2193.
ГРАНД ШОУ
И МОЧВАРА,
ГИЛЕ, ЧЕТНИК
ИЗ КАКЊА И
ШУПКУЛТУРА
 

Идући, унатрашке, из Косовске Повијести, Мита и Кала, Србија, једним огромним својим дијелом, упада у мочвару културолошког, социјалног и цивилизацијског кокошињца којег архитектонски и статички обликују корпорације Пинк, Фарма и Гранд.

Моја позната хуманосферност зна да нема кича без друштва и појединца. Нити друштва и појединца без кича. И да је највећи проблем великих социјалних група и слојева, па и цијелих друштава, Проблем Слободног Времена. Коликогод то на сиротињским бујадиштима никад не достигнутог средњеразвијеног запада и социјалне безбрижности више средње класе, изгледало бесмислено.

Данашњи Проблем Слободног Времена није класични Марксов Троосмашки Модел, нити теоријски и практични модел сретног капиталистичког свијета на прелазу из треће у четврту четвртину двадесетог вијека.

Проблем Слободног Времена данас је Проблем Управљања Масама као друштвеном, тржишном и финансијашком пиљевином, или гранулатом, који је у лијепом капиталистичком сандуку ту само да се не разбије супрапрофитна драгоцјеност тржишног, либералног и милитаристичког начина дракуловског сисања задње капи здраве људске крви, која умјесто црвених крвних зрнаца хемоглобина и жељеза садржи грумење долара.

Не кажем, дабоме, да успон масовне културе Сиса и Гузица у бесконачном шоуу Певаљка До Певаљке и хистеризација перманентним Пинк, Гранд и Фарма парадама има неке везе са Предајом Косова и Приступањем Србије Косовској Независности.

Али, властима добро дође.

Господа Екрем, Станија, Венди и Ера, као и млађани какањски четник Гиле, липосукција, вештачко дупе, ботокс, силикон, потенцијал, постали су генератори општег уједињења Србије У Мраку. У Гранд Шоуу недостаје још само е Пеца и Кокаинка, као представници дномедијске и талогкултурне Србије, не међу шљивама, него међу ногама.

Та хомогенизација Србије, са својим нус продуктима, као што је телефонска пљачка гласача, привид покривености и уједињења, и Сарајева, Какња, Новог Сада, Македоније, Црне Горе, тим великим Пинк Плаштем Новог Српског Сутона, спуштањем масовних вриједности, стварањем привида велике борбе за квалитет, између Цеце и Карлеуше, нпр, орвеловском манипулацијом певаљкама и публиком, претвара Целу Србију у Земун, тебра. У једно велико предграђе. Зато су у том Гранд Шоуу и шајкача и кајла.

На тај пољски нужник масовне културе Србије нема правог одговора. Услови за такву Нужничку Свакодневицу стварани су годинама и деценијама уназад, и сада их једноставно није могуће отклонити јер они не постоје, они су једнократне друштвене фазе које се не понављају. Низбрдица не зна шта је узбрдица. Док узбрдица врло лако сазна шта је низбрдица.

Скупови као што је некидан био велики спектакл поводом седамнаест вијекова Миланског Едикта, у Београду, само дограђују берлинске зидове између Социјалне Културе и Масовне Једносмјерне Менталотуре.

Али одговарати се може. Држава, Нација и Друштво, морају да дугорочно финансирају културу. Нећу да кажем да је то Права Култура, хоћу да кажем да је то Равнотежа. Никад нећете искоријенти Гранд Шупкултуру. Јер боље је и Кич него Ич. Можете само водити ка балансу што је за свако друштво, од лављег до људског, најбоље и најздравије.

Други крак Културе Равнотеже мора да се финансира, дотира и донира. Јер, први крак, Гранд и Пинк Култура Шупка, финансира се пљачком као добровољним односом конзумената и манипуланата.  

