ВЕЛИКИ КОРАК

У ПОЛИТИЦИ

САМОСТАЛНОСТИ

СРПСКЕ,

СКОРО НИКАКАВ

У УНУТРАШЊОЈ

РЕОРГАНИЗАЦИЈИ

Пети Сабор Савеза независних социјалдемократа наставио је политику ове Велике Политичке Странке која је почела 2006ом и слоганом Напријед Српска. Послије је било Прво Република Српска. Моја кућа, Српска, Српска, кућа до куће.

Не могу прежалити што за прошле опште изборе слоган није био Самосталност Српске. Какве је Есенесде агенцијске кретеноиде ангажовао, слогана се и не сјећам. Добро да није био: Кроз Трње до Рибаће Четке.

То се, једноставно и кратко, зове Политика Република Српска.

Декларација о самосталности и слободи Републике Српске, која предвиђа враћање отуђених, отетих и присвојених надлежности које Дејтон и Устав и Дејтона прописују, која предвиђа одлуку Народне Скупштине о томе, која предвиђа да се саберу резултати, 2017е, па ако буду неповољни, да се 2018е распише Референдум о том Питању Свих Питања опстанка још ово мало Српског Народа са лијеве стране Дрине, прави је наставак политичке линије коју је, у свом програму и на почетку Велике Побједе 2006., креирао Есенесде и којом је надмашио заслуге и резултате Есдееса.

Јер се Есдеес био, и у рату већ, довео у ситуацију да је Тешко створити Републику Српску  и Тешко је очувати.

Овом Политиком Република Српска Есенесде је подигао љествицу НДД Сфере, Нација Држава Друштво, љествицу патриотизма и будућности, на ниво који ће за многе бити недостижан.

То ће бити раздјелница на којој ће слаби, немоћни, неподржани, колаборационарни, компромисерни, падати у далеки, уски и дубоки поток који се зове Носи Вријеме.

То је велики проблем за савезе за промјене, процјене и поцјепе мјеста Републике Српске у БиХ и у политици Странаца Усранаца.  

Испод ове љествице нема повратка.

Есенесде има обавезу да истраје у тој политици. Повратак надлежности може да буде тежи од акта Самосталности.

Што се тиче унутрашњих питања Есенесдеа, Пети Сабор није направио искорак. Можда је чак начинио закорак.

Увођење предсједништава на свим нивоима на чијем челу је исти предсједник као и предсједник општинског одбора или Странке, даље је одвајање од организације, од војске на Изборном Галипољу. А увођење Комитета даља је екстракција и сужавање подручја одлучивања.

Члан. Бирач, Члан. Бирач.

Повратак Људима.

Есенесде нема више коме да се обрати осим Људима. Свима смо се обратили и рекли шта им спада, у чело.

Није се ни очекивала промјена једнолинијске десетогодишње сужавајуће унутарорганизацијске праксе.

ФК 132

ЗА ССП,

ПОГЛАВЉА

И ЧЛАНСТВО

У ЕУ

Нема земље на свијету која је ушла као Гологузан у било какве Интеграције а изашла као Рај. Или то, барем, постала.

Интеграције су савремени израз за окупацију, запосједање, анексију.

Некад сам мислио да је мој Дјед Милан највећи лажов на свијету. Нарочито је био талентован зими, кад се рано смркне. А нема Пинка, Хепија ни Ерер Ниша.

Дјед Милан је тесао прагове за Југословенске жељезнице. Растовина тешка. Али ФНРЈ није имала пара, каже Дјед, па сваком увече дају по праг да носи кући, за огрев. И Дјед Милан крене, низ планину, по смрзопизници, са прагом на рамену. Сретну га вукови, гладни ко Сеоска Радна Задруга. Дјед Милан, тако причао, спусти костретну торбу у којој нема ништа, ни мрве курузе, па прагом крене да млати вукове. Жељезничким прагом. Побије скоро све од педесет вукова. Само два побјегну. Један још жив, са сломљеном задњом ногом. Ја му увежем ногу са два клипа. И. Оде, ништа није рекао. Срамота га.

