СРПСКА

КУЛТУРА

У ПРЖУЉУ

Фронталерси су објавили интервју са Жељком Пржуљем, писцем. Нисам читао.

Занимљива ми је одмах била насловница његовог обимног романа Рука анђела.

И занимљиво ми је било његово исповиједање о тероризму над рукописом. О одбијању да се помогне из палате једног Предсједника а прихватању бишег Предсједника да се помогне из његове странке.

Занимљиво, не због помињања предсједника, мада је и то дијагностично, већ због тога што се из културе више нико ни нашта не жали.

Замрло је све.

Пржуљ, сирома, каже да можеш да урадиш шта хоћеш али до Бањалуке стићи нећеш. Можда је то проблем. Али је проблем и у томе што нико више неће да каже Можеш да урадиш шта хоћеш али из Бањалуке никуд стићи нећеш.

Рука Анђела је сада у другом тиражу. Али Пржуљ каже да нико и нигдје о роману не говори нити пише. Не постоји.

Све је то познато. И онима, много познатије, који имају више романа од мене и Пржуља. Али шуте. Знају да је најбоље имати неки клан, барем кавански, мада међу романсијерима нема више нема правих каванасијера. Ни међу пјесницима. Не постоји више Дијак Владо што ракију пије радо. И довољно је видјети гдје гони алфа кланџија. Против кога је и против којих је. И томе, или њима, систематски јебавати мајку, реченицу и тему романа.

Мојим романима је помогао Никола Вуколић. Након првог, и Ненад Новаковић. И једна дама, којој не бих помињао име да не би због мене имала проблема, а која је урадила много на промоцији постојања мојих романа. Па и мене као аутора. Да није било њих нико за те романе не би чуо.

Данас је, на овдашњим просторима, написати роман исто као и у амазонској прашуми ископати рупу и отићи у некад лијепу архитектонску Бразилију, сјести и чекати да неко примијети твоју рупу.

Писац је данас упросјачен. Он је доведен у ситуацију да тезгари, мољака, да се понижава код Спонзора за Сто Каемова, како их они зову. Па да на крају штампа читаву страницу Спонзора. Писац је тако постао Спонзоруша.

Мада би било боље написати, негдје, не знам гдје се више и пише, Роман тај и тај, просјака тог и тог.

Пржуљ каже да је на некој промоцији продато седамдесет, осамдесет примјерака његовог романа.

Ја сам ишао за својим романима, на књижевне вечери. Али сам на пола пута престао да идем. Било ме срамота да продајем своје романе. На неколико задњих сам испоклањао књиге. Боље да су код неког него код мене.

Држава Српска, Здесь уже сказал, треба да буџетски, институционално, плати издавање сваке књиге коју неко напише. У доба свакогаубогог и сваконоћног пишања по Интернету, Писање књиге је подвиг.

Уз минималну комисијску рецензију, не о квалитету, већ о томе да нема нешто нецивилизацијско и неприхватљиво, величање фажизма и слично. И изложбу слика. И све друго што се може подвести под културу. Па макар то било и плетење приглавака. Ако немамо ништа друго.

Јер. Нација без културе не може да постоји. Култура је веже за њен простор, за њену земљу.

Нација је Моја Нога на Мојој Земљи, речено то Мојим Језиком. Све друго није Нација.

Свако ко у једној Нацији нешто ствара, у Култури, макар само лутке у дјечијем позоришту, твори Културу овдје а не тамо негдје. Не може се одавде писати у Чилеу.

Зато је Култура прва брига НДД Сфере.

Мислим. Требало би да буде.

Али кад видим ко се све самоузгаја у оној Додиковој Стакленој Башти, у којој нема ни Министарства Културе, дође ми да неку инстант брзорастућу Амазонију засадим около.

3306.

АМЕРИКА

МОРА НАПАСТИ

РУСИЈУ

ПРИЈЕ СВОЈЕ

ПРОПАСТИ

Дабоме да је Обама само украс на Дамеркратији. Посебној врсти Демократије Амера. Америка је једина земља, осим неких чоколадних бананица, гдје су скоро сви предсједници Украсни Предсједници.

Америка је једна велика божићна јелка иза које црни хор пјева Фридом а актуелни предсјендик се њише на гранчици. Они који су сретнији, на сусједној гранчици имају Монику. А испод јелке пузе Амерички Маринци, њишу се Носачи Авиона, весело летуцкају Блек Јастребови, и, сви, одлазе у нови рат.

Тих шест слатких ријечи, Амерички Маринци, Носач Авиона, Black Hawk, већ деценијама творе демократију по свијету, креирају политику, претварају историју у перманентну трагедију.

Шест Ријечи су највећи политички концепт који је икад створен на тлу Новог Свијета. Откако се однезависио од Инглеске.

Због оне ситуације са јелком, америчке предсједнике не треба слушати када износе неке пледоајее. Као што напримјер, треба слушати кинеског предсјендика. Или руског. Мада и код Руса зна бити пријеседника за јелкицу. Кинези су у томе шкрти у пиздуматерну.

Али, зато, ко има времена, треба да слуша и пази шта говоре неки други Амери. Сорош. Кажу филантроп. ЈММ. Јебало Мачку Матер.

Некидан је изнио пледоаје. Како то да је Русија флексибилнија од ЕУ. Увијек нас изненади. Она је и раније примјењивала силу. Док је наша Моника само пушила. Или је пућкала. Против Русије се може сам силом.

