ДОДИК

НЕ ТРЕБА

ПУНО ДА ПРИЧА

О СРЕБРЕНИЦИ

Довољно је што је отишао у Поточаре, положио вијенац, поздравио се са начелником Сребренице и говорио о Међународној комисији.

Приједлог о Српско-Бошњачком Геноциду као погодбеној категорији, потпуно је политички неозбиљан.

Број Српских Жртава је, чини ми се, у том подручју, прилично прецизно евидентиран. Закључујем то из бројних споменика и обиљежја које сам обишао или за које сам сазнао.

Број Бошњачких Жртава нигдје није прецизиран нити је сегментиран. И све се чини да то жртвенисање траје унедоглед.

А главна чињеница, о броју од преко осам хиљада, није установљена и не може бити установљена. Чак и страни аутори о томе пишу у разложним и документованим радовима. Последњи број есенесдеовог научног часописа Аргументи доноси о тој теми два обимна текста, један српског, један страног аутора.

Квалификација злочина у Сребреници, који се није догодио на једном мјесту, Геноцидом, такође је само политичка и судска, и није у складу са чињеницама.

Ради се о Стријељању Ратних Заробљеника. А не о Геноциду.

Комисија, коју сам раније предлагао, имала би тежак посао. Прво. Због политичког окружења. Друго због непостојања докумената. Нешто их има у Архивама које подлијежу роковима приступа, нешто их има у приватном власништву а највећег дијела нема. Јер је то било вријеме, и територија, хаоса.

Мени би, рецимо био занимљив списак оних који су задужили оружје, муницију, бомбе и слично, у Сребреници. У тој задњој години рата. Па, онда, оних који су примали помоћ, брашно, уље. Књига ВОБ-8, не знам како се то у бошњачкој војсци звало.

Извјештај те Комисије би прихватила Република Српска и више нико. Чак ни Србија, ако би се радило о овом мозаику власти.

Свијет и Сарајево не признају ни једну Српску Жртву на подручју Сребренице. Да признају Орић и њих још десетине, већ би трунули у затвору. И таквих десетина диљем БиХ.

Стога је непотребно предлагати удруживање и сарадњу два Геноцида.

Такав приједлог не може пријећи препреке које су пред њим. Фалсификовање квалификације Злочина Стријељања Ратних Заробљеника и непризнавање Српских Жртава.

Али је, што је битније, непотребно због дозе неозбиљности коју носи такав приједлог.

Република Српска треба Злочинима над Србима приступати крајње озбиљно, гдјегод су се догодили.

Она нема другог посла у тој сфери.

Нама се не смије догодити да се послије педесет година открива Јадовно.

А остали нека воде рачуна о злочинима над њима. Нека их трже и естрадизују како им воља.

Најбољи деманти фалсификата и блаћења Срба јесу истине о злочинима над Србима.

А Историја ће једног дана, када то никоме од нас не буде било важно, рећи своје.