2274.
УЗМИ ГА,
КОМШИЋУ

Комегод је стало до БиХ, узеће оружје у случају отцјепљења Републике Српске. Изјавила је, ДФ, Демократска Фичка Комшић.

Видјећеш на изборима 2014. колико је твојима, и колико је твојих, стало до БиХ.

А што се оружја тиче, Узми Га.

Уз претходно уобзирење слиједећег

-         Нема више неопходне независности Хрватске

-         Нема више хрватске помоћи свом цвијећу

-         Нема више јна пичака

-         Нема више Аманпур новинарства

-         Нема више Муслимана Жртава на пиједесталу

-         Нема више тајног оружја и лове

-         Нема више затвореника који би патриотски гинули за Босналију и Комшалију

-         Нема више Туђмана и Милошевића. То што нема Алије, и није нешто.

Узми оружје. Почни га. Тај рат. Па ћеш видјети да је Радован, Брат, био у праву. Само што тебе није убројао тамо гдје си спао.

 

 

 

МРАВЉИ
ВИРТУОЗАРИЈУМ
Ово мрави творе у старим мртвим деблима. Из почасти сам то уоквирио у сликорељеф. Не знам како то раде. Знам само да стално иду тамовамо. Као што и сви знамо. Да ли дубе ово саће, или лијепе. Али, савршено је њежно и одрживо. А они ванземаљцољупци стално причају о томе да људи нису могли изградити пирамиде, нису могли ово, нису могли оно, није Ајнштајн могао то сам, није Леонардо. Као да је све почело од нас. Будале. кад мрави могу ово, пирамиде су мала маца. 

 

2272.
НАЈНОВИЈА

ПРЕОБРАЗБА

ЛАГУМЏИЈЕ –

-          ТУРЧИН

 

У Египту се одвија драматична ситуација у негативном смислу и таква ситуација има ефекте на цијели Блиски Исток. А и шире.

Ту смртоносну значењску реченицу изговорио је Злагумџија, пред турским дипломатчићима који почињу рад у новоотвореној џамији Турске у Сарајеву, Амбасади Турске у Сарајеву. Мене будале. Гдје повезах Злајџију и Џамију.

Али речена реченица је исклесана беспријекорно. Само је Живко Радишић могао тако социјалитички, И Шире, да је исклеше. А да ништа не значи.

Ну. Турчин Злајчин се осврнуо и на Уставни Језик Босански. Ко негира босански, негира Устав, каже Златоган. ЈММ.

Ако нема Државе, нема Нације за Државу, нема Народа који је подржао и тражио Државу, и њен Устав, нема Државе, залуд ти језик који пише у Уставу. И на тараби је писало Пичка. Па смо, ипак, морали потражити имаоце исте.

Иди буди турчин. Кад ниси низашта.

 

 

МАСКЕНТАЈМ
Цијело божије вријеме људи настоје да побјегну од оног што им је природа дала. А сваком је дала најљепши облик и лик. Ну. Људи воле маске. Маскирају се, да се разликују. А Корпорацијаши и Кројачи их унифицирају. Та тешка борба води се непрекидно и доводи до Комедије Времена.
Ево, и ја се чудим.
 

2270.
СМИГОЉ

Умро мој друг Смиљко Шагољ. Питам МИлана Гдје ће бити сахрана. Вјеројатно у Сплиту. Тамо је био са обитељи. Далеко ми, Милане.

Иди, Смигољ, почивај. Није ово за нас.

Кажу да си, у рату, био новинар који сије мржњу и то. Не знам. Ја сам био у рову. Нисам гледао ни оне наше што сију мржњу, како су послије рекли ми. А не знам ни како би Ти сијао мржњу док на Озрену одсијецају главе. Шта је језик мржње над одсјеченом главом.

Сјећат ћу се Тебе, драги Смигољ, по много ствари. Најважнија је, непобитно, то што си био генератор за рад. Нико није могао да ради колико Ти. Ти си био незаобилазан мозаичар Телевизије Сарајево.

