ДАЛЕ.

РАДИ, ДА НЕ БИ МОРАО

ДА УЧИШ.

 ПИТОМИЦА

ПОЛИТИЧКЕ

СТРАНКЕ

У СРПСКОЈ

НЕ ЗНАЈУ

ДА ВЛАДАЈУ

ГРАДОВИМА

Бјежи из Села у Градове, да не радиш земљу, па из Градова у Села по Гласове, па опет у Градове да омастиш брке о власт Градодржаца.

У томе прође политички живот.

Грдје су ту Политичке Странке.

Нигдје.

Политичке Странке не умију да владају Градовима у Српској.

Приједор. Марко корпорејшн држи власт пошто му је Есенесде то великодушно, кад је требало, препустио. Сад му не може ништа. Али то није власт Денееса. Теби Скупштина, мени Приједор.

Бањалука. Есенесде формално влада али стално, у гласовима и одборницима, пада. Опозиција не постоји. Тако да Есенесде мора сам себи да буде и опозиција. Одборници. Сви, у свим мандатима, пред сједницу долазе слуђени а такви и излазе са сједнице Скупштине. Деенес у Бањалуци игра улогу Комшића, Шукала и Лијановића, заједно.

Како ствари сада стоје, нико не зна шта ће бити јер Есенесде прошуштањем, пети пут, истог снопа кроз дреш, Игора Радојичића, рапидно уништава своју организацију у Бањалуци и шансе да истакне валидног кандидата.

У Бањалауци се, дакле, само води на папиру да влада Есенесде.

Добој. Распуштањем Градског Одбора, Есенесде по 17.263. пут иде на руку Обрену. У Добоју, дакле. Не влада Есдеес. Већ Обрен Петровић.

Бијељина. Тамо такође не влада Есдеес већ Мићо Ногица. Есенесде је тамо отворио један од највећих европских полигона за уништавање властитих шанси. Кад сам неколико мјесеци прије избора прошле године, рекао да лоше стојимо у Бијељини и да је организација катастрофална, неки људи су ме, по воћњацима, гањали, косама, вилама и сатарама.

Требиње. Класичан примјер како највећа политичка странка Есенесде, није умјела да, док је градоначелник био Ћук, изгради организацију, приближи се људима и осигура власт све док Османлије поново не крену на Беч.

Сада у Требињу не влада Педепе.

Као што шумама никада не владају Међеди. Увијек један.

Како, дакле, стоји инвентура и изгледи за сљедећу годину.

Нигдје, у Приједору, Бањалуци, Добоју, Бијељини, Требињу, не влада Политичка Странка. У Бањалуци је владао Есенесде. Сад не влада. Једино у Зворнику влада Есенесде.

Прогноза за сљедећу годину. Зворник ће остати једини на листи. Али треба сачекати кандидатуре.

Овакво стање са градовима, великим општинама, у Републици Српској, само доказује да Политичке Странке немају квалитетну оранизацију. Да тим општинама владају Феудални Менаџери. Моћничке групе које су Политичку Странку, било коју, која се задеси на запосједнутој територији, потчиниле својим интересима и то је веома тешко промијенити.

Доказује да ће се Политичке Странке све теже вратити људима.

Доказује да су избори, такође, све даље од људи. Да су Бирачи и Гласови само манипулативни гранулат.

ОДНОС

НАРОД

-ВОЂА

- ПРЕЛОМ,

КОД СРБА

Срби, данас, не могу да се правдају, за све своје несреће, несретним раскрсничким геостратешким положајем.

То је, можда, некад и било, мада сам ја склонији карактеризацији овог положаја, цијелог Балкана, једним обичним Приступним Путем на Имање.

Данас је цијели Свијет раскрсница. Свако је на важном геостратешком положају. Па, опет, не страдају сви.

Срби, генерално, воле да страдају и воле да о томе расправљају.

При томе никад не поставе питање своје, народне, одговорности. Да не постављају питање одговорности Елите, Интелектуалаца и Имућника, то је постало опште мјесто Српске Историје.

Пошто, генерално, одбијају да расправљају о одговрности изабраних, наметнутих и натурених, било би неопходно да почну да размишљају о себи и својој одговорности.

Изостанак тих расправа говори о високом степену толеранције код Срба.