Здесь уже сказал, Гитљер није кренуо на Москву и Стаљинград, на Сибир, због свог мрачног нацизма, због фашизма, због тога што је мислио да је Дојче Раса позванија и изузетнија, као Амер Раса данас, од Славенске Расе. Кренуо је због Територије и Подтериторије. Природних богатстава.

Цијела свјетска сторија од Четрдесетпете, плете се око те теме. Запад и Америка, нарочито Америка, неће се смирити док не сруши Русију. Русија је за њих још увијек Совјетски Савез. Знају да није реално да је заузму и раде шта хоће, као у Ираку. Али мисле да је реално да је размрве, као бившу Југославију. Па опет раде шта хоће. Мало Клон, мало Дрон.

Ну. Амери су се мало прејебали. Док су се бавили Баћушком, појавили се Кинези. Сад је касно за преоријентацију. Па је однос Америке према Русији, у ствари, исказивање нервозе због губитка ППП. Пол Пот Позиције.

Зато Сорош говори о сили према Русији.

Ја сам много млађи прдоња од њега и не бих се усудио да говорим о томе. Осим ако Изузетност није одлучила да Сорош живи још сто година. Па се осоколио. Има времена. ИМК. Имаш Мој.

Свеједно. Могу да замислим како би изгледала америчка инвазија на Русију. Са елементима Америчке Изузетности. Односно, тезе Ми имамо све, они немају ништа, Ми смо све, они су ништа.

Америчке Амаринце је Пентагон заледио у велике санте леда и слагао их у велике бродове хладњаче, које праве Корејци са југа. Онда их је, санте прошаране маринцима, одвезао у Берингово Море и искипао у море. Док су нечујни хеликоптери на дах пилота, који се спуштају вертикално са краја атмосфере, као Баумгартнер или обај Луди Гуглаш, спустили такве санте у Бајкал.

Онда су се санте отопипле, негдје с прољећа, и маринци су испливали на обале. Сваки је са собом имао ранац а у ранцу неколико малих фабрика. Експлозива. Муниције. Резервних цијеви. Чоколаде. Тврдих бананана. За случај да у великом страху морају да бјеже па да зачепе чмарове, да се не би усрали низноге и по опреми. Печених ћурки за Божић. И бигмека и кокаколе.

Сваки ранац је био тежак 475 килограма. Изузетност се састоји од дивова.

Онда су кренули по Расији. Као што су их и обучавали, наишли су на јад, биједу и пропаст. Од санкција је нестало кућа па живе у земуницама, укопаним у земљу. Зато су Маринци имали спрејеве, као оне судије у Бразилу. Штрц овдје у рупу, штрц ондје. А Руси се само изврћу на леђа и отежу ногицама. Сорош у командном центру пуши кубу и ужива.

Мало је Маринцима било чудно што су свуда нека сабласна ниска дрвећа, бијела, без коре, само сам неком чудном брадом при врху. А уз свако дрво нека гљива, као оне дрвене Матрјошке што их има на интернету.

Само напредујте, гаварит Хјустон.

Када су зашли у те непрегледне бјеличасте шуме, као поетске брезове, свако дрво, које је, у ствари, било жив костур са брадом, од санкција, само је сјерпом приклало Маринца а Матрјошла га је дотукла Молотом. Серп и Молот. Срп и Чекић.

Тако су Амери отишли у рат из ког се нису вратили ни прекривени заставом.

Дабоме да Сорош зна да би то тако било. Сјетите се Стаљинграда. Он прича о другој Сили. Која подразумијева све што се може урадити против Русије.

Америци је остала још једино Русија. Све друго у свијету или су покорили или не смију да дирну.

Они ће се борити против Русије док и задњи Сорош не заврши у Санти Леда. Подрешно искрцаној у код Светог Стефана.

3305.

АТВ И ПИНК.

КОГА КУПУЈУ ПАРЕ

А ШТА СЕ

КУПУЈЕ ПАРАМА.

Има онај стари виц. Иду Хусо и Хасо кроз шуму. Шта мислиш има ли код нас више пара или педера. Пара нешто и има ал педера нема. Јелде. Бил дао гузице мени сада. Не би, што би ба дао, нијесмо педери. Бил дао за сто марки. Манеби. Бил дао за песто марки. Песто си реко. Песто. За песто би се могло размислити. Ето видиш да код нас има педера ал нема пара.

Онда је дошао рат па је нестало и пара.

Или смо само тако мислили, ми педери. Пошто су се паре појавиле у никад виђеном свјетлу и обиму. У тој усраној Босни и Херцеговини.

Појавиле су се и у Медијима.

Ну. Није ово почетак трактата о томе да ли у Медијима има више пара или педера.

Мада морам констатовати да је Педера овдје било и у рату а да су прве паре донијели Странци Усранци. Ови што су их опљачкали они их нису донијели, они су их однијели.

И у Медије су Странци донијели.

Боље да су нам донијели Еболу.

Данас у Данасу Наташа Б. Одаловић пише како је, као млада новинарка Радија Б92, гледала како се колеге отимају за лову из пројеката које су финансирали странци. Против Власти Србије. Додајем ја. Каква год је била.

Горчаљива НБО не каже шта је данас остало од Б92. Каква је данас Власт. И које на Њој. Шта је остало од Србије. И гдје је завршила инострана лова и они који су се отимали за њу.

А и не мора да се каже. Види се. Ко велико бело голо дупе на месечини.

То с парама је било и овдје, у БиХиС.

Дошли су странци да серу о демократији и да серу паре. Да серуцкају паре а да припреме Територију за покор и трајну пљачку. А паре, познато је, само људе кваре брже од пара.