Могу Ти то, дркаџије, и побијати. Данас се све побија и обезвређује. Не можемо против тога.

Али једно Ти, код мене, не могу побити.

Кад сам требао да уживо преносим долазак воза Другим Колосијеком у Зеницу, планери су схватили да воз може да касни и да ја могу доћи у ситуацију да морам да причам пола сата, сат, у живом програму. Тражили су ко би ми помогао као сукоментатор. Не треба. Извјештавао сам мјесецима са Другог Колосијека. Могу о томе причати као Милка Бабовић. Знам. Тунел Сиколе. Омладино Соколе. Бране Миљуш. Тито Партија, Омладина Биртија. Пошто је свима, великим новинарским играчима, било понижавајуће да раде са Дописником, који, можда, први пут ради директан пренос, Ти си рекао Ја ћи му помоћи. Бићу уз тебе, Васке, ако затреба.

Почивај у миру, штагод си причао на Теве у току рата. Ко им јебе матер. Све припреме, организују, нађу извођаче и финишере, а онда су им криви новинари. Језик Мржње.

Почивај у миру, штагод си причао, и против Срба.

Рат је био. Људи смо. Нисмо цјепидлаке.

2269.
ЛЕПО ЈЕ
ШТО СМО БРАЋА
АЛИ НИСУ НАМ
РОМАНИ БРАЋА
 

Лепо је и што смо Срби. Мада није лепо што су неки Босанци. Тешко Шумадинац и Босанац могу да буду браћа.

Лепо је што Републику Српску и Србију спаја један језик. Српски. И екавица је лепа. Ко зна да је говори, понекад је мелодичнија од ијекавице. И ијекавица је лепа. Мада нови нараштаји имају проблема. У Србији је горело. А овдје. Да ли је горјело, горијело, горило, Маму Му Јебем.

Мада није лепо што је Србијански Српски пун турцизама.

И лепо је што је Завод Републике Српске за уџбенике и наставна материјално техничка средства расписао конкурс за необјављени роман на Српском Језику.

Није лепо што је стручни жири изабрао три србијанска романа међу кандидате за награду. Није лепо, јер овдје има већих тема за роман. Не кажем да има већих писаца. Али сиромашинијих има. Само што не цркавају од глади. На крају њихових књижица, наших, овдашњих писаца, увијек стоји Књигу помогли Месар Дуле са петнаест марака, Мокросувоинжењеринг са двадесет марака, Шаторкомерцкрк са четрдесет марака. Али не пише да је писац остао дужан добром Милану Стијаковићу, Арт Принт, хиљаду и двјеста марака.

Пошто је жири доиста стручан, морам да се сложим да су србијански романи квалитетнији. Мада писце не знам. Нисам ја толики писац да бих знао сваког писца.

Завод за уџбенике је погријешио у најбољој намјери.

Свесрпскојезички конкурс за необјављени роман јебао је овдашње романописце.

Не треба да награђујемо србијанске романе. Они имају своје награде. Писац из Републике Српске никада неће добити Нинову награду.

Да постоји Министарство културе у Републици Српској, послао бих га УПМ. Али би могло ускочити Министарство Просвјете, Културе и Четвртог Павиљона. Па да се избори за буџетска средства по којима ће се плаћати штампање сваке књиге у Републици Српској из области књижевности. И организација сваке изложбе слика.

Док се ми преко награда изборимо за културу, одоше и уши и јајца.

2268.
КОМШИЋ
И ИЗЕТБЕГОВИЋ
У ФИЛМУ
„НА МРСНОМ ПУТУ“
 

При чему је Комшић Анђелина Џоли а Бакир Бред Пит.

Коубили се да замрсе ствар. Никад ништа да створе. Само да сметају. Запетљавају. Шибицаре. Чаршијахатлуци.

А молио сам Кустурицу. Дај Комшићу да у том филму игра Курира Хамзу. Одакле долазиш. С Игманаба. Ко те шаље. Валтер. Бивши Валтер. Тај дијалог би ушао у анале. Само га не пуштај близу Монике. Испашће мрмак.