Јер, кад си толерантан према себи, толерантан си и према другима. Па Толеранција често прерасте у Неодговорност. Кад је не тражиш од себе, не тражиш је ни од других.

А то Елите, Вође и Манипулатори, обилато користе. Током цијеле Српске Историје. Уз часне изузетке.

Посљедња игра Толеранције и Неодговорности, јесте игра Србије и Вучића.

Током цијелог свог посттрансформационог перформанса, је се то тешко може назвати Власт, Владавина или Владање, Вучић обилато користи трпезу Српске Толеранције. На граници понижења Српског Народа.

О циркусантским једночинкама нема потребе да се збори. Али Вучићева реченица Пре ћу отићи из Владе него покварити пријатељство са Немачком, крајњи је пол неодговорног односа не само према бирачима коју су га предобро и недодирљиво постотковали, већ је то неодговорност према цијелом Српском Народу.

Није Национална Влада јавни нужник или какво свратиште, па да неко, кога су избори ту довели, може да оде кад хоће или остане колико хоће.

Србима та катастрофална реченица не значи ништа.

Они могу да толеришу криминалце као националне поп звијезде. Крајњи десни политичари, могу једног унутрашњег терористу да јавно ословљавају са Господин Легија. Они, Срби, могу мирно, без намјере да казне, да посматрају свакодневно мијешање и групни секс високих криминалаца и виских политичара.

Зато могу да толеришу Вучића.

Ну.

Пошто се Народ не може промијенити, морао би да се мијења Вођа. Да се мало преобрази. Кад већ умије. Вучић, дабоме.

Он, и сваки Српски Вођа, морао би да схвати да толеранција и неодговорност Народа значе умножену његову одоворност.

Вучићева одговорност није у ријчи Косово. Вучићева одговорност је у ријечи Русија. Ту не смије да погријеши јер ће цијели Српски Народ погријешити.

Додикова одговорност, пак, није у ријечи Србија нити у ријечи Сарајево. Већ у синтагми Опстанак Српске. А то значи и Опстанак Срба Овдје.

Стога и Вучић и Додик, морају Народу да боље објасне мјесто на коме су се нашли. Барем онако као што је Милошевић у свом говору о намјерама Запада, објаснио Србима. Милошевић, којег никако не цијеним и који је трајно деформисао Србе и Србију. Али је јасно и отворено, вјероватно потпуно прекасно, рекао шта ће бити. И што је, данас видим, било. И још ће.

Вучић и Додик не смију да закасне нити да крију. Не смију да се банализују. Као што је Пријатељство Немачке или Кила Руског Злата.

Вучић мора Србији да објасни ријеч Русија.

Додик има мањи задатак. Да објасни ријеч Кредит. Онолико колико је то могуће, пословно и међународно. То што сви ћуте о томе знак је озбиљног кредитно-финансијског међународног преломногу тренутка. Сви знамо да је сваки кредит повољнији од ММФ-овог. И да се ни о једном не може све рећи. Али се мора Народу рећи оно што се може. Јер ће и то Народ учинити одговорнијим.

При томе ни Вучић ни Додик не требају да очекују награду од Народа и Бирача. Кад почнеш да тражиш корист и противуслуге од Народа, ниси више за Вођу. Сиђи.

Бацање димних бомби од Пријатељству са Немачком, учиниће Србе још неодговорнијим. Још толерантнијим. Још пасивнијим. А онда их свака будала може одвести у пропаст.

У том троуглу Вођа – Народ – Прелом, немамо коме увртнути јајца него вођи.

ДЕЈТОН СЕ

ПРОМИЈЕНИТИ

НЕ МОЖЕ,

УМРИЈЕТИ НЕЋЕТЕ

Прије неколико година, стицајем околности, ручао сам, у Стону, са Вилијамом Монтгомеријем, кога, иначе зовем Бил. Веома пријатан и отворен човјек. За старог дипломату, који је већ тада био завршио каријеру и бавио се неким ланцем хотела, Цавтат и то.

Вјероватно су сви Америчани такви на нивоу мора.

Јели смо неке шкољке. Оне које се једу упоредо са умакањем руку у воду.

