2343.
САЈАМ КЊИГА
КАО САЈАМ СИСА
У ЗЕМЉИ ФЕРЕЏА
 

Кад приватник организује Сајам књига то је као кад Држава организује Стриптиз.

Гласов Сајам Књига живи у илегали. Као Скојевци. Седам Секретара Скоја. Протиче без пажње, бескњижно, безбрижно.

Компанија и не може друкчије организовати сајам. Осим као Сајам Штандова. И Сајам Манипулатива. Награда за издвачки подухват Заводу за уџбенике. Због подухвата штампања уџбеника у Штампарији Компаније. У чему је подухват. Расписати конкурс у Републици Српској а награде, светри, дати Србијанцима. Тако смо и ми, војска, почели рат за опстанак Срба. Па муницију куповали у Србији.

Ни улазница од једне марке не помаже. Сајам је пуст. Јер нема сајма без књиге и писца, без књижевника, без научника. Што је и логично. Кад се љествица дигне на ситни ћар, домет Сајма мора бити низак.

Писци књига, при томе шуте ко штуке. Мада се у мом селу каже Ко пичке. Немој ко да се замјери било коме. Сраће по кафанама до зоре. Али јавно ни да мроморе.

Пошто нико нема намјеру да Држави Српској врати Глас Српске било би логично да се том Гласу Компаније одузме право на ријеч Српске. Па да му се одузме и право на Сајам књига. Ако је патентирао Сајам штандова, нека га задржи.

Сајам Књига је ствар Националне Културе а не Копаладије.

2342.
ПОВРАТАК ГОМИЛЕ
НА ПОЛИТИЧКУ
СЦЕНУ
 

Опште је познање да Гомила у политичким процесим одувијек игра велику улогу. Маса и гомила, с једне стране, и демокративност и институционализација, с друге стране, од грчког полиса развијале су се паралелно, одвојено или интерактивно али са чудном константом да институционализација није депресирала и минимализирала гомилу а гомила није допринијела демократизацији већ се, од дискусионог конгломерата са старогрчких тргова, претворила у манипулативни разарач политичких процеса, поредака и држава.

Гомила је флексибилан политички појам. Од двадесетседмомартовских београдских демонстрација до арапског прољећа у свим варијантама.

Флексибилан је не само у погледу различитих епоха, улога и посљедица, већ и у погледу практичног испољавања.

Једанпут се Гомила ваља улицом. Другипут се ваља изборним процесом.

Избор Вучуревића у Требињу класичан је примјер дјеловања Гомиле кроз изборе. Као и задивљујући број гласова које је добио Вукановић. Чега је то посљедица, већ сам писао.

Овдје је битније да Вучуревић, као изабраник, на легалном изборном чину, наставља да дјелује као представник Гомиле. Он се у покушају стварања Вучуревићеве Међуопштинске Херцогдржаве, у наметању идеје химне, грба и заставе, у ствари, у селфпромоцији против Симбола Режима, обраћа Гомили. Оној која га је изабрала и оној која ће се придружити.

Позанто је да гомила има акцију а нема разум. Да има енергију а нема идеју. Да има намјеру а нема смјер. Да нема ни вјеру ни мјеру.

Зато се анимално талентовани Вучуревић Гомили и обраћа симболима који се брзо и лако усвајају. Лажима. Манипулативима. Арогантивима. Политичким стероидима након којих остаје само смежурана политичка кожа.

Али сам Вучуревић је ППЛВ. Ладне воде. Пола јада.

Проблем је што се велики дио политичког артикулатива на сцени Републике Српске бирачима обраћа као Гомили. Проблем је што страни а овдје институционализован фактор отворено пројектује Гомилање Гомиле. Бивши амерички амбасадор је изнио цијели план и програм инструисања, развијања и ефектуирања Гомиле. Стрит Револушн Проџект.

Његови, и других, поданици, представници и плаћеници практично раде на томе. По могућству да се координирају Гомиле Бањалуке, и цијеле Српске, и Сарајева.

Дјеловање Чавића, Иванића, Босића, и њихових странака, директно је обраћање Гомили. Обликовање Гомиле. Призивање Гомиле. И на улицу и на изборе.

Проблем још није ескалирао али се лако може наћи нека петарда која ће запалити складиште новогодишњег спектраријума.

Али јесте проблем што власт, као процедурална изборна политичка посљедица, као контратежа непроцедуралном аларматијасу Гомилаша, са, дакле, обавезом, не чини много да побије, спријечи и предуприједи обраћање Анархиста и Антихриста Гомили. А и када то чини, чини бојажљиво, закашњело, скоро извињавајуће.