Овако, Комшић и Изетбеговић се уживили. Врховни Команданти, 2/3, Оружаних Снага БиХ, СТЈ. А Оружане Снаге немају чим да покосе круг касарне. Па издали наређење. Сва техника, МТС, Кустурици која дата, одмах на ускладиштење. У Област 961, Регион 552, Хангар 13.468, Ред 169. Сва сила је те технике. Држава је велика. Државне Оружане Снаге огромне. И обични прашинар дужи слип од кевлара. А накурњак од ултралаких легура.

Двије Трећине Врховног Команданта оружаних Снага сигурно сматрају да ће им та техника бити потребна у отпору евентуалној агресији. Јал на мезар, јал на Босну.

Та депеша Министарству одбране о забрани уступања технике, камион, комада два, прага, зар то још постоји, комада један и нешто ситног МТС, лабораторијски је доказ како Члан Предсједништва, комада два, да сам себе начини будалашем.

И онда Мун цмиздри у Бањалуци Нема напретка. Споро се иде у Нато. Што ће ли ти њих двојица у Нату. Мајке ти.

Суштина је ипак у томе што се та техника може добити у сваком бољем отпаду у Србији. Што ће Кустуричина екипа, вјероватно, и учинити.

А Два Будалаша се понашају као да им је тражена Шеста Флота. На шест година.

2267.
КРСТИЋ
ПОТПИСАО,
БЕЈЛ ОЋЕНЕЋЕ
 

Самослудна Медијска Србија умије, боље него иједна пијарница, да се убаци у центрифугу, сама је укључи, и ишчија се боље него цигани гуске у Скупљачима перја.

Како тужно изгледа онај Мишко. Кад су му искључили центрифугу. Не јебе га нико. Медији једва. Ни адвокати неће да дођу на рочиште. Није више хит.

Сад је Апсолутни Хит извјесни Крстић који је дошао на преговоре око мјеста министра финансија у Влади Србије.

Кажу да је потписао и да га је Вучић измислио. Мада не треба вјеровати свему што се чује по Србији. Испашће да је Дачић отерао Динкића да би Вучић наместио свога.

Србија, тако, већ двадесет година, живи од омота до омота. Сад је умотај у ово, сад у оно. Сад у целофанче, сад у папирче, једном масно, другипут свјетлуцаво, сад у поњаве, сад у крв, сад у бриселницу, сад у купусницу свадбарицу.

Објективно. Шта долазак извјесног младог економисте из Велике и Далеке Америке може да значи за Србију. Ништа. Јер он није директор Федералних Резерви нити Џипа и Моргана. Добит би била за Србију да познаје технолгију финансијашења и да олакша пут скоро банкротизованој Србији кроз прашуме лове, моћи, утицаја, уцјена и спаса. Мада све то и није потребно. Ето Мађарске на двеста километара. Они знају како се ослободити дуга и јебати Милу Маму Фонду.

Пошто Дете Крстић, а није Јасамја, Јеремија, све то не зна, добит је резервисана искључиво за Вучића. Шумадијска и затуцана Србија ће да каже Светски, бре, човек, овај Вучић.

Вучић ће, пак, пошто је перфектно и виртуозно подшапио медије, стога тако и иде, Прође Мишко, дође Крско, сада да подшапи и сектор финансија. Он је исправно проценио да је Екстерна Моћ, екстерна у односу на странке, његову и Дачићеву, у односу на власт и у односу на државну администатцију уопште, најопаснија у сектору финансије, ту ни Слоба није могао да уради ништа, и да се та стоглава хидра мора исећи. Стога је најбоље на чело тог сектора ставити некога ко нема никакве безе са Пипцима. И домаћим папцима. Некога кога не могу да мунтају. Барем нед одмах.

То ће, дабоме, смањити корупцију, непроцедурални ток и невидљиви утицај на финансије и економију. И даље ојачати и апсолутизовати Вучића.

Али, за еконоски напредак и излаз из кризе, за достојанствен, самосталан и стабилан пут економије, треба још.