Заборавио сам им назив. Од нејестивих ствари, ја, као Сељанин, памтим само имена Тиквењак и Буњика.

Причали смо о Дејтону.

Било је то након првих двијетри године Есенесдеовог узлета.

Рекао ми је да је Дејтон непромјењив. Нисмо ишли у детаље. Рекао ми је и још једну значајну ствар. Окрените се Бриселу. Сарајево није битно.

Ноћас читам Билијев интервју Њусвику.

Хвали Вучића.

Курац ћеш више са мном јести шкољке.

Очито је, дакле, да је Вучић Амерички Пројект. Само га Бајден и остали у Америци, упуте на Берлин. Иди, мало, фићукај се и зевзечи са Ангелом.

Монтгомери говори о свом ангажману у Будимпешти, код рушења Милошевића, о Ђинђићу, о Коштуници.

У сваком од тих случајева, и за сваку фазу, на крају, констатује да су се они, Американци зајебали.

Из чега мој бриљантни ум, мјешавина Хантигтона, Џингис Кана и Збигњева, извлачи закључак да су се зајебали и са Вучићем.

Само ће то неко други, много касније, и иза Монтгомерија, саопштити неким новинама.

За оног дрвосјечу, Холбрука, Бил, у том интервјуу, каже да је Коњ (задња ријеч је моја асоцијација, није цитат, оп.а.).

За БиХ опет тужне вијести. Дејтон се не може промијенити без пристанка три нације, требало је Хрватима дати територију, нације у БиХ се удаљавају и мрзе се више него што је то било у почетку.

Та дијагноза ме весели.

Узгајајмо оно што најбоље знамо. Мржњу. Плодови, Подјеле, биће на крају много слађи.

И на крају, још један мој закључак.

Избјеглице су такође Амерички Пројект.

Бил Монтгомери каже да ће сви затворити границе. И Ангела. И да ће Избјеглице остати овдје, у Србији и БиХ.

Није рекао, али сам схватио да је то у сврху неких утицаја у сфери Нестабилног Лука (синтагма Монтгомерија, оп.а.) који постоји а који се састоји од „Македоније, Косова и Босне“.

Ако су се Америка и Бил Монтогомери, у свему, зајебали, мада мислим да је већи дио тога пројектован Зајеб, а ова постпризнања такође имају своју сврху, не требамо ми.

У Двије Српске Државе.

БИЋЕ

СВЕ ГОРЕ И ГОРЕ

АЛИ ДО

СТАЉИНГРАДА СТИЋИ

НЕЋЕТЕ

Збигњев Бжежински, стари Збигњев, већ дуго хонорарно ангажован као водећи спољнополитички аналитичар и стратег у концерну З&ФТ, Збигњев и Финансијерски Територијалисти, ер-тенк групе, иза које не стоји САД већ мултикорпоративизам који влада већ више од сто година, објавио је, ту скоро, књигу Америка – Кина и судбина Свијета.

Књига није занимљива по томе што открива шта ће радити ФТ и САД, као њихова Ћерка Фирма.

Јер стари Збигњев, стари мрзац свог поријекла, не открива јавно оно што ће се догодити.

То што ће се догодити остаје записано у тајним документима или, чешће у тајним договорима.

Понешто има и у Монотематским Анализима, какве су Коплијеве, и које су само наизглед безвезне, апстрактне и квазинаучне. А таквих је на стотине.

Књига, као и друге Збигњевљеве, може, међутим, да открије чињенице које су прошле а које могу да упуте и отворе перспективу у тунелу.

Углавном. Америчка стратегија, стратегија З&ФТ-а, своди се на два концепта.

·        Хитлеровско уништење СССР и

·        Хирохитовско уништење Кине.

То што више нема СССР, ништа не мијења на ствари. Ради се о Територији Русије и околних подручја.

У задње двије деценије, од пада СССР и Берлинског Зида САД, Запад, односно З&ФТ, дјелују преко два прстена којима опкољавају Русију и Кину.

Појам Прстена релативан је. Јер дјелатност против Кине може се прочитати и у Африци. Као што се и Прстен против Русије може наћи у БиХ и у Србији, иако то територијално нема никакве везе.

Америчко дјеловање у Сирији, дио је Прстена Око Русије. Коликогод Сирија била далеко од руске границе.

