ПОЛИТИЧКА СТРАНКА

ПРЕЦИЗНА ЈЕ

РЕЦЕПТУРА.

ЗАТО ЖЕНЕ

ЗАПИСУЈУ

РЕЦЕПТЕ

ЗА КОЛАЧЕ.

Политика је измишљена као мјесто Односа Снага у друштву.

Некад на Античком Тргу а данас на великој, компликованој и ризичној позорници НДД Сфере. Нација Држава Друштво.

То је мјесто гдје се мељу сви интереси, све силе, све снаге, све памети, све глупости, сви ризици и све добити, да би, на крају, тамо негдје на парламентарном гласању, изашла кобасица којом су сви задовољни. Није ни неслана, ни преслана, ни масна, ни посна, и за шљиву и за пиву.

Да би то тако било, измишљене су и формиране Политичке Странке. Зато су се, у почетку и звале Партије. Парт. Дио.

Оне су представљале дио неког политичког друштва, неки слој, неку класу, неки интерес.

Данас је то друкчије. Па се људи, с правом, питају А којићенамкурац странке. Јер не виде кога представљају и шта заступају.

Што не скида обавезу са Политичких Странака да обезбиједе да Политика, технолошки, буде то поменуто мјесто за прецизну рецептуру друштвених снага и односа.

Говорим о Великим Политичким Странкама. А не о малим, приручним, накурњачким, манипулативним и импровизованим.

ВПС морају ту технологију Односа Снага обезбиједити прво унутар своје организације и функционалног система.

Тај баланс је много компликованији него што посматрачима изгледа. И онима који се никад нису бавили великим друштвеним групама.

Масовно чланство, разуђена, организација, географска и интересна условљеност, велики број, неколико стотина, изабраних активиста, велики број именованих и постављених, много више од неколико стотина, природна флуктуација између страначких слојева, приступ најзаслужнијих и најспособнијих властничким мјестима којима странка располаже, процедура односа према финансијској моћи и пунктовима, вредновање заслуга, складан доток мање заслужних, феудални и менаџерски појединачни и групни ешалони, однос виртуелног колективитета и мјешавине стварних интереса, дух заједништва и кеса разједништва...

Само су неки од неколико стотина релација, односно састојака из рецепта за успјешно функционисање Велике Политичке Странке.

Дабоме да о тим свим састојцима не може рачуна да води Лидер. Или Шеф. Већ Правила, Процедуре и Системи.

Актуелни догађаји са Посланичким Клубом СНСД и Игором Радојичићем, само су врх ледењака.

Знак да је нешто у рецептури погрешно. Неки штауб је дошао у сарму а љути кечап у кремпиту.

Рецептура је почела да се ремети пред изборе 2010.

Они који сада коментаришу, закључују, доносе судове и пресуде, о Радојичићу или о Есенесдеу, или су добронамјерно неупознати са тим шта је ВПС, или су само злуради и мрзилачки, или су пројектовано злонамјерни и плаћени, или су они који виде своју шансу да заузму, без избора, мјесто Есенесдеа у Власти и Моћи.

Нико од њих није ни обавезан да добронамјерно гледа на Рецептуру.

Обавезан је једино Есенесде.

Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ

И ДУША

РАТНИКА

роман

Камион је споро милио испод ноћи.

Као да се држи оних старих наредби Јна о растојању између возила и брзини од шездесет километара на час.

Овако сам, у резервама, ишо са Озрена у Ђаково, на артиљериски полигон, јебо матер своју. Никад стић. Дођемо уноћ па спавамо под ведрим небом. Ујутро мраз по нама и по дрвећу. За који курац. Кажу Ми ћемо овдје бранити земљу кад Руси нагрну из Мађарске. Који курац Руси. Ко је сад нагрно. Јесу планирали, јебло матер. Ваљда нећемо стић замрака. Свануће сигурно. А и киша ће онда ће да стане. Идемо неђе у Хрватску. То није тако близу а ови споро возе.

Камиони се нису заустављали откако су изашли из касарне, возили су без успоравања и убрзавања, као да војску требају да успавају.

Назирала се зора кроз пукотине и саставе цераде.

То око пет, предзору, мајку му јебем, најхладније је вријеме. Није низашта. То је нељудско доба. Никад то нисам волио. Ни на стражу кад сам требо, у редовној војски, ни кад је требало ић у косидбу ил у шуму по дрва и камен. То вријеме некако чојека испразни. Ко да само држим одјећу, да не пане у блато. Немож да оживиш да бога видиш.

Камион је стао. И цијела колона.

Отварај цераду.

Сад прелазимо тамо. Бјеловић је командир камиона. Држите цераду отворену. Идемо кроз нашу територију али свега може да буде. Треба да сте спремни да пуцате. Немојте откочити пушке, да се не поубијате, нисте вјешти. Ако нешто буде, одмах искачите, залијежите и пуцајте.

