КАКО ЈЕ

СДП ХРВАТСКЕ

СВЕ ОДИГРАО

АМАТЕРСКИ

Фарсичност постизборног колоплета у Хрватској, као и његова посљедица, односно коалирање Домољуба и Мостољуба, избор Владе Хрватске, као и њен састав, нарочито њено челништво, предаја Хрватске некоме и нечему, још непознатом, посљедица је аматерске четверогодишње владавине Есдепеа, његове аматерске постизборне тактике и стратегије и унутрашње, организацијске и концептуалне, неприпремљености за велико такмичење.

Есдепе Хрватске је једна од трансформационих  странака, као и Еспе у Србији, која је за поштовање.

Јер. Опстати у Опћем Усташлуку Повијесног Фрање, десничарити и противсрбити, дозирано и потребито, а задржати бирачко тијело и побиједити на Опћим Изборима, велики је успјех. Који, нпр, није достижан СДП Сарајева и Социјалистичкој Партији послије Милошевића.

Точно је да на власт нису дошли баш својом кукурику заслугом. Јер, абдицирање и хапшење Санадера а недораслост Јадранке Косор за наставак, те изванредан медијски инжењеринг, значајно су допринијели побједи.

Есдепе није успио да искористи поклоне Бога Против Криминала и да се растом стабилизује. Већ је почео да чини, супротно, унутрашње грешке. Нарцисоидни, а ружни Милановић, што је доиста апсурд, јер Нарцис мора барем бити љепушкаст, елиминисао је Бандића и сукобио се са Истарским љевичарима. Што је само кратак попис унутарстраначких погрешака.

Милановић се окружио неспособном страначком номенклатуром што је његову снагу умањило, иако је он живио у илузији да је то увећава.

Милановић није схватио да је његова страначка организација преслаба, а број чланова премали, у односу на важност коју СДП има у политичком животу Хрватске.

Четверогодишњи мандат је био шанса да се та организација развије и да се чланство омасови, добрим и прецизним планом а не стихијом. Не због тога да би се странка бусала у бројеве већ због тога што организација и чланови доносе додатне гласове.

Умјесто тога, Милановић и Есдепе, подсвјесно, уздали су се у Криминал Санадер, у мало јевтиних јавних наљепница Србији и у тоталну каразбуњеност Карамарка.

Што није помогло, дабоме.

Борба против криминала, латентна и са великим резултатима, не доноси резултате на изборима.

Србија не учествује на изборима у Хрватској.

Карамарко је површина у односу на тешко, стабилно и неокрњено бирачко тијело Хадезеа.

Стиче се утисак да је Есдепе имао сасвим другачија сазнања о стању гласова и подршке. А и Есдепе и Хадезе нису имали појма о томе шта ће се догодити са Мостом.

За утјеху им, ни Мост није имао, ни изблиза, представу о томе да ће на избрима проћи тако добро. А прошли су само зато што су организације Хадезеа и Есдепеа биле млитаве троме и нису ништа подузимале, цијелим мандатом, да се стабилизују и прошире.

Суштина Организације Велике Политичке Странке јесте у томе да никад не смије да се заустави. Сваки застој значи назадак.

Шта ће сада бити.

Остао Милановић, не остао, Есдепе иде у неку врсту силазне путање. Јер, унутарстраначке фракције ће онемогућити консолидацију и раст странке и припрему за наредне изборе. Њих може спасити само неки спектакуларан крах Владе и брзи пријевремени избори, што није реално, како би бирачи под утиском и под афектом гласали масовније за Есдепе.

Хадезе ће искористи подршку Цркве и Деснице Јавне Свијести, наивност Петрова, конгломеративност Моста и тотални полиитчки аматеризам Орешковића, за јачање странке, како би ојачао у овом мандату и у сљедеће изборе ушао са перформансама да им се више никад не догоди пораз.

Тако бих ја то радио.

Што не значи да ће тако и бити.

Али свакако значи да је скоро све на страни Хадезеа а веома мало на страни Есдепеа.

