СРЕБРЕНИЦА

И УЈЕДИЊЕЊЕ

КОСОВА И АЛБАНИЈЕ

Ако нека Нација жели озбиљно да се бави политиком, мора у свему да има Државни концет.

Јер, нације нема без државе.

Држава је важнији оквир од Нације.

Зашто су се, иначе, сви ратови водили, и воде, против Држава а не против Нација. Чак и тамо гдје је покушано да се Нација истријеби, рађено је то ради завладавања Државом.

Јер, нема Државе без Територије и припадајућег Богатства.

Дакле. Читава Историја се одмотава због Територије и припадајућег Богатства.

Мали поштени скромни и смјерни народи не баве се освајањима туђих Територија и Богатстава. Они морају све снаге да упру у очување оног што су стекли у тим историјским процесима стварања нација, вјера, држава и друштава.

Морају да имају Државни Концепт као костур и подлогу НДД Сфере, Сфере Нација Држава Друштво.

Тај коцпепт се примјењује у важним процесима по НДД Сферу.

Косово је један такав процес. За Србију.

За Српску је то Сребреница.

Колико Срби мало пажње посвећују Државном Концепту, или, боље речено, колико га уопште немају, видљиво је по чињеници да су се и Сребреница и Косово, мало, или много, отргли из процеса, отели се и не одвијају се контролисано.

Нација која има Државни Концепт, ако већ дође у ту ситуацију, мора да контролише и процес губитка Косова. Односно дијела територије.

Као што је Република Српска требала од почетка да контролише Процес Сребреница.

Српска Демократска Странка то није умјела. И у праву су били они који су рекли да одмах послије рата Есдеес треба да се расформира јер не може изнијети терет који носи из рата и онај који стоји пред њим.

Чавић је имао неку шансу. Али он је изабрао махање репом док га странци мало милке по ушима. И формирао Комисију, потписао извјештај и јавно иступио чиме је Сребреницу окачио о врат Српској и Србима за наредних хиљаду година.

То је за стријељање. То је Национална Издаја.

Умјесто да је, и прије Чавића, установљена једна комеморативна годишња манифестација Државе Српске гдје би се у једном дану одале почасти свим страдалиштима сребреничким, цијелог тог подручја.

Тиме би Жртва била најважнија водиља. А не би се Сребреница претворила, медијски, политики и стратешки, у само муслиманско страдалиште. И у позоришну представу коју користе не породице и не они који тугују, већ политичке протуве и поенџије, странци и манипулатори па и пљачкаши донација.

Ну. Барем одсад Сребреницу треба, што се Републике Српске тиче, водити државнички. Претварати је у своју позитивну слику и у своју корист.

Још горе је било са Косовом.

Србија је требала одбацити Косово у вријеме које најмање одговара и странцима и Косову. Јер је било јасно, и прије Милошевића, да је оно изгубљено.

На начн како је вођен Процес Косово, без Државног Концепта, оно се претворило у бескрајно мучење Србије. Српске Нације и Остатака Српске Државе.

Што пријети да угрози и Српску Државност.

Аљбанско иживљавање над Србијом, и буквално, с помоћу Дрона, и на сваки други приземни начин, финализира се сада испоруком Тачија београдској младежи и рамовањем албанског премијера о уједињењу Косова и Албаније.

Ако постоји Државни Концепт, онда треба Србија да престане да се бави изјавама Раме. Да то препусти таблоидима који ће то помијешати са гузом Лепе Епл, или неке друге пиздурине, у које спада и Рама.

А да се бави државним користима за Србију. Јер ће се Косово и Албанија сигурно ујединити.

Због тога је све и почело.

Пошто сваки усрани Збигњев већ више од сто година зна да то подручје никад неће моћи да буде руска сфера. И Велика Албанија је златни наковањ у вратима Европе и Русије. Са тог наковња лако се вади курац на све оно што се зове Средња Европа, Подунавска Федерација, ободне земље бившег Соцлагера, подручје бивше СФРЈ.

Напомена.

О Косову и Сребреници не паметујем у смислу да кажем шта је требало да се уради. Већ да покажем примјер да убудуће треба боље мислити, боље радити и боље, а даље, гледати. 

БИО ЈЕ ДОДИК

У СРЕБРЕНИЦИ.

И. ШТА ЋЕМО САД.

Ништа. Јер ту није битна ни Сребреница. Ни Додик.

Чак ни Сребреница као мјесто.

Зато је, у изјавама, најреалнији Ћамил. Он живи тај живот начелнички.

Остали се нису снашли након ове посјете.

Неки шпекулирају да је то најава заједничке посјете Вучића и Додика Сребреници, за годишњицу.

Непотребно је да Вучић, или било који србијански лидер, иде у Сребреницу. Као ни Додик.