Кру ти јебем, како смо ушли у рат. Ко у другу собу. Неће се многи од нас живота нагледат.

Доброчојек је пребирао по укоченим изблијеђеним лицима која су остала да висе на људима док је капетан отишао иза сљедећег камиона.

Неки су само ногама и рукама стезали пушке, погледавајући, кришом, у отвор цијеви који је стајао наспрам њихове браде. Неки су гледали кроз тај задњи отвор камиона, лијево или десно, у живице и шумарке, у мало даље мртве куће без димова и зарасле травњаке.

Ђе ту море бит усташа. Море бит ђе оће, јебо га ти. Ма, нећемо ми имат кад да искачемо, ако нас нападну. Пустиће нас да уђемо међу њих и онда пуцати кроз цераду. Шта је ово. Ништа. Нема заклона. Ако запуцају зољама, сви смо готови. Дај, не сери, ако ти се гине и ако си се толико усро, иди у шуму и упуцај се. Јеби се, шта ми сереш сад о смрти. Још нисмо ниђе ни стигли у рат. Оћу прво неког да убијем. Па да погинем ко чојек. 

ОСНИВАЊЕ СТРАНАКА

ИМА И ПСИХОЛОШКИ

ДИЈАГНОСТИЧКИ

АСПЕКТ

Иво Јосиповић је основао своју странку. Напријед Хрватска.

Из тог назива закључујем двије ствари. Једну озбиљну и једну неозбиљну. Или иза Јосиповића стоји нека аматерска надвладина организација, па прежвакава већ виђен концепт Напријед, и натура му га. Или се Јосиповић толико сметнуо да не види да му је име странке смијешно.

Хрватска више нема куд. Ни напријед, ни назад. Чиме, како, куда, Напријед.

Има земаља које се зајебу и закују. И за њих нема више Напријед. Србија је, нпр, близу таквог безизлаза.

Напријед може Република Српска. Има испред себе Самосталност. Док Босна и Херцеговина не може Напријед. Она може само да буде добра са Србима и Хрватима и да шути у мјесту.

Неразумљиво је то што Јоспиповић оснива Странку. Као што је било неразумљиво и за Бориса Тадића.

Иво Јосиповић је, као и Есдепе Хрватске, тада побиједио стицајем околности. И утицајем иностраног фактора. Он није био популаран ни у Странци а током мандата се даље обезличио и усвиленио. Толико да је било тужно гледати како Колинда побјеђује.

Јосиповић, Тадић, и слични, нису као дјеца имали никакаву пажњу па им је сада, социјална, медијска, окружењска, потребна. Јер дјечије болести расту подстарост.

Дабоме, да је нечија тежња да у тим позним политичким годинама, и са таквим инвентаром бродолома, оснива политичке странке, комплексаријум разлога.

Али је међу њима и много личних, карактерних, психолошких. Па и дијагностичких.

Ум и разум налажу рационалније рјешење. Покушати да се унаприједи оно што је већ створено, у чему је учествовало на хиљаде, и десетине хиљада активиста и идејника. Или обичнх чланова и присталица.

А ако не иде, повуци се из тог заната. Људи ионако мијењају занимања. И мимо дипломе. А и нема дипломе за Предсједника Политичке Странке.

У супротном. Такви болесници, као Јосиповић, Тадић, овдје Чавић, и слично, и нови мали и млади странкојебци, само сметају. Кваре политичку сцену.

Сметају и опозицији и позицији.

Опозиција се заварава, ако јој приђу, као и позиција. А ако јој, позицији, не приђу, има трауме ко да су је гује клале.

Политичка сцена мора да буде коликотолико чиста. Да би бирачима била јасна, демократска и ефективна.

Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ

И ДУША

РАТНИКА

роман

8.

Устај војско. Узбуна.

Устај војско.

Свјетло се упалило на ријеч Узбуна.

Што се толко дереш. Јес се препо. Још нисмо ни кренули.

Тишина тамо. Устај војско. Десетар није одустајао.

Постројавање пред улазом. За пет минута.

Укочена ужурбаност је захватила спаваоницу. Није било ријечи, смијеха и трке. Све је некако ишло успорено. И устајање, и облачење, и припремање опреме и оружја.

Страх се уселио међу кревете.

Људи почињу механички да се понашају и крећу. Узимају ствари па остављају. Па опет узимају.

Као да знају да нису ништа. Нису више цивили, људи са села и из града. Нису ни резервисти, ни војници. А нису ни ратници.

Понеком од њих кроз главу прође мисао. О томе куда иду. Како ће по киши и мрклини. Зна ли ико ишта.

Први војници су почели да излазе на ходник а онда и на кишу. Међу њима је био и Доброчојек.

Стао је четврти у врсту.

Киша је падала у реденицима. Крупна, густа и озбиљна.

Добричак је погледао унебо. Најгора је киша која пада из непомичне тамнине. Та не престаје. Боља је она са вјетром, свјетлицама и грмљавином. Она не улази заврат, и не иде низ кичму, ко ова. Јебо је ћаћа њезин.