2192.
СОРЕНСЕН
ДОШАО
ДО НАРОДА
 

Соренсен, један од посебних, специјалних, јединствених и овлаштених представника, нека врста One Муриња ЕУ у БиХ, имао је у Стоцу, на тврдом камену, тврдо излагање јавности.

Народ је крив у БиХ. Народ који иде на изборе и бира такве политичаре који са нама раде тако како раде.

У Просерицама Међународне Заједницде, Соренсен је начинио нови корак. Досад се углавном баљезгало о неодговорним политичарима који не спроводе оно што захтијевају Бабе & Бебе. О Елитама којима је важнији ускостраначки интерес од интереса народа.

Ту смо, дакле, Мили Брате Петер.

Народ, Маму Му Јебем. Шта ће народ ту. Шта ће му избори. Трипут режи, једном кроји. Као у Египту. Мубарак Диктатор. Народ и Стрит има да користе демократију. Кад је искористе, не ваља. Дошли оне које је народ изабрао. Режи, не кроји. Док не сјебемо сав народ. Прије тога завади православце, Копте, и муслимане. Нешто ми познато.

Најбоље је да у Египту нема ни народа, ни избора. Само Мубарак. Док вам је добар.

Што те мало не пошаљу у Египат. Тако драгоцјене ставове штета је трошити у БиХ. Овдје се народ неће промијенити. Покушало се са сепетисањем, са калајисањем, са братством и јединством, са жртвом мира за бих. Чак се покушало и са олимпијадом. И ништа.

Можда, једино, да се из БиХ протјерају, олујишу Срби, као из Хрватске, па да онда и БиХ, сретна и берићетна, глатко уђе у ЕУ и Нато, као и Хрватска.

Да ли си мислио на све народе. МБП.

2191.
БУДЕ СЕ
ИВАНИЋ И ВУЧУРЕВИЋ,
ЛАЖИТЕЉСКА МИСИЦА
И ПРВА ПРАТИЉА
 

Српски Педеваш и Требињски Шенлучар.

Грчевита борба траје.

Странаца, да Иванића инсталирају за Лидера Опозиције у Републици Српској и Лакеја у Сарајеву, и тако понизе Есдеес и Босића, који би требали, опет, да буду слугулизице, или гузулазице, потпорањ, Мисионарској Политици Иванића и Празног Педепеа. Нешто као у првом Иванићевом Обраћању Србима и Обрезивању у Сарајеву. Нешто као остали у садашњој Лагумџијиној Ф Авантури.

И Иванићевих Ујгура да се повежу са Вучићем и Николићем, да им они помогну да се Овдје нађе Наш Вучић. Па да апси, бре, а ми да ушетамо на Белом Коњу. Ушетамо на власт.

Данас, видим Сарајски Мехдији пуни Педепоаваца. Иванић у Ослободитељењу, код Катанице, а Вучуревић у Слободнобосниљу. Удјенули га у Смиље и Авдиље.

Претходно је Иванић изјавио да га није страх ићи у Сарајево. А што би га био страх. Кад је имао храбрости продати банку за један еуро, предати Бирач онима који се у глиницу разумију као и он, отргнути се од слатке власти са Есенесдеом само зато што је Страна Инсталатура то захтијевала, дати Сарајеву Све Порезе и чакшире, што не би смио отићи у Сарајево. Сарајево је Младеново, Младен је Сарајевски.

Сада и Вучуревић креће стопама Вође Демократског Прогреса. Био у Сарајеву. На извору, СТЈ. Он је десно крило, Вођа Требињског Прогреса. Требињски Градоначелник. Додик му, власт, прво уложио милионе у Требиње, па Требиње прогласио Градом, па онда му Будалаши омогућили да буде изабран. Наши и о онај Тукановић. Тек сада се види колико је Тукановић помогао Вучуревићу. Од два Будалаша, Требињци изабрали горег. Не знам шта бих им рекао.

Вучуревић је најновији Иванићев лажов.

Не само због чињенице да лаже да је Николића у Требињу дочекало десет хиљада људи. Сигурно мисли да он, Вучуревић, вриједи као 9.600 обничних. Него и због тога што је постао експерт за Додиков криминал у Београду. Прича се, каже Вучуревић.