Полтичарима тада није мјесто тамо. Јер неки ће да убиру поене, на туђим косима, а неки ће да служе за разапињање и понижење. И јер би долазак Вучића значио да се установљава обичајни закон да сваки српски лидер, и србијански, мора тамо да буде приведен. И да то буде знак да су Србија, Срби, а Српска поготову, кривац за Сребреницу.

Неки покушавају поставити посјету на централно мјесто првих страна, неки у дно. Неки на пету страну новина.

Посјету је требало организовати на начин Државне Делегације Српске.

То је једина њена мана.

Тамо је требао да оде Предсједник Републике Српске, Предсједник Народне Скуштине и Предсједник Владе Републике Српске. Најављено. Са достојном церемонијалном почашћу жртвама. Са кратким обраћањем јавности у којем би се изнијела платформа Републике Српске.

У којој би се јасно рекло:

·        Срби нису планирали и нису извршили геноцид у Сребреници

·        Српска не прихвата позориште које се игра око жртава

·        Српска захтијева равноправност жртава

·        Српска не привата никакву Политичку црту Сребренице, нарочито не Унитарну

·        Српска није крива за Сребреницу нити је крив Српски Народ

·        Српска ће формирати комисију, Народна Скупштна, у коју ће позвати независне домаће и међународне неполитичке експерте ради истине о технлогији и обиму злочина стријељана ратних заробљеника

·        Српска прихвата одлуке суда у Хагу али не прихвата судско мјерење историје, политике и ратова.

Дабоме да је цијели план са Комисијом прилично упитан или нереалан.

Како није установљен Јасеновац ни до данданас, неће ни Сребрница.

Како је Јасеновац био географска тачка иза које треба протјерати Србе, тако ће то постати и Сребреница.

Нико од експерата, осим руских, не би се могао одупријети притиску Америке и Запада да се Срби оптуже не само за Сребреницу већ и за истребљење Индијанаца.

Српска би, у случају тако изнешеног плана, морала сама да формира комисију. То се може издржати. Кад је издржао Токача у Сарајеву може и Српска.

Свако одлагање и импровизовање око Сребренице, само је гомилање тешког камена на српскијанска рамена. А повећање узбрдице.

ДАНАШЊЕ КУЊАЊЕ

НА ЛАЈКОВОМ КОЉЕНУ

АМЕРИЧКО СТОЉЕЋЕ

И

СТОЉЕЋЕ АМЕРИЧКЕ

НЕСРЕЋЕ

Да би се разумио Савремени Свијет, а под тим појмом подразумијевам 20и и 21и вијек, није потребно разумјети ратове, војске, велике битке, финансијске кризе, концлогоре и соцлагере, диктатуре и револуције, Кину, Русију, Африку, Ислам, Хришћанство.

Потребно је разумјети америчку Политичку Моћ Капитала.

ПМК, Политичка Моћ Капитала, је у класичном марксовом капитализму једна уобичајена и друштвено прихватљива појава. Али овдје се већ одавно не ради о класичном капитализму.

Ђаво се изродио.

ПМК, са америчке тачке гледишта, нешто је сасвим друго. Пред њом падају једнако и хришћанске и исламске земље, једнако колонијалне и нове, горде и покорне.

Америчка ПМК тешко се објашњава и презентује због изванредне медијске и јавносне обланде у коју се пажљиво умотава од првог дана деветнаестог стољећа.

Људи су склони да величају улогу Гебелса у некаквој пропаганди. А то је потпуни лаицизам у односу на оно што је у Америци настало када је Вудроу Вилсон формирао ЦПИ. Одбор за јавно информирсање, у коме су два вијека испред свих техника и технологија, ишли Џорџ Крил и Едвард Бернејз. Овај други је иначе из Фројдовског гнијезда пошто му је стари лав психоанализе био ујак.

У свим земљама Политика се бира и доноси законе. Који се проводе и важе, мање или више, и за ситорињску пару и за крупни капитал.

Само у Америци, Јунајтид Стејтс, Капитал бира Политику, бира предсједнике, креира Стратегију и доноси законе. Што излази изван оквира америчких граница.

Америчка ПМК креирала је оба свјетска рата.

Америчка Политичка Моћ Капитала креираће и трећи Свјетски рат.

Као поткрепу, изнијећу само један низ голих чињеница, које ће ми, на крају, омогућити образложење горњег закључка.

1.

Абрахам Линколн је успио у нечему што је епохално. Укинито је црначко ропство, иако црни људи у Америци нису постали равноправни ни до данас. Али је изгубио у једној прозаичној ствари. У боју око новца.

Он је, да би финансирао рат пртив робовласничког Југа, штампао своје, независне, државне доларе, такозване Зелембаће. Тиме је сам себи донио пресуду коју ће извршити глумац у атентату.

Линколн није дозволио да се грађанским ратом богате они који већ имају богатство. Вјероватно је схватио да се, кад земља једном падне под Црну Руку Капитала, никада више неће извући.