САМОСТАЛНОСТ

СРПСКЕ

*

СОЦИЈАЛНИ

САВЕЗ

*

СНАГА

СЛОГЕ

Неколико пута сам овдје писао о потреби, у Републици Српској, постојања Странке Социјалног Савеза.

Прије свега због масовног чланства у двије највеће политичке странке и чињенице да су ти чланови, и бирачи, припадници најширег сиромашног слоја друштва.

И због потребе да се из дрзштвених послова искључе гуликоже, скоројевићи, феудалци, политици блиски профитери.

Сада се ситуација мијења у сегменту синдиката.

Коначним сломом синдиката вјештачке Ранке Мишић, која није једина вјештачка протува на друштвеној и јавној, па и политичкој, сцени Републике Српске, пропао је и Синдикт. Људе који нешто раде, то нису Радници, то није Радничка Класа, нема више ко друштвено и политички да заступа.

Политичка Странка, овдје, на прекретници је.

Или ће склизнути у представљање З&ФТоваца и модерних Џингис Кана, који само јашу и освајају, пљачкају и силују, а ништа не граде и не доносе.

Или ће прдстављати, какве такве, и како тако, слојеве друштва из којег долази. И које гласа за њу.

Хрватска је већ склизнула у прво представљање. Њихова влада и домољубно-мостобранска коалиција представља најновији вал пљачкаша и запосједника Хрватске.

Србија је на корак до.

Извитоперени патетизам Вучића, непрестано настоји да се трансформише у диктатуру једног лица и његове Одлуке. Странка, која је, и док је била Радикална, није баш то била, потпуно је уништена и фигурира као велики број посјетилаца кладионица, нпр. Са једнаким утицајем на друштвена и политичка кретања.

У Републици Српској, у оквиру теме Опстанка, која, наизглед не постоји, због Дејтонског споразума, Србије и Хрватске, кристалише се нови страначки посао и национални задатак.

Писао сам и о томе, падом Србије под Нато Пакт, све се драстично мијења и то Наизглед постаје Изглед.

Дакле, та тема Опстанка мора да буде укључена у Велику Политичку Странку. Под синтагмом коју користим одавно. Самосталност Српске.

Та тема опстанка, дјеловањем иностраних фактора, и нешто сарајевских, а нарочито класичном српском нискурчљивошћу, односно практиковањем Српства и Праволавља у пиздинском спектру, произвела је тему Издаје.

Савез За Промјене, који представља близу половине бирачког тијела, мада са мало лажне слике којој доприноси Иванић, практикује понизност према Сарајеву а Јавност у Републици Српској користи као храну за то. Рушећи институције, бјеснећи о свеопштој криминализацији без иједног доказа, и девастирајући било какав легитимет изабраних и именованих појединаца, што није само удар на њих лично, Сазап руши и Републику Српску.

Велика Политичка Странка, прилагођена свим овим условима, мора да дјествује и на линији Снаге Слоге.

Без обзира како се то завршило по Издајнике из Савеза За Промјене.

Пошто они не могу да пруже доказе о криминалу, иако то није њихов посао, а покушавају већ десет добрих година, Власт, која има полуге и институције за доказе, треба да их истражи и предочи. И похапси за кога чињенице кажу.

Та се борба неће друкчије завршити.

Дакле.

Самосталност Српске.

Социјални Савез.

Снага Слоге.

Све то мора да обједини једна политичка странка.

За Републику Српску је крајње ризично да више странака заступа овај сет судбоносних питања.

ШЕСТ

СУШТИНСКИХ

ПИТАЊА

И СУВАРА

Жалосно је и анатомистично, истовремено, гледати како протуве постају актери јавне сцене а како их Јавност тројеручке грли и пригрљава, док читаве мале армије исподпросјечњака, аутиста и крајпуташа, који су се убацили, умислили, у орбиту важног друшвеног ангажмана без референци и покрића, уживају у средњовјековном катранисању и перјашењу, не видећи од једне перушке ни гушчију гузу а камоли гуску, и не схватајући, не знајући, да раздвоје битно од небитног, не виде суштинска питања која крај њих пролазе.