Већ је цијела спаваоница испражњена и сви су у врсти. И друге спаваонице су под узбуном. Скоро све што је јутрос дошло, ноћас је под опремом и кишом.

Крени. У колону, за мном.

Оћеш ти с нама и у рат. Ја вас водим до камиона и портирнице. Рат је ваш. Е јебига, како ћемо без тебе тако оштрог. Без зјебанције, тишина тамо.

Читава колона стодесетки стајала је у касранској улици која је водила према излазу. Мотори су радили а возила су била под кратким свјетлима.

По двадесет у камион.

Ово је ваш старјешина. Капетан Ђука. Он вам је од ноћас и отац и матер. Он је и Радован и Ратко. Идете у рат, не идете у кафану. Памет у чело. Ал прво наредбу у главу. Сретно, људи.

Десетар је одржао свој опроштајни говор и отишао, између дрвећа, према баракама и спаваоницама.

Ја ћу бити у овом возилу. Улазите, значи, прво у ово па онда у следећа, по двајест. Кад дођемо на одређено мјесто, командоваћу излаз и постројавате се опет овако како сада стојите. Нема удаљавања, нема самовоље. Немој да неком јебем петокраку и Титу. Улази.

Јесмо најебали са овима и вакијем.

Ноћ мркла, киша пада, земља се глиби, идемо у рат, а они држе говоре. Добро да сам научио пушку од Македонца.

Доброчојек је опипао два мокра оквира на пушци. Несвјесно. Као да је хтио да провјери да ли су ту, повиш десног бубрега.

Ушао је први у камион. Знао је ту стодесетку, баш се појавила кад је полазио из војске. Тамов камион. Прави ратни. Има и један већи, стопедесетка. Овај вуче и минобацаче за собом. Или неко друго оруђе. Мало је тијесан али војска мора да научи на то.

Сјео је први с лијеве стране. Погледао је како је церада спојена. Неће бити толико вјетра у главу и врат.

Људи, да обредимо један круг. Ево моје полуоке.

Морам да се навикнем да мислим за себе и о себи. Ако ме ове будале преузму, будале помијешане са ракијом, вратићу се прије него што сам и пошо. Вратиће ме у комадима.

Нећу ракију, фала.

СЛИКАЈ НА ЗИДУ,

БУДИ У ВИДУ.

МОГУЋИ

БАЊАЛУЧКИ

ЗИД СЛИКА.

Бањалука има још само три лијепе ствари.

Жене. Врбас. Дрвореде.

А требала би их имати више.

Људе сам морао заобићи.

Има нас и вакије и накије.

Кад сам дошао у Бањалуку, прије четрдесет година, првих пет година нисам успио да затворим уста и очи.

Од љепоте жена и града.

Послије Београда, тог велеградског намрштеног стражара над људима и трамвајима, Бањалука ми је била као игра анђеличића и ластавица предкишу.

И данас мислим да је то град за Живе Веселе Душе. А не за мртве зграде.

Унаточ земљотресним баракама у центру града. Из оног старог, првог земљотреса. Унаточ соцреалистичком Борику, који је такође, лијечење посљедица земљотреса. Унаточ градитељству нових бизмисмена који воле да на једну зграду утрпају све што је геометрија открила. А кад не знају шта ће онда све застакле.

Бањалука још није велика да мора да прихвати чињеницу да нема Душу Града.

Пошто никада и неће бити велеград у нељудском смислу, морала би да почне да ради на томе.

То је веома дугорочан и компликован посао. На то морају да мисле гарнитуре током многих мандата и деценија.

Гарнитуре оних који воде град, али, највише они који су духовни живитељи града.

Кад бих ја био Градоначлник Бањалуке, шутнуо бих у дупе и одборничку већину и одборничку мањину.

А набавио педесет камених громада, размјестио их по урбано погодним површинама и позвао скулпторе да исклешу нешто.

Направио бих галерију за изложбе, свих који се пријаве, не само бањалучких и не само званичних, и не само академских сликара.

Подржао бих позоришта. Парама, јакако.

Сваке године бих наградио најбољу фотографију Бањалуке. Са педесет иљада каемова. Тако се зову. Јер би те иљаде и друге, узео од оних који се иљаде од Бањалуке и послова у њој.

Рекао бих урбанистима да ми нацртају куда може да прође два километра зида за графите и мурале. Гдје треба сакрити неку ливадојебину на којој се неће задуго градити ништа. То би исто платили Иљадари и Каемовци.

То би био Бањалучки Зид Слика. Негдје виши, негдје нижи, валовит и вијугав, не прави Зид који одваја, одбија и ограђује. Негдје од камена, мозаичан, недје од стакла, инсталативан, а највећим дијелом раван и бијел, за осликавање. Покривен поцинчаним лимом, да не пропада. Иако би, након неког времена, морао да се сруши, јер зуб ради своје аград расте и дише.

