ДЕМИСТИФИКОВАТИ

СРЕБРЕНИЦУ,

СТАЛНО И

КОЛИКОГОД

ЈЕ МОГУЋЕ

Један од бољих политичких потеза у Пројекту Самосталност Српске, јесте иницијатива да се у Народној Скупштини Републике Српске, поништи Чавићев Сребренички Извјештај.

О том Ивјештају, и о том Бранковићу, све је познато.

Историографији Српске остаје да евидентира како је до тога дошло и шта имају да кажу они који су пристали да буду у Чавићевој Комисији и пристали да им се срочи такав Извјештај.

Српској Историографији преостаје и да Предсједника Републике, тадашњег, Драгана Чавића, као и остале, смјести на њихово реално српско мјесто.

Стријељање Ратних Заробљеника у Сребреници је феноменално изведен пројект Тајних Служби.

А доброћудни и наивни Ратко Младић је пристао да тамо буде Дјед Мраз и дијеи чоколаде. Било је битно само да се појави тамо.

Кључна ствар је истражити ко га је тамо довео, ко му је предложио, ко је организовао то.

То је најбољи траг.

Појављују се, и појављивали су се, свакојаки гласови о учешћу ових и оних Служби. Али без три, четири, то није могло да прође. Америчких, инглеских, француских па и српских.

Управо због њиховог учешћа, чињенице се неће никада сазнати.

Форисраће се Муслиманска Истина и Српска Дефанзива.

Срби су већ сада у страху да помену Сребреницу.

Ако би се тако наставило, у некој години би и Срби довезли муслиманске жртве Спремне За Укоп у меморијалном центру у Поточарима.

Зато се мора поништити сваки српски корак у терету Сребренице.

Многе чињенице су установљене. И то од страних аутора.

Многе констатације Хашког Трибунала, на кога се тако предано позива Муслимански Сарајски Унтаристоријум.

Њих се мало афирмише.

Срби се више баве тиме како Шешељ гузи Трибунал, него сегментима Противсрпског Трибунала који Србима иду у корист.

Стога је капитално да се Чавићев Сребренички Извјештај врати у Народну Скупштину.

И да се поништи.

Геноцид у Сребреници, иако је изведен као Стријељање, а касније преименован, имао је за циљ Завади па владај даље. Јер имаш одличан генератор сљедећег рата и крви.

Али је постао инструмент Унитаризације и брисања Срба и Српске.

То Српска не смије мирно да гледа.

Нарочито зато што више никад нико из Србије неће ни прднути о Сребреници. Против Геноцида Сребреница.

Само се бојим да некоме тамо, Српском Пичковићу, не падне напамет да крене у правно обавезујући компромис око Сребренице.

СРЕБРЕНИЦА,

ЈЕЗГРО

ПОЛИТИЧКЕ

ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

СТЈ. Након што су муслимани, Стријељање Ратних Заробљеника прогласили Највећим Свјетским Геноцидом послије СР2, сада су се српски одборници Савеза За Промјене прогласили Политичком Академијом Нобеловаца.

И упутили отворено писмо Предсједнику Републике.

Да им не бих придавао важност изван планетарне, рећи ћу да су Општине Српске, препуне будала. Али се ријетко ко одважи да пише Предсједнику Републике.

А то што им је неко из Наокупине Есдеесовог Руководства, уз садејство са стручњацима из гараже Једне Амбасаде, припомогао у том писму, сматраћу пропустом Вука Караџића и Вука Дарвина.

Та одборничка свита, елита парламентаризма у Сребреници, покушава да прикрије, прекрије и оправда своју Издају. Своју инструментализацију од стране Бакировских Пробосанаца. Своју политичку дјелатност Против Републике Српске. Своју плиткопамет.

У ситуацији када СДА пуца због ситних људи у Сребреници, они прихватају исту игру у српском политичком оркестру.

Они не схватају да је њихов задатак да у Сребреници покажу Снагу Републике Српске.

А не снагу своје Политичке Непамети. Нити да угланцају Издају Савеза За Промјене.

Па су се окомили на Радомира Павловића.

Па налажу Додику да га смијени, отјера, баци у Дрину.

Да Павловић врати оборнички мандат.

Такве Будибоснамице могуће су само из језгра Сазапа и Наокупине Есдееса.

Јасно је да, одувијек, Српско Јединство има проблема са Србима а не са Јединством.

Сада се показује и да Срби имају проблема са Класичним Српским Будалашима.

Немојте правити будале од себе. Пријеђите на Ислам, као што је радио и сваки поштени Српски Незнамкудовић.

У КОМ ЋЕ СМЈЕРУ

ИЋИ СРЕБРЕНИЦА

Као што је добијен миг да се од Сребренице прави Велика Сцена Геноцида, тако је и сада добијен миг да се са побједама у Сребреници стане.