Дабоме, и овдје се провлачи умоболна теза да Власт има обавезу да буде поштена, морална и десетозаповиједна а сви ми можемо да будемо шта хоћемо и да будемо и на најпрљавијем дну.

Да Власт не смије да се брани никаквим средствима осим Оставкама и Поклон Изборима, ни дозвољеним а ни еквивалентима нападима.

Као што се провлачи, такође лажна теза, да Власт и Криминал припадају Владајућој Странци а све остало припада свима, од Телевизије до Цркве.

Оно што је битно, то сви заобилазе, или не виде, што их не оправдава. На тај начин су сви саучесници у уништавању Јавности и Јавног Система Вриједности.

·        По ком праву неко има могућност, па било то у кампањи и био то предсједик највеће опозиционе странке, да јавно говори да је неко покрао милионе и опљачкао Републику Српску, без валидне судске пресуде.

·        Како је велика политичка странка дошла до црног фонда и како располаже с њим, а би плаћала снимаче, прислушкиваче и подметнуте трећеразредне актере.

·        Како важни поједнци у великој полиитчкој странци могу да носају неевидентирану готовину преко држава.

·        Како никоме није битно Додикових 15 милиона које помиње један од тих трећеразредних актера. Да ли је то чињеница или кажњива подметнута манипулација.

·        Како може да прође некажњено медијска пошаст о Кили Злата коју је, по вођи опозиције, од неког безнисмена добио Предсједник Републике а то нико није доказао.

·        На основу које законске процедуре је неко сниман у другој држави и на основу којег параграфа и одлуке је све то објављено у јавности.

·        На основу којег се закона, правилника и одлуке надлжене иституције из заједничких органа БиХ, у све упетљао такозвани Министар Мектић.

Ако се нека Јавност бави само амбалажом а не и садржајем, смећем а не суштином, она губи право на било какву улогу коректива и презентовања подиока Јавног Морала.

Тешка посљедица цијеле ове кампање коју је предузео Савез За Промјене, који је подизвођач радова, јесте уништавање политичке сцене које је неисправљиво и некажњиво.

Јер се власт може казнити на Изборима а Опозиција се никако не може казнити.

АКО СЛОМЕ

СРБИЈУ ЗА НАТО,

РЕПУБЛИКА СРПСКА

ИДЕ У НЕСТАНАК

Веома је важно шта ће се искристалисати као србијанска политика у опредјељењу између Кремља и Натовња. Јер садашња позиција неће моћи да се одржи дуго. И ако буде нових Вучићевих Избора, у мандату који сада ретвитује, биће то због тога.

Није реално очекивати да у овој предизборној кампањи Вучић нешто говори о томе. Да се опредјељује за Русију или Нато Пакт. Мада би морао да то учини. Пошто добија мандат на четири године а то је дуг период.

Ну. Вучић жели стару јалову власт да учини новом и још јаловијом и зато ће да ћути о дилеми Кремљ – Нато Пакт.

Покушаће да у току мандата дође до ситуације кад ће се то некако ријешити само, као Косово, уз неки потпис с ногу на напирима без заглавља и печата.

Мнијем да се Вучић већ продао Нато Пакту. Јер толика љубав према Ангели, толико туристике на Европском Путу, толико Додоле око Бијеле Куће, нису за срећне вијести.

У новом и још јаловијем мандату, посао ће му бити олакшан. Уништена опозиција, која то и није, и која ће бити на овим изборима још поништенија, неће му правити никакве проблеме, Јавност у Србији не постоји, Срби су у мишијим рупама, Интелектуалци су у старим чарапама, Умјетници грицкају тврде корице крува, Бунтовници прежвакавају прошлогодишње коре од сланине, Љевичари жицају послиће од власти а Бирачи, традиционално, мисле да је њихов посао да гласају за овог или оног и да више ништа не морају да раде на том плану.

Вучић, несумњиво, чека да преда Србију као што је предао Косово.