Његов Велики Вођа, пак, лаже у Ослободитељењу како је до 2006. све било мед и млијеко. Основане су, каже Иванић бројне институције. Мисли на Државне. Од стандарда у ветеринарству па до бонтона државних свиленбуба. Није поменуо Један Порезни Рачун. Мало га срамота. А онда, вели, све је стало.

Само што, сирома, не каже да ће све кренути кад ме метнете у седло. Или сепет, свеједно.

 

 

 

2190.
ДВЕ
ПАРТИЈСКЕ
ГРЕШКЕ
ДЕМОКРАТСКЕ
СТРАНКЕ У СРБИЈИ
 

Бата Ђоле, из Зајечарски округ, где сам ономад, код генерала Љубичића, служио војску, Јна, па сам га, Ђолета, тако и упознао, и друге многе, од Неготина до Ртња, чуо да сам поднео оставку. Дођи, бре, Рале, да помогнеш, одосмо у ПИП. Демократе, мислиш. Да.

Углавном, док је Ђинђић био, као интелектуални посинак Њемачке Политичке Филозофије, говорио је Организација, Организацја, Организација. И Организација. Тада је у Зајечару била добра организација ДС. Онда је дошао Тадић. Отприлике, уз извињење, Јебеш Организацију. Слушајте Ме Пажљиво. И Косово И ЕУ. Организација у Зајечар зарђала запосве. Онда дошао Ђилас. Фалсификујем. Јебо организацију, маркетинг је све. И распустио организацију у Зајечар. Онда дошли локални избори. Мислим да ДС није прешао изборни праг.

Из Зајечар се преселим у Краљево.

Кукају ми пријатељи од Бата Ђолета. Кога, бре представљамо. Међу нашим одборницима, Деесовим, педесет их запослено у јавним, општинским и државним преузећима и службама.

Они имају сву силу одборника. У Краљеву седамдесет. Велика Држава Србија.

Шта је проблем. Питам пријатеље од Бата Ђолета. Проблем је, Рале, бре, кога представљамо. Сами себе епредстављамо. Не представљамо народ. Наше смо гурнули у та предузећа, а и они се гурали као Наши, па их онда турили и бирали за одборнике. Где су они који гаје стоку, гаје шљиве, гаје детелину, малине, бре. И носе шајкаче. Додајем ја. И ти, бре, који носу шајкачу. Видиш како човек зна.

Донеси чокањче за Бата Ралета.

2189.
ПОГЛЕДАЈ
СОКАК СВОЈ,
МУНИРА

 

Мунира Субашић, Мајке Сребренице или тако нешто, која каже Ми и данас копамо своју дјецу,свакакве босанске језике сам чуо али овако нештомонструозно нисам никад, пала је у опште разочарење и депилепсију, депресију са елементима епилепсије, због пуштања на слободу Момчила Крајишника. Који је, ваљда, одгулио двије трећине казне, па по обичајном хашком праву може да буде ослобођен.

Мунира вели да је то трећи геноцид над њима. Да Мерон Теодор забија нож у леђа жртвама и живима. А био је у Сребреници и рекао да је то био геноцид.

Изгледа, Мунира, да се нешто, у међувремену, десило, или са Мероном и Хагом, или са геноцидом.

Крајишник са тим нема никакве везе.

Као ни Мунира са геноцидом. Јер, јадним ненама, које су злоупотријебљене као мајке жртава, па их се вода по нарученим демонстраријумима као мечке, испран је мозак геноцидом а да оне и не знају нити могу схватити сву комплексност тог појма. Нарочито не могу схватити да геноцида у Босни и Херцеговини није било. Да он постоји само као политички Срп За Србе. Па се тако и Хрватска и Србија међутуже за геноцид. Само чекам кад ће нас Словенци оптужити.

Биће да се претјерало са тим геноцидом.