Прво су их дали Медијима.

Треба ли да кажем шта је данас остало од свега. Од Медија није остало скоро ништа. А и у њима ништа. Осим вијести о хапшењима. Ухапсили неког из Пинка. Неког из Атевеа. Атеве је већ раније имао евидентиран секс са порезом. Беентеве имао пресуду.

И све то је само Врх Медијског Бријега.

Не могу Медији да буду под стакленим звоном.

Када би процедуралне институције радиле свој посао, као што знају кад треба да виси неки Бандић, уствари, точно одређени Бандић, онда би видјели да је криминал у Медијима, процентуално, много већи него у цијелом друштву.

Пошто не желим да серуцкам о демократији, а пара немам, рећи ћу нешто што неће изазвати позор и што неће нико цитирати.

У Медјима има Пара, има Педера, али посве мало Новинара.

3304.

ВЕЛИКЕ СТРАНКЕ

РАДЕ НА ДУГИ РОК

А НЕ НА КРАТКИ ШОК

Када сам у времену док још Велике Демократске Промјене нису кренуле у Мисију Рушења Режима, у свлачионици Есенесдеа, рекао да је организационо стање у Бијељини лоше, мало је недостајало да будем заклан. Истовремено и од тренера и од оружара. Срећа, нож није био врео а ни оштар.

Кад си био у Бијељини. Нисам био. Како знаш да је лоше. Зато што знам ко ће побиједити кад само прођем кроз неко мјесто. Не морам излазити из аута.

То је естрадни спин, дабоме. Зато што дуго година пратим организациону прогнозу, иако се Бијељински Есенесде такође дуго година понашао као САО Есенесде.

Велика политичка странка, без обзира што су избори сваке двије године и што јој разне Мисије стално дувају за врат и гризу је за гузицу, мора да ради на дуги рок а не на краткотрајни шок.

Бијељинска организација Есенесдеа примјер је како се краткорочним потезима не може ништа постићи.

Осим сваки пут један слој чланова и бирача оставити незадовољним.

Промјеном бијељинског капитена деактивира се велики број организације а покушава се, импровизовано, створити нова. Па опет испочетка.

Есенесде је у Бијељини промијенио цијели један Игмански Марш локалних лидера. И ко је имао користи. Нико. Осим њих. Који су се, неки, размилили по другим странкама и шепуре се на листама. Постали незаслужено тражени. Зато што су представили себе као способне и протјеране.

Сада је рачун Дугог Бијељинског Марша дошао на наплату.

Ну. Бијељина је само једна од.

Друга грешка коју Велика Политичка Странка може да направи јесте да отвори локални санаторијум за лијечење разних друштвених болести. Као што су локална нарцисоидност, брзорастућа важност, шефомонополија, власништво над комуникацијама са Бањалуком.

Па, онда, људи на раскрсници кажу Ено Њега који сваких пола сата прича са Додиком. На ајфон, СТЈ.

Трећа. Локално лидерисање, бирање за локалне страначке лидере, људи који имају интерес. Недопустиво. То ни Мастер Кард немере да нарани.

Четврто. Велики дезорганизациони таленти. Такође су погубни.

Не кажем да је посао једноставан.

Лакше је отићи у џунглу, у неко људождерско племе, сјести око ватре на којој се у великом земљаном лонцу кувају рамена припадника противничког племена и бирати себи невјесту. Такозвану животну сапутницу. И изабрати а да ти никад, у браку, не каже, Драги купи пилећа крилца да их скувам за ручак. А цревца у теби умру, ко да те бацило у Бајкал, иза православног Божића.

Зато је мајка Дуги Рок. Да не би упао у лонац.

Прво исплетеш чарапу, Мјесну организацију, онда добро саплетеш пету, Одбор, она се најприје изглође и прогледа, а онда украсиш по рубу. Одеш међуљуде и убереш гласове.  

3303.

ЧАВИЋ

ОВЦА

ЈАЛОВИЦА

Драган Чавић је тужно констатовао да је на овим изборима За Промјене добио исти број мандата колико их је и имао. Промијенио се у ПЧМ.

Толико је, у студију Беентевеа, био стерилан да је Сузана била потпуно фигидна. У погледу енергије да постави било какво питање које би занимало икога.

Са анатомске тачке гледишта, био је то Сузанин разговор са мртвацем. Сјећате ли се да ли је прво прољеће у вашем мандату почело у сриједу или у четвртак.

Са професионалне тачке гледишта, она је, између питања, говорила, у себи, Боже, у кога смо ми уложили образ, опредјељење и углед.

Са политичке тачке гледишта, Чавићев наступ је био СвиралаК.

Драган Чавић и Конзорцијум За Промјене успјели су мобилисати завидан број оних који су против Додика и Есенедеа, ујединити их са својим гласачима и припојити им нешто незадовољних Есенесдеових бирача који су се, природно, појавили током девет година, и све то представити као своје гласове. Свој Покрет. Своје Промјене.

А то је, политички, ништа.

Зато је Чавић сада добио оно што је и имао. А зато је Вуле у Лакташима добио скоро трипут више него што је имао као Вози Мишко. Иако Кније мрднуо, осим што је двапут отишао у лов. Тако је и Огњен Тадић добио на празнину. Као и Младен Иванић.

Једини прави политички резултат избора у Републици Српској је она количина гласова коју је Есенесде изгубио од 2010.

А то није заслуга Чавића и Коалиције За Празнину.

Ну. За мене је опасна платформа коју сада форсира Чавић.