Запад је вјешт да учини, а Свијет глуп да прихвати, различита паковања и разлога успостављања тог двопрстеног дјеловања. Некад је то био Комунизам. Сад нема Комунизма, сад је Хитлеризам, као Путиново диктаторско поближе обиљежје. Хитлеризам којег је САД помагала и гурала према Москви и Стаљинграду.

Ну.

Епохе се мијењају.

Ако је пао Берлински Зид, Кинески Зид никад пасти неће.

Ако је Хитлер стигао до Стаљинграда, Нато никад неће.

Тренутан однос снага није у корист САД. И З&ФТ. Русија јесте у кризи али сиријски стрип, којег је Путин намјерно штампао у Сирији, знакобитан је за Запад и САД. И они су га, нарочито САД, веома добро прочитали.

Кина тако добро стоји да то САД, а ни Кина, не смију да кажу.

Кина држи САД усправним и пажљиво дозира мјере да не падну. Јер пад те економије уздрмао би цијели свијет. Кина ће, пет хиљада година концентрисаном мудрошћу, учинити тако да САД падну а да се то не примијети. Нити да се Кина назове новом суперсилом, по територији, економији и војној снази.

Цијели вијек ће проћи у том тренду.

Он ће се завршити чињеницом о губитку водеће улоге Америке у свијету. У светри поменуте класе а и у другима.

Балкански кокошињци не могу активно да учествују у том тренду.

Али могу да прођу погубно и прије његовог краја. Неке нације могу да буду и истријебљене. А неке њихове државе су већ одумрле. На другима се ради.

Оно што овдје може да се учини јесте да се игра Игра и да се зубима држи за тренд а да се некога претјерано не загризе. Јер ако се почне отресати, да спаднеш, готово је.

Треба махати репом према Берлину и Вашингтону, Брисел је смијешна картонска кутија за бескућнике, а гледати у Русију и у Кину.

Не прихватати, при томе ништа и не улазити ниушта.

За Србе то значи само двије ствари.

·        Што дуже одлагати признање косова, од стране Србије. Не зато што је то неприхватљиво, то је већ реално, већ што иза тога тек слиједи потоп и комадање Србије. Не прихватати никада Унитарну БиХ. Не зато што је то зло само по себи, већ што након тога слиједи уништење Српског Народчића с ове стране Дрине. Што је било још у првом сету циљева Распада СФРЈ.

·        Не улазити у Нато ни једном Српском Државом.

КОНАЧНО,

ПОЛИТИЧАРИ

ПО ИГРИ РЕШЕТА И

НЕКОМПЕТЕНТНОСТИ

ПОЧЕЛИ ДА

СТИЖУ

НОВИНАРЕ

Мала моја, демократија је, буди Новинар, за Новину не питај чија је.

Тако се, послије рата, Босна и Херцеговина, у пројектованој политици иностране тихе окупације, преплавила новинарима којима су етикете, службени називи Новинар, лијепљени брже него што пивара пуца чепове на клипаче. Политичке и географске средине су, уз помоћ редакција и националистичких демократских странака, на том пољу много урадиле још у току рата.

Посљедица свега је да данас, у БиХ, двадесет година од ПДВР, Првих Демократских Вишератних Ратова, није одњегован ни један новинар који ће, барем у оквиру једне националне медијске флоре и фауне, имати значајно и међашно име.

Република Српска је и по електронским и папирним медијима, и по новинарима, далеко иза Федерације.

Ако је за новинарство вријеме дефинитивно изгубљено и прошло, у Политици би се трендови морали окретати узлазној сфери.

Та толико замирисана усрана демократија, свеопшта либерализација, тржиште, вишестраначје и европски пут, требали би пред Бираче да стално нуде боље и боље кандидате. А они, Бирачи, да сједну, па ноћима вијећају и размишљају, ходају по шљивицима, њивама и градилиштима, одлучујући да, на крају, гласају за најбољег.

Јесткурац.

Девалвација Политике, Јавности, НДД Сфере, и свега што је у пратњи тог тужног курвањског, котлокрпског и ситношићарџијског каравана, у ствари је само један велики систем спојених посуда.

Некомпетентни Новинари су схватили да се компетенција може стећи ако си против Режима и Власти. На то их, често, силе, власници, газде и финансијери.