2266.
МУНОВ ТЕСТАМЕНТ
ЗА БОСИЋА И КОПАЊУ:
ОСТАВЉАМ ВАМ БОСНУ
У ЈАДНОМЕ СТАЊУ
 

И немојте да се Васић, опет, по стоти пут, врати. Пополовићу вас. Један ће у Сирију а један у Гвантанамо.

Искрено, допизидили су ми ови опроштаји АмАмба. Мислио сам да је већ далеко замакао. Кад оно, иде за неколико недјеља.

Ну. Данашњи разговори са Босићем и Копањом у Бањалуци, гдје су констатоване обострана уважавања, финансијске помоћи, добра сарадња и жеље за још бољом сарадњом, знаковидни су.

Босић је издвојен у посебну посјету чиме му је јасно речено да он има највеће шансе да постане Напредњак. Овај разговор свакако значи Немој да се играш да улазиш у Велику Коалицију са Додиком. Немој да јебеш але са иницијативом у обједињавању опозције. Бићеш Други највећи балкански лидер у борби против корупције. Ако пропустиш ову шансу, да постанеш Боске Зоро, не јављај се више.

Јасно је да је АмАмб добро анализирала ситуацију. Есдеес, сви, не само Босић, највише се боје странаца. Америчана. Имали су разноврсна надсексуална свијесна искуства. Остали Отпозиционари, Иванић и Чавић, прије свега, покерашког су типа. Ледених фаца чекају кеца на 11. Они се не плаше странаца. Они рачунају. Осим тога, много су мањи.

Копања. Копања је у Републици Српској Амбасадор Америчке Амбасаде. Независна Наплатна Рампа. Ресторански разговор, избјегнута је резиденцијална званичност, неоспорно значи сљедеће Дир Мун, свака Независност кошта. Јес, Мај Ко. Кошта. Кошта. Мај Коштања. Али тај џоб је лонг лонг лонг у пизду материну. Оф штос, мај Мун.

И значи, свакако, Заворави Есенесде, Додика и слично. А незаборави нам Нато. Гдје ће ми тираж, бато. Јебеж Тираж. Важан је наш џоб.

Копања је увијек био притајени покрајни играч. И увијек обављао невидљивије послове боље од видљивијих. Најприје је радио за Једног Невидљивог а онда је почео да ради за још Једног. Па су почели да долазе и долари. Као посљедица ванамеричног зачећа. При томе је многе користио. Мада је било и оних који су користили њега. Када се све сабере, то ће им се осветити.

Тако је АмАмб заокружио свој босански политички програм и пут. Од улице до рибљег ресторана.

2265.
ЗАШТО ПАРЕ
НЕ ТРЧЕ ЗА ЧО ВЈЕКОМ
КО ЧОВЈЕК ЗА ПАРАМА
 

Паре су једини универзални и бесконачни лијек за одржавање болести људи.

Оне то раде перфектно. Никаква индустрија лијекова неће никада пронаћи тако ефикасан, примјењив и доступан лијек.

Паре су и дијагностика. Поред тога што одржавају људске болести оне их и детектују. Ако не знате од чега болују главе, психе и подсвијести, дајте му пара. Али много више него што му треба. И оних које није зарадио.

Јер, свако од нас има своје болести које га чине здравим.

Ако ми одузмеш моје болести главе, психе и подсвијести, неко од нас ће најебати.

Паре су општа опасност за цивилизацију, колективитет и појединца. Не смао због својих особина и због особина које продукују код људи, него и због тога што је то неприродни дио тијела и свијести. Оне нису пратилац човјечанства од настанка. Оне су страно тијело у тијелу људи. Неприродна идеја у мозгу.

Мада знам да је увијек било нешто за нешто. Али. Љепше је добити оне ствари за јабуку него за паре.

Опра Винфри, саловита госпођа која има велике паре, недавно је најебала у Швицарској. Која такође има велике паре. И у којој стољећима знају коме стоје велике паре, коме су прирођене а коме само протезиране.