Они који, искрено, запјењено, крвожедно, у Сарају, кукају о губитку Сребренице, о Робовима, о Издаји СДА и Бакира, па текичку и Дураковића, нису присуствовали добијању мига а нико их није на вријеме обавијестио.

Бошњачки страначки аранжмани су одувијек побјеђивали у Сребреници на основу инжењеринга, шибицарења, лажи, лажног жртвеног национализма. У стварности, скоро увијек су побјеђивали кандидати неке од Странака из Републике Српске.

Дио тих аранжмана открио је Суљагић у свом јадиковском интервјуу неком сарајском медију.

Нико ове године није издвојио средства за регистрацију бирача. И то. Кука Суљагић.

Никоме од њих није било сумњиво кад се турчин Десница повукао из утрке за начелника Сребренице.

Као што никоме ни сада није сумњиво то што је онај Интернационални Статистићар дошао у Сарај и, по верзији Миљацке, признао и верификовао резултате Пописа, а по граху, како је пао, лијепо им је рекао сљедеће: То што се слагали пет, шест посто, то је код вас уобичајено.

Миг за Сребреницу је сигурно добијен. Иначе се Десница не би повукао.

Да ли је Попис дио аранжмана то је тешко установити.

Али је веома могуће да Међународна Заједница, без обзира што то широко звучи, инсистира да се у БиХ прекине са лажима. И о мртвима и о живима. Јер ће те лажи да разбију БиХ. А већ су је толико разбиле да се ни новим грађанским ратом не може спојити.

Зато је прихваћена једна болна и једна безболна варијанта. Болна је објективан изборни резултат у Сребреници а безболна је рећи им да су слагали са Пописом и тако га што прије завршити.

Ну.

Пошто се Међународној Заједници не може вјеровати, остаје и други Пут Сребренице.

Постоји реална опасност да се Сребреница, пошто је и изборно смјештена у Републику Српску, претвори у нови камен око врата.

И искористи за притисак на Српску, на власти Српске, све до службеног и званичног признавања Геноцида којег није било.

Тако би се са једне од најпресуднијих лажи у БиХ скинуо ореол лажи. Српским признањем.

Сребреница захтијева стални опрез.

ПОСТАТИ РУЉА

ПРИЈЕ НЕГО

ПОСТАНЕШ НАЦИЈА

Дабоме да знам да никога у Сарају, и свих оних који од Сребренице праве Бесконачни Крвави Сан Ремо, није срамота онога што се десило на недавној комеморацији.

Када су људи, који имају своју прецизну трећемиленијумску одредницу, дакле, не пећинску, не племенску, не прашумску, муслимани, Бошњаци, Европљани, на нечему што се зове гробље, почели без разлога да се понашају као руља, као стампедо, почели да каменују неке друге људе. Ма шта је о њима и њиховом доласку мислио.

Тај нови феномен, нови чак и за Балкан, то аутоматско претварање у руљу и ритуал каменовања, за дубоку је социолошку и културолошку анализу.

Он показује да се Сребреница организује као спектакл и да никоме није стало до гробова, па чак ни до мртвих. Уосталом, многа муслиманска гробља нису имала никакве бриге, док није наступила ера геноцида и агресије и док то није постало позоришни реквизит. У току рата сам муслиманска гробља налазио и у шумама и шикарама, зарасла и заборављена.

Нису ни Православци нешто нарочито бољи. Умију да запусте гробља и да им крстови иструну, дрвени, а камени да се оспу и извале. Једино су Католици, и прије рата, пазили на гробља као и на живе људе.

Каменовање једног премијера тежак је политички удар на један народ.

Не на Српски. Већ на Бошњачки.

То је једнако погубно за перцепцију тог народа као и онај историјски поклич Алије Изетбеговића да ће за БиХ жртвовати Мир.

Сребреничко Каменовање показује да Сребреница као Спектакл није, све ове године, организована да би се унаприједио Статус Жртве, нити да би се поспјешио процес формирања Бошњачке Нације.

Он је организован само да би класичне бошњачке политичке елите, младобосаначких коријена, остале под чадором власти а да би се муслимани потуно политички гетоизовали и претворили у руљу.

Тако се и овај пут показује да свако насилно остајање на власти, свако непријатељство према другим народима, свака тежња за туђом земљом, овдје за земљом Републике Српске, има за посљедицу  претварање властитог народа у политичку руљу, политичке дивљаке, политичке слуђенике.

Ну. Све то што се догодило са срамотним каменовањем у Сребреници, није посљедица јучерапњих догађаја. Некаквог пуштања Орића на сарајевску слободу умјесто у београдски затвор.

То је посљедица вишегодишње, скоро тродеценијске, јавне кампање сарајских медија, сарајских политачара и џамијских проповиједи.