Онда сам мислио да је комунизам највећи лажов на свијету. Златна кашика и то. Затим. Самоуправни социјализам. Радничко Самоуправљање. Па сам хтио да напустим факултет. Али нисам имао пара за полагање возачког испита и школе за трансконтиненталне камионе. Што ме јако привлачило.

Послије сам схватио да је тај Запад највећи лажов на свијету. То што је Маркс рекао да је религија опијум за народ. То је цицуљко, мицуљко.

Цијела историја Запада није историја Демократије, није историја Индустријске Револуције, није историја Напретка, Тржишта и Маркетинга.

Историја Запада је најкрвавија Историја Колонијализма. Окупације, Анексије, Територијализације, Подјармљивања, Експлоатације.

То је једина историја која се догађа и данас.

Исфенирани и уживљени полуполитичари, и политички и функционерски полусвијет уопште, у Босни и Херцеговини, са нагласком на Заједничке Органе и Сарајево, одушевљени су Есеспеом, ССП, Споразумом о придруживању и стабилизацији. Који је, у оригиналу, скраћен као САА.

Сви се утркују у празним изјавама. А и странци са њима. Хан и остали. Домаћи фенирани кикирези листом то оцјењују великом, поклоњеном и задњом шансом за БиХ. Странци испаљују попевке са радних акција. Сад рукаве да засучете, у шаке да пљунете и да у реформама изгинете.

А на циљу, и поред трасе за жуљеве, чекају Ипа Фондови и друге шарене лаже. Кад не добијете и не искористите, онда вас оптуже да нисте способни. Могли сте Јебат Козу. А кад добијете, то они искористе за своје умрежавање, врбовање и куповину људи, не у буквалном смислу, већ у смислу да их вежу за себе и трајно отргну од заједнице и користи заједници.

БиХ не може ништа направити на том путу осим Примати Диктате.

Ни Механизам Координације се не може квалитетно креирати и усвојити јер ће свако то гледати као Политички Документ, као Приручни Устав, у коме треба поништити Дејтонски.

Република Српска мора у том Механизму гледати заштиту, и себе и изворног Дејтона.

Ако то и оставимо по страни, за прилику овог текста, остаје велики проблем Босне и Херцеговине и Републике Српске.

То је свакогодишњи салдо пута европских интеграција.

БиХ и Република Српска, морају бити на добитку. Опасно је бити на нули а самоуништавајуће је бити у губитку.

То значи да се за сваку ставку, за сваки посао ССП, а сутра за поглавља и прилагођавања закона, мора водити Финансијска Картица. ФК 132, нпр. Која садржи Опис, Дугује, Потражује, Салдо, Пренос, на другу страницу.

Шта губимо увозом тог и тог производа без царина. А на чему добијамо више него што ту губимо. Ако смо претходно закључили да стратешки можемо поднијети губитак у првом случају и да то неће уништити наше људе.

Све друго је добровољни одлазак у најцрњу колонију.

БиХ не може тако одбрамбено да се понаша. Није способна за то. Нема воље. А Република Српска не може јер није самостална.

Многи наши Јавносници, у Српској, и не схватају приоритете. Не схватају положај стварне нагужености пред Сарајевом, коме тај еуроколонијализам одговара јер ће тако, нада се, лакше до Унитаризације, и пред Бриселом, односно Нато Пактом.

Влада Републике Српске такође не дјелује способно за тај задатак.

Морају се свим могућим мјерама развијати домаћи потенцијали Српске.

Нека цвјета милиони малих могућности.

Данас сам се сјетио колонијалне јелове стлице коју је ДИ Врбас из Бањалуке, прије рата, извозио у САД. Седам долара по комаду. Седам усраних долара. Али то је био производ. То је био рад. То је овдашње. То људима омогућује егзистенцију. То ствара ланац запослених. Једна обична столица.

Тиме се Влада не бави. Ни Владичићи по Српској.

Највећи привредни пројект је Увоз Аудија. МВЈ.

НА ВАРДАРОТ

СЕ КЕЧЕ

БЕЛЕШЕ

Моја стара геополитичка теза, због које је Збигњев Бжежински неколико пута ишао на кауч, код свог психотерапеута, а једном је позајмио и Хилариног, да Распад Југославије још није завршен, да још посла има и да ће се он завршити у Босни и Херцеговини, гдје ће попуцати границе између Ентитета а и оне унутар Федерације кантона и жупанија, гдје ће Сарајево остати Нитамонивамо, потврђује се и у догађајима у Македонији.

