Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ

И ДУША

РАТНИКА

роман

Тако су се, у првом дану Рата, од једног човјека почела да стварају два. Један који ратује и гледа а други који слуша и чини. Један који може да погине и један који може само да убија. Један који помаже и чува људе, други који не мјери већ реже по реду и рафалу. Један благе душе и руке, други пријеке нарави и крвавих очију.

Можда ћемо нас двојица лакше проћи кроз овај рат. Ако ће то овако да буде, као првог дана, онда један чојек то не мере да поднесе и изнесе. Видим ја себе данас на овој њиви. Све је добро урадио.

Најгоре је кад нема командира. Нема кућног домаћина. Кад све мораш сам. Лако је помоћ један другом. Како помоћ свима.

Ваљда ћемо сада имати неку команду.

Гледао је у титраву неоштрину стропа над собом. Слике њиве, мртвих и пања, са њим на њему, није више било.

Морам да се научим да заборављам дане.

Ако будем све памтио и пребирао, неће од мене остати ништа. Најтеже је сваког дана поново преживљавати нешто што се догодило.

Онај полицајац пита како се зовем, записао. Као треба му за извјештај у вези са оним убијеним усташом.

Питам га ко ће унићи у звјештај за наше убијене.

Гледа у мене.

Дошло ми да му јебем матер.

Зато морам да заборављам све и да идем даље.

Морам да се научим да спавам. Ноћи најбоље прекривају дане. Затрпавају их. Сахрањују.

Ако не спавам, продужавам дане. А биће дана који се не могу издржати ни завида а камоли оноћени.

Заспао је на поува.

Чуо је вањске шумове истовара и покрета камиона али је, ипак, био прекривен сном који одмара.

То спавање, ни будан ни у дубоком сну, пратиће га од ноћас један добар дио живота. Као, усталом, и друге војнике који су имали неку дубоко скривену и непознату жељу да остану живи, да се чувају, да не упадну у изненађење.

Али такав сан разједа човјека.

Држи га стално на опрезу. Такав сан боли. Као што уши знају да боле након пуне ноћи ослушкивања далеких и опасних звукова. И од њиховог раздвајања од гласова и шумова жаба, цврчака и јежева.

Та тешка навика да се живи у једном свијету звукова, и у једној половини сна, само оној која одмара тијело а не и свијест, у миру, у неком другом свијету може да се претвори у немогући повратак у нормалан живот. Људи то, онда, лијече алкохолом, нервозом, страхом, нетрпељивошћу према свему и према сваком.

То доноси неразумљиву истину да су Дани Мира тежи од Дана Рата.