Случај Линколна и Зелембаћа био је знак крупном америчкм капиталу, да се организује, и да никад више не дозвли да неко други влада у Америци.

2.

Џ. П. Морган је већ био изникао као водећи свјетски банкар када је креирао кризу на почетку деветнаестог вијека, познату као Паника 1907.

Морганови и Рокфелерови, и други, мањи, чланови невидљивог новчаног труста, схватили су да не треба дозволити држави, Влади, да тражи рјешења кризе, већ рјешења усмјерити ка циљу преузимања надлежности америчке владе и Конгреса  у издавању новца, ка стварању Народне Банке Америке која би била у њиховим рукама.

Тај циљ су, послије, ефикасно и остварили.

3.

1912е, куће Морган и Рокфелер су одлучиле да Вилсона изаберу за Предсједника Америке. Створена је и трећа странка за изборе, вјештачка, прогресивна, коју је водио Теодор Рузвелт, који се, након избора и распада те странке, Bull Moose, тихо вратио у Реубликанску странку.

Вудроу Вилсон је и изабран. А само један час по уласку у Бијелу Кућу, потписао је тзв Овенов закон којим је основан систем банака за савезне резерве чије одлуке нису подлијегале ратификацији Ам Предсједника нити Конгреса.

Ствар је била готова за тих божићних празника 1913.

И никад се више није вратила назад.

4.

Одбор за Јавно информисање, злогласни ЦПИ, разаслао је 1918. реченицу Ово је рат који се води како би свијет био сигуран за демократију.

Фенеменално. Та Амерчка Реченица одзвањаће свијетом, још сто година. Све до данас.

Суштина је била посве друкчија.

Џ. П. Морган је увео Америку у рат да би преузео царевање Енлеском, јер колонијална Енгл издисала, и другим земљама богатог западног свијета.

У ту сврху је Вилсон, који је изборе добио на мирољубивој политици, То није наш рат, само за годину дана окренуо ћурак и увео Америку у Први Свјетски Рат. По налогу Хаус Морган и осталих.

Да би се Морган, и ПМК, ширили по свијету.

То су, теоретски, у својим књигама уобличили Брукс Адамс и Фредерик Тарнер, који су говорили да је стално геополитичко ширење резултат експанзијске моћи Америке која је Американцима прирођена.

5.

Циљ Моргановог, и дружине, увлачења Америке у Први Свј Рат био је не тако једноставан као што је ПМК. Циљ је био срушити Велику Британију, онемогућити Њемачку, која је већ донијела одлуку о градњи пруге од Берлина до Багдада, а, онда, и заштитити своје велике кредите које је Морган дао Великој Британији и Француској, за финансирање рата.

Тим ће парама да се развију моћни амерички  ратни лиферанти и постану корпорације којима, ускоро, нико неће моћи ништа. Оне и данас живе.

6.

Почетком 1941. девет мјесеци прије Перл Харбура, Хенри Лус, издавач Тајма и Лајфа, написао је уводник, 17ог фебруара, под насловом Америчко стољеће.

То је био есеј о плану Рокфелера, који је финансирао Студије о рату и миру, обимни и многоауторски документ који ће му омогућити да преузме вођсво у ПМК и да се Америка у свијету понаша по његовим интересима.

Лус је написао: Тираније могу захтијевати велики животни простор, али слобода захтијева и захтијеваће далеко већи животни простор од тираније.

ПМК схватила је да је прескупо имати колоније и држати државе и територије окупираним, са скупим страним и домаћим апаратом. Потребно им је слагати Слободом а проводити једнаку Тиранију.

Тада су у Америци употребљавали синтагму, прековану из Њемачке, Америчи Економски Лебенсраум, која је убрзо напуштена а замијенило ју је Америчко Стољеће.

7.

Овдје нема простора да се образложи. Али, у троглу британски Округли Сто, Хилеров Лебенсраум и Рокфелер, само Рокфелер није стратешки погријешио. Управо зато што је финансирао Студије о рату и миру. Али као документ Државе и Владе.

8.

Рузвелт, Рокфелер, Самјуел Буш, праотац свих Бушева до данашњих дана, и Вијеће за иностране односе, а иза сваког овог фактора стоји широк круг повезаних и преплетених моћника, разрадили су будућу америчку ратну стратегију којој је био циљ да Америка, као побједник, иако још није била ни ушла урат, изађе као владар свијета а да Њемачка буде гурана у рат тако да саму себе уништи јер је постојала велика опасност да израсте у европску економску силу коју Америка неће моћи контролисати.

Америка је чак помагала Њемачку у рату. Рокфелер јој је давао бензин за авионе. Сарадња се наставила и након америчке објаве рата Њемачкој. Послије су биле и конгресне истраге и саслушања али АМК, Америчка Моћ Медија скоро је једнака америчкој ПМК.