Он је код равнодушне Сузане током пола емисије износио тезу како је Република Српска дубоко подијељена и како је за ту подијељеност крива Власт и Есенесде. И Додик. Режим није помињао.

Чавићев аргумент је да је разлика између Додика и Тадића осам хиљада гласова. Иванића и Жељку није помињао.

Тих Осам Хиљада гласова говоре, по Чавићу, да је Српска катастрофално подијељена.

Успут је рекао да тих Осам Хиљада Гласова не дају никакав легитимитет, да је то недовољно да би се побиједило, да је Четрдесетдва у Народној Скупштини, и кад се скупи, јад и биједа, јер неко може да добије кијавицу или прољев.

И тако унедоглед. Док Сузана спава. Тришић спава. Крол спава.

Разумијем да је Чавић политички неписмен. Да је четири године потрошио улудо и убудале. Ове четири које сам уобзирио. Да су му погрешно савјетовали који је ров најслабији.

Али. То му не даје за право да лансира дијагнозе о Републици Српској које не изричу ни гледачице у шољу.

Прије свега, Избори нису Црногорски Референдум, па да се унапријед постави број или постотак који се мора достићи да би се рачунала побједа или пораз.

Избори су и кад је само један глас више.

Друго. Једнак број гласова није знак подијељеног друштва. Односно Републике Српске. Немам времена, а и Чавићу је залуд објашњавати, па ћу само рећи да је Србија данас много подијељеније друштво него Република Српска. Иако су проценти посве супротни.

Треће. Четрдесет пет процената оних који нису изашли на изборе нису подијељени. Чак иако би прихватили да је тијесан резултат доиста Подјела.

Тих четрдесет пет процената могу да се разлуче и овако и онако. Али главна констатација која се не може побити јесте ова. Они нису толико незадовољни да би изашли на изборе и гласали Против. Њима није тако лоше, као што су Промјенаши говорили. А говорили су о Милион незадовољних. Њима је свеједно што ће остати иста власт. А још им је свеједније да ли ће Промјенаши побиједити или неће.

Када се све то узме у обзир Република Српска је подијељена на једну четвртину и три четвртине.

На крају, није јасно шта Чавић овим жели да постигне. Нико ту подјелу не види а и да је види, Шта.

А ја то Чавићево ламентирање не видим ни као самооправдавање.  

3302.

СРПСКИ

НАЦИОНАЛИЗАМ

ВЈЕЧНА ЈЕ СТОРИЈА

О УГРОЖЕНОСТИ

И сваки други Национализам.

Либерални лакомисленици, безвриједни глобалијанци, помодни свјетски људи, курчићи интелектуализма, схватитељи нације као упишуље на једнократној модној ревији, склони су да сваки Национализма, сваку националну самосвијест, свако национално достојанство, сваку националну накостријешеност, прогласе болешћу нације. Нарочито код Срба.

Читав један слој јавственика увијек је спреман, и увијек има простор, да исмијава и понижава било какав национални знак. Од четничке шубаре до Храма Врачарског.

У најновијем походу Албаније преко Србије, испливала је теза како је Велика Албанија оправдана јер смо и ми имали Велику Србију. Начертаније Илије Гарашанина. И ми смо пуштали ђаволе из боце.

То је монструозна теза чији је циљ уништење Српске Нације. Јер. Срби никад нису донијели заставу те Велике Србије, нити она постоји, нигдје, а нарочито не у Тирану.

Начертаније Илије Гарашанина, које је, као и Меморандум САНУ, историјски непостојеће али је Србима камен око врата и око ногу који им омогућава лагодно и мирно лежање на дну Балканског Каљужног Језера по чијој површини, онда, Збигњев и руља могу да раде што хоће, нарочито Србима, први пут је објваљено 184треће у часопису Форин Офиса, Портфолио, на енглеском језику.

Гарашанин је, иначе, изврсно писао на енглеском. И дека му исто. И декин дека. И цело село, декиног деке, седело је, ономад, под шљивама, и писало инглески.

Много касније од изума Начертанија и Меморандума и њиховог промовисања као водиља и легала српског фашизма, појавила се Иредента и Косово је отишло Американцима.

Није се тада појавила Велика Албанија. Она је одавно али је одласком Косова добила огромну енергију и постала пријетња цијелом региону. А постала и добра алатка у рукама Збигњева и Амера. С помоћу Велике Албаније, цијели овај дио Европе лако се може претворити у сиријско-ирачко-турски регион. С тим што је Србима намијењена улога Курда.

Застава Велике Албаније није пала с неба на Туђманов Стадион у Београду.

То је веома добро планирана и темпирана историјска међуфаза којој је један од основних циљева разјаривање Албанаца, не само у окрајцима још несклопљене Велике Албаније, већ и у самом срцу Албаније, што су Тиранци и показали дочекавши своје велике јунаке на повратку из похода на Београд. Као и разјаривање Срба и њиховог Национализма.

А два испреплетена Национализма најбоља су потка латентног рата.

У сржи Српског Национализма лежи угроженост. Као и у сржи сваког другог.

Ако након Косова, спустите заставу Велике Албаније у срце Србије шта ће прво да уради подсвијест сваког нормалног Србина. Да емитује угроженост. Која је у људском бићу још од првог корака из пећине.

Дио власника подсвијести ће да пали шиптарске пекаре.

Неко ће да каже да је то вандализма и дивљаштво. Нису пекари криви. Подсвијест ће да каже да се национална, групна, колективна угроженост мора расподијелити. Да би опстале обје групе.

