ГРАНИЦА НА ДРИНИ

НИЈЕ ГРАНИЦА

БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Босна и Херцеговина је једина Земља на Свијету, која нема своје Границе.

Нешто мало њене Границе иде линијом, лијево и десно, од бивше Кафане Дејтон, кад се пође на Пале.

Наивношћу Републике Српске, да прихвати Граничну Службу, која не постоји у Дејтонском Мировном Споразуму, непостојећој БиХ је додијељена Илузија Границе.

Потпуном глупошћу Срба и Српске, Српске Демократске Странке, почупане су и уклоњене металне ознаке које је на сваких петсто метара поставио IFOR/SFOR, након потписа у Паризу, а које су означавале Дејтонску Међуентитетску Линију Разграничења између Српске и Федерације БиХ.

Да могу, сада бих организовао ОРА Међуентитетска Линија и извео младе да поново поставимо исте ознаке и да, успут, пошумљавамо садницама, тамо гдје земљиште није приватно.

Уз слоган, Под Српском Заставом, Српска Граница.

Данас је раширена информција да су Звиздић, Шаровић и Мектић, три мала турчина, тражили од директора Граничне Полиције, на састанку, да се Федерална Полиција пошаље на Границе Српске и Србије.

До сада та информација није демантована.

Али. И да је демантована, та идеја коју је донио Мектић, однекле, одавно је жива.

Мада добро знамо ко је Некле.

Не само да се жели запосјести Граница Српске према Србији, већ се жели физички одвојити Српска и Србија.

Та идеја босанскохерцеговачке границе између Српске и Србије, само је наставак уништења Дејтонског Споразума.

Као што је то и блокада новог Савјета Министара.

Као што је то био, и још је, боравак несрећне српске тројке, Шаровић Мектић Црнадак, у Савјету Министара.

Ну.

Добро је. Покушавајући да запосједну Границу на Дрини, а и другим  дјелима, граде Трампов Зид између себе и Републике Српске.

ПОГРЕШНА УПОТРЕБА

ТЕРМИНА ВЛАСТ И

КОАЛИЦИЈА,

У БиХ

У својој суштини, Босна и Херцеговина, као Држава, не постоји.

Постоји само Територија која је међународно призната.

У категоризацијама Политичког Система, она такође нема своје мјесто.

Јер је разлика између Нормативног и Стварног, огромна, непојамна.

У корист Стварног.

Уставни Систем у БиХ се може окарактерисати као тронационална и тротериторијална конфедерација.

Што такође нема у Уставном Праву.

Јер, БиХ, натјерана је држава.

Она је, у Дејтону, стицајем геополитичких околности, тада, сјављена.

Њен оквир је импровизовани Тор.

Она има потпуно одијељене три Нације и потпуно одвојене три Националне Територије.

Стога су, Чобани Дејтонски, готово сигурно имали кракторочне намјере са БиХ.

Што не значи да она неће дугорочно умирати и животарити.

За несхватање ових и других чињеница, нису криви Живитељи, Срби, Хрвати, муслимани.

Криве су политичке и националне елите.

Које би то морале знати и непрестано, у погодном облику, обавјештавати Живитељство, изборно, политичко, национално.

Онај ко је на трибинама, не зна и не може да зна као Меси.

Али, Меси мора сваке суботе и сриједе да му то показује и да га подсјећа шта је шта.

Кад Меси то више не могне, мораће да дрес да неком другом.

А, ско публика помисли да може као и Меси, у опаснсости је не само Игралиште, него и Стадион.

Из свега наведеног, у БиХ, код тронационалног Живитељста, изведена је погрешна употреба и погрешно разумијевање појмова као што су Власт и Коалиција.

Већ мјесецима, па и данас у Медијима, кука се о томе како нема Власти у БиХ. Како БиХ још није формирала Власт. Како Паре чекају формирање Власти. Како је посљедња шанса за формирање Власти у БиХ, долазак Ердогана у Србију.

У БиХ не постоји Власт.

Постоје само Заједничке Институције.

А и та синтагма, какво је стање ствари и како је у изворном Уставу, како се Три Нације мрзе, пресвјетлуцаво је тепање.

У БиХ не може, у Заједничким Институцијама, да постоји Коалиција.

Коалиција је немогућа између три одијељене Територије или између представника три Нације које се мрзе и које су ратовале.

Заједничке Институције су строго одређене мозаичке национално-територијалне структуре.

Оне се попуњавају.

