ЗАШТО ЈЕ

ИЗГУБИЛА

БАРСЕЛОНА

Зато што нико није успио да одбрани наслов Првака Лиге Шампиона.

Добро. А зашто се то догодило Барселони.

Играм фудбал педесет година. Сељачки, крљачки. С љубављу. Од времена кад сам на бијелој поткошуљици хемијском написао Еусебио па био пребијен од маме јер се то није могло опрати, до игара у Мадриду, Барселони, Солуну. Са неким фудбалашима сам играо и по десет или петнаест година, неколико пута недјељно. И сви знамо да дође дан или недјеља, када ни један међусобни пас не иде, када тим не може да учини и најобичнију комбинацију.

То не објашњава ништа у случају Барселоне.

Али објашњава чињеницу да је немогуће, и у врхунском и професионалном, фудбалу, цијелу сезону играти на високом техничком, концептуалном и концентрацијском захтјеву. Па још и у више такмичења и нивоа.

Реал је, који има скупљи тим од Барселоне, а многе појединачне играче и боље, у успоредби са истим мјестима у Барселони, имао кризу игре раније. Па је замијенио тренера. Барселонина Криза Игре дошла је касно. Што је опасније. Јер су у финишу и Првенства и Лиге Шампиона.

Она је дошла и прије утакмице са Реалом. То што некоме дате три, четири, гола, не значи да није наступила криза.

Против те кризе веома се тешко борити. И екипи, и тренеру, и штабу и клубу. Јер је невидљива и неухватљива. Ја је препознам само на лицима играча али опет не знам у чему је и гдје је.

Друго што је веома битно за тимове Барсине класе, јесте неспособност да се одупре и одбрани од агресивне игре противника. Јер то није игра и није концепт, већ јурњава која има циљ да онемогући, спријечи, деконцентрише или наметне исту такву јурњаву гдје екипа техничких и концептуалних перформански нема шансе.

То је против Барселоне већ испробано. И много пута је дало резултате.

Синоћ Атлетико није ништа показао осим тога. И није релано рећи да је Барселонина игра пропала, означити то Досадном Тикатаком, а да је Атлетико одиграо модеран фудбал.

Додуше, Атлетико увијек игра срчано и борбено. То је њихова особина још од прије времена Антића. Сада имају и младе, скромне а срчане играче, посвећене игри. Док је Неимар посвећен и својој фризури.

Трећи узрок је неспособност Барселоне да се у кратком року трансформише за игру против неког нејачког клуба у првенству, против Реала, који је грогиран и који може да те обори једним ударцем и против Атлетика који је увијек изнимно мотивисан против Барселоне, и Реала, јер види да је и у Лиги Шампиона једна од шанси, као и у Првенству. Прије неку годину је Атлетико побиједио Барсу, иако му није требало, и тако јој избио из руку Првенство. У задњем колу.

Синоћ је Барселона погријешила што је против агресивне одбране, често дуплог хармоника аутобуса у шеснаестерцу Атлетика, играла у ширину. Настојали су тако развући тај живи зид. То односи енергију и доноси захтјев да центрираш. А сваки центаршут, чим се упути, у великој густини играча, једнако је власништво оба тима.

Јасно је да су морали, и то је одавно, одустати од оне класике када Меси иде са десне стране, паралелно са линијом шеснаестерца и милиметарски припема простор за шут лијевом. Али, ја синоћ нисам видио Месија. Не знам гдје је играо.

Барса је морала да сузи игру. Да начини још већу гужву у средини, да центаршутеве изводи као дијагонале јер су они тада много опаснији од паралела са голаут линијом. А да Месија стави да игра директно према пеналу. Дакле, кретање од 22 метра до пенала. У тој гужви би играчи Атлетика морали да чине и прекршаје. Густина противничких играча ствара панику и деконцентрацију.

Тај густи централни концепт би лежао на Барсином ионако повећаном посједу лопте. Тако не би Атлетико дошао до контре код другог гола. Јер, развучена формација напада, са двојицом у корнер углу, омогућује контру којој не можеш ништа. У суженој централној гужви, онај ко треба да пошаље дијагоналу, стајао би на путу те контре. На коју је, очито, Атлетико играо након првог гола.