8.

Након Другог Свј Рата, све је познато. Бретон Вудс, ММФ, Свјетска Банка, напуштање Златног Важења за Долар, којим је Морган, на почетку стољећа уништио Британију, укидајући сребро као банкарско покриће за новац.

9.

Познато до Кенедија.

Који је убијен из истих разлога као и Линколн.

Мало ко зна о Уредби 11110 али сви знају ко је Ли Освалд и Џек Руби. То је АММ.

Кенеди је том уредбом, коју је увијек прекривала медијска слобода у облику шутње, поново одштампао америчке бескаматне доларе и тако заобишао Систем банака за савезне резерве.

На том долару је стајало Новчанице Сједињених Држава а не Новчанице Савезних Резерви.

Пуштено је у оптицај 4,3 млрд у апоенима од 2 и 5 долара.

То је била самосмртна пресуда.

План о другим апоенима није остварен због атентата а насљедник, Линдон Џонсон, одмах је повукао те Кенедоларе. Уредба 11110 је прекривена као Чернобил.

9.

1968. година. Данијел Кон Бендит. Студентски протести. Све је то кулиса за дисциплиновање Француске и рушење Де Гола.

Француска је изнијела идеју о монетаној реформи свијета. А Вол Стрит је узвратио ударац. Њујоршке банке су нагло повукле своје депозите из француских банака и купиле њемачке марке, натјеравши њемачке банке да их слиједе. Стејт Депармент је ограничио увоз француске робе.

Даље је све познато. Де Гол је одступио. А Француска, много касније, укључила и у војне структуре Нато Пакта, што је дуго избјегавала.

10.

1971е Никсон је, по савјету Кисинџероваца и Рокфелероваца, донио једнострану одлуку о конвертибилности Злата. Долар више није морао имати златну подлогу у противвриједности.

То је значило да су САД сада могле издавати долара колико су хтјеле. Свијет се хранио празњикавим доларима а иза тога стајала је америчка војна сила, слобода и демократија.

Од тога су, јасно, корист имали они приватни банкари који су држали Систем банака за савезне резерве. Али не и америчка економија и амерички народ.

То је био почетак рокфелровског Кисинџера који ће послије постати и Савјетник за националну безбједност и Министар иностраних послова, истовремено.

Кисинџера је лансирао Дејвид Рокфелер.

11.

ОПЕК и криза нафте.

Као што је за Морганову Еру Моћи био пресудан тајни скуп на Острву Џекил, тако је ра Рокфелерову Еру Моћи, био пресудан релативно тајни састанак 84 Билдербеговца на шведском острву, у Салсјоебадену, на имању банке Валенберг.

Тада је рокфелеровски труст издејствовао договор о скоку цијена нафте за четири пута. Од тога нису имале користи земље ОПЕК-а. Иако је тако изгледало. Јер, за четири године од 74е, земље ОПЕК-а зарадиле су 185 млрд долара. Три четвртине тог новца прошло је кроз финансијске институције Зпада. Банка Чејз Менхентн. А из тога, су између осталог, кредитиране земље у развоју и тако добиле омчу око врата из које се нкад нису извукле. Дужничка слобода је један од најбољих начина финансијерског управљања свијетом.

12.

1976е, на америчким изборима побиједио је Џими Картер, познатији као Кикирики Картер. Он је био, у почетку, мали штићеник Дејвида Рокфелера.

13.

Неолиберализам је проналазак браће Рокфелер и не вуче коријене из Кејнзијанског либерализма већ из ортодоксије о ултра слбодном тржишту Милтона Фридмана са Свеучилишта Чикаго. Које је, јебига, осам деценија прије тога, основано парама компаније и породице Рокфелер.

14.

Чак је и неубједљиви и смијешни Роналд Реган играо улогу епизодисте у Финансбастеру Рофкелер и ПМК.

Он је уништио америчку индустрију, направио револуцију за узак круг богаташа. Јавности је то спиновано као Реганомика. Као посебна врста генијалне Економике. Пол Волкер је тада креирао новчану нуклеарку али зато нема овдје простора.

15.

Ствар се вуче преко четири Америчка Предсједника, све до коначног слома. Преко Регана, G. W. H. Buša, Клинтона и G. W. Buša.

То се може окарактерисати као уништење америчке економије шпеклативним кредитима.

16.

Обама, Црни Љевичар, Демократа, чим је дошао у Бијелу Кућу, окупио је око себе на десетине моргановаца, волстриташа и рокфелероваца. Само Мишел није ни на који начин везана са тај Новчани Труст.

17.

Политика према ЕУ, Русији и Кини, наставак је Морганрокфелеровског виђења Свијета оптиком Студија о рату и миру и оптиком америчког економског лебенсраума.

Ну. Свијет се промијенио.