Ослободилачка Војска Косова, тај чудновати Балкански Исил, заузела је полицијску станицу уз границу са Косовом.

Очигледно је да је, кад су Албанци у питању, све диктирано. Тај живаљ се показао вема погодним за Америчке Диктате. И на тај начин је послужио као детонатор прецизно одређених експлозија по реубликама бивше Сфрј. Цијело вријеме Ратова између Братства и Јединства, Албанци на Косову су ћутали. Док Збигњев није рекао да се уљети.

Када је усвојена декларација о независности, хор отпјевао своје, проглашена Држава Војна База, Збигњев је опет издао наредбу. Да уљетиш у Македонију.

По свему, чека нас Америчка Деценија на Балкану.

А гдје су Американци, ту је или долар, или крв.

Обадањем Косова, односно, реактивирањем Ослободилачке Војске Косова, постиже се невјероватно много у цијелом региону.

Поред дестабилизације пола Македоније, отварају се бугарски апетити и аперитиви, инсталира се фитиљ на Југ Србије и на Север Косова. Уграђује се вибратор, велика хилтовка, у ствари, у Црну Гору, и забијају клинови између Црногораца и Албанаца. На шта Срби Црне Горе неће отати равнодушни и водоравни. Као ни они малобројни на Северу Косова.

Србија ће бити изложена бројним искушењима а многи од њенх потеза могу да се одразе и на Босну и Херцеговину, односно на Републику Српску.

Грчка ће, ионако искасапљена, морати да преживљава нове епидемије хаоса у сусједству што је само дио цијене за њену сарадњу са Кином и Русијом а и отварање могућности за нови гасовод према Америчкој Европи.

Превише вентила и прекидача на тако малом простору.

Ако Американци озбиљно започну процедуру Вељика Аљбанија, то може Европу држати цијелу деценију под конторлом, на краткој приузи, далеко до нормализације са Русијом и далеко од властитог економског просперитета. Што се покушава регулисати и наметнутим економским споразумом ТТИП.

Дугорочно гледано, могуће је да су иновиране америчке Студије Рата и Мира одредиле да се запосједне Европа за коначан обрачун са Русијом, без обзира што ће за то вријеме ојачати пакт Русије и Кине а и сама Кина.

За Србе је битнија прогноза да овај процес може даље смањити подручје на коме живе, даље им отуђивати властиту земљану колијевку, даље редуцирати сувереност и државност Србије, него када ће и како бити формирана Велика Албанија.

Велика Албанија, пак, геополитички је значајнија за Европски Лего него запосиједање Украјине од стране Нато Пакта. И за утицај Америке на Европу и Русију, дабоме.

Збигњев, Територијалисти Запада и Финансијаши Вол Стрита, прецизно су планирали све. А детаље, наравно, не знамо.

Ми, овдје, својим смо грешкама мало припомогли.

Поред грешке што нам је умро Тито, Срби су, нпр, погријешили што нису имали своје Студије Рата и Мира. Дугорочну стратегију. То срање са Меморандумом, послужило је само као изговор за гузичење Срба.

Биће занимљиво. Јер. Грешке се продужавају.

ИН ИЗДАЈНИЦИ

Издајник је прилично протрула, убуђана и нерестауративна ријеч.

Како је нестало великих епоха, дјела, покрета и колективитета, нестало је и правих издајника.

Мада се може, не до краја прецизно и увјерљиво, рећи да је срећа што су ствари постале мале па су такви и издајници. Јер, велике епохе, дјела, покрети и колективитети знају са собом да носе и велике несреће. Иду расједима времена, цивилизације и историје.

Унаточ тој девалвацији Издајника, многи се и данас упињу да то буду. Неки свјесно а неки несвјесно. Издаја је, у неким кружоцима Ин.

У дворишту које је претворено у изметиште, житко, развлажено, пастеризовано, није чудо ако и грумен злата пожели да постане брабоњак.

Мене занима политичка издаја. Издаја Републике Српске.

Ја Републику Српску доживљавам као концентрисани остатак Српсва које је кроз цијелу своју историју било изложено касапљењу, уништењу, истребљењу, мрцварењу и затирању.

