2417.
ЈОВАНКА,
НОСИЛАЦ
ПАРТИЗАНСКЕ
СПОМЕНИЦЕ
 

Ее, Јованка. Личка бригада, која ли је, Друга. Српска. Мада то тада није било битно.

Какво херојско вријеме. Младе једре дјевојке у Партизанима. Богаташи у Партизанима. Сиротиња у Партизанима.
Ти ниси примијетила. Али, за тридесет година понешто се промијенило. Нико више не зна шта је Бела, ћао. За петокраку мисле да је то америка. Ја сам, исто Носилац. Носилац 109 Каемова. Као борац прве категорије.
Постоје и други Носиоци.
Носилац Шупчијих Права, Носилац Невладине Органзације, Носилац Плаћеника, Носиоц Новина Без Тиража, Носиоц, јер баш такво образовање има, Носилац Државе без нације...
Иди, тамо гдје су отишли Партизани. Они са Козаре, Неретве, Сутјеске... Они су отишли у Најбољи Рај.
Временом и рај прогледа. Ко вунене чарапе из Лике. На пети.

2409.
ЈОВАНКА БРОЗ
ЈЕ ГЕНЕТСКА ШИФРА
БУЛКАНСКИХ
КОЛЕКТИВИТЕТА
 

Случај и смрт Јованке Броз занимљив је само југоносталгичарима и онима који још увијек живе у крвопијанству пропасти југославије.

Велики дио популације, сви испод тридесет година, немају појма о чему се ради нити их занима.

Ну. Случај и смрт Јованке Броз први је нумерисани отисак графичког листа под умјетничким називом Случај и смрт СФРЈ.

Какав смо однос показали према Јованки, од смрти Друга Тита на овамо, такав смо исти однос показали и према Југославији. Која нас је све отхранила, одсисала и извела на пут. И појединце. И нације. И од које су настале Државе.

То је однос сировог меса под седлом, однос усирене крви у корицама рђаве сабље, однос отвореног прелома кичме и костију, однос бјеснила спрам цивилизације, однос индивидуалног и колективног јапајаштва, однос трулежи која се по стоти пут пресвлачи новим комадом напудерисане и депилиране краткотрајне коже, однос гадљивости према властитој рукотворини, однос мазохисте према сопственим из рамена истргнутим рукама.

Зато је Југославија и прошла тако нецивилизовано и дивљачки.

Коликогод сви желе да проблем залијепе Југославији, проблем је у њеним бившим народима. И народностима, и народностима.

Сви на Булкану, и задњи појединац, мисли да живот почиње са мном. И завршава се са мном. Зато свако ко испадне из пичке, одмах руши све што су они прије њега створили. И држи шапу над оним што створи, док не цркне.

Па опет испочетка.

Случај и смрт Јованке Броз на срамоту је свих, од крајњег сјеверног јанеза до задњег јужног кирчета.

И још су јој, мртвој, увалили јадног Расима. Штогод нико неће, дају њему. Он је као Универзални Остали. А и Јованка је Остала. Остала иза Тита и Југе. И, дабоме, није низашта и никоме.

Нисам разумио да је Јованка требала да буде Златна Удовица Тита којег нема и Југославије коју смо угушили у крви, блату и говнима, нашим, не југословенским, нити сам разумио да је Јованка то тражила.

Разумио сам да је потребно поштовање појединца, трагова у властитој прошлости и неукаљан путоказ сутрашњице.