Онда бих уредио да се неки графит или мурал, прекрече након годину. Осим оних за које сликарска група каже да су вриједни па нека остану још годину.

Па бих сачинио комисију која бира најбољи и сликао се пред њим. Дао изјаву за медије. А онда би Граја направио неку подјебу на твитеру. Панџа. Курузовина.

О том Бањалучком Зиду Слика би се причало. Путници намјерници би то носили даље.

Није тај Зид није епохална идеја.

То је једна маламала сличица Душе Бањалуке.

Које ће, Душа, једног дана, надам се, бити Велика Душа Љепотице Са Врбаса.

Као што су и њене Жене, Врбас и Дрвореди.

АЈКУЛА

СТИГЛА У ПАРК СКУЛПТУРА.

АЛИ ЈОЈ ЈЕ ОБЈАШЊЕНО ДА МОЖЕ ДА БУДЕ ТУ САМО КАД НЕМА КИШЕ ЈЕР ЊЕНО ТИЈЕЛО ВИШЕ НИЈЕ ЗА ВЛАГУ, КИШЕ И ВОДЕ.

ВЛАСТ

НЕ МОЖЕ

ДА УРАДИ НЕШТО

А ОПОЗИЦИЈА

НЕ МОЖЕ

ДА УРАДИ НИШТА

Ни прднут, ни мрднут.

Влада Републике Српске нема концепт, програм и план. Не треба бити никакав експерт. То је видљиво по томе што је министар финансија Зоран Тегелтија главна мета свих напада.

Као да је усмјерио ријеку Саву према Емге Минду па Дунав Осто Сува Курца.

То је паметно одабран циљ. Јер финансијски токови функционишу унаточ жељама свих да стану плате наставнику, доктору и полицајцу. Као и пензије.

Било ког другог министра можете да објесите, нико неће ни примијетити осим његове породице.

Једини програм који остаје оваквим владама, на оваквим вјетрометинама, јесте Програм Релаксације Запошљавања.

Али. То је мукотрпан посао. Од радног мјеста до радног мјеста, сваког божијег дана и ноћи. И за то треба имати многа практична знања и искуства, уз нешто теоретских.

Садашњи састав Владе Српске о томе нема појма. Да не говорим о учмалом другом, трећем и четвртом ешалону.

Савез За Промјене, та побједница, љубимица и светица, са конкурса међународне мешетарске и мјешинарске заједнице за избор Невине Требе у Курвањском Картелу, што се у мом европском крају звало Јебственичка Заједница, циркуска је, пак, шатра за неколико кловнова и параду малих животиња.

Кловнови су Младен I, Младен II и Црнадак III.

Тај Парадеријум је приредио опозициону сесију, тог Савеза За Промјене, и закључио да интензивира рад на стварању нове скупштинске већине. Разговорима је присуствовао и Мићо Мићић Мандатар, водитељ нове кулисоарске емисије Мићина Шареница.

Занимљив је тај пројектуљак Младена Босића, којег је, сада, са мало закашњења, подржао и Иванић, што значи да је неко оцијенио да је то погодна спинзајебанција.

Великодушност Босића према свом противкандидату за предсједника странке може се објаснити оним питањем Откад је милост ушла у џелате.

Али добра је представа за Јавност Српске и за Наивност Миће.

Тај Парозмај Спин даје привид да опозиција нешто ради, да има циљ и да има жељу. Додуше не такву какву има Змај да се Пари.

Јер, ни једно од тога трога није истина.

Савез За Промјене заборавља да је процес формирања Скупштинске Већине од Скупштинске Мањине такођер Папкарски Процес јер су такве критеријуме сами поставили.

Заборавља да је од 98е до 2000е дјеловала Влада Српске без Скупштинске Већине.

Заборавља да се могу расписати и ванредни избори.

Заброваља да њих, Промјенаше, у суштини не занима Власт у Републици Српској.

Јер они нису због тога ни пројектовани.

Пројектовани су као Бакирова Подршка за искрцавање у Пет Мултиетничких Регија.

Да су ради и оћни да нешто учине за Републику Српску, Промјенаши би урадили најмање:

·        Напустили власт у Сарајеву

·        Креирали реалан и разумљив политички програм

·        Све снаге бацили на политичку сцену Српске

·        Јавно се кандидовали за Власт у Бањалуци.

ЗАШТО СЕ УРУШАВАЈУ

СКУПШТИНСКЕ

ПЕЋИНЕ И ВЕЋИНЕ

Страначки Систем у некој земљи најприје почне да се урушава у унутрашњим страначким технологијама. А не у односима између Странака.

Да би Страначки Систем, којег сачињавају углавном парламентаре политичке странке, обављао своју улогу какветакве демократизације у друштву, потребан је минимум идејне супротстављености, страначке дисциплине и видиљиве заступљености слојева или дијелова друштва.