Опра је ушла у неки кокошињац и затражила да јој покажу торбу, женску, од 38.000 долара. Продавачица, која иначе пишки колоњску воду, с ока јој је рекла Коју ћеш пизду матерну да је гледаш кад је немереш купит.

Опра је онда рекла да је то расизам.

Па се послије повукла. Као, није била обучена тако да улијева повјерење и попарење.

Опра Лова Прича има најмање два занимљива аспекта.

Прво лова и расизам не иду заједно. Лова иде само сама са собом. Да су у Швици препознали лову код ње, љубили би је у Велико Црно Дупе. Какав расизам. Расизам је ствар оних који немају пара и не могу да ти их узму.

Друго, Који ће ти курац торба од 38.000 долара.

Дабоме. Опра, као и сва америчанска сиротиња, ако је дошла до милиона, не значи да је богата, све се мијења само се душа не мијења, има огромну потребу да стално показује да је нешто друго, да више није оно што је била и да користи све више и више протеза за то. То је једна врста овисности оних који су се навукли на Маникаин, посебну врсту дроге. Они који су стољећима имали паре, не понашају се тако.

Али кад америчанска сељанка оде у Европу, Европу, СТЈ, онда у Швици баца доларе без икакве потребе.

Сви америчани, на свим нивоима и у свим сегментима перманентно живе Прити Вомен. Сви су нагужени а само попонеки има успјех.

Опра и њена лова само су доказ милиона Црнкиња које нису успјеле и пропадају сав свој вијек. Зато је њој важна торба од тридесет осам Иљада. Да све Црниње добро живе, не би је се никад сјетила.

2264.
НИЈЕ МИ ЧАСТ
БИТИ

У ВАШОЈ ЗЕМЉИ

 

Моника Белучи, једина црнокоса жена у коју бих могао да се заљубим, дошла је у Требиње. А мене тамо није. Нешто ме страх. Ако Онај Дрнчуревић види Григорија и мене заједно, не зна се који је гори од горег, добиће галопирајућу сушицу. А иде Слава Града.

И Српска Херцеговина ће изгубити Херцога Спаситеља.

Да је Моника Швабица, Дрнчуревић коубиосе за Ћоркана.

Стога само пратим све што се прича и пише о Моники.

Није мала ствар. Таква љепотица и позната глумица, дошла у Републику Српску. Након оне високе културе, супраинтелекруализираних сторија и сага о разлици између режњева и гузова Станије, Венди, Аве, Пишекице и Нивесице, освјежење је знати да је у близини глумица чији филм иде у Кан.  

Некидан сам објавио службену забиљешку о Култури Преузимања. А већ данас ме историја потврђује. То је у мом случају веома убрзано и неприродно.

Сарајевски Ахваз је објавио ширу вијест, додуше на босанском, о требињској конференцији за штампу Монике Белучи и Емира Кустурице.

Ахваз је пуко и наслов. Онако патриотски. Сретна сам што сам у вашој земљи.

При томе нису, у тексту, рекли да је Емири Кустурица Наш Редитељ.

Емир, дакле, није Њихов Редитељ а Моника није дошла у нашу Земљу него у Њихову.

То је дијалектика Нове Физике коју ни Ајншатјне не би могао да обради у својим визијама. И не у четири него у четрдесет чланака.

Сад ме, ваљда, понеко разумије како ми је кад живим у Вашој Држави.

А било би све у реду да су пукли наслов У Нашу Драгу Републику Српску стигла позната Моника Белучи која ће са Њиховим Редитељем Емиром Кустурицом снимати филм.

 

 

 

2262.
ДЕМОКРАТИЈА
НАЈЕБАЛА
У СРПЦУ
 

Србац је, некад звани Српски Свињар, преживио са тим својим, доиста четничким, именом власт Бранка и Хамдије. Али долазак демократије, опозиционог вишестраначја и бабаврачара коалиције, неће преживјети.