Четврто. Крај сезоне је и многи играчи Барсе гледају шта ће бити с њима. Јавност и не зна шта се све спрема и какви се разгвори воде, каква очекивања стоје и какви су знаци, у клубу већ дати. То односи концентрацију. Зато је Гризман могао да остане сам тамо и да да гол одакле је веома тешко, главом, дати гол. Мада је Тер Штеген почетнички погријешио. Био је на мјесту гдје ће ићи лопта а онда се помакао два корака удесно, не схвативши да Гризман из оне позиције и са онако нејаком лоптом не може да је прослиједи у његов десни угао. Могао је једино тамо гдје је и отишла. Јер је био у позицији само да је скрене.

Без обзира што Барса не криви судије, јер очито знају да је унутра проблем, већ неко вријеме, али недопустиво је да се не суди пенал код оне руке Атлетиковог играча.

Ну. И да је прошла, Барса не би, са оваквом игром, учинила све што јој треба до краја.

Сада је и наслов Првака Шпаније у питању. Јер има два осокољена ривала против себе. А оно што је мучи, остало је у њедрима.

BARSELONA I REAL, DVA ŽIVOTA
Barselona je pobijedila Real, u Madridu, na njegovom neosvojivom stadionu.
Moram priznati da sam to i očekivao.
O Realu razmišljam sa gađenjem. Ta manikratija, demonstriranje bogatstva, moći i kraljevstva, „kraljevski klub“, ponižavajući odnos prema svijetu, „galaktikosi“, kupovina i upropaštavanje igrača u čemu su stradali nebrojeni vrijedni dragulji, presudni za pojedine segmente igre, samo zato što nisu bili pogodni, kao ličnosti ili za javnost, da u svakom trenutku umjesto njih „igra mečka“, čarapski odnos prema trenerima, teatralizacija igre i kolektiva, preferiranje fudbalera kao klovnova i njihovih ludih žena kao pratećih klupskih zvijezda, zbiranje para koje su date u prelaznom roku i prijetnja njima kao neupitnim razlogom za pobjedu, razmišljanje o prodaji dresova više nego o igri... dio je razloga zbog kojih ne gledam Real kad ne moram. Takav tim i takav klub ubija zdrav osjećaj za uživanje u igri kakav je fudbal.
Samodovoljni gazde Reala, predsjednik kluba, prije svega, bave se javnim samozadovoljavanjem u snovima moći ne mareći što je ta apsurdna predstava potpuno izložena javnosti i upotrebljava je pri tome. Real se, još od prije nekoliko decenija odrekao igre. Postao je dobrovoljni rob zvijezda, izvikanih ili umišljenih. Zadnjih deset godina to je poprimilo poražavajuće razmjere u kojima je izgubljena igra tima. Da se razumijemo, ne mora ona biti unikatna. Neka ima bilo kakvu igru, pa makar „na kontre“ dvojice brzih igrača kao što su nekada bili Šarmah i Lato. Ali neka ima igru. Niko danas u fudbalskom svijetu ne proučava igru Reala, niti kaže da bi volio imati tim koji može da proba da igra kao Real, da, koliko im je u moći, realizuje tu koncepciju.
Drugu grešku koju Real čini jeste trenerska greška. Uredu, kupuje zvijzde, ima se može se. Ali onda se mora dovesti trener, dati mu vrijeme i ovlaštenja da može nekog fićrepića šutnuti na klupu ili prodati, a ne istresati se na starom i isluženom Raulu koji nikada nije podlegao zvjezdanim stazama teatra i slave nego se isključivo pregalački odnosio prema igri, rezultatu i timu. I od tog trenera zahtijevati igru. Ali, ne. U zadnjih deset godina, igrači Reala rade na terenu šta hoće a trener se već na poluvremenu usere u gaće čekajući otkaz i poniženje. U stvari, izuzetno cijenim budalu koja prihvati da bude trener Reala.