И данас, сарајски медији доносе изјаве против Референдума у Српској, против Српске, Сервер, Кораћ, доносе сторије о Крајишкој Сребреници и слично. Али никад не доносе друго мишљење, кад су Срби и Српска у питању.

Та двострана радикализација муслимана, у Сребреници и у Приједору, није случајна. Она има стратегијске изворе и дугорочно је смишљена.

Зато је Кораћ наивни политички сликар, генералић, као и Вучић са пруженом руком.

Али то све неће коштати њих.

Коштаће Републику Српску и Србе Српске.

Зато им неко политички мора рећи да престану са пружањем руку, и језика, против Српске.

А, што се мене тиче, могу да се преселе у Сарајево, да приме Ислам, и да сваки дан клањају. Ено им џамије арабијске.  

СРЕБРЕНИЦА ЗИД

Много лажи, наивности и површности, изречено је о Сребреници у склопу обиљежавања двадесетогодишњице Стријељања Ратних Заробљеника. А нарочито, откако се прочуло да Велика Британија, то нечасно свјетско творство, спрема сребреничку резолуцију у УН.

Једна од најповршнијих, и најтрајнијих, због које је и покренут цијели пројект, јесте Геноцид.

А аналитичари, са друге стране, мудрују о томе како то муслиманима у БиХ, Бошњацима, треба као мјесто окупљања ради учвршћивања и стварања Нације.

Сребреница, пак, као Сарајевска, а уз ову годишњицу, и глобална представа, може се објаснити само са двије чињенице.

·        То је јевтин дневнополитички скеч који служи разним Колиндама и Вучићима, као и домаћим политикоидима, у Сарајеву, дабоме.

·        То је трајни пројект уперен против опстанка Српске и Срба у БиХ.

Све између тога, недостојно је помена оним несретним цивилима који су стријељани у тих неколико дана послије заузимања Сребренице.

Остале жртве, које су биле под оружјем, униформом и на списковима војних јединица, страдалници су рата у коме су учествовале.

Све између тога отужна је Фарса и Фасада која се продукује, репродукује и мултипликује у маниру масовне робне марке за општу употребу и испирање јавне и појединачне свијести.

Та Фарса и Фасада омеђене су званичницима и елитом, бившом и садашњом.

Тај гадљиви скуп у коме су Бил Клинтон, политичка дртина, Мадлен Олбрајт, политичка мрачница, Валентин Инцко, политички пацов, Александар Вучић, политички пајац, Колинда Грабар, политичка барбика, и у коме се баш та Колинда, од неке професионалне инструисане сребреничке нарикаче назива Краљица Балкана, најбоља је слика вјештачки синтетизованог пијетета који не допире до стварних жртава Сребренице.

Количина мржње и одбојности која се разлива поводом ове годишњице Сребренице, са бошњачке, политичке и јавносне стране, дефинитиван је доказ да је овдје, у БиХ, латентна мржња прешла тачку послије које је могу контролисати само строге подјеле.

Босна и Хецеговина је земља у којој влада правило Ако хоћеш да се међусобно мрзите, и истребљујете, од рата до рата, живите заједно а ако хоћеш да избјегнете међусобно зло, подијелите се.

Зато је Сребреница прије свега Зид.

И није, као што су сви зидови на земљи, подложна руинирању, осипању и рушењу, већ расту, чврстини и одбојности.

РЕЗОЛУЦИЈА

И ВУЧИЋ

УБИЈАЈУ

РЕПУБЛИКУ СРПСКУ

САСРЕЂЕНОМ

ВАТРОМ

Што пропусти Старина Резолуција то дочека Дели Вучић.

Морам да признам да је пројект Британска Сребрена Резолуција и Српски Свилени Вучић, генијално смишљен и садејствован.

Резолуцијом, без обзира каква њена судбина у УН била, њеним спиновањем и преправкама, постигнут је циљ унутар БиХ.

Она је подсјетила на мржњу и подјеле. Она их је усмјерила и потакла, она је поставила упит над Републиком Српском, што ће јачати агресивне снаге Срба али и Бошњака.

Британска Сребрена Резолуција је класична блискоисточна, синајска технологија.

Вучић је, као најпонизнији србијански и српски лидер у Историји, отпочетка знао да ће ићи у Сребреницу. Њему је тако наречено. Тиме се самог Вучића уништава, Србија се понижава а на Српску се навлачи млинско камено коло око врата.

Крајња посљедица свега јесте опасност над Републиком Српском.

Даљим стварањем подјела у БиХ, и мржње, које надилазе мирољубиву дејтонску коегзистенцију, Република Српска долази у већу опасност од просте политичке тежње Сарајева за унитаризацијом.

А одласком Вучића, што је изведено као став Владе Србије, што значи да он тамо иде у име Србије а не као инокосни извињивач, стварају се супротности између Српске и Србије.