У недјељу, која је прва прошла, одржан је у Српцу, на раскрсници, у кафићу са баштом, златног имена, Дом Младих, традиционални Србачки Демократски Форум коме је главни циљ био да се Начелник Српца из неке партије НСП, Њу Српац Проуграм, чини ми се, упозна са важним политичким и унутарстраначким трендовима и погледима у Великом Политичком Блоку ДНС, Демократија Народима Српца, и са појединим фактима о располагању људским ресурсима, што је све обрађено у посебној тротомној студији назучног института Тренд Пипл Ресурс, из Српца такође, под називом Кога си запошљаво, пизда ти материна.

Из Демократије Народима Српца, на Форуму је била присутна јака делегација у саставу Љубо Ракић, лидер регионалног покрета Демократије и Славен Марић, директор Хидромелиорацијског и акумулацијског система Водовод Србац. Ракић је имао Рибаћа Четка Стајлинг, фризура ала Јавни Сервис Бриселске Србије. Марић, пак, није био у тренду али је у задњем џепу имао папагајке произведене по ДИН стандардима, а не неке турске или кинеске. Независни извори, ипак, то нису могли да потврде.

Политички аналитичари у задње вријеме наводе како се Марић Папагајка почео удаљавати од идеологије и система Демократије Народима Српца и да су сукоби неминовни.

Пратиоци и посматрачи Форума су сматрали да ће Начелник, својим великим угледом и политичким покретом који стоји иза њега, тај Њу, као и Народни Одборник који управља здравственим системом у покрајини Челинац – Котор Варош и води Обласни Континентални Комитет Прогреса Демокртског Процеса, довести до смиривања турбуленција у важној приеврпској регији Србац и да ће се једногласно усвојити Декларацвија коју ће онда ратификовати све околне државе. И пактови.

Али, како извјештава угледни политички дневник са љубичастим кружићима, Независне Невине, Србац Форум се завршио Макљажом.

То је, дакле, та демократија Убрабоњане Опозиције. Народ хоће промјене. И између Крмељиве Власти и Убрабоњане Опозције, у Српцу, изабере то што изабере.

Мада је главна кривица, за све ове мегатрендове Србачконожичке Равни, на бившој власти као и на неконтролисаном процесу одлива Србачких Мозгова у Бањалуку, тај, изузев Српца, најјачи привредни, културни, финансијски, инвестициони, универзитетски и судски центар у ширем окружењу, све што је ваљало, отишло у Бањалуку, у Српцу остали само никудовићи, Србац је лабораторијски узорак за могући сценарио 2014.

Закиваће се гузице храстовом петицом ако на власт дођу те чудне нове и неразумљиве скраћенице.

 

2261.
МОЖДА
НИЈЕ ТРЕБАЛО
ДА ПОМИЊЕ
БАШ ДОДИКА
 

Рекао је Посланик Дрецун, Есенес, након Вулинове изјаве да Србима Севера треба неко као Додик.

Одмах су услиједиле анализе. Да ли је то Србија, пошто је Дрецун СНС, промијенила политику. Да ли се тамо жели створти Нова Република Српска. Да ли ће Тројац у коме је најважнији Двојац, морати да се извињава Бриселу. Због тога шта се прича по селу. Услиједили су и нековрсни демантији. Те, није тако мислио. Те, мислио је на вођство, неког ко ће их заступати.

А онда је дрекнуо Дрецун.

Та реченица без предумишљаја, у ствари је дијагноза двадесетогодишње политичке агоније Србије. Која је непрестано радила и чинила да никад не иде никоме уз длаку. Само Низ Мораву. Низ Ветар. Низ Косово. Чак и када се очигледно курчила, Србија је чинила тако да све иде Низ Пиз. Материну.

Та Вештина Низбрдице није још у целој количини дошла на наплату. Србија је још у хаосу.

Још не зна како да реши Косово. Мада Брисел, Косово, и други, зна. Још не зна како да реши Војводину а да не згреши.

Још не зна како да се постави према Републици Српској и Босни и Херцеговини.

Није проблем дневног постављања. Реаговања на једну тезу или изјаву. Проблем је полувековног постављања. Све вез тога је Црвен Бан С Обе Руке.