U utakmici sa Barselonom Ronaldo je bio smiješan. Nemoćan. Neprepoznatljiv. Igrači Barse, pa ni njegovi, nisu bili publika za njegove jednočinke. I da je Real imao igru, Ronaldo bi je upropastio. Mada je prava dijagnoza da se on ne može uklopiti ni u kakvu igru. Dok je mogao, Mančester ga je držao.
Barselona je tim koji ima nadimak, kao mlađa sestra. Barsa. O Barseloni se ne govori sa proseravanjem. Barselona ima dušu koju nosi još iz svoje škole za loptariće, dječurliju kojoj je bog dao talent i volju a kojima treba usaditi pregled, kombinatoriku, mikrotehniku, skok, start, šut... još u tom jezgru Barsa je družina, porodica, duh.
Barselona je dragulj sirotinje. Poznate su priče kako su Mesiju plaćali neke lijekove za rast. Kako su klinci tu dolazili kao sirotinja pa im je hrana bila lijek protiv gladi. Poznato je kako je Real kupio Samjuela Eta, crnog sirotana iz Afrike, pa ga onda niko nije dočekao na aerodromu u velikom i nepoznatom Madridu. U timu mu nije niko posvetio pažnju pa je otišao, ne sjećam se u koji manji tim, pa Realu u prvom susretu dao dva gola i guzičio ih, pred cijelim svijetom, u njihvom šesnaestercu. Kasnije je došao u Barselonu gdje spada i igrom i porijeklom. Šteta što nije imao bolje tehnike i osjećaja iz mladosti. Svejedno, koristio je Barsi. Realu nije, jer nije zvijezda, nema ženu lujku a i crn je, ne vide se tetovaže.
Barselona takođe ima para. Nije to ekipa poderanih gaća. Ali se prema parama odnosi kako doliči. Prema porama se ne ponaša kao prema ljudima. Dok se Real prema ljudima odnosi kao prema parama. Ali Barsa nikada pare nije stavila ispred pojednca, ispred imena, ispred tima, ispred igre, ispred kluba. Velika je stvar dati šansu Rajkardu, pa, kada je istrošio svoje potencijale, dati šansu još mlađem i neiskusnijem Gvardioli.
Real je mogao pobijediti i sa petardom. Utakmica savremenog fudbala može se lako okrenuti na bilo koju stranu, kao kamenčić sa Mon Blana. Ali teško se to moglo dogoditi. Real se uzdao u Zvijezdu Ronalda i brinuo se kako zaustaviti Zvijezdu Mesija i njegove ulaske s desne strane i šut iz zglavka. Nije shvatio da su mogućnosti beskrajne.
Ronaldo svoje bicikle može prodavati trećepozivcima. Barsi ne. Svoje slobodne udarce zna izvoditi perfektno. Šta kad niko ne pravi prekršaje oko šesnaesterca.
Barselonina duša je dala drugu igru. Vanzemaljsku. Umjesto nebrojenih paseva, ispočetka sporih i dugih, pa sve bržih i kraćih sa eksplozijom nakon ulaska u šesnaesterac, Mesi i Čavi su iz dugih i srednjih paseva, kada je napetost u odbrani Reala dostizala vrhunac, očekujući te najkraće i Mesijev Prasak, izvukli nadfudbalsko prolijetanje Mesija u prazan prostor, iza ukočene odbrane, i stapanje sa Čavijevim nebeskim loptometom. Samo je sreća, slučaj i izlazak Kasiljasa malo naprijed, spasila Real da im Mesi na taj način da još dva gola. Lako, lagano, kao „puh“ prema maslačku.
Barselonina igra se može okarakterisati, uslovno i okvirno, kao ritam tačnosti. Ritam tačnih pasova, tačnih zamisli, tačne realizacije. Nije to prebrza igra ali nikad i niučemu nije netačna. U takvu igru se ne uklapa Ibrahimović, Čigrinski...
Koliko je Barsina igra savršena, vidljivo je bilo protiv Arsenala koji takođe preferira igru, tehniku, tačnost i ritam, nasuprot zvijezdama, teatru i parama. Protiv krkanskih, destruktivnih, zavezanim mudima agresiviziranih timova Barsa može da bude onemogućena, kao i Arsenal. Ali to nije poraz njene igre niti pobjeda neke druge igre. To je nadmoć destrukcije.
Barselona je siromašni put prebogatih fudbalskih duševnjaka.