Нације и вјере, и државе, и све остало, настало је у одбрани од угрожености. Па и национализам. Чак и Хитлеров Нацизам. Јер је вјешто лансирана угроженост сваком божијем Нијемцу. Иста таква угроженост лансирана је Албанцима изван Албаније. Угрожавају их Срби на Косову, Грци тамо, Македонци горе.

А они који прозирно бране шиптарске пекаре, они немају осјећај националне угрожености и свијест колективитета. Они живе нако.

Дабоме. Потпуно је неприхватљиво криминално дјеловање према било коме због великоалбанске црне заставе на стадиону.

Али. То је цијена Колективитета. Мада не изгледа тако, ипак ми сви испичке испадамо директно у неки колективитет.

Јасно је да, сада и свијест, а не само подсвијест, о угрожености расте. Јер тај албански премијер, чија посјета је натурена Србији, да би је се понизило и учинило још угроженијом, дркаџија тирански, захтијева Кључеве Београда, сплавове на Мораву, СТЈ, да се Канал ДТД зове Канал Еди Рама, да му се скупе људи на митингу у Прешеву, гдје ли.

Све то, заједно са упливом Ангеле Меркел да се посјета само одложи са новим прецизним датумом, личи ми на Аустроугарски Ултиматум Србији.

Само мало дуже траје.

А ви реците са сам Националист. Ма, Фашист.

3301.

ВАЖНОСТ

КАНДИДАТСКОГ МОЗАИКА

ЗА ТОК МАНДАТА

И РЕЗУЛТАТ

ЛОКАЛНИХ ИЗБОРА

Ако Политичка Странка кандидује такав парламентарни спектраријум из којег ће многи јунак помислити да је 6ог или 13ог октобра Ђурђевдан, Хајдучки Састанак, кад се, дакле, организовано одмеће у хајдуке, та странка је начинила кардиналну грешку.

Парламентарни мандати попримају особине својих власника.

Своје претходне политичке и каријерне особине, кандидати испољавају и примјењују у изборној кампањи и изборном процесу а унапређују их током мандата.

Кандидати који нису израсли из организације, које није кандидовала организација, којима је иманентнији манипулатив него организитив, који имају ресурсе предности над другима, који су из менаџерске и положајске дарвинистичке борбе за опстанак и напредак преко мртвих и живих, безреферентни аперсонаријум, увијек ће кампању и страначку гласовну реторту схватити као лични забран и додијељен им резерват у коме могу да се понашају како господари животињског царства без обавезе да раде за странку и организацију па тако и за себе. То су Феудалци.

Такви кандидати ће цијели мандат користити за свој лични и групни пролаз, пазећи добро да не пропусте да изграде нову степеницу за нови мандат.

Такви кандидати ће организацију, која је преживјела након њиховог вршаја, даље користити за деструкцију и приватизовање њених сегмената за своју корист.

У правилу, код таквих посланика, организација увијек личи на територију пола године послије Нагасакија.

У локалним изборима улога и значај одметнутих посланика посве је маргинална и епизодна. Они ће добро да пазе да не учине ништа што би могло умањити њихове шансе на сљедећим општим изборима. Они никада неће подржати, нити радити за неизвјесног кандидата за начелника. Јер ће тиме, можда, међу одборницима имати противнике. Поготово неће учинити обрнуту ствар.

А ако је кандидат за начелника извјестан побједник, они су незаобилазан инвентар.

Ријетки су посланици који се озноје више на локалним изборима него на општим, својим.

Један од неуставних лијекова за такве Октобарске Хајдуке јесте у странци депоновано, и јавно обзнањено, лично потписано одустајање од мандата којем ће странка, у погодном тренутку додати само датум и предати у одговарајућу службу.

Пошто није могуће промијенити изборни закон и отворене листе.

Ако таквих Хајдука има превише у посланичком мозаику, а још ако је скупштинска већина на ивици и увијек упитна па се зашићене међеде не смије дирати, страначка организација се незаустављиво деструише. Губитак локалних избора даље погоршава ствари. А на сљедећим општим изборима такви кандидати, и они који долазе као нови а уче од старих лопова, опет раде само за себе а не за странку и за појединачне кандидате.

Биће занимљиво када се потврде резултати са бирачких мјеста.

Тада ће се пред Циганком наћи бачен грах који ће тачно рећи ко је гдје, с ким, и колико радио за себе а колико за странку која га је отелила.

ПОЛИТИЧКИ ГРАФИТИ

УВИЈЕК 

ИМА НЕКО ДОБРО. 

КОМЕ ТАЈНО 

СКИДАШ ГАЋЕ, 

НЕ МОРАШ 

ЈАВНО СКИДАТИ КАПУ.

3299.

УЛОГА

МЛАДЕНА ИВАНИЋА

У ЕВОЛУЦИЈИ

ЗАПЕТА ПРОМЈЕНАМА

НАСЕОБИНЕ

Младен Иванић, Самар Есдееса, дао је претприступни једнострани интервју Наднависним Новинама. На једној страни новина. Мало за политичара таквог калибра.

Младен Иванић није Мисија. Он је Пројект. Његова најзначајнија особина, и особина коју треба уважавати, јесте Чекајућа Смиреност.

Темељни пројект из којег је проистекао Иванић, не рачунајући те ратне и поратне СМП импровизације, јесте Г 34 : 2 х 3 – 4,5 (3 + 4), из којег је излежен у Динкић, нпр, у Србији.

Након тога Иванић је формирао ПДП, партију исте скраћенице и у исто вријеме као и Тачи. Што може да буде случајност али је тешко доказива.