Предговор Вабитељима и Предводницима Гомиле мора бити јавности прихватљиво паковање стварности, активизам који ће заокупити пажњу, који ће дати достојанство политичком колективитету, који ће уважити интетресе друштвених слојева и промовисати их кроз конкретну акцију. Медији, који су државни, морају то пратити кроз политички програм реалног оптимизма, не лизалима и лажима за власт. Тако ће се анулирати дјелатност Таламбаса Гомиле, ахтевеа, беентевеа и сличних.

Питање је да ли власт то може да уради. Двомандатни анархолиберализам у кадровској политици довео је дотле да су владине вертикале и хоризонтале, јавна предузећа, буџетска разнородна клијентела и свакородни системски лишај, попуњен лажним присталицама власти, лажним чланством, лажним обожаваоцима. Који на гузици, или међу ногама, имају више рупа и рупица. И нуде их на више страна. Њима чак и одговара Догађање Гомиле. Понеко ће искористити какву шансу.

У склопу те кадровске политике је и електоријални мозаик. Одборнички. Напримјер. Тамо, и као представници и власти и опозиције, сједе ДДД, директори, доктори, дрматори, они из електросектора, из фондова, из шегеова. Али зато нема пољопривредника, пчелара, медара, медицинских сестара, текстилних радница, поштара, путара, пекара.

Све то ствара идеалне услове за Гомилу.

Није, стога, ни случајно да опозција, била она кобива озбиљна, као Есдеес, била курцепарајућа, као Крсмановић, била изабрана, као Учкуревић, била самопромотивна, не износи било какав програм и било какву идеју. Већ се непрестано обраћа Гомили.

Све оно што говори Иванић, којег се катастрира као универзитетског професора и интелектуалца, што говори Босић, којег се евидентира као електроинжењерског егзактисту, што говори Чавић, као комерцијални економист, бесчињенично је. Али је лингвистички компатибилно са Гомилом.

ИБЧ, и гомиладија, копиладија, копадија и свакојака лакрдија, играју на карту импулсивности, покретљивости, надражљивости, поводљивости, лаковјерности, претјераности, једностраности, нетрпељивости и неморалности Гомиле. Видјети старог Ле Бона о томе.

А ако побиједе, на улици, што је мање вјероватно, јер овдашњи људи нису глупи и нису будале, како то мисле Гомилаши, амбасадаши и медијаши, или на изборима, према бирачима, грађанима, и тој њиховој Гомили, понашаће се као према Руљи. Неодговорно  и неинвентарно. Јер ништа јој нису ни обећали.   

2341.
ДУЖИНА ПЕНИСА
И ЉЕПОТА
БОСАНКИ И ХЕРЦЕГОВКИ
 

Чујем се, некидан, са својим шпанским пријатељем. Каталонским. Којег сам упознао тако што сам га изорао из једне бразде код корнер заставице на његовом лијевом крилу, на утакмици у Барселони. Како си, Каталонац, тако ме зове због мог одушевљења Каталонијом. Добро сам. Здрав сам, не жалим се, имам нову цуру. Мислим, схватиће да се зајебавам. О, о, честитам, из које је земље, пошто си фудбалски интернационалац, гдје си је нашао. Ма, ту, наша је, Босанка и Херцеговка. Па то су двије цуре. Прохибиција. Ко кад бих ја имао цуру Шпањолку и Францускињу. Није прохибиција, бигамија, полигамија, харем, СТЈ. Али ово је једна цура. Код нас се жене тако зову. Босанке и Херцеговке. Како ниси чуо да су међу најљепшим женама на свијету. Ти мене зајебаваш. Схватио је. Откад бекови знају шта је женска љепота. Ма, необавијештен си. Ниси регистровао да је важан амерички портал објавио да је мис природног женскиња у свијету Босанка и Херцеговка. И да је објављена карта дужине пениса. И да у Кини и Индији имају најмање пенисе а ми овдје приближавамо се онима у Африци. Не знаш шта значи народна хегеловска Будалу оће курац. Па откуд Кинеза, онда, толико. Јебига, не знају да га употребљавају. Они га такорећи пенетрирају, служи им за секс и расплод. Код нас пенис служи за показивање. Зато им нисам могао превести овдашњу фолклорну ријеч Курчење, кад сам био у Шангају.

Не зна Каталонац још тога колико оћеш.

Нисам ни ја знао док није нека професорица сарајевске естетике објаснила да женска љепота није љепота ако нема нешто оно испод. А то Босанска и Херцеговка има, вели. Није речено, у великој анализи Анадолу Агенције, на шта је мислила. И још је директорица сарајевског фешн вика, Амела, то подебљала. Стално мораш да радиш да би се доказала и постала лијепа.

Срећа да нисам млад. Шта мислиш, нађем ту цуру, Босанску и Херцговку. С које стране је Босанка а с које Херцеговка. Којим језиком говори. Кад не говори ни Босанским и Херцеговским.

Неуморан је сарајски дејвид коперфилд. У стварању илузија за унутрашњу употребу. Те бразилске љепотице, а и фудбалери, наруке не могу да им полију. Чак се и Горан Бреговић преселио у Сарајево. И сву уштеђевину пренио у сарајске банке, јављају портали.