Када странке почну да разарају, а то могу да раде само оне саме, изнутра, неку или све од тих категорија, цијели Страначки Систем постаје циркуска лажна колонада, Политика постаје сама себи сврха а Политичке Странке постају дегенератори друштва.

Јавност је мртваладна на унутарскупштинска дешавања у Републици Српској. У Народној скупштини и у Скупштини Града Бањалука, нпр. зашто. Зато што су се Странке одвојиле од својих организација и тако и од бирача и грађана.

Мада су сви случајеви разнородни, друкчије везени, са друкчијим разлозима и на различитим територијама лоцирани, они, ипак, имају јединствен узрок. Законита су посљедица стања које се продукује у Политичким Странкама, негдје мање, негдје више,  негдје интензивније, негдје тише, уназад неколико година.

Преласци, одласци, доласци, као и папковање и куповање, напуштања и избацивања, догађају су због непостојања унутарстраначке дисциплине, критеријума и организације. Што сеже све до непостојања Страначке Програмске Политике. Или њеног тихог напуштања, што је исто.

Есдеес и Есенесде су, као двије највеће странке, и најдрастичнији примјери.

Есдеес напушта своју српску и српскијанску политику. Националну и Политику борбе за Српску.

Есенесде је напустио, потрошио, све своје политике осим Референдума и Самосталности Српске.

То може да се догађа јер се страначке организације све мање уважавају, све су анархичније и све либералније, или се све више потискују у дубину терена и тако одвајају од утицаја на политику руководства странке.

Кључни узрок је унутарстраначки процес организацијског кандидовања који се аутира или се одвија по наметнутим критеријумима.

То обично почне са одборничким кандидатурама гдје се деформације најприје уоче и најлакше изведу.

Ако Страначка Организација не даје кандидате, по критеријумима који важе за цијелу Странку, даје их неко други. А тада немају подршку организације. Без те подршке не могу да прођу, да буду изабрани, да дођу до чланова и бирача. Морају преко неког другог. Преко нечега. А то су паре и страначки феудални менаџери.

Есенесде од 340 одборника има само три пољопривредника. То је зато што организација није имала пресудну улогу у кандидовању.

Бањалучка организација већ други пут кандидује катастрогалан састав одборничке листе. И зато је преполовљен број Есенесде одборника. А о квалитету да не зборим.

Кандидати који долазе изван организације, које искрено није кандидовала и подржала организација, нису јој ништа ни дужни. Па се тако и понашају. Ал јебо то. Они у Странку доносе и своју технологију која није страначка и организацијска. Они не напредују природним путем кроз осмозу између страначких слојева већ постају Шефиди, вуку Шефа за рукав. А мисле на Шефов Џеп.

Такви иду преко мртвих. И пред таквима страдају они који су заслужни за странку и организацију. Јер не умију тако да се боре.

Генерално, умјесто Организацијског Заједништва, у Странку улази Индивидуални Терор.

Јединство Организације се растаче. У томе сада води Есдеес. Убједљиво. Есенесде не успијева да се приближи.

А јединство Страначке Организације темељ је свега постојећег, везаног за Странку, и лидера, и политике, и програма, и учешћа у власти, и опозицијства.

Без јединства Страначке Организације, које се реализује кроз њено функционисање и уважавање, сви политички рачуни, који стижу пред изборе, множе се са три.

А испред се додаје минус.

СТРАНКА

ДЕМОКРАТСКЕ

АКЦИЈЕ.

БУДУЋНОСТ

УНИТАРИЗМА.

Странка Демократске Акције моћна је политичка организација.

Они би и од Лего Коцака направили Унитарну Државу.

Чак и кад би биле мултиокругле.

Јасно је, и након Есдеа Конгреса, Сабора, Скуштине, шта бјеше, да нема мира у БиХ.

Двадесет година потрошње времена у стварање нестворљиве Босне и Херцеговине, Сарајеву није наук.

Па Бакир и Есдеа рециклирају Силајџићеву жељу о регијама у БиХ. Које би биле мултиетничке. Да се Власи не досјете.

Једини капитал и минули рад те дводеценијске борбе против Четника и Дејтона јесте какавтакав успјех у Федерацији гдје Сарајевски Политички Круг влада уз помоћ хаоса и Лажних Хрвата. Оставивиши неке херцеговачке чисте Хрватске Територије на миру.

Али то није такав капитал да би се политичка идеја највеће бошњачке политичке странке пројектовала и за будућност.

Политичка идеја Мултиетничких Регија Есдеа није најава њеног остварења. Најава је перманентне дестабилизације БиХ.

Као зачин, додана је Сребреница. Посебан статус.

На овај начин, пошто је пропала Есдепе, односно преселила се код Никшића, у Горажде, одакле ли је, и пропала Харисова странка, а Токић емигрирао у Бањалуку, Есдеа и Бакир Изетбеговић држе Бошњаке у апсолутном политичком гету и изолацији.