То Републику Српску ставља у позицију Српске Крајине Книнске.

Тако је Сребреничка епизода Александра Вучића, двострука национална издаја.

А за њега, лично, то је акт политичке и националне незрелости, премијерске површности и лидерске самоодушевљености.

ЗАР ЈЕ

НАСЕР ОРИЋ

НАЈБОЉЕ

ШТО ИМА

У БОШЊАКА

Бошњачко Политичко Вођство, у том, политичком смислу, потпуни је лоши дериват Српског Политичког Бића. Са веома бројним баластним примјесама.

Реагују краткорочно, не гледају дугорочно.

Они нe схватају да би њихово суђење, и осуђење, Насеру Орићу, невјероватно и неизбрисиво подигло цијену Злочина у Сребреници. Дало би му кредибилитет и објективни дугорочни политички значај.

Али то БПВ понаша se краткорочно сокачки.

У страху од властите смањене легитимности и значаја, јер их немају, у односу на Алију Изетбеговића, сви заједно, ни допола, они се хране случајем ситног криминалца, калкуланта, ратног болесника и злочинца, мислећи да ће, тако, послати поруку Сиротињи Раји да се они брину за сваког свог грађанина, јер га је Бакир Син у једној изјави назвао Грађанин, као што је Коштуница, ономад, Легију назвао Господин Легија, и да ће Сиротиња Раја то разумјети као бригу над властитом сиротовштином.

Неће.

Људима се јебе за Насера Орића.

Сиромашни Босански Муслиман већ одавно је схватио да се све муслиманске битке воде у Сарајеву, за Сарајево и због Сарајева. А против Срба и Републике Српске. И да он, СБМ, ни од једне ни од друге, нема ништа.

Тако се и битка за Насера Орића води због Сарајева.

Због Сарајевског Политичког Круга. Који је одавно све карте бацио на Унитарну Босну и на Геноцидну Српску. И трују људе том сулудом политиком која не води никуда.

Зато је важан Насер Орић. Као, апсурдно, симбол чистоте, шехидности и оправданости унитаристичких захтјева.

БПВ и СПК не схватају да је ово посљедња епизода Игре Геноцида. За тридесетогодишњицу, свијет ни изблиза неће изгледати овако. Босне, њихове, неће бити а Сиромашни Босански Муслимани ће доћи у ситуацију, ако се овако настави, да неће имати ништа од Вођства.

Јер та Бакирова девастација Алијине оставштине, непоправљива је.

Неправедно је да се Сиромашним Босанским Муслиманима, за хероје намећу Дивјаци, Орићи, Дудаковићи, Ганићи. Да им се претварају у оријентире и путоказе.

Само да би Династија Бакир могла да столује у Сарају.

И то чврсто да столује.

Тако чврсто да не постоји могућност да нека интелектаулна група, слој, сегмент, дигне глас против политике која Насера Орића глорификује као дива према којем се зауставља живот и џеназе.

Лично, није ме брига за живе. Нека их понижавају. Заслужили су.

Жао ми је оних невиних, којих испод нишана, којима је Џенет у Поточарима, јер се њих прекопава и понижава, од таквих протува као што су Бакир, Ћамил и Насер.

РАЗВЛАЧЕЋИ

СРЕБРЕНИЦУ,

ВУЧИЋ

РАЗВЛАЧИ

РЕПУБЛИКУ СРПСКУ

Не игра се ситна тактика са крупним питањима Нације Државе Друштва.

Мада постоји и проблем схватања Крупних Питања.

Непрестано снижавање критеријума у јавном политичком апарату, па и у технологији одабира и успоставе Вођства, схватање и политичка процјена координата сваког питања, има све мање шанси.

Сребреница.

Сребреница је дуго припреман пројект. Прије свега као територијална деструкција Срба. И излазак на границу са Србијом. Дакле. Током рата.

Вођство Караџића и Есдееса то није умјело да схвати. Ни војно Младићево.

Послије рата, Сребреница је потпаљена као Геноцид. Са истим циљевима. И новим. Потапање Срба у миру. Управљање Србијом и Српском.

То Драган Чавић, тада Предсједник Републике Српске, није схватио. Већ је ушао у националну издају и фалсификат.

Десет година власти Есенесдеа стабилизовало је проблем Сребренице, колико толико.

Ну. Сада, за двадесету годишњицу, укључили су се многи. Од старих енглеских краљичиних лињаваца до премјера Србије Вучића.

Овај пут Вучић игра улогу Драгана Чавића.

Не схвата.

Не схвата да је Сребреница камен о врату Целој Србији. А Република Српска, ако Србија уђе у ту игру, само је успутна штета, да се стресе са себе.

Сребреница је, ако Србија уђе у ту игру, ново Косово за Србију.