Још само да се врати Ајем Есир Али па да љепота мултиетничности буде комплетна.

2340.
СУД ПАРТИЈЕ
ИЛИ СУД ЈАВНОСТИ
 

Хрватски Лагумџија, предсидетељ Есдепеа, Зоран Зоки Милановић, који је и премијер, ушао је у више ковитлаца из којих ће изаћи, мање или више, фаширан. Пик Врбовец.

Напао га је тај санцкиони Брисел, напала га је антићирилична пошаст, тајно се састао са Епховцем Павићем који има пореских проблема.

И уз све то, у налету нарцисоидног лагумџијисаног попиздитиса, из Партије је избацио Александру Коларић, пошто је то одлучило Предсједништво, на његов приједлог.

Александра Коларић је на порталу Индекс.хр написала текст о томе да сва јавност мисли да премијер гријеши у вези тог Перковића и Брисела, да је зајозио и да Хрватска има и имаће штету од свега тога.

Тај гест Александре Коларић, која није баш непозната и небитна у Партији, нарочито загребачком огранку, говори о нездравом колективитету под именом Есдепе Хрватске. Јавни текст, са супротним мишљењем премијеровом, не мора се одмах тумачити као супротно мишљење мишљењу предсједника партије. Али. Добро. То се подразумијева. Ја сам ти тата, пиздатиматерна, и не могу ти бити тетка.

Коларићка, и други, вјероватно, нису имали прилику да о томе продискутују на неком страначком тијелу. Онда је одлуку о борби за Перковића донио Премијер сам или у консултацијама са малим бројем страначких и владиних људи.

Демократија у политичкој странци, или њена припростија варијанта у виду Изношења мишљења и кондензација ставова већине који су обавезни и за мањину, када се једном процедурално усвоје, није увијек лака ствар. Велика и владајућа странка једноставно не може организовати демократију јер нема толико времена за много битних питања која искачу из шешира свакодневице. Нити страначки људи, који су на разним изабраним и постављеним положајима и имају обавезе, могу да састанче у странци кадгод затреба.

Демократија у политичкој странци исцрпљује се на великим форумима гдје се усвајају платформе, програми, статути и слични интерни уставни акти. Она је још могућа и у унутарстраначким изборима гдје се у основној инфраструктури, нарочито, бирају вође, представници у вишим тијелима, делегати, кандидати за једнократна засједања, конвенције, саборе и остало. И, дабоме, у кандидовању за локалне и опште изборе.

Остале одлуке, на основу изборних програма и темељних аката, доносе ужи органи као што је то Милановићево Предсједништво. На основу координата које су општестраначки, па и јавно, познате.

У том смислу је требало донијети и одлуку о испоруци тог Перковића, комада један, јер се беспоговорно уклапа у координате приступа Хрватске ЕУ. Пошто је претходно урадила много теже и болније резове, инсистирање на неком удбашком предраднику, потпуно је непотребно и, показује се, катастрофално.

Умјесто да се, овом добором приликом, неприликом, одговори на темељна питања која је јавно поставио Романо Болковић, нпр, о томе ко је „наредио“ доношење заштитног закона за Перковића, догодило се усековање Александре Коларић.

Тако је у неколико сјена остало и то Болковићево питање, цијели сет, након изванредне интелектуализиране анализе те каљуге, случаја, стања, хрватске државе, али и тај морални аспект допуштености да се јавно, у своје име, и у име јавности, говори о лошој одлуци и политици премијера који је и Партијски Предсидетељ.

Гријех Александре Коларић је што није схватила да се налази у лагумџијанизираној партији, партији која је тек тетоважа модерне социјалдемократске, партији ауторитета ореола, партији градње личног ауторитета на погрешном путу, партији неотрешеног политичког, догматског и ортодоксног насљеђа. Коначно. Партији Балкана. И не налази се у Странци.

Милановић је, пак, у најнепотребнијој и најопаснијој психолошкој ситуацији за политичара, и још к тому премијера и лидера партије. У неурози и страху је. Сва политика на којој је побиједио полумртвог Хадезеа, пропада из дана у дан као кула од балона. Ништа од онога што је тако ултравиолентно промовисано није остварено. Само се још Линић праћака у плићаку. А грешке се множе, са истријанцима, са бандићима и бернардићима, са ћирилицама, са чачићима, са бриселчићима.

То продукује неурозис политикус кроникус. А НПК продукује страх од избора.

Пошто је Милановић то што јесте, на оба мјеста, посљедице ће бити расподијељене и на Партију и на Владу. Он је, пошто је дошао у такву ситуацију, већ сад мање битан.