За Републику Српску то је изузетно опасна ситуација.

Уласком Србије у Нато Пакт, Република Срспка, истог часа, креће путем свог нестанка. Јер, уласком Србије, аутоматски улази и БиХ. А Нато Пакту треба један глас и једна адреса.

Сјећамо се те приче из Сарајева. Да причамо једним гласом. То се са ове стране може тумачити као Сарајевски Унитаризам а са оне, Бриселске, која је, у ствари, прикривена Натовска, може се тумачити као потреба за лакшим подјармљивањем земље.

Сада је у БиХ настало мало затишје око тог Једног Гласа и око Унитаритзације. Зифтовци су схватили да је боље сломити Србију него овдје отварати фронт и довести Србију у ситуацију да се опредијели за Републику Српску а тиме и за Русију.

Зато сада толеришу Механизме Координације, Реформске Агенде и друга сранија.

На неки начин смо препуштени Русију и њеној процјени о томе колико јој је Србија важна у будућем процесу пада Америке. Ако Русија привуче Србију опстаће и Република Српска.

Ја, пак, мислим да је Србија Русији изузетно важна јер се налази у другом окружењу од оног у коме су земље Русији приграничне. Разне Молдавије. И јер се налази на граници досега Турске коју Русија такође мора да сузбија, повремено у историји.

У тој ситуацији, Република Српска не може много да уради.

Али може, сваког дана, да ради на својој Самосталности и на економској и финансијској стабилизацији. То ће помоћи у будућем наставку Распада СФРЈ. Помоћи ће у тренутку опредјељења Србије. Помоћи ће, чак, и у тренутку одласка Србије у Нато Пакт.

БАКРО И ФАХРО

У БОРБИ

ПРОТИВ

РЕПУБЛИКЕ

СРПСКЕ

Фахрудин Радончић дао је велики интервју у Ћагету Аваз. Двије стране. Искористио свој положај.

Бакир Изетбеговић, пак, на порталу Вијести.ба, том бошњачком БНТВпорталу, по противрспскијанској политици, добио је простор да се транскриптује неки телевизијски интервју који је, истовремено, имао у Сарају.

Они су говорили и о коалицији СДА – СББ.

Термин Коалиција мало је чудан обзиром да се ради о изнуђеним грешкама, насталим много послије избора. Након што је СББ одбио да се игра крпица са властима које окупља Мрска СДА, и након што су Креатори Креатура схватили да су играчи Жељка Комшића и Сокачке Фронте, скупљене из седам, осам, сокака, немоћни и немогући за озбиљан пројект, СДА је морао да прихвати СББ у своју близину унаточ чињеници да је Бакир лично, а и СДА слично, био разапињан на страницама Аваза, тако да је из неких издања и буквално текла крв док се читају текстови.

Онај Америчанин Хил је у опроштајном блогу, који је одјекнуо по Цијелој Босни и Палежници Горњој, написао да у Тужилаштву БиХ има превише слијепих послушника СДА.

Па је, ту скоро, ухапшен СББ кандидат за министра у СМ. Бакир сматра да тај инцидент, као и приштинско суђење Кељмендију, неће нарушити односе у Коалицији.

Иствремено, Фахро са висина одбија да буде лично у Савјету Министара. Он је Предсједник Странке која је добила 200.000 гласова. Тај голубарник није за њега.

Бакир Изетбеговић, мора да га трпи. Али ради свој посао. Себија је добила више него да је добила једно министарство у СМ. Себија је Бакиру ханума.

Ну. Обадвојица пишају у исту тикву када је у питању Република Српска. А нарочито Додик. Са ким они поистовјећују Републику Српску.

Овдје треба примијетити да однос према Додика није никакав лични, појединачни, издвојени, инокосни, однос орема неком Криминалцу, Диктатору, Сепаратисти, Неомилошевићевцу, Неокараџићу, како га квалификују.

То је однос према Републици Српској.

Као што је однос према Милошевићу био однос према Србији. То се барем сада види.