Они их претварају у таоце својих неостварљивих политичких тежњи, даље раздвајају Бошњаке, муслимане, на Сарајево и Сиротињу Рају.

За двије и по деценије Рата и Мира, Есдеа је муслиманима донио више зла и понижења него неколико претходних деценија.

У Другом Свјетском Рату су изабрали погрешну страну и имали штете од тога. У Другом Свјетском Миру им је Есдеа наметнула погрешну страну и још увијек имају штете од тога.

Још ће времена протећи док се у Сарајеву не формулише идеја о Тројној Мирољубивој Коегзистенцији у Босни и Херцеговини.

Мада нема ни назнаке оптимизма.

Есдеа Мултиетничке Регије, тај политички програм, добар је вјетар у једра Самосталности Српске.

ГЉИВА И ПТИЧЕ

ХАЛИМИН ЋУТАК САМ МОРАО БРЗО ДА РАДИМ, ДА НЕ ПУЦА, МАДА И ОВО НИЈЕ СИГУРНО. АЛИ, СТВОРИО САМ ВИШЕСТРАНИ ОБЛИК, ГЉИВА И ПТИЧЕ У ГНИЈЕЗДУ. ДА СЕ ОДУЖИМ ПРИРОДИ. 

ПОТИСКИВАЊЕ

СРПСКОГ

НАЦИОНАЛИЗМА

У РЕПУБЛИЦИ

СРПСКОЈ

Под Српским Национализмом у Републици Српској подразумијевам искључиво политичку тежњу за очувањем Републике Српске, политичку борбу за њену Самосталност, у оквиру БиХ и на основу изворног Дејтона, или изван БиХ, као и очување Дејтонског споразума, што се Републике Српске, њених надлежности и територије, тиче.

Предизборни догађаји, током 2014е, још прије него је Шаћир Филандра, неопрезно излетио и уврстио Српску Демократску Странку у Пробосански Спектраријум, а они се, касније, споразумјели да Сарајевским Народњациа, СТЈК, Сунце Ти Јебем Калдрмисано, били су ранжирани у двије композиције, на два колосијека.

Један је рушење Есенесдеа, његова бјесомучна криминализација и његово стално оптуживање за пропаст Вол Стрита, пораст броја америчких бескућника и број незапослених у Републици Српској.

Плодно тло су имали у пасивизму Есенесдеа, још од прије локалних избора 2012е.

Други је Денационализација Политичке Сцене у Републици Српској. Плодно тло су имали у пасивизму Есдееса усљед дугогодишњег опозиционог бауљања и у томе да је Босић, по том националном опредјељењу, као политичком јавном исказу, Успављивач Своје Сјенке.

У ту сврху је, за сваки случај, Младен Иванић одређен за носиоца посла и Извршиоца Комада Један. Иванић је у Српској Националној Оријентацији путник намјерник. Ако баш нема куда да се прође. А и тад хода ко мачак кроз блато.

За Предсједника Републике Српске одређен је Огњен Тадић. Он је требао бити Српскијански Вучић. У ту сврху је изјављивао да је потребан споразум између Бошњака и Срба у БиХ.

У БиХ, пак, није потребан никакав споразум било која два народа. Нити БиХ може тако опстати. Потребна је Тројна Мирољубива Коегзистенција по дејтонском принципу Не дирај моје, не дирам твоје.

Есенесде је са Хадезеом изградио један дио те ТМК. То је формула. Мада није реално очекивати да Сарајевски Политички Круг на то икада пристане. Напротив. Бакиризацијом Есдеа, наступиће његова, СПК, Ердоганска Фаза.

Сада је, у Есдеесу, на површину избио дио незадовољства том Ненационалном Политиком.

Све се жели приказати као незадовољство Стевандића тиме што није замјеник предсједника, његовим шуровањем са СНСД, његовим ранијим чланством у разним странкама, чиме се, опет, прикрива његова ортодоксна српска оријентација, жели се заглетовати промовисањем нове скупштинске већине и владом коју ће водити Мићо Мићић, вођа унутарстраначке опозиције Босићу.

Ну. То неће прикрити сирово, отворено, тврдо, непоколебљиво Српство великог дијела Есдеесовог чланства и бирачког тијела.

Босић је, вјешто, извео маневар са статутом и убрзаним сабором како би даље потопио то национално језгро у Есдеесу.

Остали Националисти у Есдеесу примирени су сада или раније. Треба пратити иступе сарајевске гарнитуре Есдееса па видјети да је то углавном Противесенесдеовска дјелатност а никако Засрпска или Српска.

Дио тог процеса Денационализације проведен је и у Есенесдеу. Промјеном мозаика уназад неколико година, разријеђен је тај Дневни Национализам. И у парламентарним дискусијама и у јавном дневном иступу.

Главни циљ мог уклањања из јавности и из Есенесдеа јесте Дневни Национализам. Америчка Амбасада је годинама, као и њени јатаци у Бањалуци, захтијевала да ме се елиминише.