Не постоји више једна Њемачка као главни ратни играч који може послужити за обављање радова ширења ПМК. Сада су на сцени Кина, Брикс, Русија, која је побједник у рату САД против ње (Украјина).

Долар је пао као систем.

Америка је изашла из Америчког Стољећа и ушла у доба Америчке Несреће.

Коначно је јасно да њена улога водеће економије, коју је сада прузела Кина, није настала поштеном тржишном утакмицом већ закулисним крвопролићима у којима је страдало и педесет милона људи, спрам чега је истребљење туземних Индијанаца, само мало већи инцидент.

Знајући да је то тако, Америчка Политичка Моћ Капитала, посегнуће за оним што једино зна. За новим Свјетским Ратом.

Што ће при томе страдати пола америчког живља, ако буде требало, то није битно. Као што није било битно оних скоро 2.000 жртава у Перл Харбуру, за који је Америка, онај ко треба, знала да ће се догодити, али су Јапанци навучени да то ураде како би Слобода имала изгвор за улазак у Рат.

Мале земље, нације и теритрије, велики, ваљда, умију, морају да се крајње разумно поставе и понашају у складу са овим мојим предвиђањем.

Да чувају НДД Сферу, Нацију Државу Друштво.

И да, барем, не помажу концепту Трећег Америчког Рата туђом крвљу, уласком у Нато Пакт и слично.

У шта укључујем и ЕУ.

ЗАОД СУНЦА

У ДЕБЕЉАЦИМА. И ПРВЕ СВЈЕТИЉКЕ.

СПУСТИ МЕ

ТЛУДНА САМ, МРЊ

ЈЕДНАКА ЈЕ

НАДЛЕЖНОСТ

АМ АМБАСАДЕ

И УСТАВНОГ СУДА

НАД ДАНОМ

РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

-      НИКАКВА

Америчка Амбасада је постала блиједа копија Охаера. Портпарол Уставног суда. И нови тумач правног система. Есемесератор Народним Посланицима Републике Српске. И сваком лонцу поклопац.

Америчка Амбасада је данас послала есемес Народним Посланицима, упозоравајући их да не гласају за Резолуцију о Дану Републике и да не спречавају одлуке Уставног суда који је дејтонска категорија и који је дио правног система а правни систем је све и свја, и мајка и маћеха, и тетка са села и богати дјед из америке.

Ако је Америка била страна у рату у Босни и Херцеговини, против Срба, а и за Рат, да ли је потребно да Америчка Амбасада у Сарајеву наставља ту свијетлу традицију.

Да ли је упутно да АмАмб буде тумач Дејтонског споразума и надлежности Уставног суда. Да пријети једном парламенту. Да понижава Српски Народ.

Шта АмАмб има са празницима једног ентитета, једног народа. Да не кажем, Једне Државе.

То што ради Унитаристичко Сарајево, можда је и објашњиво патолошком мржњом према Србима, па, сљедствено и према Републици Српској. А свакако се коси са њиховим концептом Унитарне Босне.

Али то што ради АмАмб, необјашњиво је и недопустиво је.

Републици Српској је укинут Грб. Укинита Боже правде.

Сада би да укидају и празнике.

Вријеме је да се каже Доста је.

Одлука о празницима није међунационална и међудржавна катогирија. То није расправна и оцјењивачка категорија Уставног суда.

Празници Српске нису вам Дјед Мраз. Па да можете да проводите патолошку тортуру над њим.

За празнике нису потребни закони ни уставни судови. Јер то не треба ни за Осми Март, нпр. Па му опет не можете ништа.

Тако не можете ништа, Амбасадо и Сарајево, ни Дану Републике Српске.

Играње са једним Народом није играње са вашим курчевим територијализацијама, реформама, са лидерима, грахом, картама и салијевањем страва.

ЗАШТО СРБИ

НЕ МОГУ ДА СУДЕ

У ЛИГИ ШАМИОНА.

ПИТАЊЕ ЈЕ

ПОЛИТИЧКО.

Фудбалер Атлетико Мадрида, на чијем сам стадиону постигао свој једини гол у земљама Лиге Петице, рекао је синоћ новиарима, послије утакмице против Реал Мадрида, да овакву утакмицу не може да суди Србин.

Послије се, и иза поноћи, исправљао да је мислио да треба да буде неко из земаља Фудбалске Петице.

Без обзира. Фудбалер, а њима, и иначе, нису својствена широка политичка и нијансирана валерисања, већ, као и сваком обичном свијету, оријентири су стереотипи, шаблони и устаљени биљези за поједине државе и народе, прецизно је констатовао неколико дијагноза иако о њима нема појма. Па чак ни да болести постоје.

По несрећи, србијанског судију Мажића допала је та утакмица која је тешка за суђење и једном команданту тенковске бригаде а камо ли судији који је никао у таквом фудбалском буњишту као што је балканско србијанско.