Јасеновац није био у Шумадији.

Република Српска је живи споменик борби једне нације за опстанак. Не цијеле нације. Не србијанских Срба. Већ Срба са ове стране Дрине.

Она је производ историјских токова, производ посљедњих ратова и распада који су били посве и прецизно дириговани, у шта спада и планирано проглашење неких херојима а неких ратним злочнцима, нека се нико не буса у прса ради тога, она је производ и надљудске борбе Срба, и оних који су се борили са њима, Хрвата и Муслимана, у рововима.

Дабоме, да није свако ушао у ров са идејом Републике Српске. Подсвјесно је ушао да не би ушао у Јасеновац.

Република Српска је драгоцјеност јер је српска. Јер није вјештачка творевина и манипулативна категорија. Као што је Федерација БиХ. Која никада неће ући у категорију националних драгоцјености јер је то, објективно, немогуће.

Знајући све то, понекад је депримирајуће како се разни полусвијет, пробушени свијет, празноглавци, пуноџепци, лакомисленици, па и стварни непријатељи, односе према Републици Српској.

Не схватајући да су и њихове мале ситне болести, или потребе, потенцијална, употребљива или употријебљена издаја.

Нажалост. Под притиском фреквентног живота, опште дерегулације, срушеног координатног система морала и вриједности, немаштине и несреће, опште несигурности ширег простора, Издаје се тешко детектују и примјећују.

Национална Издаја је Чавићева Сребреница и Иванићев Један Рачун. Напримјер.

Али ће мало људи рећи да је то тако. И мало их је, у том тренутку, то тако квалификовало.

Чавићева Издаја је у томе што је тај несретни извјештај, на који је био приморан и на који је пристао, и своје обраћање јавности, у својству Предсједника Државе, натоварио Србима на врат у наредних хиљаду година, што је тиме цементирао многобројне лажи и манипулације око Сребренице, цементирао их и повезао са чињеницама и тако учино једно неодговорно Признање злочина и које Срби нису починили.

Иванићева Издаја је допуштење да се формира Један Рачун Пореза. Један Рачун у Сарајеву. Чиме је Српску претворио у најамника који ради на туђој земљи и све што заради иде прво Бегу а Бег, колико хтједне, остави сиротињи раји.

Иванић је на тај начин обезбиједио финансирање Државе која је Заробљенитељ, Отмичар, Републике Српске. Јер Српска и Федерација су Дејтонске Државе и оне треба да финансирају Заједничке Органе колико им треба и колико се договоре.

Иванић је учинио да се финансира нешто као да је Држава, БиХ, а то нешто не постоји ни у Дејтонском споразуму, ни у Дејтонском уставу нити у Договору Страна, односно Српске и Федерације.

Има ту још, на нижим нивоима, читавих плејада Издајника.

Издајник је свако ко на скали политичке и економске вриједности нема Републику Српску на првом мјесту.

Неки од њих су релатвисти, неки носталгичари, неки антипурантисти, противници ради противности, маргиналци, комплексаши, ситни исплаћеници, надничари странаца, болесници опште праксе.

Али сви они, скрпљени и скупљени у један тор, могу да буду прилична Издаја.

Издајници су они који виде само српске злочине. Они који би да руше власт на улици. Они који манипулишу информацијама. Они који су против власти а нису низашта. Они који мрзе сваку власт јер су трајно погођени рушењем њиховог пређашњег живота и мјеста. Они који су сав свој животни ген, многих генерација, везали са Сарајево а сада им је та пупчаница одсјечена. Они који су мимо квалифкација и знања постали новинари, политичари, професори, јавносници уопште, а остали неспособни да разаберу координате. Они који су на малим сисама сраних организација и фондација, мислећи да раде нешто корисно а пропагирају нешто што ће кроз деценију бити ефикасан инструмент растакања Нације.

Свих њих, по категоријама, мало је. Али сви они у свакодневним својим малим офанзивама, могу да разарају НДД Сферу. Републику Српску.

Стога је свако ко је за нешто одговоран, што значи да не мислим на обичне људе, одговоран и за Републику Српску.

То је једини покрет отпора тим хордама скакаваца и губара.