Јер. Када се исцрпи Рудник Косово, рудник уцјена и искористи Србије, Сребреница може да настави низ. Као интерфејс временске релације од Косова до Војводине.

Не само да не схвата Вучић. Не схвата Цела Србија.

Пола Србије мисли да су најебали због Лудих Срба у Босни. А друга половина се полови на издајничке, плаћеничке, незаинтересоване...

Подизање оптужнице и потјернице за Орићем, дио је тог камена око врата Србији. Кој те бре теро на Мораву.

Одуговлачење одлуке Вучића о одласку или неодласку у Сребреницу, а зна се да не треба да иде, као да свијет и Срби знатижељно ишчекују шта ће рећи, јер их боли апсолутни курац за то, иде на штету Србије и Републике Српске.

Добро Србије. Али Републике Српске.

Без чврсте националне политике према Сребреници, Срби уопште а и Бањалука и Београд, дугорочно и краткорочно, губе.

Бошњачком Агресивном Унитаризму, остао је још једини адут Сребреница. Односно, геноцидност Срба, њихов Фашизам, који им, Бошањачком Сарају, даје за право да траже укидање Републике Српске.

Вучић, у свом халуцинантом опсједнућу Западом, Берлном, Бриселом, Белом Кућом, Емемефом... не гледа у те релације.

Српски проблем је у томе што ће се поднијети Вучић али се онда неће поднијети Сребреница.

ДОДИК

НЕ ТРЕБА

ПУНО ДА ПРИЧА

О СРЕБРЕНИЦИ

Довољно је што је отишао у Поточаре, положио вијенац, поздравио се са начелником Сребренице и говорио о Међународној комисији.

Приједлог о Српско-Бошњачком Геноциду као погодбеној категорији, потпуно је политички неозбиљан.

Број Српских Жртава је, чини ми се, у том подручју, прилично прецизно евидентиран. Закључујем то из бројних споменика и обиљежја које сам обишао или за које сам сазнао.

Број Бошњачких Жртава нигдје није прецизиран нити је сегментиран. И све се чини да то жртвенисање траје унедоглед.

А главна чињеница, о броју од преко осам хиљада, није установљена и не може бити установљена. Чак и страни аутори о томе пишу у разложним и документованим радовима. Последњи број есенесдеовог научног часописа Аргументи доноси о тој теми два обимна текста, један српског, један страног аутора.

Квалификација злочина у Сребреници, који се није догодио на једном мјесту, Геноцидом, такође је само политичка и судска, и није у складу са чињеницама.

Ради се о Стријељању Ратних Заробљеника. А не о Геноциду.

Комисија, коју сам раније предлагао, имала би тежак посао. Прво. Због политичког окружења. Друго због непостојања докумената. Нешто их има у Архивама које подлијежу роковима приступа, нешто их има у приватном власништву а највећег дијела нема. Јер је то било вријеме, и територија, хаоса.

Мени би, рецимо био занимљив списак оних који су задужили оружје, муницију, бомбе и слично, у Сребреници. У тој задњој години рата. Па, онда, оних који су примали помоћ, брашно, уље. Књига ВОБ-8, не знам како се то у бошњачкој војсци звало.

Извјештај те Комисије би прихватила Република Српска и више нико. Чак ни Србија, ако би се радило о овом мозаику власти.

Свијет и Сарајево не признају ни једну Српску Жртву на подручју Сребренице. Да признају Орић и њих још десетине, већ би трунули у затвору. И таквих десетина диљем БиХ.

Стога је непотребно предлагати удруживање и сарадњу два Геноцида.

Такав приједлог не може пријећи препреке које су пред њим. Фалсификовање квалификације Злочина Стријељања Ратних Заробљеника и непризнавање Српских Жртава.

Али је, што је битније, непотребно због дозе неозбиљности коју носи такав приједлог.

Република Српска треба Злочинима над Србима приступати крајње озбиљно, гдјегод су се догодили.

Она нема другог посла у тој сфери.

Нама се не смије догодити да се послије педесет година открива Јадовно.

А остали нека воде рачуна о злочинима над њима. Нека их трже и естрадизују како им воља.

Најбољи деманти фалсификата и блаћења Срба јесу истине о злочинима над Србима.

А Историја ће једног дана, када то никоме од нас не буде било важно, рећи своје.

ВИЛИ БРАНТ ПОУКА.

КЛЕЧИШ КАД СИ

НАЈЈАЧИ

А НЕ КАД СИ

НАЈСЛАБИЈИ.

Британци су припремили Нацрт Резолуције о Сребреници за УН, поводом двадесетогодишњице тог Стријељања Ратних Заробљеника.

То је занимљив обавјештајни траг. Њихове службе би могле имати некакву улогу у организовању свијести да почини такво стријељање или у припремању Геноцидног ПР Сребенице, пошто је то Чавић извео у присуству Педија Ешдауна у БиХ.