Реал Мадрид је осиони, надмјени, дрски, парајлијски, краљевски клуб. Који се према другима понаша као према бићима ниже врсте. У многим утакмицама, или минутама, многи његови играчи се на терену понашају исто тако. Судије у Примери то најчешће толеришу. Нико не жели да се замјери Краљу Богу Мадриду.

У тај филм упао је и Мажић.

Он је покушао да толерише Реал, да видљиво не навија за њега а да не оштети Атлетико Мадрид.

То је златни план само ако се играчи понашају нормално. Да желе да се надигравају. Што се у овој утакмици није могло очекивати.

Реалови шепурани, плавокрвци и месари, тачно су знали у каквој је психлошкој ситуацији Мажић. Искусна је то булумента. Они су ишли на агресиван провокаторски фудбал који ће Атлетику, који умије да игра боље од њих, онемогућити игру и који ће довести до картона и искључења. И тако, Атлетику, одузети сваку шансу у реваншу на Реаловом полигону.

Непрестано провоцирање и ударање Манџукића, имало је за циљ његову реакцију за црвени картон. Што би Атлетико ујаловило у обје утакмице.

Тај Касапин Рамос је, стога, намјерно разбио Манџукића.

Каже ми један твитераш да га је лактом ударио након што је лопту одбио главом. И да то није пенал. Јер, Манџукић и није могао доћи до лопте.

Тачно. Ако фудбал гледамо као форензику за суђење у крвним деликтима са смртним исходом.

Намјеран лакат у лице је прекршај и жути картон. А пенали се не досуђују по правилу да ли сам могао дати гол или нисам. Ако нисам, онда противник може да ради шта хоће.

Рамос је требао добити жути картон и Мажић је требао досудити пенал.

То нема везе са Србима и Хрватима.

Судија Мажић је тим својим игнорисањем лакта Рамоса упао у класичну судијску грешку-замку-властити избор, па, мало касније, није могао да да други жути Манџукићу којег је заслужио.

Једна грешка, сто грешака.

Проблем је што је код прве грешке судија то урадио свјесно и намјерно.

Посљедице нису само на други жути Манџукићу него и на елиминацију Атлетика. Који, вјероватно, нема шансе да побиједи Реала на његовом стадиону. Не знам како ће Реал играти код куће, али синоћ није баш претегао по игри на страну да је био убједљиво бољи. У другом полувремену, Атлетико је прилично изравнао клацкалицу.

Судија Мажић. Долази из миљеа гдје се људи боје своје сјенке. Гдје је општесоцијални и парадржавни притисак огроман. То оставља трага на понашање појединаца. Желећи да уради оно што се од њега очекује, да буде и Крим и Кијев и Москва и Берлин и Брисел и Приштина и Тирана и Праћка и Парада, Мажић се понашао као Србија у Украјинској кризи на мјесту Предсједавајућег Оебса.

Као човјек у непознатој маси, који покушава да сакрије да ту не спада па непрестано бесциљно хода кроз њу стално се обзирући да неће наићи неко кога зна и ко би могао да га спаси. Кад ће крај утакмице, мајку јој јебем.

А то што је рекао Атлетиков играч. О Србима.

То је логична посљедица тог хода Србије кроз непознату масу, руљу и свјетину.

МОЖДА СА РУСИМА

И НИСМО БРАЋА

АЛИ НАША ЗЕМЉА

ЈЕ НАША МАЈКА

Политика Републике Српске, према Нато интеграцијама, иако се ради о Нато поклапању, заузимању, окупацији, која, огољено, гласи, БиХ не треба да иде у Нато док је Србија неутрална формулисана је у времену док Србија није кренула тим тихим, преварантским и ненародним путем, јер Народ не подржава политику рукољубља и сагињања према онима који су спремни, на крају двадесетог вијека, да бомбардују слободну, независни и невину земљу.

У међувремену, пала је идеологија и пракса Бориса Тадића и Србија је већ десети пар путраваца подерала на том путу према Нато Пакту.

О томе нема спора.

Ради се о предаји Земље.

Мале дилеме постоје о томе да ли интензивније Нато чобани гоне овце путем или овце брже трче за Предводником.

Младен Иванић, Српски Србин у Сарајеву, изашао је са тезом да БиХ не треба да уђе у Нато прије него што уђе Србија.

Како сада ствар стоји са тим србијанским путравцима, они у Нато Пакту већ стоје на вратима и чекају да, чим допужемо, сруше мост за нама и за Србијом.

Јер, понижење Србије са ИПАП споразумом, а и другим, овдје непоменутим, толико је да је боље да је неким чаробним штапићем одмах примљена у чланство Пакта, да се пред људима, цивлизацијом и историјом не срамотимо као најобичније робље.

