ТАБЛОИДИОТИЗОВАЊЕ

ПОЛИТИЧКЕ

СРБИЈЕ

Са Поднасловом Циркуски живот Политичких Странака Србије.

Србија је у стању Предизборне Кампање. Али то није посебно стање Србије. Србија је стално у стању.

Ништа се у Предизборној Кампањи не може догодити што се већ није догодило.

Али је тренутно стање, добра, или посљедња, прилика да се каже да се на овај начин Србија не може опоравити, не може реформисати, не може стићи у Европу, не у Унију, већ у неки спектар цивилизацијских процедура и вриједности и не може стати на економске ноге.

Стање у Политичком Мозаику неке земље и здравље, или болест, њене Политичке Артикулације, много су прецизинији параметри за општу дијагностику НДД Сфере него стање у неким важним националним институцијама. Цркви. Академији наука. Војсци.

Јер ни једна од њих, ма како биле важне и пресдне, не може да утиче и да разара Политичку Артикулацију као што Политичка Артикулација може а разара њих и све око себе.

Предизборна Кампања у Србији попримила је прљаве облике. То, само по себи, није нека особитост. Прљава Кампања пронађена је давно прије Србије.

А пошто је у Политици све дозвољено, осим оног што није могуће, ту се нема шта моралисати.

Има се, међутоа, шта рећи.

Друштво у коме не требаш да учиниш велики напор да би имао Прљаву Кампању, на корак је до смрти.

У Србији се у неколико дана усијала Прљавштина у Кампањи. Што је помало неочекивано јер је Политички Мозаик тако склопљен да су Избори били потпуно сувишни.

Ну. Свако зна да то није тако. А Прљава Кампања додатно то и потврђује. Нешто се крупно спрема и нешто се велико очекује послије ових Избора. Мада не мора значити да ће грах да падне онако како је бачен. И да ће из рукава да се извуче она карта која је тамо и остављена за ту прилику.

Прљавштина са фалсификовањем интернетског материјала неких листа, са педеровањем на митингу Социјалиста, са Караџићевих пет милиона долара, са превеликом крволочношћу према премалим листама и коалицијама немогућих боја, открива да је у Србији, поред Јавности, Медија, Економије, Војске... пропала и Политичка Сцена. Пропале су Политике Странке.

Да нису, да у Србији постоје барем двије озбиљне Странке, или Партије, оне себи не би дозовлиле Прљавштину таквих размјера. У озбиљној кампањи. Јер, Вучић каже да је Србија на прекретници.

Владајуће и Велике Политичке Странке, које су здраве и које дјелују у колико толико здравом Политичком Мозаику, никад не посежу за Прљавом Кампањом. Јер немају потребу за тим. Имају организацију, чланство, симпатизере и стабилан контигент гласова.

Јасно је да у Србији постоји можда половина половине једне странке. То су Социјалисти који се држе на инерционој носталгији и археологијским позицијама. Вучић све чини да Српска Напредна Странка престане да постоји. Шешељ нема времена да изгради некадашњу тврду структуру а ни вријеме му није наклоњено.

Шта то значи.

Значи да Србију чекају тешка времена. За које ће Диктатура бити мила мајка.

Србију чекају времена Анархизоване Волунтарутуре.

Јер. Сви велики диктатори имали су испод себе и велику и разрађену, ефикасну Политичку Странку.

Тога у Србији нема на видику. А да не гворим о двије такве Странке.

Србија предуго живи са својим политичким еквилибријуом. Сви садашњи лидери и политчари су ту већ одавно. Они ништа значајно, у политичком и економском смислу, нису урадили. Осим што су око себе створили Муљ. Који се проширио и на друге сегменте друштва.

Нажалост. Србија тек мора да се оспоби да изњедри Вођу, Државника. То је видљиво још од прије Распада Југославије.

Сада је видљиво и да Србија мора да се оспособи да створи озбиљну Политичку Странку. Јер само у таквој ситуацији неће се појављивати политички пуноглавци и пајаци који сада мрдају репом у свом и свеопштем политичком муљу Србије.

Прије свега тога, Србија мора да смогне снаге да учини Пресјек Стања. Инвентуру добра и зла. Али она ни то не може. Није могла послије Изручења Милошевића. Није могла послије убиства Ћурувије. Није могла послије убиства Ђинђића.

Више нема шта да се деси да би показала да може.