девалвација је иста.

И нормално, да пропадају Новине.

Јучер је отишао Прес. Који је толике године покушавао да буде Новина а да не буде Блиц, Шлиц или Пиц.

Није могао да опстане. Иако је имао највише добрих, добронамјерних и искрених новинара.

Јер, Новине могу да опстану само ако добро пуше Властима, или ако им важни из Власти, из неког разлога, морају барем мало да пуше.

На Тиражу, на Огласима, чак и кад су рекеташки, не могу опстати.

Пошто се Осовина Историје никад не враћа, ни Новине се више никад неће вратити.

Нема Новина без Државе.

ТАБЛОИДИОТИЗОВАЊЕ

ПОЛИТИЧКЕ

СРБИЈЕ

Са Поднасловом Циркуски живот Политичких Странака Србије.

Србија је у стању Предизборне Кампање. Али то није посебно стање Србије. Србија је стално у стању.

Ништа се у Предизборној Кампањи не може догодити што се већ није догодило.

Али је тренутно стање, добра, или посљедња, прилика да се каже да се на овај начин Србија не може опоравити, не може реформисати, не може стићи у Европу, не у Унију, већ у неки спектар цивилизацијских процедура и вриједности и не може стати на економске ноге.

Стање у Политичком Мозаику неке земље и здравље, или болест, њене Политичке Артикулације, много су прецизинији параметри за општу дијагностику НДД Сфере него стање у неким важним националним институцијама. Цркви. Академији наука. Војсци.

Јер ни једна од њих, ма како биле важне и пресдне, не може да утиче и да разара Политичку Артикулацију као што Политичка Артикулација може а разара њих и све око себе.

Предизборна Кампања у Србији попримила је прљаве облике. То, само по себи, није нека особитост. Прљава Кампања пронађена је давно прије Србије.

А пошто је у Политици све дозвољено, осим оног што није могуће, ту се нема шта моралисати.

Има се, међутоа, шта рећи.

Друштво у коме не требаш да учиниш велики напор да би имао Прљаву Кампању, на корак је до смрти.

У Србији се у неколико дана усијала Прљавштина у Кампањи. Што је помало неочекивано јер је Политички Мозаик тако склопљен да су Избори били потпуно сувишни.

Ну. Свако зна да то није тако. А Прљава Кампања додатно то и потврђује. Нешто се крупно спрема и нешто се велико очекује послије ових Избора. Мада не мора значити да ће грах да падне онако како је бачен. И да ће из рукава да се извуче она карта која је тамо и остављена за ту прилику.

Прљавштина са фалсификовањем интернетског материјала неких листа, са педеровањем на митингу Социјалиста, са Караџићевих пет милиона долара, са превеликом крволочношћу према премалим листама и коалицијама немогућих боја, открива да је у Србији, поред Јавности, Медија, Економије, Војске... пропала и Политичка Сцена. Пропале су Политике Странке.

Да нису, да у Србији постоје барем двије озбиљне Странке, или Партије, оне себи не би дозовлиле Прљавштину таквих размјера. У озбиљној кампањи. Јер, Вучић каже да је Србија на прекретници.

Владајуће и Велике Политичке Странке, које су здраве и које дјелују у колико толико здравом Политичком Мозаику, никад не посежу за Прљавом Кампањом. Јер немају потребу за тим. Имају организацију, чланство, симпатизере и стабилан контигент гласова.

Јасно је да у Србији постоји можда половина половине једне странке. То су Социјалисти који се држе на инерционој носталгији и археологијским позицијама. Вучић све чини да Српска Напредна Странка престане да постоји. Шешељ нема времена да изгради некадашњу тврду структуру а ни вријеме му није наклоњено.

Шта то значи.

Значи да Србију чекају тешка времена. За које ће Диктатура бити мила мајка.

Србију чекају времена Анархизоване Волунтарутуре.