Иако је руководство Есенесдеа било изван Дневног Национализма, већ у начелним иступима и дјеловању Члана Предсједништва, иако потпредсједници, МСД и АЖС нису практиковали такве иступе, ја сам им сметао и са треће платформе.

Без Дневног Национализма, Декларација о Референдуму може остати празно слово на сабору. Без Дневног Национализма, у смислу из првог пасуса, не може се изборити повратак надлежности Републике Српске, што је примарни циљ Декларације, нити припремити Јавност за Референдум.

У Есдеесу се тешко шта може промијенити у тој ненационалној оријентацији. Чак и формирањем скупштинске већине. Тек тада ће она бити уздигнута. У томе ће, као и у Сарајеву, помоћи глад гузица за фотељама.

У Есенесдеу је већ видљив подсвјесни страх од Национализма као инструмента даљег искључења Странке из токова, контаката и процеса. А осим Додика, нема ни ко да Националише.

Српска, тако, има сада два проблема.

Потребна јој је Странка Социјалног Савеза, у шта се, до прије три године лако могао трансформисати Есенесде. У којој се Национализам подразумијева у мјери колико је утемељен у широким социјалним слојевима. А добро је утемељен.

И потребна је Тврда Национална Странка. Зашта је, код Есдееса, све мање шансе.

Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ

И ДУША

РАТНИКА

Спарина се појачала.

Горе, мало изнад његове главе, почела је киша. Чује се како добује по салонитском крову.

Неко је викнуо да се отворе прозори.

Помријећемо, не требају нам Усташе.

Будел узбуне по киши. Тебе ће да питају. Ко се сјећа оног конопчића у шаторском крилу. Како се прави кабаница од њега. Како се од шест крила прави шатор. Јебига, кад се то правило у резерви, ми пили. На каквом сте ви факултету били у резерви. Ми смо само пили, нико није пипо крила.

Доброчојек се није укључивао у ове подјебе.

Такав је и иначе био.

Покушао је да се сјети тих малих шатора које су током војног рока правили на теренским обукама, мимо касарне.

Сјећам се Ртња, мајку му јебем. И оног кременог камена. Крамп само оскаче а варнице сијевају. Капетан навалио Укопавај се, укопавај се. Ушта, у пизду своје матере, мислим. Вјетар лети кроз очи а киша пада попријеко.

Мораш имат танке облице, ко за подворе, па направит у облику крова а крила се повежу и уплету конопцем, оним за чишћење пушака. Сјећам се. Два за једно крило крова, два за друго. Горе на превоју, састав се помакне на једну страну да не закисује. Друга два крила се ставе као думе. Около каналић за воду. Унутра сламе, ако имаш. Мало је тијесно за шест војника.

Добрица је увијек све гледао и памтио. Све знао. Тихо и невидљиво, био је на сваком мјесту гдје нешто треба да се види и научи. При томе, а ни послије, није паметовао ниочему, није се истицао, није трчао пред руду.

Тако је и сада пребирао своја сјећања. Задовољно је закључио да тај шатор може ујутро да направи. Без ичије помоћи.

Киша се јасније чује јер су добацивања о шаторима престала. Као да су се сви замислили над том кишом. Као да су мислили да је рат само у радном времену и кад је лијепо вријеме.

Киша се сјећам из дјетињства. Можда сам Кишу прво и упамтио. Киша је Мир. Она људе заустави, умири, утиша. Она је, за мене, нека небеска радост. Радост небеса. Киша нам шаље живот. Можда то Небо шаље. Или Бог. Ако је Бог Отац, онда нам је земља мајка. А Киша нам је рана, јело, млијеко.

Сјећао се кише из дјетињства јер је, док није пошао у школу, био код дједа и бабе. Па кад је киша, онда су он и дјед сједали на праг куће и гледали како пада, одакле, долази, кад ће престати. А баба је доносила дједу чокањ ракије са насутом кашичицом шећера. Па је дјед прво, зачепивши чокањ кажипрстом, дуго мућко ракију и шећер, док ракија не запјени и побијели, да се шећер растопи и не види, кад се чокањ дигне према небу.

Послије, кад је одрастао, знао је косити дјетелину по киши. Лакше коса сијече мокру стабљику а оне се боље слажу јер им је  лишће теже због капи на себи.

Скинуо би се до паса, само у кратким хлачама и бос.

Вучем ноге по земљи, не дићем их, да не пробијем табан какавом тврђом стабљиком коју је коса осјекла.

Неких других дана, кад се окиша, волио је да спава на тавану или под кровом штале,, усијену, док киша туче о црепове.

Киша ми је пријатељ, вода није. Волио сам бити под кишом а од воде сам увијек бјежао.

СТЕВАНДИЋ.

ЗНАК ДА ЈЕ

СТРАТЕГИЈА

СТРАНАЦА УСРАНАЦА

ПРОПАЛА.