Реченица Можда није требао да помиње баш Додика, говори о прошлим и будућим страховима Србије. Србије није умела, није имала храбрости, да се одупре ни Великим Кројачима ни Великом Вођи Мире и Целе Сербије. После није имала храбрости да заштити Ђинђића. Било јој свеједно. У међудобу, Србији су наметнуте црне мараме, црне прегаче, црни приглавци. И још их сама себи намеће. Као Латинка Перовић кад говори о Још Живој Великој Србији. Говори о великом утицају Велике Србије на Српску Свест. Други говоре о утицају несуочавања са Сребреницом, јебала их Сререница. А не говори о утицају Јасеновца на Српску Свест. То се цензурише у главама Београдске Бриселади. Као што је и Перо е Мудоња избацио тај дио из мог текста, који је пренео на свом просралу, па су то тако пренеле и друге дркаџије, па је тиме начињен фалсификат. Али, шта вреди. Кад је и е Мудоња сам фалсификат.

Све то, и много другог, створило је страх Србије од будућности. Сада постоји и страх од Додика. Не од овог нашег, конкретног Додика, него од појаве лидера који ће уместо туђинца, себе ухватити за Црвен Бан. А туђинца за гркљан.

Многи се Србијанац извештио да се оберучке хвата само за свој гркљан. Зато цвили Дрецун. Можда није требало да се у Чачку Чачка Чачкалица.

2260.
ВЕЛИКА
ЛАТИНКА ПЕРОВИЋ
И МАЛА СРБИЈА
 

Јел она Латинка, јеби је.

Латинка Перовић, Латинка Либералка, Латинка из Цека, била је једна од најљепших либералистикиња прошлог вијека. Добро. Сад вријеме узима оно што је природа дала. И ја сам прије био пуно љепши али мами у породилишту увалили туђу ругобу. Јебига.

Али. Иако смо се подобро поругобили, не разумијем Латинку Перовић.

У великом интервјуу листу Време, ако сам добро схватио, због порталских превода, Лепа Латинка говори о свему и свачему. Историчарка. И типична продукција балканске неудогледне расправљачке колективне и индивидуалне болести.

А то значи Са веома мало аргумената.

Мени је запала за око њена теза да Идеја Велике Србије, идеја која ће окупљати све Србе у једној држави, идеја да сва подручја, крајолици и земљопути који у називу имају С, дакле и Аустроугарска, буду у Српској Држави Србији, живи одувијек међу Србима и да је та идеја и данас жива и да је по њој Србија припремала ратове у којима су Срби, како је касније дијагностиковано, постали агресори, геноцидаши и фашисти.

Латинкин аргумент за све то је неки разговор са академиком Исаковићем, на београдским тротоарима, у коме је он рекао да ће се то ССУЈД мортаи остварити ратом у коме ће погинути 86.000 људи. Али не у Србији.

Не знам шта се током прошлог века срало по београдским и србијанским тротоарима уопште. Београдски тротоари, аграмерски ногоступи, свеједно, једнако су смрдљива ризница као и одаје и ауле Цека.

Али знам шта мисли народ. И шта је мислио народ. Цијели свој скромни и празни вијек, крећем се међу обичним људима. И у Србији, и у Хрватској, и у БиХ. И то нису Фокус Групе. То су широке Демос Групе.

Не мислим да Антоније Исаковић није тако рекао. И још много српских тротоараца.

Али. Не разумијем како тај појединац, и скупина тих појединаца, може да твори једну политику цијелог вијека кад иза те политике не стоји народ. Лепа Латинка нема аргументе за то. Као што се и данданас не види, и не може се разумјети, шта хоће Латинка, зашта је она. Остала је на нивоу слободумног протеста против свега који је иманентан паметној, интелигентној и лијепој гимназијалки. И ништа више.