 

2339.
НЕЗАДОВОЉНИ
У НЕЗАВИСНИМ. СТЈ.
КОПАЊА ПРЕДСЈЕДНИК
СЛОБОДНЕ РЕПУБЛИКЕ.
 

Као што је покојни Маланар био предсједник Републике Пешченице.

Зашто би, иначе, објавио ултрамаргиналну вијест о дркоњцима из неке невладине организације која је против Режима и против Др СНСД-а који рак лијечи кафетинима.

Не зато што се то не смије објавити него што на рејтингу важности у политичком мозаику не заузима било какво референтно мјесто.

То је једнако томе да ÖRF постави микрофон под дупе богате даме на бечком новогодишњем концерту, па да васицјели моцартољубијум чује кад дама прдне усред Турског марша.

Ну. Неучлањени Заштитник Социјалдемократије, Зоро Социјале, Скендер Копања, има план, пројект и џеп.

Сутра ће се већ поново представљати као Добровољни Давалац Социјалдемократије.

Мада трансфузија иде другим путем.

2338.
LEX
SEIDICFINCI
ИЛИ ДА ЛИ ЈЕ ВРИЈЕМЕ
ДА СРПСКА ПОВУЧЕ
ПРИЈЕДЛОГ ЈЕДАН
ИЗ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
 

Цијели Балкан је набијен на Lex. Lex Перковић. Lex Косово. Lex Војводина. Lex Сејдић и Финци.

Посматрам набијање на Lex неовисне сусјеткиње Хрватске и припремљене санкције које ће јој увести исто неовисна Еунија, у којој, акцији увођења, предњачи неовисна Данке Дојчланд, а брине ме, у души, Босна и Херцеговина.

Већ другог октобра слиједе Санкције.   

Минијем да то нема смисла.

Санкције се уводе озбиљним државама. Ми нисмо ништа. Мислим. Ви нисте ништа. Та Ваша Држава. То је скуп Лијановића Збрда Здола.

Осим тога, санкције треба да произведу ефекат. А у БиХ, ако се уведу, произвешће чешање по гузици.

Ну. Ствар треба гледати озбиљније.

Брисел, који благе везе нема о ономе што се догађа у Босни и Херцеговини, о Дејтонском споразуму, о историјским и националним процесима, о суштини проблема Насеобине, не само данас, не само у рату који је на аверсу био Борба за опстанак, а на реверсу Агресија, уплео се у Босни и Херцеговини до грла. Његова тенденција јесте да БиХ држи далеко од себе, а да се жељезни прстен у брњици не види у свом крвавом облику, и да штап којим се управља том Мечком, више личи на махагонијев него на глогов.

Али, када се процеси и улоге посматрају одвојено, онда је ангажман Брисела катастрофалан.

Брисел се уплео у Сејдић Финци као Хрватска у Lex Перковић.

Можда ће санкције Хрватској нешто и ријешити, мада је то једночинка за сиротињу на тргу, али санкције Насеобини неће ријешити ништа већ ће само учврстити овдашње позиционаре.

Јер. Суштина Једночинке Сејдић Финци није у праву Европске уније, неким стечевинама о људским правима, у европском путу Насеобине БиХ, и праву на кандидовање.

Суштина је у међунационалним односима Срба, Хрвата и Бошњанаца. Не знам како да их назовем а да их не завадим.

А међунационални односи се рјешавају ратовима и границама.

Трећи начин није пронађен.

Откако су жене изгубиле власт над мушкарцима и пећинама.

Стога се у том безазленом случајчићу Сејдић Финци, који је и покренут са намјером унитаризације, са намјером, дакле, да се пониште нације и њихове границе, Срби и Хрвати, какогод окренеш, не могу избјећи границе. Надам се да ће се избјећи рат. Стога након разговора Човића и Тихића, Златко и његови маљчики креште Ништа што личи на Трећи ентитет неће бити подржано.

А глупи Брисел мисли да се ради о људском праву на кандидовање.

Срби и Хрвати треба да искористе ту неукост Старе Глупаче Европе, коју покушавају подмладити Бирократизацијом, као Вештачким Дупетом, и да с помоћи вируса Сејдић Финци учврсте своје позиције и границе.

За Српску је, можда вријеме да одустане од синтагме и приједлога Један из Републике Српске. Јер то је недејтонски уступак Босни и Херцеговини а не Осталима.

Нико не зна у шта се тај Један може изродити.

2337.
ХРВАТСКА
У ПЧЕУ,
СРБИЈА
У ВОЈВОДИНИ
 

Није Хрватска Птичији Резрват. Али јесте пчеларско друштво. Отворила кошницу а заборавила да задими. Тако се нашла неприпремљена у Пчеларској Унији. Зуји са свих страна. Прије двадесет година Хрватска је била миљеница свих могућих интеграција. Њој се прогледало кроз међународно право, кроз Србе, кроз Ћирилицу. Када је тријумфална љевица дошла на власт, на завшрену представу интеграције и корупције, дочекала ју је Еуропа са својим процедурама и клаузулама. Није помогло оно Ивице Видовића Ја сам Еуропљанин и инетелктуалац.