Помоћу којих Збигњев, Територијалистички Запад и Финансијашки Неолиберализам, разарају ефикасније него сва армада Нато Пакта.

Ратови које Збигњев води по свијету су му непотребни. Служе само за трошење муниције са роковима и нове лиферације на којима се богате богати. Или за добру леју за регрутовање локалних скаваца и губара.

Тешко се ослободити свег тог покрова. Али то није оправдање да се не ослобађамо и да га цјеливамо.

КАКО ЈЕ БОСНА

ПРОБЕХАРАЛА

СА МЛАДЕНОМ

ИВАНИЋЕМ

Пошто Члан П БиХ, Младен Дел Бој Иванић, воли да држи руку у џепу, могао би мало ту навику да примијени и на језик.

Понекад се стиче утисак де су остала два Члана глувонијеми. Иако је тачно да се они још баве доформиравањем власти по кантонима и жупанијама и да је Дел Бој Иванић предсједавајући, нетачан је оптимизам и бехар који Иванић шири Босном.

У данашњем Авазу, Иванић је опричао бајке о томе како је ово, након седам година тмине и помора, нова шанса за БиХ. Како све бехара и све цвјета након Изјаве коју су потписали лидери па је онда Могериница пустила ССП, а ССП је Спаси Само Послушне, како ми треба само да усвојимо механизмичић координацијице и све ће потећи по меду.

Истина, каже Дел Бој Иванић, ми истакнути функционери не учствујемо у томе.

Они ће гледати са стране и појављивати се, повремено, у Белом Оделу.

Иванић на овај начин неразумљиво Свети Водицу по Босни и Херцеговини.

Оваквим наступом постиже само двије ствари.

Једна је представа о томе како је прије њега био потоп а откако је он дошао Нојеева лађа је приспјела на обалу, животиње почеле да излазе и да се јебу по оближњим шумарцима, окот се већ осовио, природа пропупала и сви ћемо сретни и задовољни, држећи се за руке, и џепове, бити пошкропљени Статусом Кандидата.

Друга је да се, Иванић, показује изгледним за неку еуропску функцију. Да постоји још то, душу би дао за Разводника Прве Класе за проширење.

Он би тако умјетнички превеславао те потенцијалне  земље кандидаткиње да би оне на пола његовог мандата, заборавиле и на ком су континенту.

Технологија Младена Иванића типична је еунијска. Умотавај, пакуј, просеравај се, глади, магли, не нагли, паметуј, никад ништа не уради.

Али најјача му је тврдња да Бакир Изетбеговић никада не би потегао Дан Републике Српске и Уставни суд да је он, Иванић, с њим био у прошлом мандату, када се то десило.

Волио бих да питам Бакира шта мисли о томе.

Младен Иванић, као Члан П БиХ, дакле, савршен је. За Странце Усранце и Сарајево.

Он ће овдје да меди јавност, умртвљује противника и баца обојене димне бомбе како би вријеме пролазило. Што је стварна намјера Брисела и ЕУ. Јер Вријеме доноси хаос, закон о раду, има Емемефа, нема Емемефа и сличновито. А хаос у БиХ, као и у свакој земљи, омогућује максималну управљивост, минималан суверенитет и никакву излазну варијанту.

Од БиХ су сви дигли руке. Чак и Турска. Зар то никоме није сумњиво.

Јер се шавови парају на другим, важнијим, хаљецима. Кроје се нови шнитови а Насеобина ће се лако уклопити у све то, кад дође вријеме.

Дотад будале треба забавити, мало, Изјавама и Иванићима. Да случајно не ураде нешто сами и у свом интересу.

 ШТЕЈЕР

СУСЈЕД ПРОЛЕ МИ ДАО ЈЕДНО СЈЕДАЊЕ НА ТРАКТОР. НЕ БИХ УМИО ДА ГА ВОЗИМ, СТО НОЖНИХ И РУЧНИХ КОМАНДИ, ГОДИШТЕ 55.