Дио Новинара мисли да је обавезна ментална оријентација бити против Власти. Не разликујући при томе негативне и позитивне Трендове од Власти и Режима.

Режим и Власт, мада Режим не постоји јер нема силу, тортуру и затворе, то се Чавићу и Чавићоидима само привиђа, мисле да само они мисле, говоре истину и само истину и да имају право на неистину. Кад право на неистину прибаве Новинари, настаје проблем.

Опозициони Конгломераторијум, у који може да уђе било ко, са шаком гласова, мисли да је бављење опозиционом политиком једино могуће ако си против Власти и Режима. То је идеологија Јест Им Реко. И ако псу са маслом можеш да згадиш то што кажеш.

У свему, Новинари су испали глупљи од Политичара.

Умјесто да се измаккну из свега, они се утркују да и они учествују у том јавном хватању та вратове, курчеве и туђе гузице.

Такви трендови, законито доведу до једног Мектића. Који себе титулише државним министром. А и Неке Амбасаде и Сарајево цијело.

Који, онда, напада Новинаре.

На пасја прескакала.

Ситно је да закључим да је Мектић Будала. И Есдеес ако га подржава у томе и ако му то одборава.

Будала јер не схвата да њему, као неком службенику у Заједничким Органима, и неком ко је у Републици Српској Опозиција, требају медији, и државни и опозициони.

Он, Мектић, пак, мисли да њему треба само Васковић. Зато га и цитира.

Крупнији закључак је да долази Вријеме Мектића. Васковићи су само њихова претходница.

Мектићи су из класе Вучића, у Србији. Само су много глупљи, дрскији и необразованији. Вучић цитира Вебера, Мектић Васковића.

Али њихов задат је једнак. И у оквиру Срског Националног Бића. И у оквиру Србије или БиХ.

УСКЛИКНИМО

ПРОСВЈЕТЛЕНИЈУ

КОЈЕ ШИРИ

КОМШИЋ

МЕЂУ ЗЕМЉАНИМА

Уништење озбиљне политике у БиХ наставља се несмањеном брзином.

Тај процес генеришу Странци Усранци планираном девастацијом и анархизацијом као и тоталитарним увођењем некомпетентних протува на политичку сцену, под лажним називима као што су Демократски Прогрес, Демократска Фронта, Савез За Промјене.

Али. Богами. Генеришу и домаће прилуде које мисле да је Озбиљна Политика приватна пракса за коју не треба ни простор, ни свједоџба, ни знање, ни брига, ни памет.

Јутрос читам изјаве Оног Комшића.

Политикоида који десет година, десет година, игра главне улоге на усраној босанскохерцеговачкој сцени, а који, тако некомпетентан и неспособан, нереферентан и необразован, не би могао ископати редак кромпира са једним јединим читавим.

Комшић извикује да је улога Деефа, те његове Странћије, комбинације странке, партије и прћије, испуњена када је повезао Есдеа и Савез за промјене и избацио Додика из власти на нивоу БиХ.

Тачно ми је жао ових Есдеесоваца. Након Суваре, њих је снашао и Комшић.

Комшић наглашава везу СДА – СЗП као кључну за БиХ. Добро је да је ту и СББ али та башчаршијска осовина је, по Комшићу кључна.

Није рекао али ми је јасно да се тиме добијају јевтини пробосански Срби а референдумски и сепаратистички СНСД се држи по страни.

Ипак. Не пишем ово због Нежељка Комшића.

Он је, ионако, све ово, а и друго, чуо од странаца по сарајским ноћним магазама, током политичких и полизичких консултација.

Пишем због шансе коју има Република Српска, и Есенесде, у односу на садашњи мозаик Власти на ниову БиХ.

Мамљење СББ и Радончића у власт, знајући шта о њима и њему мисли Кирба Син, дио је ширег пројекта и режије али је и знак потпуног краха концепта политичке модне ревије шугавих и мусавих гологузана.

То се неће моћи отклонити само уласком СББ.

Појавиће се потреба да СНСД буде дио мозаика заједничких органа. Кад тад.

Та потреба већ виси у зраку.