Политичка теза Младена Иванића сада је опасна и не гарантује самосталност, независност и опстанак Републике Српске.

Мада њему на памети и није ни била Српска већ БиХ.

Такве тезе српских политичара, једно вријеме је била погубна теза Бориса Тадића о томе да ће Србија подржати све што се три народа у БиХ договоре, што значи да неће подржати Самосталност или Независност, одбранашке су и јевтинојавносне.

Она, кобива, одсјечно и изричито каже да нешто неће а, уствари, већ прихвата судбину која нам је намијења. Иванић подржава Вучића у његовом убрзаном пузању према ЕУ и Нато Пакту, пузању Целе Србије. То је стварно значење његовог става.

Та неаутентична политка Србије и Србаља, једна је велика Политичка Пичковница.

Поданичка лектира.

Коју други цртају, други боје и боје одређују.

Србија и Србљи, већ неколико деценија, не смију ништа да кажу а немају снаге и сабора да сједну и уобличе и промовишу аутентичну политику.

Па дођемо у ситуацију да Тишченко, Руски институт за стратешка инстраживања, каже, у интервјуу НСПМ, Пустили сте Нато тенкове у своју земљу, каква смо ми онда браћа. Јер о томе у Србији стално причате.

Није трагедија што се на тај начин, из Србије, шаље порука да нисмо браћа са Русима, већ што предајемо нашу, србијанску и српску земљу, своју најрођенију Мајку, а земаља је и ораница и Земља, предајемо Нато окупаторима. Које ништа не занима већ само ширење, заузимање, поклапање и окупирање.

То што неко насједне на демократију, људска права, тржиште и стране инвестције, јадно је сљепило поред живог сунца.

Република Српска мора поново дефинисати своју политику. И према ЕУ интеграцијама и рема Нато Пакту. Јер хијене и лешинари не ходају само око месаре и буњишта за кошћуре, већ улазе и у фрижидер и замрзивач.

 ТРАКТОРИСТ ПРОЛЕ

АКО УМРЕШ ПРИЈЕ, ОСТАВИЋЕШ МИ ТРАКТОР И ФИЋУ.

ТИ ЋЕШ ОДАПЕТ ПРВИ. ВИДИ КАКИ СИ. ПОЈЕЛА ТЕ ПОЛИТИКА. 

ОСТАВИЋЕШ МИ КАМПАЊОЛУ.

МА, МОРЕ, ЈЕБЕМУ ТЕКУН.

 ДОШЛЕ МИ ЛАСТЕ

 КОД ХАЛИМЕ

ПРОЦВЈЕТАЛЕ МАЛЕ БИЈЕЛЕ МАГНОЛИЈЕ

ЗА КОЈЕ МАЛО КО ЗНА ДА ПОСТОЈЕ

 ЛАЈЕМО НА НЕБО

ПОЧЕО РАД

БИЋЕ ТУ СВЕГА

МОЈА СУСЈЕДА ЛЕА

ЦИКА ЛАЈКО, КАКО НЕ ПЛИМИЈЕТИС, ЈА БИЛА НА ФЕНИЛАЊУ

МОЈ ДРУГ ДАЛЕ

С КОЈИМ ЋУ УСКОРО ДА ПРАВИМ ОПШТУ ЈЕБУ МАМИ, ТАТИ И БАБИ,

ОТКРИО ДА У ТРАВИ МОГУ ДА СЕ НАЂУ ВАСКРШЊА ЈАЈА.

ТУЗЛАНКА

ХИЛАРИ,

ПРВА ЖЕНА

У БИЈЕЛОЈ КУЋИ

Пер снајпера, ад астра. Хилари Клинтон креће у борбу за кандидатуру. Да буде први женски Обама у бијелој кући.

Сви мисле да не разумију Америку. А, у ствари, веома је добро разумију и знају све о Америци, само не разумију тек једну ситницу. Шта у овом тренутку раде вође дватри тамошња, ТМК, банкарска и моћничка труста а што ће се догодити кроз пет или десет година. А што ће утицати и на изборе за предсједника сљедеће године.

Бака Хилари мени није занимљива по Моники.

Нема жене која може знати, до краја и прецизно, ко пуши мужу и коме пуши муж.

Она ми је занимљива као Мали Ратни Лажов.

Њена прича о томе како је, у току рата У Босни, како, кретени који мрзе Србе, редовно говоре, на тузланском аеродрому трчала преко писте под снајперском ватром, или је то била митраљеска, не могу сад да копам, типична је мала људска лажљивост, безазлена и доброћудна, за вријеме од пет или десет година од рата, која је примјерена обичним људима који су на граници важности и неважности, на граници ракијца и алкохоличара. Али која није примјрена некоме ко је био неки министар тако јаке и подивљале силе ко што је Јунајтед Стејтс. Или некоме ко хоће да буде Предсјендик у Бијелој Кући.