Савјет Министара, у Дејтонском Уставу, и Споразуму, чине Србин, Хрват и Муслиман.

Предсједништво БиХ, чине Србин, Хрват и муслиман.

Који се бирају одвојено, у одвојеним изборним јединицама.

И нико се не бира на нивоу БиХ, као једне Изборне Јединице.

То што се у Предсједништву БиХ, веће трећи, трагични, пут налази Жељко Комшић, што је Савјет Министара нарастао на десет чланова, што многи будалаш то назива Владом, што су протекле четири године у Савјету Министара били неовлаштени Срби из ПДП и СДС... само су насилне и противуставне девијације.

Које се у Политичком Систему могу окарактерисати само као покушај Једновјерске Унитаризације.

Са крајњим циљем Мирнодопског Етничког Чишћења Босне и Херцеговине у Босну.

Стога у Републици Српској не треба употребљавати те појмове.

Власт на нивоу БиХ.

Коалиција у Савјету Министара.

СНСД употребљава први појам али други не.

СДС и ПДП употребљавају оба. А нарочито Коалицију.

У њиховом случају, Коалиција је нагуживање Сарај Чадору.

Па би било лијепо да се и СНСД оптужи за то.

Зато СДС и ПДП говоре о Коалицији СНСД ХДЗ СДА.

За шта не постоји ни један аргумент.

Ради се о томе да је свако дошао да попуни свој национално-територијални дио Мозаика.

Да је тако радио и СДС ПДП, побиједивши, претходно, на Изборима у Српској, не би их нико оптуживао за Издају.

И не би их, сада СДА и Сарај Чадор, држали у Савјету Министара.

ПДП И СДС,

ПРОТИВНАЦИОНАЛНО

РАЗАРАЊЕ

ПОЛИТИЧКЕ СЦЕНЕ

РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Партија Демократског Прогреса, на свом страначком саборовању, изјаснила се као Партија која се залаже против урушавања БиХ и против њеног обесмишљавања.

Није прецизирано како ће се борити против урушавања, које је, углавном процес који се догађа сам од себе, након што Губитници Рата, у Сарај Чадору, нису искрено прихватили Капитулацију – Дејтонски Мировни Споразум и његов Устав.

Нити је прецизирано како ће се борити против оних који је обесмишљавају.

Мирко Шаровић, предсједник Есдееса, користи сваку прилику да да сигнал Сарајеву да је он против Власти Републике Српске.

То није политичка борба, унутар Републиике Српске, што би требало да буде, пошто су и Власт и Шаровићева Стрнка, географски лоциране искључиво у Републици Српској.

То је сврставање на страну БиХ. Конкретно, на страну Сарајева.

Тако је јуче изјавио да Додикова најава услова да из Уставног Суда БиХ оду стране судије, нема реалности.

То је изјавио само да би се ставио на страну Сарајева.

Јер, реалности нема ни прихватање АНП-а па тек онда формирање Савјета Министара.

Али, Шаровић није изјавио да је тај услове нереалан.

Обзиром да се у Есдеесу само Шаровић оглашава, да је све остало подављено, или претходно, од стране Говедарице, истјерано и елиминисано, ово је знак да је Српска Демократска Странка постала Сарајевска Политичка Странка а не Странка Републике Српске.

Иако је Педепе декламовао да жели да Република Српска буде лидер у свему у БиХ, то је обично једнократно Србовање.

Јер у оваквој БиХ, која неуставно терорише и тортурише, Републику Српску, могуће је бити Лидер само у одвајању, осамостаљењу или отцјепљењу.

Дакле, обје странке Опозиције у Републици Српској, позиционирале су се као Странке Опозиције Српској.

Оне су одустале од минимума националног политичког конструкта свог Програма и своје идеолошке или параидеолошке поставке.

То може да има дугорочне посљдице по Опстанак Републике Српске.

Ако СНСД настави стагнацију, као у протекла два мандата, Национални Гласови, Есдеееса прије свега, лутаће по бестежниском простору и одлазити центрифугираним дијеловима Есдееса или небитним грабљивцима за прегршт Власти.

СНСД мора систематски прилазити Националним Гласовима.

Њих је, сада, на тржишту, скоро Сто Хиљада.

Највећи дио њих треба везати уз суверенистичку политику СНСД.

Ако оду, трајније, малим странкама, мале странке ће их лако изневјерити.

Странци Усранци Запада, на томе, сигурно, раде.

Као што су стрпљиво радили да одвоје СДС и ПДП од српског пупка и сисе.