Међународна заједница жели функционалну БиХ, па макар била и унитарна. Али не вјерујем да жели да се истријебе Хрвати и Срби, што креатори пропаганде геноцида очито желе јер им Свети Геноцид даје право на Свету Босну.

Јасно је да БиХ не може опстати ако ће деценијама и вијековима овдје да се млати геноцидом. Без икаквог утемељења у било ком сегменту, од најобичније истраге и идентификације до мултуидисциплинарног разматрања ширих унутрашњих и вањских околности.

Па су Велики Кројачи схватили да то Хаговање и Геноцидијум трајно Србе, Овдје, они у Србију су се давно осамосталили од Косова, тјера у осамостаљење од БиХ.

А Момчило Крајишник.

Он није крив за оно за што је осуђен.

Момо је један неспособни приградски сарајевски Србин, опчињен Сарајевом, који је добар дио своје дјелатности у рату и послије рата провео у пројекту Како да замијеним Радована. Да постанем Цар. Или можда Краљ.

И он је крив Србима а не Хагу и Правди. А Муниру да не помињем.

Него, ти Мунира погледај свој сокак, анђеле, види ко је по њему засро и запишо прашину. Изаћи ће истина и о Сребреници. Много спорије него Момо из Хага. Али ће изаћи.

2188.

ЗВЕРБИ

СА ДНА

СЕРБИЈЕ

Мислио сам да је онај Петар Слудовић, са е Говнина, ријетког србијанског просрала у тој класи, умро.

Мало сам се био забавио оставком а и пазио сам да не станем у који брабоњак, намножило их се Овдје, скоро као и у Србији. Чудо једно.

Кад, видим, жив је.

Али да не бих бринуо бригу сваки пут, његовима унапријед изјављујем саучешће. Да сам ближе његовом родном гробљу, разапео бих шаторче, набавио суву храну и чекао укоп. Да не пропустим догађај.

Шта има Петре.

У твојој глави. У Србији видим шта има. Имал ишта осим Додика. Јебо Те Он. И вас из Класе. Бринете ли се и о чему другом. Осим да Срби Овдје, у Републици Српској, постану Север Босне. Да нестане Ваше Лијепе Шумске. Да се Расрбе, да их све претворите у криминалце и лопове, да им натучете фес са мудима умјесто кићанке, да их нагузите, кад већ сепета немате. Пошто сте их потрошили за Книнске Србе.

Шта има на Дну Сербије. Код вас Зверба. Ви сте Звери Сербије. Шта има у црвљивим наћвама, у сунцем прегорелим путравцима, у рупама којим се крећу мишеви мекињари, у приглавцима смрдљивим, шта има. Шта има у Блату Сербије. Чучнел Србљановићка кад пиша. За које денаре радите, ви са Данца Сербије. Ил за денаре или за Курац. Треће вредноте за вас нема. Петре Сербометре.

Морам рећи да вас сажалијевам. Што је велики напор моје душе. Вас са Дна. Устаните. Мада знам да нисте у стању. Устаните. И Сербија се дигла. Како тако. Само ви пужете у том блату Милошевића и Аркана. Кертеса и Маркана. Пужете у својим аналним и анималним текстовима и мислима. Чак и онај са Стандарда пише озбиљно. А ви само тражите непријатеље међу Србима. Да ли вам плаћају по увету. Као лисице, по репу. Ко да сте потомци турака. Јебо вас, а нарочито тебе, Злуковићу, Муазуки, Муамер Зукорлић. А и Синба Кир.

2187.
ЈА ТЕБИ ТЕСЛА,
ТИ МЕНИ АНДРИЋУ,
А ЗНАМО
КАКВА СМО СОРТА,
САНАДЕРУ МОЈ.
ПРАФ ЗА ПРАФ,
ТУЂМАНЕ.
 

Поред свих тугаљивости које прате прославу уласка Хрватске у ЕУ, свршетак тог Пута Без Повратка, као осебујно раздрагано и весело звучи та синтагма, већ је запажено и својатање Николе Тесле и Иве Андрића. Као знаменитих Хрвата.