Хрватска је научена да заборави своје усташење па је, у ЕУ, покушала да заборави и своје удбашење. Али Брисел, мниј Берлин, не заборавља. Табела Хрватске, у ексцелу, има црвених поља. Неки Перковић није испоручен. Тако се Хрватска нашла У Курцу. Испоручила Готовину али неда Перковића.

Дабоме. И ЕУ је у курцу. Не занима је Ћирилица али је занима неки удбашки агент.

Из тог историјског процеса еуропеизације агремерске угланцане сељачије, може се извући прапотопни закључак. Док те ваби, нуди ти зоб, кад те уколијенчи, вади ти дроб.

То с, сада, догађа и Србији.

У старом добром шиптарском духу, Србији ваде унутрашње органе. Најприје. Извађено је Косово. Напредикали тријуфовали на томе. Као и Јоки и Зоки у Хрватској. Хрватска дала Книн и ушла у ЕУ. Србија дала Косово и почеће преговоре.

Ну. Њемачка има још десет услова а Кацин, Високи Представник за Шумадијски Рокенрол, извикује и Војводину.

Шта сад преостаје Србији. Да чека неког новог Вучића и аутриктере Дачића и Николића па да за спас Србије дају Војводину.

Нека се спреми Параћин.

2336.
СРБИМА ЈЕ НА ПОПИСУ
НАЈВАЖНИЈЕ
ДРЖАВЉАНСТВО
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
 

Насрећу, Срби немају у глави, и над главама, тај националновјерскојезички стршљеник Ја нисам Босанац, ја сам Бошњак ал говорим Босански.

Није моје да попујем другим народима, Пардом Копања, али у оваквој трнци тешко ће ко направити нацију. Ту Бошњачку. Коју ли.

Срби у Републици Српској знају да су Срби и да говоре Српски. Знају и да нико не говори Босански. Без обзира шта на тараби пише.

Стога не треба кроз цркве, разгласе, тајне састанке, политичке странке и невладине организације да се пропагира Нација Србин, Језик Српски.

За Србе у Републици Српској, а и за друге ако има среће, најважнија пописна одредница јесте Држављанство Републике Српске.

Да се сви који живе на Државној Територији Српске изјасне као Држављани Српске. Поред држављанства бих које се, нажалост, не може избјећи.

Сутра, кад дође вријеме разлаза, важно је да свако има Држављанство. То је важно и онима који нису Срби. Не би било добро да остану у држави чије држављанство немају. Они или њихови потомци, овисно о томе кад се осамостаљење догоди.

 

 

2335.
КАКО САРАЈЕВУ
МЕДИ БОСИЋ
 

Не постоји ни један стварни разлог да било ко подржи иницијативу за смјену Мирка Шаровића, човјека који је радио у интересу БиХ, па самим тим и у интересу Републике Српске.

Ова армстронговска лунарна реченица довољна је за анализу политичког профила Младена Босића.

Ово је мали корак за Босића а велики за Босну и Херцеговину.

Додуше, Босићу ово није новина. Још у процесу формирања Савјета министара, исказивао је претјерану иницијативност и непотребну журбу. Није схватио да БиХ треба, кадгод можеш, оставити да се мало пати. А помогућству, много. Јер она, Сарајево, већ двије деценије пати Републику Срспку. Шта пати. Укида је. Мада га, Босићев далтонизам, спречава да то види.

Босић у случају Шаровић, односно у случају Остављена Уцвиљена Половњача, игра на психолошку карту Сарајевских Босанаца. Видјећемо ко ће подржати Додика. Видјећемо киме у Федерацији управља Додик. Стисни тур па накриви фес на Додикову страну.

Босићу и Есдеесу је Република Српска, од врха списка, далека ствар. Не подлијеже царинским тарифама. Мало се на њој може утаксати прихода.

Иначе не би ни у сну своје приоритете скалирао тако да му је БиХ на првом мјесту. Да ли Есдеес, и Босић, мисли да је радња за БиХ, истовремено и једнако, радња и за Републику Српску. Да ли је доиста политичко инжењерско необразовање тако дубоко. И плитко.

Ако би Есдеес дошао на власт у Републци Српској, сву Републику би претворили у Сарајевски Приградски Кантон.

А ви, дјецо бирачи, само радите свој посао.

2334.
ЛАГУМЏИЈИНА
ЗАСТАВА
МОЖЕ БИТИ И
EXTREME INTIMO
 

Напали ми Злајоглуа, љубимци из Педепеа, што је негдје, у некој незнамкудици, махао извјесним столњаком са љиљанима, на којем су ратне нене развијале јуфке за Армију, СТЈ, БиХ. Тај столњак се још назива и ратном заставом која данас није легална и увредљива је.