 ПРИХРАНА СТАЈЊАКОМ

ЉУБАВ

ОД ПОТРАГЕ ЗА ЉУБАВЉУ, НОГЕ СУ МИ ДО КОЉЕНА БЛАТЊАВЕ. А НАС ДВОЈЕ СМО СХВАТИЛИ ДА МЕЂУ НАМА МОЖЕ ДА БУДЕ САМО ПРИЈАТЕЉСТВА. ПА СЕ ЗАЈЕДНО ОДМАРАМО И ПОМАЛО ШЕТАМО.

3695.

МЕДИЈИ СУ

САМО ПРАЗНА

ЗАВЈЕСА

Постоји тек неколико генијалних умјетника у историји.

Да Винчи са Мона Лизом. Пикасо са Герником. Они Бахови са виолинским композицијама. И Дуња Мијатовић са Слободом Медија.

Живјети добро као Дуња, безопасно, безбрижно и наднаравно важно, не може се знати, не може се научити, не може се стећи на воркасталима. То само може да буде Божије Давање.

Дуња је ускликнула Даље руке од медија.

Чиме је, у ствари, озваничила почетак завршне офанзиве за дефитивни покоп Медија. Јер је она, незванично, почела раније.

Дуња Мијатовић је представница ОЕБС за Слободу Медија. За Берлин, Цирих, Виљнус. И за Западни Балкан. Који је углавном смјештен у видокругу Србија. Кад дођеш у Загреб па погледаш на исток.

Претходно је Дуња испекла занат у БиХ. Земљи већ познатој као медијском рају.

У Америци, кад уче младе новинаре, онда иим обавезно кажу да треба да раде у складу са Најбољом Босанском Праксом.

Дуња Мијатовић је дала обиман интервју за вијести.ба. О Медијима, о Нападима, о Транспарентном Власништву, о независној комисији која надгледа истраге Убиства Новинара, о Дигитализацији, о РАКу у БиХ, о прислушкивању новинара у Виљнусу и Македонији, о истим стварима као и прије петнаест година, о Мојој Канцеларији.

Мени не треба таква Оебсова свеобухватност.

Од Медија у региону имамо, углавном, Парове.

Треба рећи да је стање Медија у БиХ и у Србији, како је кренуло, дирекна посљедица ангажмана Оебса. Оебс је овдје, послије рата, преузео многе бриге, од избора до медија. И Папци су, чак, посљедица Оебсових пројеката.

То је тај драгуљ Америчких Територијалиста. Дерегулисана Слобода.

Прича је класична, Ћопићевска.

Прије рата нисмо имали ништа од Слободе Медија а онда су дошли Националисти и уништили нам све.

Па је Оебс храбро повео абориџине у борбу за ослобођење медија.

Стварност је, пак, оваква.

Пошто је укинута октроисана, диригована, ортодоксна, идеолошка, комунистичка, истина, укинута је Истина уопште. Што значи и Објективност.

Мој друг са твитера, Жаре, каже да данашњи Јутарњи нема ни слова о Градини и 70 година а у Београду праве лежећи перформанс за Сребреницу. Ниђе Везе.

Данашње Ослобођење, сарајевско, на насловној има велики фотос из Градине али на њему се шепури Иванић. Он је предсједавајући колективног органа. Јер је БиХ Државетина.

Аваз, који има 823 пута већи тираж од Ослобођења, има Градину на 765. страници. Али са насловом Вучић: Не треба нам промјена граница.

Шта би са Истином. И Објективношћу.

И шта би на то рекла Дуња Моја Канцеларија.

Ја бих рекао Јебо Вас Оебс Све Заједно.

МОЛИ И РАДИ

ИЛИ

КРАДИ И ГРАДИ

Једна Земљорадничка задруга из Лијевче Поља затражила је помоћ у заштити сирије марке Трапист.

Прави Сир Трапист спада у ред врхунских европских сирева али је већ деценијама напуштен и препуштен разним тржишним лешинарима па та марка сад никне овдје, сад ондје. Чак и тамо гдје млијека имају само мечке и дивље кобиле.

Прије рата је велики Агроиндустријски и прометни комбинати Босанска Крајина, АИПК, у договору са Самостаном Траписти, почео производити тај Сир са добрим амбалажним дизајном и промоцијом. А онда је дошао ђаво по своје.

Послије рата Задруга Ливач покушава да обнови Сир Трапист.

Он, као и сваки добар сир, тражи одговарајуће услове, много ручног рада и дуготрајне бриге, да би врхунски стигао на столове.