Та Милановићева досјетка може се тумачити сваковрсно.

Може Хрватска у ЕУ у супергланц шимикама. Али са њих не може да скине балканску нечист која, овај пут, пробија у провинцијализму, комплексаштву неодређених и недоречених вриједности и склоности ка увеличавању и надувавању просвијетљеног бурета рђавих шина као балона са жутим звјездицама.

Али својатање Тесле и Андрића знак је много дубљих лутања по маглама и хрватских и еуропских брегов.

Ради се о недостатку вриједности и оријентира.

И Хрватска је залутала у еуропској магли.

Као што је и Еунија залутала у Хрватском јаду и биједи вриједности.

С чим ћемо у Еунију. Да не кажем Пред Кацина. Вјероватно је било најглавобољније питање у хрватских званичника. Да ли са Антифашизмом из IIWW. Или са извојеваном Слободном Самосталношћу. Са Мамићем, пак. С неспособношћу да ријешимо Кумице С Плаца.

Шта ћемо са Хрватском. Једнако је било протупитање у ЕУ. Да ли да примимо њену Екологију и Море. За наше арбајтере и собарице. Или да примимо њихову Тисућљетност. Или досеге Линићевих пореза.

Или да заједно, Хрватска и ЕУ, заборавимо Туђмана и Санадера.

Од властите сјенке, усраних ногу и свог огледала, још нико побјегао није.

 

 

 

2185.
ШТА ЈЕ НОВО
НА САРАЈ ТАКСИМУ
 

Не ради таксиметар, ето шта.

Самоџелатиозна манифестација у славу УРГБ, Унитарног Разбројавања Грађана Босне, наставља се и данас на Сарајском Тргу Таксим.

Отужна конгломерија, од које се настоји начинити цивилизована демократска манифестација која уобличава жеље Грађана, претвара се у Анархоидну Сокачку Маханалију. Престаните плаћати порез и друге дажбине. Дајте им отказ. А други вичу Почни радит, стоко.

Копилад која је организовала Тужну Конгломерију, није најбоље схватила послодавца. Како су у Бањалуки, а, Тртоњци схватили, па на мегдан позвали и неизабране представнике, Цецу Непеваљку, Резиднетну Вебер Тању и пропалог микроаналитичара Дамира. И још неке.

Али, није схватила ни вријеме у коме се глиби БиХ. Проблем Босне, Насеобине, Земљоуза, тог међународно признатог простора између Србије и Хрватске, није у тражењу грађана којих нема, није у стварању јединственог евиденционог система по жељи Сарајевског Политичког Круга, односно Унитариста.

Проблем је што је БиХ, та њихова Босна, једно обично Копиле. Отпадак једног великог секса званог Распад Југославије. Тај секс се завршава Уласком Хрватске и Признањем Косова. Све остало је небитна копилад која никог не занима нити знају шта би са тим малим нежељеним чудовиштима. Стога Инцко каже да је потребна нова сратегија. Након двије деценије. Сјетили си Ко Гладан Срати.

Тај унезвијерени босански универзум, кобива, на Сарај Таксиму треба да потраје. Прво, то је знак да БиХ не постоји. Друго, то је знак да је непотребна. Треће, то је знак да насиље над Уставом у Дејтоном није произвело ништа осим шачице ових изманипулисаних сиротника.

Тужна фарса, копија некадашњег срања пред Хилидеј Ином када су неки типови формирали владу бих и срали о грађанима. Онда тајни шумар пуко неколико метака, које су проглаасили четничким снајперима, и све отишло УПИ.

Ну. Не треба бити баш толико мракозоран. Данас, кад се Хрватска пробудила у ЕУ а ми као њени сусједи. Дан по хисторијској опходњи Николића Загребу.

Ни у Хрватској не схватају Вријеме. Организовали концерт као за отрцану нову годину, колумнисти се изредали по новинама, има их и који су указали на важне ствари, репортажно се развлачили осмијеси и опћи соцреализам, боље речено Нацреализам.