То је и занимљив Траг Будућности. Сребреница ће још дуго бити претис лонац кувања Срба у Босни и Херцеговини. АИШ.

Ну.

Ова Резолуција Британика, посљедица је слуганског односа Срба према том непотврђеном, фалсификованом и гебелсовоски режираном догађају.

Борис Тадић је ишао у Сребреницу да се клања и извињава. Као Предсидетељ Сербије.

Драган Чавић је формирао Комисију за Сребреницу и потписао, прихватио више од осам хиљада жртава и у изјави то овјековјечио. Као Предсидетељ Републике Српске.

Њих двојица су потукли Србе, Србију и Српску, више него што ће их потући ова Резолуција и све друге, будуће, за све деценијске годишњице.

Тадић и Чавић су се показали као недорасли лидери и државници.

Представили су се као сиромашни рођаци са села.

Показали су снисходљивост која не приличи ни стварном злочинцу.

Поступили су непоромишљено, не по себе, јер су они сламка међу политике, већ према будућим генерација и Српском Идентитету.

Ослабили су ионако слаб Тројни Корпус ССС, Србе, Србију, Српску.

Отворили су бране и врата свакојакој, не само сарајској, већ, видимо, и свјетској представи о Сребрници и Србима као Геноцидној Гамади.

Ова двојица Политичких Примитиваца, Тадић и Чавић, нису разумјела ништа од политике и Националног Вођства.

Кад је Вили Брант отишао на споменик убијеним логорашима, у Пољску, и клекнуо у знак извињења и покајања.

Кад је Њемачка била најјача у Европи.

Кад су то урадили Тадић и Чавић.

Кад је Српска била најслабија. Јер су јој Ешдаун и ОХР душу вадили.

Кад је Србија била најслабија јер јој је узето Косово.

Пошто је Сребреница злочин непромишљености и слабости Срба, мораће да сачека своју ревалоризацију и кајање, док Срби, Српска и Србија не буду јаки, стабилни и на врхунцу.

То је природни ток Историје.

Све друго је понижење.

СРЕБРЕНИЦУ

ЖЕЛЕ

ПРЕТВОРИТИ

У КОНАЧНИ

СРПСКИ ГРОБ

Просто је несхватљиво како су Срби одиграли лоше то задње свјетско првенство у Балканским Ратовима.

Како ништа нису схватили на вријеме. И прије него је Титу забољела нога. И прије него га је заболио курац за све.

Како нису могли да пројектују догађаје који нису ишли ка успјеху малих већ ка поразу великих и битнијих.

Како нису разумјели а је Распад СФРЈ пројектован као уништење Срба, Српског Фактора на Балкану. Једном заувијек.

Па су свима, Зифту* и другима, Хрватима, Шитарима и Муслиманима, здушно помагали.

И у Територијализацији. И у Државизацији. И у Нацијализацији. Чак и у Жртвизацији.

Сада иде двадесет година Сребренице.

Двадесет година Срби, Српска и Србија, висе на конопцу Геноцида који није постојао.

Геноцид је само реклама за Сребреницу.

Срачунат да искористи вине и невине жртве за трајну Сатанизацију Срба. За трајно обиљежавање и дисквалификовање. За све будуће генерације. Шта си. Србин. А то су они из Геноцида.

Срби су својом глупошћу и небеским курчењем упали у тај филм из којег сада нема излаза.

Али су упали и у Самогеноцидизацију па од Сребренице творе црњи и тежи покров за Србе, Србију и Српску од оног којег твори Сарајево. По службеној патриотској и националној дужности а у сврху стварања Државе БиХ. И укидања Републике Српске.

Тај Здружени Сребренички Подухват, у којем међународна заједница, њени територијални планери, програмери крволочности на дуге стазе, јер балканских ратова ће увијек требати, тајне службе, здушно помажу и унапређују, има један веома опасан циљ.

То је циљ уништења српске супстанце. Кроз уништење достојанства, самопоштовања и поштовања од других, кроз проскрибовање и трајно обиљежавање у будућности, кроз привођење сваког српског лидера или интелектуалца, поклоњењу Сребреници и у Сребреници, кроз уцјене и условљавања, кроз понижавања, кроз онемогућавање Србима да имају Државу док се не Суоче Са Злочинима.

По тим мјерилима и параметрима, да се радило према Нијемцима, данас ни Гете не би постојао у библиотекама а камоли да би било малих Нијемаца.

Николић, унапредњачени радикал, предсидетељ Сербије, понизно иде на Башчаршију. У званичну посјету.

Вучић, Први Пут Предсједник Владе, цмиздри о тешким временима за Србију. Као да зна да ће ићи у Сребреницу и да ће га тамо спустити у неку од необиљежених рака.

Умјесто да захтијевају ревизију чињеница о том злочину стријељања ратних заробљеника.