Иванићева веза са Есдеесом пупчана је и необјашњива.

Када му је Биљана Плавшић дала мандат за састав Владе, он је промовисао тада немогућу идеју да његова влада окупи Све Србе. Кроз Све Странке. Дакле, и Есдеес. Како то није ишло, Иванић је вратио мандат а Предсједница Плавшић је исти прослиједила Додику.

Послије Додикове Владе, Иванић је саставио Владу у којој је био Есдеес и није био Есдеес. Као, да се Странци Усранци не досјете. Његове спинаџије пуштале су тада буве да Иванић има циљ да уништи Есдеес. Тишу Рафо. Да би Есенесде и други били мање режљиви према њему.

Када је Чавић, не имајући куд, ни у Есдеесу ни у Републици, 2006. дао мандат Додику, Педепе је ушао у Власт, Владу и Сласт. И било му добро. А Пекић и ја смо пиздили јер смо морали цртати кадровске укрштенице.

Напомена. Додика је, дакле, једном на власт довео Иванић а другипут Чавић. А о томе могу да причају као о тенковима Сфора.

Када су Странци Усранци рекли Иванићу да Педепе изађе из Владе, радовали су се Марковци и Петровци а Иванић је тихо јецао у страначким просторијама. Али му није пало напамет да се одупре, да јавно каже ко то тражи од њега. Да оде у затвор, не признавши њихов усрани суд. Или да скочи кроз прозор. Мада су страначке просторије ниске за неки већи резултат.

Потом је Поглавица који сједи и чека, дочекао да Младен Босић, Есдеес, дакле, постане хумус за Иванићев мицелијус који ће изникнути у Предсједништву БиХ.

Из тог узгоја се лако може догодити да Иванић изађе као Државник а Босић као Покојник.

Овај пут Босић није имао храбрости да каже Ко Те Теро. А страначке просторије исто ниско. На првом спрату.

Иванић је у претприступном интервјуу изнио своју стратегију.

Економска је двије стопе Педевеа. То народ воли. За крух куповни мања стопа. Иначе сваки становник БиХиС поједе годишње, у просјеку 24.450 кила љеба. Па је мањи Педеве значјна ставка а пекари и млинари, и накупци, неће ни помислити да ту разлику у стопама приграбе себи у наћве.

Политичка је да ће по сваку цијену Савез за промјене покушати да уведе у власт на нивоу Савјета Министара. Што и јесте стратегија његових налогодаваца.

Тиме ће Републику Српску, а и Есдеес овдје, препустити саму себи. И сву Власт, Сласт и Моћ измјестити у Сарајево.

Придружи се промјенама.

3298.

ПОРУКА

ЛАГУМЏИЈИ

И ЕСДЕПЕУ:

СЈЕТИТЕ СЕ

КОШТУНИЦЕ

Приниципијелно несхватање времена. Вјештачки улазак кроз стварна врата. Разлика између Господин Легија и Господин Гвантанамо. Политика је нешто друго од бронзаног споменичког нарцисоидитета. Вјештачка земља производи дуготрајне вјештачке лидере брзог и кратког пропадања. Одвајање од страначке организације или њено запуштање, не може поправити никаква велика тема нити историјски догађај. Амбасадори не добијају изборе. Они их усмрђују. С њима не треба разговарати, осим преко шефа кабинета. Или какве шефице оштроконџице. Косовска битка се не може репетирати гласањем сваког побједника и погинулог за новог Мурата или Лазара. Веома је тешко у политици бити све. И правник, и еуропљанин, и професор универзитета, и бошњак по идеологији, и социјалдемократ у комедији, и муслиман у институту, и обувен улазити у џамију, и бодигард Социјалистичке Интернационале који пази на Независне Социјалдемократе, да изађу а не врате се, и чувар и једини представник Хрватског Краљевства, и лажов на свечетири стране. Политика је сложен координатни систем који обухвата много више од двије координате. И има много више димензија од три. Није лако водити Политику. Само сложеније од Политике јесте водити Политичку Странку. У политици се можда и опстане али ако пропадне Странка, нема тежег камена око врата за потонуће у Политици. Коштуница је, прије Државе, у ондашњем, за његова времена облику, требао најприје да изгради јаку странку. Србија би највише добила са јаком Демократском Странком Србије. Коштуница је ишао обрнутим путем. Тим путем ишао је и Лагумџија и његова Фирма која постоји, каже, 110 година. Прво градио Државу. Држава За Човјека. Држава За Комшића. Држава За Валтера. Умјесто да је градио Политичку Странку. То што је он мислио да су он, Дамир & Дамир, Странка, што је кабинетизовао странку, што је губио једну по једну Тузлу или Бихаћ, показало се сада као главни трошак у пасиви Есдепеа која је искњижена у овим изборима.

Иако је свака сличност са Коштуницом законита, Лагумџија и Есдепе су се запутили путем Бориса Тадића у Демократске Странке.

ПОЛИТИЧКИ ГРАФИТИ

ЛОКАЛНЕ ПРОСЛАВЕ 

ЛИЧНИХ ИЗБОРНИХ 

РЕЗУЛТАТА 

НАЈВИШИ СУ СТАДИЈУМ 

СТРАНАЧКОГ ФЕУДАЛИЗМА

3296.

ЗАМКЕ

БЕСТЕРИТОРИЈАЛНОГ

ЕНТИТЕТА И

РАСУТОГ НАЦИОНАЛНОГ

СУВЕРЕНИТЕТА

Дражен Пехар је, на Хрватском Медијском Сервису, чини ми се, објавио анализу рјешења суперребуса Сејдић Финци. Гдје је установио да се због тога не мора мијењати Устав већ је довољно промијенити глупи изборни закон.