Да не схватају шта раде, показала им је Ангела Меркел. Спрам ње се Милановић доима као полазник Хлебинске Школе Наивног Цртања.

Објављен је и пољски подлистак у Јутарњем. ЕУ помогла обнову паркова и музеја. Сачуван је и Жубр, стари еуропски бизон. Колико смо ми далеко. Код нас даве међеде а код њих чувају бизоне.

А суштина, и хрватска и босанска, јесте у томе да се живе процеси без стварне друштвене дискусије. Живе се процеси зачињени пикантеријама, карлеушиним или севиним гаћичицама. Јебо Те Бизон. Ради се о нацијама. Свака част Сејдић Финцију, мада не знам шта му је име а шта презиме, и бебама без броја. Ради се о Нацијама које тјерају у тор.

Једнако Хрватску у ЕУ. Као и Српску и Хрватску у САУ. Сарајевску Унитарију.

2184.
150 ГОДИНА
ЊЕМАЧКЕ
СОЦИЈАЛДЕМОКРАТИЈЕ
КРАЈ ЈЕ ТЕ ВЕЛИКЕ
ЕВРОПСКЕ ИДЕЈЕ
 

Недавно је СПД, Социјалдемократска партија Њемачке, прославила стопедесет година постојања. Али нико не зна ко је тренутно њен предсједник.

То је лош вјесник краја ове велике европске идеје, која је свој зенит достигла у послијератном напретку и обнови, а коју је, оснивањем Алгемајнер Дојчер Арбајтферајна, званично почео Фердинанд Ласал који се није баш слагао са радикалима Марксом и Енглесом.

Фердинанд Ласал је, убрзо, сљедеће године, погинуо у двобоју као рјешењу неке љубавне збрке. Никада нисам прихватио ту врсту социјалдемократских рјешења. Да се са тим наставило, људски род би већ био истријебљен.

Но, нема смисла лутати сада кроз повијест радничког покрета, комуниста и социјалдемократије. Можда је потребно само напоменути да ти њемачки социјалдемократи нису имали увијек очи па, на примјер, нису видјели опасност у бечком молеру Гитљеру, него су највећом опасношћу сматрали њемачке комунисте. Ипак, то мање говори о њима а више о неразумљивости тока сваког времена.

Послије Бранта и Шмита, СПД нема препознатљивост. Али нема ни власт. Герхард Шредер је нека врста гробара њемачке социјалдемократије. Као и Блер у Енглеској. Мада је ријеч социјалдемократија на Острву тешко разумљива и не личи на европску социјалдемократију.

Сада је у Њемачкој на сцени Социјалдемеркелија. Влада Ангела Меркел из конзервативне ЦДУ али користи многа достигнућа социјалдемократије.

На јесен иду избори. СПД тешко може да освоји 30%.

Шта се, дакле, догађа. Не само ове или прошле године. Већ у последњи деценијама.

Социјалдемократија је задња Велика Европска Идеја прије него што је све истријебила најезда глобализације, финансијализма, интернетдемократије, ерфорс демократије и краха САД у улози монополарног идола, лидера и дилера.

Површно је говорити о неким великим успјесима ЦДУ, па, у том свјетлу, засјењењу СПД.

Процват њемачке социјалдемократије наступио је у Европи послије Другог Свјетског Рата. Треба узети у обзир да је то било вријеме обнове, полета, живог рада, индустријализације, не само у Њемачкој, омасовљења радничке класе и класификације друштва уопште.

Њемачка је била добра колијевка јер се кретало баш од нуле. Све друге земље, и побједнице и поражене, имале су неки степеник под ногом, или многе. Њемачка је била у бунару. И њена обнова, индустријализација и изградња демократског друштва протегла се на неколико деценија. Све до пред крај вијека.

У таквим условима сурови капитализам, финанцијери, пожудници и проклетници, коликогод се домогли моћи и богатства, нису могли да пресудно утичу на стварање социјалдемократских координата и, практично, социјалдемократске њемачке државе.