Ускоро се може очекивати да Младен Босић, по пијацама градова у Српској, извикује Јевтина Зелена Салата, Јевтина Зелена Салата. Три главице салате, један бесплатан минут на мобилном. Ево Зелениш. Зелениш.

Ситуација са спиновањем Миће Мићића, чуди ме како вјешти локални Мићо није схватио да је, у ствари он шпинован, као премијера будуће владе, што поткрепљује Водич Дроњка по трговима, Бореновић истријском реченицом Учинићемо све да обезбиједимо скупштинску већину без СНСД, као да су људи заборваили да то чине већ цијелу деценију, као и ситуација са Босићевом провалом да телеком оператери треба да снизе цијене разговора и порука а да за Самку, Селфи, плаћају 20 фенига, говори да је Концепт озбиљно пољуљан.

Концепт Странаца Усранаца. За покоравање Републике Српске.

Побједа Есенесдеа 2006е потпуно их је избацила из такта. Док су се снашли, СНСД је узео двије трећине општина у Српској и сву власт. Није именовао само Папу и Високог Представника. Због Папе нисмо хтјели да мијењамо вјеру а Високи Представник је толико усран да нико није хтио да прља руке. Ни мотку.

Потом су на брзину скрпили план разарања кроз медије. Порталчићи. Новинице. Друштвене Мреже без Тоалет Папира. Невладин Сектор Секјурити. Укључен је и теве двојац који је повезао  БЛБН. А припремљена је и стрит варијанта.

Све се то прилично нереално ваздигло, умислило да је ухватило Оног За Јајца. Па је новинар једне од тих телевизија увртио да ће народ да полуди за њим па отишао на изборе. И доживио крах.

То говори о аматерским размјерима цијелог пројекта. Крах су доживјели и Пичкини Уличари, Дјеца Цвијећа из Пициног Парка. И Дроњак Мегафоњак.

Атеве је најлошије прошао. Они су изгубили имиџ који нису ни имали, осули се и опет су на страној сиси. Као што су и били.

Беентеве и довитљиви Владо Тришић, Медијски Мићо Мићић, окористио се што му је и био циљ.

А као једини озбиљан пројект показао се Блог Васковић, иза којег стоји четири, пет, пунктова који му пишу текстове и припремају материјал. Вјероватно и лову за пресуде. Од тих четири, пет, генератора, а препознају се по различитим стиловима, рјечнику, конструкцији реченица и тезама, нису сви у рукама Странаца Усранаца. Али поједини колосијеци су систематични. Одстрел људи по прецизном редослиједу и циљу да се Додик потпуно оголи.

Све то је било срачунато тако да Опозиција не ради ништа. Да мало бауљају по предизборним њивама и ливадама и да им власт падне у крило.

Рачунало се да ће Есенесде пасти на пола пута, додуше, и јесте био у тешкој ситуацији и опасности, па је припремљена пробосанска серџада за Есдеес и Босића. За Иванића Гласови Бошњака.

Сада се Војска Странаца Усранаца осипа.

Плаћенички портали нису дали резултате. Лук и вода. Босићева Салата.

Адути Вукоњак и Дроњак отишли у савјетнике и главне одборе.

Пухало, један од бораца, неупотребљив али погодан за сијање илузије, има много пратилаца  и то, симбол прозуклог и неурачунљивог кадра који се ангажује, остао ни на небу ни на земљи. Други жицају неку лову на пројектима. Теткине Фирме.

Подсукња Пи Ар. Убацују се у новине.

Ну.

Пројект је доживио крах на најнеочекиванијем мјесту.

У Српској Демократској Страци, дошло је до побуне против Пробосанске Политике Босића и врхушке која је пристала да трчкара за Бакиром и Иванићем и да им, као и гласовима организације у изборима, рукама у парламенту обезбјеђује провођење Противсрпске Политике.

Мићо Мићић није толики симбол противбосанства колико је стање, у дубини Есдееса тешко, оптерећено незадовољством и огорченошћу.

Мићо Мићић је само паметно истакнут као противкандидат Босићу.

Прави знак незадовољства је Стевандић.

Тешко је предвидјети шта ће се догађати унутар Есдееса. Могуће је и искључење Стевандића. Који својим дозираним поступцима учвршћује то незадовољство у Странци.

Али. Какогод се заврши, Пробосанство Босића и Есдееса значајно је пољуљано.

Република Српска ипак није спремна да иде испод одређенх Националних Стандарда.

Могуће је, ако пресија постане тешка и ризична, и оснивање Нове Нациналне Странке. Не знам како им Хадезе није био наук.

Политички живаљ и чланство овдашњих српских странака није спремно да поднесе нешто што је Вучић Трансформација.

Мада су се Странци Усранци надали да ће то лако да прође овдје.

Мало ушушкаш Гузе Есдееса у власти Сараја, и Богтевеселио.

А пошто је Дан Младости, да ти Странци Усранци потраже Кардеља. Он је имао још толико идеја.