Некада су Траписти, вјерски ред из Фрнцуске који су у бањалучки крај стигли из самостана La Trappe, па је по њима и тај дио уз Бањалуку, добио име Траписти, организовали фарму говеда у Лијевче пољу и тако створили основ за произодњу квалитетног млијека за Сир Трапист.

Сир Трапист, дакле, своје генетско и рецептуално поријекло, вуче из Француске, земље сирева. То је веома важно за његову робну марку.

Вијести.ба доносе кратак списак оног што је ред Траписта урадио по доласку у Бањалуку.

Dolaskom u Banjuluku, redovnici su izgradili čitav niz objekata: manji samostan (1869.), ciglanu i žitni magacin (1870.), mlin na Vrbasu, mljekaru i sušnicu za šljive (1872.), pilanu (1873.), skelu (1874.), crkvu (1875.), pivaru (1873. i 1879.), ledaru (1876.), ciglanu, pogon za proizvodnju ljepila i tutkala i rasadnik (1877.), suknaru (1878. i 1897.), sirotište, bolnicu i krilo samostana (1878.), štampariju (1879.), siraru (1882.), kožaru (1892.), veliko vodno kolo (1893.), novu pivaru (1896.) i malu elektranu (1899.) i uveli električnu rasvjetu (1899.). 

Њихова идеологија је била Моли и Ради. Односно Шути и Ради. Кажу да је само један у самостану имао право да прича. Остали по цијеле дане ћуте. Раде и моле се.

Углавном, донијели су вуше овом крају, и људима, него сви окупатори у десет протеклих вијекова.

Сир Трапист би требало помоћи свим могућим средствима. Ради се о врхунској технологији на којој се може зарађивати. Јер, на тетрапаковању млијека нема велике зараде. На неким ниовима никакве. Треба дневно продати милион литара па размишљати о заради.

Сир Трапист би могао да окупи и устабили произвођаче млијека а сам би могао бити златни извозни артикл Републике Српске.

То је у складу са мојом економском политиком Десет Прста. Радити и искористити своје многобројне мале могућности. Не уздати се у ЕУ, НАТО, ССП, Сејдић Финци, Реформе и друге свјетлице за балканске будалице.

Иако је јасно да је политика Кради и Гради однијела превагу.

Наш највећи интелектуални и економски домет је Пословни Простор.

Док се сви не посахрањујемо у Пословним Просторима, нећемо се сјетити да треба нешто и да радимо.

 ЗА НОВУ СКУЛПТУРУ

ИЗВУКАО ИЗ ВРБАЊЕ, ЧЕКАМ ДА СЕ ИСУШИ

 ПАРОВИ

ЉУБАВ ПОСТОЈИ И КАД ЈЕ НЕМОГУЋА

НОВА СКУЛПТУРЧАД

РАДИ СЕ

СРЕБРЕНИЦА

И УЈЕДИЊЕЊЕ

КОСОВА И АЛБАНИЈЕ

Ако нека Нација жели озбиљно да се бави политиком, мора у свему да има Државни концет.

Јер, нације нема без државе.

Држава је важнији оквир од Нације.

Зашто су се, иначе, сви ратови водили, и воде, против Држава а не против Нација. Чак и тамо гдје је покушано да се Нација истријеби, рађено је то ради завладавања Државом.

Јер, нема Државе без Територије и припадајућег Богатства.

Дакле. Читава Историја се одмотава због Територије и припадајућег Богатства.

Мали поштени скромни и смјерни народи не баве се освајањима туђих Територија и Богатстава. Они морају све снаге да упру у очување оног што су стекли у тим историјским процесима стварања нација, вјера, држава и друштава.

Морају да имају Државни Концепт као костур и подлогу НДД Сфере, Сфере Нација Држава Друштво.

Тај коцпепт се примјењује у важним процесима по НДД Сферу.

Косово је један такав процес. За Србију.

За Српску је то Сребреница.

Колико Срби мало пажње посвећују Државном Концепту, или, боље речено, колико га уопште немају, видљиво је по чињеници да су се и Сребреница и Косово, мало, или много, отргли из процеса, отели се и не одвијају се контролисано.