Бакир шаље поруке да Додик заокрене. Јер он је вјешт и то је и раније чинио. Да подиђе њему, Сарају, да моли шта се може учинити за гладне крчеће стомачиће живља у Српској.

Дођи Миле, мени до Стамбола.

Фахрудин Радончић сматра да је са уласком СНСД у СМ завршено.

И ја мислим. Прво СНСД није луд да улази на усрану легају Сазапа и да се излаже притисцима са обје стране. Друго, СББ је прихваћен да уђе само да не би ушао СНСД. Коликогод то било неповезљиво.

Али Фахро поручује да би са Додиком тебало разговарати али да он не оставља довољно простора. Додик, дакле, Република Српска, треба да оставе простор за разговор, да напусте своје ставове.

Тако би Република Српска клекла пред Фахру и Бакру. Што је много тежа ситуација него када клекну Савезници За Промјене. Јер они нису власт у Републици Српској.

Занимљив је тај турски, отомански, стамболски синдром. Остави простор па дођи мени.

Република Српска треба да искористи и ову ситуацију, у којој је Бакир мало фахрудизиран а Фахрудин мало бакиризован.

То уједињење водећих бошњачких странака, без обзира што је СДА  Вјерска Странка, јер Бакир наређује да се месџиди не формирају како се коме ћефне, и без обзира што Фахро телали да је његова скуларна, добро дође за подјеле у БиХ.

Република Српска треба то представити као Монолит који је створен да би се БиХ централизовала и унитаризовала. Јер то нису Деефовци и Лагумџињаци. То су најјаче бошњачке странке.

Само, Република Српска, треба пазити да се Хрвати, ХДЗ, превише не магнетишу за Сарајево и тај Монолит.

Јер, нема успјешног распада, разлаза и мирне подјеле БиХ, без водеће хрватске странке.

УСТАНОВЉАВАМ

ПОЛИТИЧКУ

НАГРАДУ

„ИЗБОРИ

ГОСПОДИНА

ВУЧИЋА“

Дакле, Драги Пријатељи, днео сам Одлуку. Не Питање, не Сугестију, не Предлог, не Молбу, већ Одлуку сам донео, ППУС, Први Пут У Историји, да идемо на изборе. Кад их већ сви траже, сви моји Непријатељи бројни... многобројни... и нешто мало мојих пријатеља, од Вебера па до, па до... па да неког не заборавим. До Ангеле, Ћао Ангела.

Овај радованотрећизирани пасус није много неистинит.

Некако ми тако звучи превод онога што је Вучић рекао прије Аплауза.

За Политаналитику једнако је, међутим, занимљива важност и Одлуке о изборима и Аплауза о Вођи.

С тим што, унапријед, треба узети у обзир да је Аплауз много организованији од Одлуке.

Али је Одлука много далекосежнија.

Вучић није, толико, мајстор Јавне Манипулације.

Колико је мајстор Јавне Грабежи.

Послије се, кад приграбиш све инстицуионалне, а нарочито ванинституционалне полуге и моћи, Манипулација се појављује као ситан занатски проблем.

Оно што треба узети у обзир, код Вучића, као озбиљну особину и материјалну политичку снагу, јесте систем с којим он обавља и један и други процес.

У Политичкој Грабежи, и, на основу њених резултата, Јавној Манипулацији, нема ни једне грешке, ни једне импровизације. Све је Систем. Све је темељитост, свеобухватност и далекосежност.

Тако се дошло до одлуке о Изборима.

Драги Пријатељи, хвала, хвала.

Одлука о Изборима, у ситуацији када и Вучић и СНС имају натполовичну подршку, када је ванинституционална моћ Вучића захватила и СНС, када су политички савезници у јајоцјепу а на ниским процентима, када Опозиција не постоји и када ни на видику нема спремишта за јајашца из којих би се излегла, када су Медији прецизно дириговани и фукционишу као најбољи и највећи Интелови чипови, своди се само на дизајн ситница.

Ну.

Посљедице тог дизајна, боље речено редизајна, далекосежне су.