Оног тренутка када је Њемачка постала водећа економска земља Европске Уније, постала је и политичка Вертикала. Те двије чињенице не допуштају социјалдемократији столицу за истим столом.

Ну, то је површина.

Пропаст њемачке социјалдемократије условљена је многим унутрашњим чињеницама.

У једном тренутку то је раст средње класе, или једног њеног дијела, у другом то је одлазак производње на Далеки Исток, у трећем то је претјерана гастарбајтеризација, у трећем то је Уједињење Двије Њемачке што је створило идејну и страначку конфузију, у петом потреба Њемачке да се снађе у вртлогу падајуће Русије, а послије растуће, и нагле монополаризације. Њемачка је видјела у том своју шансу. И данас изгледа да ју је искористила. То је захтијевало много више Државе а много мање Социјалдемократије. Унутра, пак, гастарбајтери, на примјер, нису ни основа ни потка за било какву идеологију. И ако се интегришу у друштво и ако се не интегришу они су мислима у егзистенцијализму а не у социјализму. То су завторене и статичне групе и од њих политичка артикулације нема користи. Радништво у Енглеској, много раније је дошло у зенит и тамо послије рата нису постојали исти услови као у Њемачкој. Лабуристи лијепо звуче али су увијек били веома далеко од Социјалдемократије што је финализирано Блеровим слуганством небеском финцијашењу америчких владалаца свијетом.

Углавном, Њемачка, која је некад излазила у Европу својом Социјалдемократијом, сада излази својим Правилима и Финансијама.

И, ни у Енглеској, ни у Њемачкој, социјалдемократија се неће опоравити и обновити. Већ је забиљежен крах многих социјалдемократских промотива. Социјално Благостање сада је само заборављена синтагма.

Социјалдемократија се не може реформисати. Нема начина да она поново постане алтернатива конзервативним политичким партијама и тој идеологији. Један разлог је то што класични конзервативизам више не постоји. А већи је то што више не постоје историјски услови за развој и раст социјалдемократије. Све настаје и све нестаје на одрђеном степену друштвеног развоја.

Социјалдемократија је изгубила битку и унутар сваког појединачног друштва али и на европском нивоу. Изван Европе, укључујући и Сарајево, не постоји стварна Социјалдемократија.

Она не може да се носи са неурозама савременог свијета које су проузроковали финансијаши, ратници, глобалисти, тоталитаристи. Амерички. Јер, Социјалдемократија је добрим дијелом учествовала у успону тржишта својом политиком Социјално Управљивог Капитала.

Глобална политичка идеја више није могућа. Наступа вријеме слома нација и држава. И вријеме отпора Државе и Нације. Колико ће ко у томе успјети, ствар је мултифакторалне анализе за коју овдје нема мјеста.

Одговор који мора да ускочи умјесто Социјалдемократије јесте Социјални Савез. Странка Социјалног Савеза. Држава Социјалног Савеза. Социјални Савез Нације.

Социјални Савез тек мора да се уобличи као идеја трећег миленијума. Она мора узети у обзир све посљедице краха двадесетог вијека, све потенцијале суровог банкарисаног тржишта, све опасности и потребе широких друштвених слојева који су разнородни а само у истородној опасности, све ризике и добити стварања Нових Економских Плоча на земаљској кугли, све предности и терете одржања Националне Државе.

Европа, о свијету да и не говорим, нема, данас, још увијек, тај интелектуални, политички и друштвени потенцијал. Који би конципирао такву нову идеју а политичку артикулацију прилагођавао тој новој идеји и новом добу.

Тржиште и капитализам, финансијаши и армаде, заузели су сав простор слободе интелектуалаца и друштвених креатора. Ње више нема ни у избјеглиштву, којем су прибјегли, ономад Маркс и Енгелс, ни у азилу. Остала још само понека амбасада у којој се привидно може да скраси тек појединачна слобода.

Биће тежак вијек.