И да кажу Нема више Оргијања са Србима и Србијом док не рашчистимо све злочине. И да ниједан није рашчишћен док сви не буду рашчишћени.

Српским Подаништвом, а Срби то не умију да раде и кад су имали најискреније намјере и најочигледнију корист, неће се ништа постићи осим од многих жељеног Пројекта Сребреница Српски Гроб.

Косово Српски Гроб.

Хрватска Српски Гроб.

То један овакав народ не може преживјети.

*ЗиФТ – Збигњев и Финансијерски Територијалисти

СРЕБРЕНИЦА

И УЈЕДИЊЕЊЕ

КОСОВА И АЛБАНИЈЕ

Ако нека Нација жели озбиљно да се бави политиком, мора у свему да има Државни концет.

Јер, нације нема без државе.

Држава је важнији оквир од Нације.

Зашто су се, иначе, сви ратови водили, и воде, против Држава а не против Нација. Чак и тамо гдје је покушано да се Нација истријеби, рађено је то ради завладавања Државом.

Јер, нема Државе без Територије и припадајућег Богатства.

Дакле. Читава Историја се одмотава због Територије и припадајућег Богатства.

Мали поштени скромни и смјерни народи не баве се освајањима туђих Територија и Богатстава. Они морају све снаге да упру у очување оног што су стекли у тим историјским процесима стварања нација, вјера, држава и друштава.

Морају да имају Државни Концепт као костур и подлогу НДД Сфере, Сфере Нација Држава Друштво.

Тај коцпепт се примјењује у важним процесима по НДД Сферу.

Косово је један такав процес. За Србију.

За Српску је то Сребреница.

Колико Срби мало пажње посвећују Државном Концепту, или, боље речено, колико га уопште немају, видљиво је по чињеници да су се и Сребреница и Косово, мало, или много, отргли из процеса, отели се и не одвијају се контролисано.

Нација која има Државни Концепт, ако већ дође у ту ситуацију, мора да контролише и процес губитка Косова. Односно дијела територије.

Као што је Република Српска требала од почетка да контролише Процес Сребреница.

Српска Демократска Странка то није умјела. И у праву су били они који су рекли да одмах послије рата Есдеес треба да се расформира јер не може изнијети терет који носи из рата и онај који стоји пред њим.

Чавић је имао неку шансу. Али он је изабрао махање репом док га странци мало милке по ушима. И формирао Комисију, потписао извјештај и јавно иступио чиме је Сребреницу окачио о врат Српској и Србима за наредних хиљаду година.

То је за стријељање. То је Национална Издаја.

Умјесто да је, и прије Чавића, установљена једна комеморативна годишња манифестација Државе Српске гдје би се у једном дану одале почасти свим страдалиштима сребреничким, цијелог тог подручја.

Тиме би Жртва била најважнија водиља. А не би се Сребреница претворила, медијски, политики и стратешки, у само муслиманско страдалиште. И у позоришну представу коју користе не породице и не они који тугују, већ политичке протуве и поенџије, странци и манипулатори па и пљачкаши донација.

Ну. Барем одсад Сребреницу треба, што се Републике Српске тиче, водити државнички. Претварати је у своју позитивну слику и у своју корист.

Још горе је било са Косовом.

Србија је требала одбацити Косово у вријеме које најмање одговара и странцима и Косову. Јер је било јасно, и прије Милошевића, да је оно изгубљено.

На начн како је вођен Процес Косово, без Државног Концепта, оно се претворило у бескрајно мучење Србије. Српске Нације и Остатака Српске Државе.

Што пријети да угрози и Српску Државност.

Аљбанско иживљавање над Србијом, и буквално, с помоћу Дрона, и на сваки други приземни начин, финализира се сада испоруком Тачија београдској младежи и рамовањем албанског премијера о уједињењу Косова и Албаније.

Ако постоји Државни Концепт, онда треба Србија да престане да се бави изјавама Раме. Да то препусти таблоидима који ће то помијешати са гузом Лепе Епл, или неке друге пиздурине, у које спада и Рама.

А да се бави државним користима за Србију. Јер ће се Косово и Албанија сигурно ујединити.

Због тога је све и почело.

Пошто сваки усрани Збигњев већ више од сто година зна да то подручје никад неће моћи да буде руска сфера. И Велика Албанија је златни наковањ у вратима Европе и Русије. Са тог наковња лако се вади курац на све оно што се зове Средња Европа, Подунавска Федерација, ободне земље бившег Соцлагера, подручје бивше СФРЈ.

Напомена.

О Косову и Сребреници не паметујем у смислу да кажем шта је требало да се уради. Већ да покажем примјер да убудуће треба боље мислити, боље радити и боље, а даље, гледати. 

СРБИ.

НАЦИЈА

СА СПИСКОВА.