Не би Иванић, Босић па сада и Комшић толико роктали о неприхватљивом Есенесдеу у њиховој драгој и милој сарајској власти.

Прије свега. Политичка валидност Зазапа, односно Есдееса, јер је у том Есдеес сам, пошто Педепе и не постоји, веома је мала. У Републици Српској драстично губе мјесто и углед у јавности. На политичкој и институционалној сцени не могу да ураде ништа. Они су, ту, у улози оних којима је намијењен онај заборављени мали натпис Не врши Нужду док Воз стоји.

Есенесде треба да припреми списак услова које ће Сарајево Републици Српској испунити да би прихватио мјесто у таблици множења и дијељења власти у Заједничким Органима.

Тај списак треба јавно предочити, кроз одлуке неког страначког органа.

Тако ће Јавност боље разликовати Есенесде и Пробосанце.

Тако ће се Сарај, али и Странци Усранци, крвавије чешати иза ува.

И тако ће се отежати улазак СНСД у заједничке органе сарајске власти, што му, Есенесдеу, у овом мандату није у интересу.

Преостатак мандата треба искористити за два процеса. Стварање слике о Пробосанству Босићевог Есдееса, укључујући и Иванића.

И чишћење властитих организационих редова од менаџера, феудалаца, шефида, мајкуна и интересоида.

Како би се пред Јавност Републике Српске широког социјалног образа изашло на Опште Изборе 2018е.

КАД

ПОЛИТИЧКА

ГОДИНА ИЗДА,

ТРИЈЕСТ ПОСТО

ПОЈЕВТИНИ

ТЕЛЕВИЗИЈА

Савез За Промјене, и њихови инострани, у шта убрајам и Сарајево, ментори, пекари и кројачи, рачунали су ову годину као преломну у борби против Мрског Есенесдеа и Злог Додика.

То је, пред годину Локалних Избора у Републици Српској, требало да буде узлет који би довео до пада Владе СНСДДНССП и до обје Мићине Ногице у фотељи.

У међудобу, све се сјебало.

У Есдеесу се јавио отпор Пробосанској Политици Младена Босића и Клике, који се веома успјешно, морам признати, прикрива. Али се не може прикрити осипање старих класичних есдеесових перјаница.

Тако се догодило да је већина у Народној Скупштини Републике Српске намножена не само исфорсираном афером Два Папка. На чему су до бесвијести инсистирали Бореновић, Чавић и Гусларица.

Сада им се све то осветило.

Умјесто папака добили су копито у чело.

Остаје стара истина. Онај ко не разумије Политику, није ни за јетрвске свађе.

Ну.

Највећи губитник, у свему, није Савез За Промјене. Који би то требао бити. Јер се ватао у коло без тамбуре, без гудала и без курца у шакама.

Највећи губитници су Телевизије у Републици Српској.

Беентеве је своју ударну емисију, а по томе се види колико се тамо цијени новинарка типа Сузана Рађен, помјерила због ријалитија. Онда је у ту емисију доведено оно спадало са некадашњим руским мјестом боравка.

Кила Злата се показала само као прва домина. А снимак Радишића као двоскок пред салто мортале.

Онда је све преузео Ертерес. Окренуо Сувару наопако.

Есдеесови политички стратези испали наивни као паришке собарице.

Злато и Снимци су уништили једну озбиљну емисију и један дневник на државној телевизији. Те двије телевизије, БНТВ и РТРС, једине су које су могле квалитетно одговорити информативном, политичком и јавном задатаку.

Атеве се већ раније самоуштројио и самоуништио.

Од озбиљних политичких емсија, не рачунајући оне лоше фалсификате Латинице, Република Српска нема више ништа.

Ведраница на Атеве се потпуно изродила и изметнула. Рађеница је на издисају. А оног фризерског и ботокс салона на Ертеересу, боље се и не сјећати.

Те озбиљне политичке емисије су уништене интересима власти или приватника, в соделовању са Опозицијом, и некритичким довођењем у студио читавог џелепа михајлицизираних саговорника. Што ће сваку Озбиљну Политичку Емисију претворити у кафанску расправу без алкохола.

Тако се класа ОПЕ придружила чињеници да Република Српска нема ни озбиљан недјељни лист.

У ери ИТ над медије су се надвила оловна времена.