Јер. Сви велики диктатори имали су испод себе и велику и разрађену, ефикасну Политичку Странку.

Тога у Србији нема на видику. А да не гворим о двије такве Странке.

Србија предуго живи са својим политичким еквилибријуом. Сви садашњи лидери и политчари су ту већ одавно. Они ништа значајно, у политичком и економском смислу, нису урадили. Осим што су око себе створили Муљ. Који се проширио и на друге сегменте друштва.

Нажалост. Србија тек мора да се оспоби да изњедри Вођу, Државника. То је видљиво још од прије Распада Југославије.

Сада је видљиво и да Србија мора да се оспособи да створи озбиљну Политичку Странку. Јер само у таквој ситуацији неће се појављивати политички пуноглавци и пајаци који сада мрдају репом у свом и свеопштем политичком муљу Србије.

Прије свега тога, Србија мора да смогне снаге да учини Пресјек Стања. Инвентуру добра и зла. Али она ни то не може. Није могла послије Изручења Милошевића. Није могла послије убиства Ћурувије. Није могла послије убиства Ђинђића.

Више нема шта да се деси да би показала да може.

САРАЈЕВО СЕ

ГРЧЕВИТО БОРИ

ДА И ОНО ИМА МАТИЦУ

Предсједавајући Савјета Министара БиХ, боравио у вишедневној посјети Турској.

У Турској, у коју, иначе, нико не залази. Још од Путина и његовог наивног гасовода.

Са Турцима.

Мој Путине.

Турци никад ништа нису градили, тамо гдје су окупирали, као што су Римљани градили путеве, вијадукте и слично. Само Џамије. И ћуприје за прелазак сабљара и одвоз пореза и дјечака у сепетима. Зашто би градили у Миру.

Први наивац послије Путина је наречени Денис Звиздић.

Отишао је тамо у ово зло доба, када је Турска упропастила ту вјештачку политику Нула проблема са сусједима. Када је постала актер рата за комадање Сирије. Када се игра Трећим Свјетским Ратом.

Ну. То су актуелности.

Турска ништа није урадилу у БиХ. У смислу нормалне економске сарадње. Помоћ, поклоне, инвестиције, сваки уљудан и нормалан човјек и не очекује. Довољно је поменути Беха Неблак Компанију. Или Натрон Маглај.

С те, дакле, тачке гледишта, Звизић, и федерална министрица туризма, ишли су да Гујица Види Пута.

Наставиће се извоз црвеног меса у Турску. Не зато што Туска то хоће, него што то месо нико други неће. Нити може да иде било куда.

Цијела посјета се мора посматрати у једном другом свјетлу.

Босна и Херцеговина се кува.

Многе Сарајске Стратегије су на издисају или су пропале.

Руше се Маркале. Геноцид се скамичио у Сребреници. Караџић није осуђен на вјешање. Шешељ одлобођен. Дејтон се држи. Америчка амбасадорица обилази кокошињце, мјесто да као њени претходници, организује промјену устава у војној бази. Референдум изгледан. Попис пропао.

Чим је Сарајево, читај Бакир и Есдеа, пристало да се дијели Мостар, јасно је да су на помолу тешка времена. Мостар је вапај Унитарне БиХ. Дај шта даш јер ће се све подијелити па ће и тај примостарски дио отићи Хрватима.

Стога је Звиздћева посјета Турској, кад ни Турској није самој до себе, слабашан национално-вјерски знак да и Сарај има Матицу Земљу и Матицу Нацију.

То је Пинк Ефекат за Муслиманску Сиротињу Рају. Самозаваравање дуњалука и инсанлука о снази и равноправности. Покушај да Турска буде оно што је Хрватска Мостару или Србија Бањалуци.

Ердоганов пад у очима Америке, гдје је отварао Џамију, и Бакиров пад на Мостару, Република Српска треба да пажљивије чита и да прецизније планира и трасира своје потезе у наредним мандатима.