Запјенушано Жртварење муслимана, Бошњака, Мрцварење нације, вјере и народа, непрестаним самоубјеђивањем у улогу Жртве, изван које не постоји никакав други свијет, као и непрестано сатанизовање Срба и Српског Народа као колективног и појединачног злочинца, што је једина егзистенцијална суштина српског постојања, почела је да се захуктава пред обиљежавање двадесете годишњице злочина у Сребреници.

Пропагандни гејзири су активирани и у Београду, најављује се обраћање Мрског Клинтона на мостарској манифестацији печаћења, хорде бошњачких политичара ниже средње класе утрукују се у изјавама о Сребреници и Србима Злочинцима, све како би их Предсједник Странке, иначе Мој Добар Пријатељ, запазио, и кад затребадне, наградио. Само што није још најављен долазак Обаме.

Интернетом и медијима круже познати спискови Срба за које се сугерише да су умијешани у злочин у Сребреници. Ради се више од 800 имена. То је у ствари попис запослених у војсци и полицији на тим дринским подручјима током 2005е године.

Данас, након десет година, та чињеница блиједи пред Пописом Злочинаца.

У прављењу тих сискова учествовао је и представник Владе Српске. Што је директна посљедица Чавићевог Признања.

Списак је био много шири а Охаер је по њему и поступао. Људи су шиканирани и прогањани па онда, када се установило да нема основа, враћани на посао.

Основи никога и не занимају.

Битна је представа о Србима као Злочинцима.

Та представа ће трајати, као жалосна сауница, све док се за сваку жртву, и која има везе са Сребреницом и која нема, и за оне који су живи а леже на списку мртвих, не испише по десет Срба директних извршилаца.

Најбоље је да цијела Република Српска буде на Списку Злочинаца. Тако би било јасно шта је геонационалистичка политика Сарајевског Унитаризма и дијела међународне заједнице.

СРЕБРЕНИЦА

И ЈАСЕНОВАЦ

У Србији је ухапшено неколико лица осумичених за једно масовно стријељање ратних заробљеника у Сребреници.

Неки ће то искористити као још једну потврду да је Србија била Агресор и Окупатор у Босни и Херцеговини. Некима ће то послужити као још један доказ Геноцида којег су у Сребреници починили Срби, Република Српска и Србија. У Тројној Агресији на Босну и Херцеговину. Неки ће рећи да не признају судове по мрској Србији и да и осумњиченима, и свима, треба да суде Босански Судови Земљане Медџиде.

Као и све што служи за управљање историјским трендовима, и Сребреница ће заувијек остати неразјашњења.

Та Политичка Позадина стријељања ратних заробљеника нејасна је не само због тога што се не зна ко је све утицао на ток догађаја. Наредбама, сугестијама, савјетима, вишегодишњим припремама.

Остаће, међутим, неразјашњена и због тога што се распад Југославије и једно од предвиђених и жељених коначних обликовања БиХ, није изведен до краја.

Да је до тога дошло, лакше би се дешифровала Сребреница.

Првобитна равноушност свих о Злочину у Сребреници, и каснија, у свијету и у Сарајеву, Хистерија Геноцидизације Сребренице, може да открије дио позадине. Која је јасна и без тога. Требало је и задњег Србина претјерати преко Дрине. То је генерална позадина свих догађаја у распаду СФРЈ. Од словеначког брисања несловенаца преко олуја и бљескова па до Сребренице.

Али сам Пројект Геноцидизације Сребренице и практична демонстрација монструозног злочина, остаће нејасна због нејасних учесника.

Јасно је да је, војнички, било потпуно непотребно масовно стријељање ратних заробљеника.

Војске су на то приморане у великим офанзивама, на великим тактичким територијама, у ситуацији када се ломи рат и одлучује његов побједник.

У свему томе Сребреница је била небитна. Долазио је крај рата и ништа се значајније није могло промијенити ни у том подручју ни у цијелој БиХ.

Ако је било непотребно, неизнуђено, зашто је до стријељања дошло.

На то морају да одговоре Срби и Република Српска. Чистом историографијом. Документима.

Ту неће помоћи суђења, свједоци и слично. Без стварних докумената, можемо само говорити о поратној политичкој сатанизацији Срба. Чему присуствујемо већ двије деценије.

Злочин стријељања ратних зарољеника у Сребреници нису извели Срби. Не говорим о онима који су пуцали. Говорим о планерима и инспираторима. Срби никада у својим бројним ратовима нису имали сличне војне операције.

Али Сребреница ће остати Србима на леђима.

И стога се мора све учинити да се она истражи. А не да се паушално етикетира и испоручује као Геноцид.

Нажалост. Нисам оптимист. Јер како су Срби лако, из историјског, националног и политичког памћења, избрисали Јасеновац, тако ће лако и Сребреницу препустити стихији.