·        Вучић добија још четири године здравог, стабилног мандата.

·        Са њим, те четири године добија и БАН Концерн. Брисел Ангела Нато. Али, добија и Русија.

·        Вучић добија неопходно вријеме да Србију потчини Пријатељима из Брисела и Нато Пакту. А Русија добија неопходно вријеме да га одврати од тога али не и са извјесним изгледима да га привуче себи. Јер Вучићев примарни циљ је први а не други. Иначе би он почео Политички Процес С-300 (Цвијановић Нови Стандард) а не би Рагузин долазио да га инсталира.

·        У блажој варијанти, Вучић добија вријеме да даље игра двоструку игру, мало Брисел, мало Русија, што је на кратке рокове добро за Србију а на дуге је погубно.

·        Вучић, Одлуком Драги Пријатељи, убија сваку могућност да се из нечега изроди здрава Опозиција. Ово што има Србија сада, од Опозиције, убијене су ћелије рака које су организам Србије припремиле за Стање Вучић. Све што сада постоји на политичкој сцени Србије, већ је одавно почело удворничку трку, трку подрепаша у врећама, за Велику Награду Пригрли ме Вођо. Чак и ако нико не види.

·        То значи да је Србија закључана. Јер Општи Јавни Оквир не омогућава стварање Опозиције, Алтернативе, Протеста, чак. А да о Великој Политичкој Странци не сањамо и не трошимо илузије. Народни масовни бунт такође није изледан. Њега, код Срба, могу покренути само двије ствари. Буна против Турака и Будимпештански Амерички Генератор. За прво је потребно петсто година а за друго петсто милиона долара.

Незгодно је рећи, мада је на Балкану, код свих Нација, а нарочито код Србаља, Присрбаља и Одсрбаља, увијек тако, Србијански и Српски просперитет зависи од иностраног утицијама, воље и моћи. Од Русије прије свега.

Нешто мало,  у одређеном склопу околних стања, може помоћи и Самостална и Стабилна Република Српска. Која то треба да буде, прије свега, због себе, јер је тешко сада пргнозирати шта ће бити са Србијом након Одлуке Драги Пријатељи. Односно, након четири године.

ДРУГО ПУТОВАЊЕ

У МАДРИД

Не волим Марид.

То је стари, тешки, устајали град.

Са превише трагова арапске владавине. Не само у архитектури, храни и лицима.

Али, волим отићи у Мадрид.

Људи су простодушни. Допуштају ми да им објасним шта је Уно пиколо еспресо италиано. А не разумију, и кад га сам справим на њиховом апарату.

Не знају да га праве.

А ја сам овисник. Два кратка еспреса дневно.

Не волим еспресо каве за пун лавор.

Нарочито, у Мадрид, волим отићи због Милинка Пантића и Радомира Антића.

Милинко том нашем тиму, дружини, којег организује Славиша Пилот, из Бијељине, и која већ девету годину одлази у Мадрид, омогућује пријатељску утакмицу са ветеранима Атлетико Мадрида.

Омогућује нам да се дружимо с њима. Иако је то свој свјет, они су звијезде, они не пуштају у свој круг било кога. Једноставно, не моете бити у истом простору са њима. Не зато што се они понашају надмјено и вјештачки, већ зато што је то неписано правило за све.

Ја сам двапут играо у том тиму.

Прије неку годину сам дао гол из пенала.

Зато сам себе зовем Стријелац Гола у Мадриду.

Моји другари фудбалеру умију да кажу да се просеравам. Ја им кажем да велики играчи одиграју цијелу каријеру а не дођу у прикику да у Мадриду дају гол.

Голман је био, тада млади, Куртоа. Изгубили смо 9 : 1. Били смо лош тим а Пантић је скупио пола екипе бивших звијезда Атлетика, од голмана па до Переире.

Ове године, наша екипа је била састављена од играча из пет земаља. Из Португала тројица, један бивши играч Браге, из Њемачке тројица, један веома добар голман, из Србије двојица, један некадашњи играч Слободе из Ужица, из Републике Српске и из Словеније четири, пет играча.