Доктор Пехар је велеуважен и добар човјек. Али му морам саопштити да је лакше промијенити Устав него именовати новог директора Рака, нпр, па, сљедствено, и промијенити изборни закон.

Пехар је још означио Бриселаше као Подвалаше. Јер су подвалили БиХ да се мора мијењати Устав због двојца без кандидатуре.

Од Изборног закона БиХ, глупља је и апсурднија само бриселска администрација па ни то не стоји. Захтјеви у облику Начертанија Сејдић Финци, дошли су из Сарајева у Брисел. Па из Брисела онда испостављени у БиХ.

Начертаније Сејдић Финци је само још један од покушаја унитаризације БиХ.

У Сарајеву је, иначе, такав обичај да се све користи за једнонационалну унитаризацију државе. Ако би Хусо изразио жељу да прдне у зеничку сименс-мартинову пећ, они би рекли да сачека како би изнашли могућност да то користи унитаризацији и јачању Државе.

Дражен Пехар предлаже да се Хрватима, ма гдје били у Федерацији, омогући Хрватски Глас за члана Предсједништва. И да за тог члана буду валидни само национални гласови.

То би се провело кроз такозване етничке изборне јединице. Хрват у многопомињаном Горажу био би дио те етничке изборне јединице као и Хрват у Ливну.

Тешко је практично провести такав начин стварања Хрватске Изборне Јединице која живи у дану избора, у главама хрватских бирача и у одговорности хрватске политичке артикулације а не живи на терену, у званичним прекомандатским процедурама и у Уставу,

Уставност неког народа и национални суверенитет се тешко обезбјеђују без територијалности.

Хрватски народ треба у Федерацији да обезбиједи прије свега територијалност а на основу тога ће онда, релативно лако, обезбиједити и све друге националне алатке. Уједињење Хрватских Жупанија неопходан је корак за трајно отклањање Комшићизама. Не само у Предсједништву БиХиС.

Дабоме да и тада Хрват из неког Горажда може да гласа за правог Хрвата за Члана Предсједништва. Као и Бошњак из Ливна за Бошњака у Предсједништву.

Ну. Све је то веома тешко провести.

Као и да Хасо прдне у СМП. 

3295.

КОПАЊА МОНОПОЛИСТ,

МИРЈАНА КОЛУМНИСТ

Ето шта је рат.

Рат није кад се гине у блатњавим рововима и по њивама које нико не оре и које се претварају у шипражје. Рат није кад сваког дана, усред експлозија, гелера и крви, мислиш на неког лијепог и драгог, за којег ниси ни знао да је лијеп и драг, а онда му се никад више не вратиш, својом несмотреном смртном кривицом.

Рат је кад се мора живјети са Наплавинама Рата.

За разлику од поплава, Рат на своје обале избаци трајна говна.

Особина Ратних Наплавина јесте да брзином муње пупштају коријење. Док двапут превијеш рану, он је постао незаобилазан.

Тако је и Копања, од ситног ратног послијепоноћног репортера из Аласа постао Главни Медијски Монополист. Има штампарију, има новине, има продајну мрежу.

Добро то. Али има и друге манипулативе. Кад ми треба твој муж, директор телевизије, да телевизију користим како мислим да је најбоље у складу са скендервакуфском праксом, поставићу те за Гл. Уредницу. Кад ми не треба телевизија, поднијећеш оставку. Бићеш колумнистица. Пешкируша. Можеш писати велике колумне, као да ти је у, дјетињству, жеља била да будеш колумнист оног великог сарајевског ослобођења повлака пешкира.

Тако Мирјана Кусмук има могућност да у Монолима лијечи своје комплексе обавијештене необразованости али и да испуњава жеље Монополисте.

Да именује шпијуне по изборним штабовима, да говори ко је кога створио, да глуми памет коју 2.712 продатих примјерака Гласа Српске немају коме да пласирају.

Јебо ли вас Рат који вас је обоје створио.

3294.

СЕЈФУДИН ТОКИЋ,

ЕКСПЕРТ ЗА

РАЗМЈЕНУ ЕНЕРГИЈЕ

ИЗМЂУ СРБАЉА И БОШЊАКА

Сејфудин Токић, живи је доказ оне пјесме Фадила Тоскића. Мало помало, све је пропало.

Сејфудин Токић је једино Добровољно Расељено Лице у БиХ. Али несретно. Раселио се у Републику Српску.

Прими уцвиљено саучешће.

Шта су све људи спремни да учине за кандидатуру. Невјероватно. И ја сам од малих ногу замишљао кандидатуру. Али не би ми пало на памет да се, у свеху те почасти, раселим у Сарајево.

Сејфудин Токић, Босански Бошњак, кандидовао се за Предсједника Републике Српске. Не знам колико има гласова, колико лајкова, колико врећа.

Али сам запазио његову изјаву да је на изборе у Републици Српској изашло само 33.000 Српскијанских Бошњака. И да је то катастрофа.

И да су неке бошњачке странке, сарајевске, јабоме, почеле куповати гласове од тих несретних Бошњака у Српској. Па су, онда, то видјели Срби, па и они полетјели да купују гласове. Од Бошњака, за Србе. Онда су Српскијански Бошњаци запали у тотално слуђену ситуацију и почели да се троуме, то је чисто српски, између Жељке и Младена.