ПОЛИТИЧКА ЖАЛОСТИЊА

САРАЈ ЧАДОРА

ЗА РЕПУБЛИКОМ  БиХ,

ПРИЗНАЊЕ ЈЕ ПОРАЗА

У РАТУ ПРОТИВ

СРБА И ХРВАТА

Република БиХ је мртворођенче из брака Социјалистичке Републике БиХ и Вишестраначких Избора код муслиманског политичког живља у Сарајеву.

Они то несрећно Мртворођенче и данас хране на флашицу, Фата више нема млијека, а ноћу, кад се погасе свјетла, носају га по кући, тихо јаучући што није могло да одрасте.

Сарајевски Политички Круг, Алијини Декларацијаши, били су приморани, натјерани, да се одрекну Мртворођенчета и да потпишу Капитулацију.

Прво у Вашингтону, када су морали да усвоје Федерацију БиХ, са мрским  Хрватима, па у Дејтону а потом и у Паризу.

Алија Декларација, јавно је, за БиХ, жртвовао Мир.

Није га жртвовао да у њој буду Срби и Хрвати.

Водио је Рат против Срба а врло брзо и против Хрвата.

Да се Хрватска није мијешала, и да НАТО није тукао Србе а помагао такозавну Армију БиХ, односно, да САД нису натјерале муслимане и Хрвате у Федерацију, муслимани би тај рат изгубили много прије Книнских догађаја са РСК.

Али. Они су га, свеједно, изгубили.

Само нешто касније.

Стога никад нису одустали од Републике БиХ, свог ратног чеда у коме су уживали. У лажно опкољеном Сарајеву, као центру Свијета и као Наджртва Свег Свемира.

Стога Република Српска овако треба да тумачи политичко махање Републиком БиХ.

Као Манифест Губитника.

Није то никаква лоша политика СДА.

То је сеанса Губитника Рата.

То треба стално јавно износити.

Треба им стварати Комплекс Губитника.

То треба да осоколи Републику Српску.

Јер то значи и да су актери Сарајевског Политичког Круга, изгубили и Мир.

Они, више, немају оне савезнике које су имали.

И неће их никад ни имати.

Република Српска треба само мирно и полако. Самосталност предасе а Пут подноге.

САРАЈЕВО,

НЕВЈЕРОВАТНА

УПОРНОСТ

У УНИШТЕЊУ

БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Камењарски и Шумски Срби, како неки јунак, коментатор са Кликса.ба, назива Хрвате и Србе, нису ради да се на сједници Колегијума Представничког Дома Парламентарне Скупштине БиХ, нешто помакне у формирању Заједничких Институција док Миљацком тихо иде севдалинка, Наш је Савјет Министара...

Тај колегијум је заказао Звиздић. Који је нови предсједавајући тог дома и стари предсједавајући Савјета Министара.

Кадија те гузи, Кадија ти ужива.

Сарајево, тако, не скрива своје намјере.

Не дамо Србима Савјет Министара а узећемо и Представнички Дом.

Јавности се бацају флоскуле, како Милијарда Марака чека на верификацију у том Дому.

Ко да се ради о поклонима за свадбу.

А не о тешким кредитима. Који ће, кад тад, доћи главе Босни и Херцеговини.

Можда и прије ове Сарајчадорске политике.

То тврдоглаво инсистирање на приграби свега што је у Дејтону приписано БиХ а и онога што је наметнуто и насилно отето од Републике Српске, убјеђује и посљедње неутралне и добронамјерне у БиХ, да се овако више не може и да то не води никуда.

Предсједница Републике Српске је изјавила да је Српској добро и кад је БиХ лоше.

То треба да постане суштина Политике Самосталности Републике Српске.

Да све негативне трендове који долазе из Сарај Чадора, преокрене у своју корист.

И да искористи очигледну истину да Вријеме ради за Српску.

Српска нема потребе да срља било куда.

Политика Сарајева да Рат примијени на Мир, што се у СДА документима зове Повратак Републике БиХ, најефикасније је оружје саморазарања БиХ.

Колегијум, дабоме није успио.

Али. Звиздић је изјавио да рад Парламента треба одвојити од Савјета Министара.

Кратко речено. Муслимани треба да држе Парламент, који је Државни, Законодавни, Наш... а Савјет Министара ни по коју цијену не смије се дати Србима, иако је на њих ред.

Само их, Сарајчадорлије, Звиздаше, Бакирпаше, треба пустити да мирно, државно, дјелују.