Тај страшни бастион опозције у Српској, Педепе, своје српскорепубликанство диже на виши ниво. Нападом на велечасног министра иностраних дјела.

Јер другог опозиционарства немају.

А и како би имали кад им је политички карактер нулован.

Нападају Злајоглуа који је ухљебио Младена Иванића у Дом Народа. Кад већ у том политичком систему Ваше Државе нема Дома Унитариста.

Злајоглу, Златаган Лагумџија, изјављује да на том Столњаку Љиљана види и своју крв и да ће увијек бити испод ње и уз њу. Крв Ти Јебем.

То је моја застава. Ори се из грла Случајног Пролазника.

Педепе не би требао да се спушта испод свог рејтинга демократског прогреса и да напада Златагана због јастучнице. Осим ако нису у дослуху.

Златаганова политичка филозофија је таква. Широкорасплодна. Он, и партија му, могу да стану под сваку заставу, столњак, јастучнису и зидни вез изнад шпорета фијакера. Златко Лагумџија, мијешај јело, да те жена не канџија.

Он би једнако јуришао и на Зимски Дворац и на Сирију.

Пустите човјека да бидне министар.    

2333.
УТИЦАЈ
НЕОЛИБЕРАЛИЗМА
НА СВЕОПШТУ СВИЈЕСТ
МЕДИОКРИТЕТА
 

Добро. Има и других утицаја. Као, на примјер, утицај Небеског Милитаризма на свијест маринаца. Онај бивши маринац, у Америци, упао у команду и побио људе. Вјероватно зато што су га изоставили а списка за Сирију.

Неолиберализам је интелектуализовани назив за појединачно и масовно пљачкање људског рода. Од индивидуе до колективитета. Од радничке класе до нације.

А управо је Радничка Класа доказ те пљачке. Неолиберализам, у ствари, Финасијалистички Тоталитаризам, и створио је радничку класу да би је могао израбљивати. И зарадити први милион. Затим је, када је из ње исциједио и душу, усавршио технологије које ће доносити још више екстрапрофита. А Радничку Класу, једносатавно укинуо.

Данас имамо феномен богатих друштава без рада. Што је, дабоме, привид. Јер се такво друштво лако сруши од стране пет, шест, банака и са милион њихових финансијских операција.

Зато је данас вијест да се Папа вози у Реноовој Четворки. Како зна, пита се паства, како зна да вози са оним кишобраном од мјењача. Код нас, већ, толики је утицај Неолиберализма, ни класични пјанац неће ни да пиша иза Четворке. Од четири стотине хиљада регистрованих возила у Републици Српској, највећи дио су аутомобили, углавном сребро металик. Умјесто да је највише возила која привређују. Толико о Иванићевој пропасти Републике Српске.  

Кинески успон изграђен је на живом сиротињском раду. И одржаће се искључиво у оној мјери колико га друштво, Партија и Држава буду умјели цијенити и заштитити, држећи под контролом, и пред стрељачким стројем, криминалне тајкуне и богаташе и њихово размножавање.

Разорена психологија о важности рада видљива је свакодневно. Чак и Опозициони Дрипцерај Српске шири, по камењу херцеговском, приче о томе како текстилци у Билећи раде за мале плате а немају ни паузе ни пушења.

Дакле. Користе свијест о лаком богаћењу и срамоти рада у политичкој борби, јер, животињски, знају да то прихватају и мисле широки слојеви.

Политичке странке које су на власти, диљем бивше југе, непрестано су под опсадом криминализоване тајкунерије која се регрутује из опанака и сокака, и која шири лажну представу о својој бизнисовштини која вуче поријекло од Старих Славена а не знају, припадници те тајкунерије, пословно ни вола у гузицу да убоду.

Тај бизнис је све постигао у сарадњи са влашћу и моћним странкама. Да их полиитчке тате оставе два дана саме, пропали би ко Мерил Линч и онај Брадерс.

Скала вриједности се мора вратити назад. На поштен, тежак и јевтин рад, на уважавање тих слојева у политичкој артикулацији, стварањем странака социјалног савеза. У којој ће бити у одлучивање укључени и радници, синдикатизовани кроз страначку организацију. И сви други слојеви становништва. А Бизнис Рудоње морају бити друштвено и политички маргинализована група, под паском закона, полиције и инспектората. Треба их довести у ситуацију да организју РБП, Рудоња Бизнис Прајд, ПИМ.

2332.
НЕК ЦРКНУ
СВИ НАШИ ДУШМАНИ.
ЈИО КО ИМ
ДОНЕСЕ  ТУ РИЈЕЧ.
 

Волио бих да живим стопедесет година. Да гледам како липшу неки кретеноиди.