Феноменално. Нека су и Срби нешто научили од Бошњака. Досад су Бошњаци све учили од Срба.  Мислим. Све оно што не ваља. Додуше, није ни имао ко други да учи. Хрвати се стално заврћу ка Бечу, еуропљани и интелектуалци. Заставшћори уче само од Амера.

Највећа посљедица тог бошњачког хаоса у Српској, није то рекао Токић, ја кажем, јесте пушиона Лагумџије. Чудо је како није успио изварати и Српскијанске Бошњаке. Српска за Човјека. Да им је рекао, разумјели би шта треба да раде.

Токић јесте открио суманутост у Бошњака. Али не суманутост оних о којима говори. Већ суманутост, сулудост и тоталитарност, своју и својих сарајевских инжењераца националног и колективног хаоса у који су заробили Бошњаке, муслимане.

Бошњаци, дакле, у Републици Српској морају да се постројавају у апослутном броју. И сви да гласају. За њих не важи постотак излазности. Њима је забрањено да гласају за Србина. Или Српкињу. За Предсједника Републике. муслимани у Српској не смију да имају свој избор између српских кандидата. Они морају да гласају за возара, преконедјељаша, Токића. Они морају искључиво да гласају за Потпредсједника Српске. И ниуком случају не смију да остану код куће. Као и сваки цивилизовани бирач који и на тај начин изражава своје политичко опредјељење.

Срећа је само у томе што је Сејфудин Токић мали играч па тај свој тоталитаризам, и сулудост, не може да наметне Бошњацима.

Да може, звао би се Златко Лагумџија.

Мада је он пуно прије прошао онако како је Злагумџија прошао сада.

Јебига. Касни му мишљење.

ПОЛИТИЧКИ ГРАФИТИ

ПОРУКА 

СУВОПИЗДИ ИЗ МОКРОГ: 

ЈЕБЛО ТЕ ВЕСЛО 

КОЈЕ ТЕ С ПАЛА СНЕСЛО.

3292.

ИЛИ ИЗВОЗ

В РАСИЈУ

ИЛИ УКРАЈИНА

Сад, кад ме питате шта сам рекао Путину,  мислим да сте шогрешно схватили историјски тренутак у коме је Србија преузела лидерство у региону. Ми смо нашим парадама избили на прво место и постали носилац групе. Сада Хрватска грчевито настоји да прода цесте да би и она могла да организује војну параду поводом две деценије откако су Србима видели леђа. А некима и гркљане.

Словенија тражи сценографа да организује војну параду поводом продаје Меркатора.

Важније од тога шта сам рекао Путину је то шта сам рекао новинарима. Пустио кроз одшкринута врата, ко мачку напоље.

То што ме неколико дамаћица видело, кад не раде ништа, само седе и испијају кафе, како пузим  пред Путином око оних аута из Крагујевца, то се брзо прекрило и заборавило.

Јесте било ружно и тужно. Још се ноћу будим у зноју.  Пузим, тавариш Путин, пузим. Тако стално бунцам. Пробудим се и бунцам.

А оне слике кад се сетим. Путин седи ко мушко а ја скупио колена ко Зана Нимани. Јебо ме бог. Како не умем да се искочоперим, ко некад пред Мало Јованче.

Путин каже да ће увести све наше ауте, са резевним деловима. То је дарагое серпско авто. Италијани су дали само знак а и он се производи у Новој Пазови. Или Новом Пазару.

То је одмах рекао али ме молио да му дам да мало вози дронове по Београду. Каже да је чуо да је код нас то либерализовано, да смо светски лидер у дроновању. Точна, тавариш Пузим, имамо и Дрон На Води.

Чим прође ова дожд идемо на Калимегдан да те калимо у дроновању.

Али има и другог увоза из Србије, немој да нас заговараш. Купус, мрква, цвекла. Све да се увезе од нас. Или наш извоз или Украјина. Мислим, ми се окренемо Украјини. И њима извозимо купус а увозимо од чоколаденка.

Дао сам Пузину два дрона запонети. Изљубили се. Поздравили.

Николић. Ма пустите, он само држао капуте. Морам да имам председника, шта да вам кажем. Кад немам Косово, имам, ваљда право да имам председника.

Шта сам радио после.

Назвао Ангелу. То је једина Ангела која је Дас Ангел. Рекао сам јој, неувијено и одмах, да сам максимално заштитио интерес ЕУ и целовитост Луксембурга и Монака. Гут.

Онда сам назвао Бајдена. Или је он мене назвао. Ако тај твој има еболу нек нам не долази. После Косова и поплаве не треба нам трећа велика зараза. Ол рајт, ол рајт.

Да га одобровољим, рекао сам му да смо ми ол против Јужног Тока. Осим ако иде кроз Тексас, каже он.

И шта шта још. Ви нисте таблоиди. Ви сте даброиди. Никад вам доста полувести, као дабровима стабала.

Убили ме ови са твитером. Мислио сам да кад прође кампања, прођу и ти твитери. Кажу да онај из Тиране каже на том твитеру да је Велика Албанија наша ноћна мора. Ма море, дошло ми да кажем Педере ћу да примим а тебе нећу да примим. Па се сетим да не би било добро за Историју. Напишите му да је Велика Албанија ноћна мора Европе. Нек се мало Дас Ангел чеше.

Сад ми је јасно зашто Американци нису гађали Палату Албанија већ нам гађали мостове. Маму Им Јебем.

*

И кад сам се пробудио, видим, нисам ја Вучић. Можда Пачић. Ал ме брине да нисам, кукумени, нешто наглас усну срао од овога.