Занимљива ми је и по оној изјави након убијања Бин Ладена. Дођох Видјех Заклах. Тако нешто.

У тој Баки Хилари чучи вома опасна личност.

Објективно говорећи, Хилари Клинтон, која је тек кренула у процедуру, не би требала имати неке шансе.

Амерички мандати, скоро савршено прецизно, смјењују демократе и републиканце на власти.

Али се уопште не ради о Демократама и Републиканцима. Већ о Трустовима Капитала Моћи, старим деценијама или чак цијели вијек, који стоје иза њих. И који никад неће дозволити да неки од два велика Труста држи моћ и власт толико дуго да овај други почне да се дави.

Јер, Америчке Предсједнике не бира Амерички Народ. Само се све прецизно учини да то тако изгледа.

Као што је Труст Џи Пи Морган изабрао свог Предсједника Америке, годину дана ред улазак САД у Први Свјетски Рат, са изборном кампањом Нама је потребан Мир, то није наш Рат, а онда је тај исти Морганов Предсједник ладно увео САД у рат да би Хаус Морган зарадио, и осигурао своје богатство, на кредитирању европских учесница рата, Инглеске, Француске...

Можда су само два Предсједника прошла мимо ТМК, Трустова Моћи Капитала.

Линколн, који је одштампао Зелембаће, своје доларе, којим је финансирао рат против Робовласничког Југа, а није пристао да на томе зараде моћници и банкари, и који је због тога убијен.

И Кенеди. Који је такође имао намјере да политику Америке одвоји од ТМК. Па је зато затрвен цијели Клан. Вјероватно и због тога што није дозвољен излазак из кола.

Све остало је било одлучено унапријед. Што значи да је и Кенедијев избор био одлучен унапријед.

Као што је и сада већ одлучено ко ће први стићи у Бијелу Кућу, 2016е.

А по ратовима у сљедећа два мандата, знаће се који је, и кога обухвата, ТМК, Труст то одлучио.

Као што су америчке мале фирме, финансиране од Хаус Морган за добављаче Енглезима и Французима, у Великом Рату, данас гиганти над гигантима. Монсанто, нпр.

ДАНИ ЉУДИ

Има, тако, дана, знакова и светаца, који окупе и уједине људе, па се сви осјећају као моћно мноштво. А и ако су тога дана сами и далеки, постану некако већи, бољи и важнији.

Васкрс и Божић. Као знакови и биљези Духа Светог и Човјека Клетог.

Крст и Јаје. Као отисци Смрти и Живота.

И други симболи, у другим вјерама и људственијима, на другим подсунцима и хоризонтима.

Уништитељи свијета раде против свега тога и раде против нас.

Само ми, мали, незадовољни, сретни, ушушкани или затрчани и заслијепљени, тешко шта од тога примјећујемо и тешко се одупиремо.

Стално нам, Уништитељи Наши, шаљу лажне знакове и још лажније биљеге, којим нас маме на окупљалишта. Њихова жеља је да сви тамо стигнемо а да нико не зна због чега је пошао и због чега је дошао. Да сви будемо, појединачно Нико а заједно Ништа.

Некад препознамо а већином се намамимо.

Ти лажни знакови и биљези, посвуда су и одувијек су. Само се мијењају с добима и епохама.

Данас је највећи лажник знаковник  Интернет и његове друштвене мреже. Прије тога, било је то Тржиште, па Амерички Долар.

Не спадају у исту врсту али спадају у лажну врсту.

Амерички Долар је мамац лажног имућја и богатства а друштвене мреже су привлачност лажне блискости и надлажне важности.

Све то отуђује људе.

Заборављена марксиситичка филозофија алијенације.

Уништитељи наши, иначе, највише воле кад се забораве умни токови из марксистичке егзистенцијалистике, њемачке класичне филозофије, грчке демоскратије или руског духовног, књижевног и сликовног створитељства.

Сви Лажни Знакови су знакови без душе и духа. То их уједињује у жељи да лажно уједине и обједине људе. Сви они разарају породицу. А након ње, разори се и распрши, много лакше, и све остало.

Ако човјек не зна шта је добро за њега једнога, треба да гледа шта је добро за породицу његову.

Вакср, Ускрс, Крст, Јаје, Божић, Чесница, пак, чисти су нелажни, материјални, живи, стварни, дух.

Зато је Јаје већи ујединитељ данас, од многих Идеологија.

Васкршње Јаје, порука је, можда једна од посљедњих, људском роду. О томе да им је нешто погрешно у окупљеништву, ујединитељству и повезљивости.

Данас, кад се празнује, опушта и окупља, треба тихо да рамислимо како то да наизгед мало, беживотно и невриједно Јаје има у себи толико Духа, Живота, Наде и Вјере.

И како се својом крхком, танком, опном брани од порока, поквари, болести и зараза.