Волио бих и да дочекам независност Републике Српске и Каталоније. Можда више Каталоније. Заслужила је. Прије је почела борбу, отприје постоји. Српска је млада. Мада су Срби стари, најстарији, и старосједиоци на овим просторијама.

Данас је неки еуропејски кретеноид важно изјавио да Каталонија, у случају отцјепљења од Шпаније, остаје изван Европске Уније. Није рекао да ли остаје изван Натопакта. И да ли ће ући у Варшавски.

А онда је извјесни млади овдашњи Омер Чевра писао о четницима и њиховом уласку у ЕУ, показавши новогенерацијску фрустрацију Србима. Јер сви Срби су Четници а сви Четници нису Срби. У том словоматијасу помињао је и Крајишника и Босића. И Републику Српску означавао покрајином у БиХ.

Млахђани Чевра није пуно погријешио. Мада је хтио да дјелује понижавајуће према Србима. Јер. Суштина сваке покрајине је да једном, без крви, постане Држава. Што се једној БиХ, која је Открајина, никад неће десити.

То Кретеноидно Мрзитељство прекогранично је, дакле.

Бриселашки административац, као и сарајски млахђијанац, из своје слијепе мржње према Каталонцима, односно Србима, не виде петак од четвртка. Не виде будућност од садашње тме коју су сами себи надјенули.

Мада то није лако.

Суштина Европске Уније није балзамовање чланица и депресирање нација. Већ Слобода. Слобода и Каталоније. Био сам у тој прелијепој Каталонији, неколико пута, и доиста је ужитак видјети она силна црвено–жута обиљежја Слободе. Нико тамо не помиње Шпанију, нити Мадрид, нико није против Шпаније. Сви су само за Самосталност.

Тако је и са Републиком Српском. Нико није против БиХ. Далеко јој Сарајево. Али. Сви су за Самосталност.

Суштина БиХ није да се мрцвари, преживљава, животари и глуми сићушну Шпанију. ЕУ. Или СФРЈ. Њена суштина је Слобода. Коју, знам, не може да да никоме. Али не може ни да је пријечи.

 

 

2331.
ДРАГАН
ЕЛЕЗ-ЧАВИЋ
 

Колико презимена има човјек. СТЈ. Ко Алексис из Династије. Драган Сребреница-Чавић. Драган Чавић 8731. Драган Васковић-Чавић.

Драган Чавић уопште није битан лик на политичкој сцени. Ни колико неки крстић у дну везене прегаче на доброј, једрој, руменој, здравој, сеоској дјевојци, на пропланку, код сто оваца и двјеста јагањаца.

Његов политички рејтинг је у рангу оних с којима се удружио, у рангу Алаџе Крсмановића, у рангу Милосаве на бициклу, у рангу Лагумџијиног Попа Бањалучког.

Да није његовог субверзивног дјеловања на разарању полиитчке сцене Републике Српске.

Странци успјешно раде посао продукујући инстант минорицијум из којег се регрутују политичари под дуплим наводницима, који никога не могу побиједити, који се ни зашта не могу кандидовати, али који могу да феноменално играју улогу мрмака, претварајући политичку сцену у ђубриште.

Тај минорицијум дјелује За Шаку Долара. Као и у другим областима. Медијским. Нпр.

И при томе је бескрајно сретан. Свако од њих, из тог легла, маше репом од среће. По цијели мандат. Мада то раде несвјесно. Али су, негдје у подсвијести, схватили да је то и њихов крајњи домет. Америчка или нечија друга Шака Долара. Крајњи домет, јер су у цијелој својој политичкој каријери без икаквих референци. Све што су Држави Српској изградили и оставили иза себе, може стати у ту шаку долара.

Није ни то Мрмковање толико трагично. Да није друге врсте њихове дјелатности. Странци користе обје руке. Лијевом дају доларе. А Срби знају шта се ради десном. Десанком Шакић.

Та друга врста је Иванићева испорука Пореза Српске Унитарном Сарајеву, покушај, његов и Чавићев, да се преда Полиција Српске, Чавићево извињење и признање Сребренице. И још десетине надлежности Српске, да не кажем Српских Дејтонских Надлежности, које су предали Унитаристима.

Писао сам већ да је Чавића, за Сребреницу, требало стријељати. Оптужити и стријељати. Та стравична лажна антисрпска бројка може по српску историју, не само у Српској, бити разорнија него бројка 1389.

Са уважавањем гледам на вијести да ће власти Српске покренути правни поступак поводом те Велеиздаје.

Мнијем да би требало пред суд призвати и Комисију за Сребреницу.

Сви они, на челу са Чавићем, имају да одговарају по неколико основа. Од Велеиздаје до историјских фалсификата.

Дабоме, Чавић, и други из Актива Политички Дрипцерунг, чији је актуелни домет да пише на блогу беспризорних протува, рећи ће да је то све у предизборне сврхе. Он, мали сироти бомбаш под бункерима режима, рећи ће да ничија није до зоре сијала, није његова па неће ни режимова.