Отишао сам са начетом задњом ложом али нисам хтио да пропустим то.

Није се много играло по мојој бековској страни, све док једну лопту није добио мали брзи Кике Естебаранц. У старту сам каснио, он је додао још један фор, кад сам почео да га сустижем. Али лопта је већ ушла у шеснаест. Синхронизовао сам кораке и десном ногом избио лопту у корнер, дакле не у линији његовог кретања. Али он је онда закачио за моју лијеву ногу, која се у клизању, кишиса је падала, мало подигла, и простро се по трави ко помфрит. Домаћи судија је морао да свира пенал иако то никако не би могао да буде пенал. Но. То је било 3 : 3.

Кике Естебаранц је био играч Барселоне, 1994е, али и других тимова у Шпанији. Био је и репрезентативац.

Био је веома брз, и сада је, а и млађи је од мене. И за мене је велики успјех чист клизећи на његову лопту у трку.

Четврти гол дао је Пауло Асунсао да Силва, Бразилац, некадашњи играч Атлетика, и других тимова, рођен 1980е. То је онај црни играч који чучи десно од мене, на заједничкој слици.

Послије смо, са Милинком, ишли у један ресторан, са резервацијама, гдје свраћају Реалове Звијезде. Пробавало се пуно јела. Био је и Радомир Антић. Он нас је, сутрадан, позвао у своју кућу, у околини Мадрида.

Отишли смо и један час се дружили са тим добрим човјеком и његовом супругом. Причао нам о сину који има два сина и кћерки која има двије кћерке.

Унуци воле Месија. Сликали се са првим тимом Барсе, пред утакмицу. Али играју за два дјечија тима који се такмиче у лигици са тимовима дјеце Реала и Барсе.

Причао нам је и о томе како је Бити тренер много важније од тренирања тима и вођења утакмица. Како је то концетрација цијеле животне филозофије.

Показао нам свој лични музеј. У коме су његова и биста Милинка Пантића, које је наручио Атлетико.

Радоми Антић је једини тренер који је водио Барселону, Реал и Атлетико.

У Шпанији је цијењен као бог.

Почастио нас Клековачом.

Дабоме да смо отишли и на утакмицу Атлетика, у Купу Краља. Против Рајо Ваљекана. Атлетико је побиједио 3 : 0.

Ту сам, баш испред мене, код корнер заставице, видио букет цвијећа којег нека госпођа оставља сваку утакмицу на Калдерону, откако је Пантић престао да игра за њих. Њему у част. То је, како пише на папирићу, захвала њему за бољу игру тима коју је подарио Атлетику.

Слушао сам о томе. Нисам баш вјеровао. Мада ми је Пантић то потврдио. Али сам ту вече видио својим очима.

Мадрид, иначе може да се потпуно исправно зове и Rebajas. Снижење.

Све је снижено. Из сваког излога експлодира Снижење.

Наравно. Нема великог ефеката јер је и тако снижено, још увијек скупо.

Масовна и мсивна снижења су најбоља дијагноза стања економије и стања широке сиротиње.

Постоје два Мадрида. Један на улицама. И један у палатским продајним просторима.

А продају се, у том луксузу, само три ствари. Одјећа. Обућа. Накит.

При земљи се продаје пршут. И све од пршута. Најчешће сендвичи.

Пршут се у Мадриду једе као код нас кромпир.

Лица, на том приземљу, мученичка су.

Било да читају, пишу, чекају послић или глуме живе кипове.

Полиције има свуда. И лијепе и ружне. У свим облицима, на коњима, у комбијима, на моторима, у возилима. Полиција, полиција. Мада су људи простодушни, неагресивни. Једу своју мрвицу, журе некуд, причају, дозвољавају да их снимаш, машу.

Не знам да ли ћу и трећу пут, сљедеће године, у Мадрид. Напорни су ми аеродроми, границе и контроле.

А шансе да дам гол све су мање и мање.