субота, 2. април 2011.
петак, 1. април 2011.
Рајко Васић:
Kњига и писац овдје су понижени
31.03.2011.
Autor: Александра Рајковић, Глас Српске
Имамо талентованих и веома добрих писаца, али су доведени у ситуацију просјачења у којој се "кољу" ко олињали и крастави вучићи у кавезу. Имамо их, али немамо све остало. Нема књижевне критике, нема обичаја у славу књиге, нема климатских промјена потребних књизи. Рекао је то у интервјуу за "Глас Српске" књижевник Рајко Васић, аутор романа "Прсти лудих очију", који је ових дана доживио издања и на другим језику. Куриозитет је да је књига Рајка Васића једна од ријетких из Републике Српске која је доживјела преводе на македонском и енглеском језику, а ускоро би требало да буде објављена и на њемачком.
- ГЛAС: Ваш роман "Прсти лудих очију", који је био у ужем избору за НИН-ову награду, преведен је на македонски језик. Како је дошло до те сарадње самакедонским издавачем и да ли је у припреми превод на још неки језик?
- ВAСИЋ: Тај превод је посљедица, прије свега, великог активизма Николе Вуколића и константне сајамске и излагачке фреквенције, јер је Задужбина "Петар Кочић" Бањалука - Београд присутна на свим сајмовима и изложбама књига. Тако је и дошло до контакта са македонским културњацима и љубитељима књиге. Морам да кажем, мада то за књигу није важно, не само моју него за било коју, да се ради о активистима културе из малобројне српске заједнице у Македонији који су на најбољи начин спојили овдашњи издавачки каменчић књижевног мозаика са македонским језиком. Роман "Прсти лудих очију" преведен је и на енглески језик с тим што тај превод још треба дорадити, јер су неки дијелови, неке синтагме и неке ријечи скоро непреводиве. Постоје, такође, кораци да се роман преведе и на њемачки језик, али је о томе боље говорити када све буде завршено. Ја немам потребу, а ни издавач, да од романа правимо вјештачког јунака непостојеће сцене, као што то, рецимо, раде менаџери и медији од полуфудбалера пред прелазни рок. Темељна чињеница је да су "Прсти" били међу осам романа за НИН-ову награду (у претпрошлогодишњој конкуренцији) и да ће много воде протећи Врбасом док се то опет догоди неком роману из Бањалуке или из Републике Српске. Aли баш та чињеница многима смета.
- ГЛAС: Јесу ли књиге писаца из Републике Српске довољно превођене надруге језике и колико је то значајно за сваког књижевника?
- ВAСИЋ: Књиге писаца овдашњих не само да нису превођене колико заслужују, него су посве запуштене, забачене и запостављене. Књига овдје има слабији третман него кућни љубимац. Њега барем једном дневно изведу да пишки у парку. Књигу нико никуд не води, не отвара јој врата, не извикује јој име. Књига и писац су овдје понижени, а аутор је сведен на просјака да би платио штампање. У том стању веома је тешко говорити о превођењу. Тихомир Левајац је сам организовао превођење своје приче о убијању дјеце Дракулића. Да није он не би нико никад. Превод је значајан. У супротном, поједностављено, ја пишем, ја штампам и ја читам књигу. Нема већег сиромаштва.
- ГЛAС: Да ли читаоци могу ускоро да очекују нешто ново из Ваше књижевне радионице?
- ВAСИЋ: Пишем други роман. То је, у ствари наставак "Прстију". Требало би да се зове "Градина слободног секса" или слично. Aко се роман може половити, можда сам око половине. Мој план је да напишем и трећи роман, "Цицвара и мед" и да та трилогија опише српског сељака који је прошао рат као инокосни ратник, послије рата постао виноградар и љубавник у страхотичном вртлогу постратног стресног трауматског синдрома и завршио у гнијезду меке душе и коже жене коју је његова исконска доброта спасила у рату и сачувала је од властите и туђе кривице. Биће то, да парафразирам Екмечића, дуго кретање између клања и поклањања. Послије тога немам намјеру да пишем. Нисам у ово ушао да бих био књижевник. Морао сам да се одужим времену које сам провео у рововима и људима, преживјелим и раскомаданим, који су ме прихватили као свога док су ме, овдје у Бањалуци и около, пљували и маршкали ко пса.
- ГЛAС: Каква је, по Вашем мишљењу, домаћа књижевна сцена и имамо ли довољно потенцијала међу писцима?
- ВAСИЋ: Како немамо. Православни свијет је рођен да приповиједа и пише. Чак и када су то биле само неписмене хорде, живјели смо, рађали се, ратовали и умирали, као из приче и из приповијетке. Сјетих се сада добре књиге "Турски друм" Шћепана Aлексића, испосника библиотеке у Билећи. Aли, изван уског круга занатлија и баш задужених, нико не зна за ту хронику. Данас услужници доносе комадић пице на врата, а друштво мисли да ће људи у демонстрацијама долазити да купе или позајме књигу.
- ГЛAС: У којој мјери књижевне промоције помажу писцу да привуче читаоце књизи?
- ВAСИЋ: Постоје двије врсте промоција. Независне, занатске, уске и масовне, оне које се уклапају у неке шире заједнице које можда и немају много везе са књигом. Ја сам за друге. На многим мојим промоцијама дође и много страначких припадника. То је боље него полупразна вијећница у бањалучком Банском двору. Књигу треба промовисати тамо гдје има људи, а не очекивати да она окупи људе. Књига на поклон
- ГЛAС: Како популаризовати књигу?
- ВAСИЋ: И књигу треба водити од врата до врата. Само, то није пишчево. Ја сам у почетку продавао роман, кажу ми треба да се продаје, то показује да се књига цијени. Aли сам одустао од тога. Сада на промоцијама поклањам. Боље је и то него да буде код мене - каже Рајко Васић.
среда, 30. март 2011.
VOZIO SAM MONSTER TRACK
Moj prijatelj Stevan Miličić iz Pelagićeva rukotvorio je monster track, jednu od američkih verzija iživljavanja nad motornim vozilima. Radi se o kombinaciji šasije i pogona nekadašnje vojne Stodesetke i karoserije Vitare. Stevan je, sa svojim pomagačima, umjesto klasičnih točkova vojnog kamiona, kojeg je nekad radio mariborski TAM, a koji su imali vlastito upumpavanje vazduha pa se moglo voziti i sa izrešetanim gumama, ugradio duple točkove sistema za navodnjavanje tako da ovaj monstrum ima nadfizičke osobine u savladavanju terena i prepreka. Ja sam se, ipak, zadovoljio ravnim prostorom.