Историјски трајно блаћење Српског Народа и Српске, које је извршио Чавић и његова демократски изабрана власт, видиш како васић умије лијепо да пише, надилази све дневне циљеве и пориве.

А то о свијећи. Тачно је. Само не знам кад је Чавићева свијетлила. СЈЈ. Срце Јој Јебем.  

2330.
ДРУГА
ИСТОРИЈСКА
ГРЕШКА
ЕСДЕЕСА
 

Знате ли шта сам рекао, кад ме је страначки Политбиро питао у вези са сарадњом са Есдеесом а на нивоу заједничких органа и институција, знајући да сам је ноћу пуштан с ланца, па да бих могао растргати неког Есдеесчину, чим наиђе, пошто их разазнајем и по мирису.

Рекао сам, тешка срца, Све за Републику Српску.

Да је то рекао и Есдеес, не би данас били аутирани. И остали крај пута, као политичко сироче.

Есенесде је, политички неуобичајено и великодушно, понудио сарадњу, и Платформу, за јединствено дјеловање на простору заједничких инсутуција које је, у ствари, џелатиште, вашариште и превараоница најмрачнијег типа.

А шта је урадио Есдеес. Сахранио Платформу. Као Дроњци и Дркоњци Повељу.

Оно што је довело до губитка повјерења и толеранције у Есенесдеу, може се сортирати у неколико одјељака.

·         Есдеес је, за вријеме тог заједничког дјеловања, показао Регионички систем смањене урачунљивости за опште, националне и државне, Државе Српске, послове. Тај положај у власти Ваше Државе, БиХ, користио је искључиво за регионални добитак. Ко да их је правио Силајџић. Или, у побољшаној варијанти, Динкић. Тај Регионички синдром демонстриран је у бескритеријском запошљавању и ангажовању есдеесовог паљанског клијентаријума. Без вриједносних, опредјељујућих, српских и сарађујућих критерија. Запошљавао је и ангажовао свако из свог буквика. Шаровић. Бабаљ. И још неко и понеко.

·         Шаровић, који је добио на поклон то мјесто, ничим заслужено, без референци у политичком капиталу уопште, и уз огромну штету коју је Есенесде имао унутар својих редова и структура, умјесто да искористи прилику и дјелује као Представник Српске, он је дјеловао као Вођа Клијентелистичког Клана. И прихватио закон о царинским тарифама. Који не треба да буде на нивоу заједничких органа. Његово образложење да је хтио да помогне привредницима, поптуно је депласирано. Есдеес његовог доба, а и доцнијег, никада није помогао привредницима. Већ само криминалцима.

·         Огњем Тадић показао се као Мало Маче, а не Огањ, које преде у Сарајеву, умјесто да радикализује стајалишта и позиције и тако учини нешто за Републику Српску.

·         А сви скупа, показали су неконзистентност Есдееса као валидне и кредибилне политичке структуре. Јер. Све што су радили нису радили за позицију Есдееса. Да би ојачали странку и њену српскост. Српској треба још једна јака политичка странка, па макар била опозиција и пет мандата. Јака политичка странка је увијек Државни Механизам и Политички Капитал. Ваљда је сваком јасно да се држава не прави спомоћу испрдака типа ПДП, НДП, НСП. Михајљица је искурак.

Есдеес је требао да буде сретан што је добио такву шансу. Да се обучи за Државне и Националне послове Српске. Јер они такву прилику нису никада имали. У рату, и послије рата, контактирали су са полусвијетом шпијуна, манипулатора и дресера. Сада су добили прилику да дјелују у окружењу без дивљака Охаера и са дипломатским и европским свијетом. И да схвате њихов механизам, изграде технологију и припреме се за вријеме кад једног дана дођу на власт. Да им бијели лук и сланина не буду једине политичке алатке.

Босић је требао, прећутно, да прихвати да и у сљедећем мандату буде у опозицији и да даље гради странку. На нивоу заједничких органа као Државну и Националну, за Српску. А у Српској да иде тешким путем градње аслтернативне политичке концепције. Која је такође, ако је нађу, капитал Републике Српске. А он се ухватио Мисије. Ко Станија Курчије.

Када је видио куда ствари иду, требао је сам да изађе из Платформе и повуче своје Клијенташе из органа и институција.

Јер. То што су они радили на Паљанском Платоу, слаби позицију Есдееса али слаби и његови позицију као лидера странке.

Овако је дошао у ситуацију да му Чавић чита из карата и са длана о томе да, штагод буде, Есенесде поентира.

Тако је тај Есдеес други пут, међу Србљем, промашио и шефа и станицу.

Први пут, када нису успјели да се из ратног свенародног и свенационалног покрета, преобразе у Политичку Странку.

И сада, други пут, када нису искористили политички поклон. Који ни ћаћа сину не даје.