Ходио сам, дакле, тим Српскијем Зијемљем. Нисам никада чуо некога да говори, ни да шапће, о Великој Србији. Да изражава жељу, макар издалека. Да ми се повјерава. Ни у рату, у којем сам био у свим фазама кроз које је прошла свијест напаћеног српског сиротана. Чак ни моји родитељи, отац и дјед, који су отворено били за краља а не за Титу, нису никад говорили о спајању Осјечана и Србије.

Све што сам чуо, из очију несретника и сиротана, јесте страх за голи живот, голи опстанак, преживљавање било кога из породице. Јебала те Велика Србија. Јер, Срби, у Хрватској, у БиХ, на Косову, знају вијековима, да се увијек неко бори за те њихове иметке, за та подручја, те територије. И да у томе они први кркљају крв из презаних гркљана. Каква Велика Србија. По Латининој историологици, У Јасеновац су их водили зато што су, масовно, и девет кољена уназад, били сви за Велику Србију.

Али. Јебеш Латинку. И боеградске тротоарске разговоре. Који су, углавном, као и разговори упишаних пијаних паришких дама, током седамнаестог вијека, на тему нових мириса из далеких колонија.

Проблем је што се тај Вео Велике Србије претвара у мрежу оловних ланаца којима се прекрива Васцијели Српски Род. И која служи за све изговоре и дјеловања према Србима и према њеним двјема полудржавицама.

Србија јесте погријешила. И Срби. Али не у Великој Србији, него у томе што је са Хрватским Националољубима пристала да ствара нека јужнословенска срања. Умјесто да се бавила Државом Србијом.

2259.
КУЛТУРА
ПРИСВАЈАЊА
 

Некидан ми један стари Бањалучанин, муслиман, озбиљн, сопшти, максузли, да сам ја највеће разочарење Бањалуке. Нисам хтио да се упуштам у расправу. Знам човека. А и моји ставови се не баве појединцима. Добро, кажем. Слажем се.

Схватио сам да су Они мене сматрали својим. Док сам их разочарао. Чим сам био против Есдееса у она самртна времена, многи су, очито, помислили да сам муслиман. Кад нико није смио ни прднути у Бањалуци. А камо ли рећи да је муслиман. Лако се сад курчарити.

Морам признати да сам у рат отишао као негативан на допинг контроли. Да сам из рата изашао противнационално неутралан. Мада ми је мало било чудно да сам се на Липику борио за Босну и Херцеговину, коју сам, маму јој јебем усрану, затекао кад су ме демобилисали.

Али кад сам, за вријеме боравка у Влади Републике Српске, првој послије Есдееса, видио и схватио шта је на ствари, одлучио сам да јебем матер Охаеру, унитаризму и Сарајевском Политичком Кругу. Ако се у томе препознао који муслиман, има моје извињење. И искрено саучешће.

Али та прича о разочарењу, дио је ширег антицивлизацијског ефекта. Који траје још од претварања Аје Софије у џамију.

Ислам је на европско тло стигао на култури присвајања, посвајања и покорења. И та се култура одржава и данданас. Стога онај мој познаник говори о разочарењу у мене. Ваљда сам им био посинак. И набија ми на нос да сам се прије рата запослио на босанској телевизији. Како се никад није звала Телевизија Сарајево. Ваљда су ми Они то омогућили. Шта ли.

Тако се данас присваја Босна. Што треба да значи укидање Босне и Херцеговине. Или присвајање. Тако се присваја језик и проглашава се босанским. Иако Босне нема. А и кад је било није било босанског језика.

Извјесни професор Јахић, шеф катедре за босански, српски и хрватски јези, зар све то постоји у Сарајеву, СТЈ, полемише са политичким ставовима из Републике Српске и нема ни један аргумент. Као и онај Потпредсједник Народне Скупштине Републике Српске.

Тачно је да се тамо, у неким вијековима, помиње босански језик. Али тада није било Бошњака, ни муслимана. Ни Турака. Муслимани су се појавили касније. Пријавили се. И преузели језик.

Ислам је, долазећи на овај дио, хришћанске, православне Европе, долазећи у крви, затекао нације, територије и језик. Ако је историја дозволила да их покори, ми не смијемо дозволити да их присвоји.