Нација која има Државни Концепт, ако већ дође у ту ситуацију, мора да контролише и процес губитка Косова. Односно дијела територије.

Као што је Република Српска требала од почетка да контролише Процес Сребреница.

Српска Демократска Странка то није умјела. И у праву су били они који су рекли да одмах послије рата Есдеес треба да се расформира јер не може изнијети терет који носи из рата и онај који стоји пред њим.

Чавић је имао неку шансу. Али он је изабрао махање репом док га странци мало милке по ушима. И формирао Комисију, потписао извјештај и јавно иступио чиме је Сребреницу окачио о врат Српској и Србима за наредних хиљаду година.

То је за стријељање. То је Национална Издаја.

Умјесто да је, и прије Чавића, установљена једна комеморативна годишња манифестација Државе Српске гдје би се у једном дану одале почасти свим страдалиштима сребреничким, цијелог тог подручја.

Тиме би Жртва била најважнија водиља. А не би се Сребреница претворила, медијски, политики и стратешки, у само муслиманско страдалиште. И у позоришну представу коју користе не породице и не они који тугују, већ политичке протуве и поенџије, странци и манипулатори па и пљачкаши донација.

Ну. Барем одсад Сребреницу треба, што се Републике Српске тиче, водити државнички. Претварати је у своју позитивну слику и у своју корист.

Још горе је било са Косовом.

Србија је требала одбацити Косово у вријеме које најмање одговара и странцима и Косову. Јер је било јасно, и прије Милошевића, да је оно изгубљено.

На начн како је вођен Процес Косово, без Државног Концепта, оно се претворило у бескрајно мучење Србије. Српске Нације и Остатака Српске Државе.

Што пријети да угрози и Српску Државност.

Аљбанско иживљавање над Србијом, и буквално, с помоћу Дрона, и на сваки други приземни начин, финализира се сада испоруком Тачија београдској младежи и рамовањем албанског премијера о уједињењу Косова и Албаније.

Ако постоји Државни Концепт, онда треба Србија да престане да се бави изјавама Раме. Да то препусти таблоидима који ће то помијешати са гузом Лепе Епл, или неке друге пиздурине, у које спада и Рама.

А да се бави државним користима за Србију. Јер ће се Косово и Албанија сигурно ујединити.

Због тога је све и почело.

Пошто сваки усрани Збигњев већ више од сто година зна да то подручје никад неће моћи да буде руска сфера. И Велика Албанија је златни наковањ у вратима Европе и Русије. Са тог наковња лако се вади курац на све оно што се зове Средња Европа, Подунавска Федерација, ободне земље бившег Соцлагера, подручје бивше СФРЈ.

Напомена.

О Косову и Сребреници не паметујем у смислу да кажем шта је требало да се уради. Већ да покажем примјер да убудуће треба боље мислити, боље радити и боље, а даље, гледати. 

БИО ЈЕ ДОДИК

У СРЕБРЕНИЦИ.

И. ШТА ЋЕМО САД.

Ништа. Јер ту није битна ни Сребреница. Ни Додик.

Чак ни Сребреница као мјесто.

Зато је, у изјавама, најреалнији Ћамил. Он живи тај живот начелнички.

Остали се нису снашли након ове посјете.

Неки шпекулирају да је то најава заједничке посјете Вучића и Додика Сребреници, за годишњицу.

Непотребно је да Вучић, или било који србијански лидер, иде у Сребреницу. Као ни Додик.

Полтичарима тада није мјесто тамо. Јер неки ће да убиру поене, на туђим косима, а неки ће да служе за разапињање и понижење. И јер би долазак Вучића значио да се установљава обичајни закон да сваки српски лидер, и србијански, мора тамо да буде приведен. И да то буде знак да су Србија, Срби, а Српска поготову, кривац за Сребреницу.

Неки покушавају поставити посјету на централно мјесто првих страна, неки у дно. Неки на пету страну новина.

Посјету је требало организовати на начин Државне Делегације Српске.

То је једина њена мана.

Тамо је требао да оде Предсједник Републике Српске, Предсједник Народне Скуштине и Предсједник Владе Републике Српске. Најављено. Са достојном церемонијалном почашћу жртвама. Са кратким обраћањем јавности у којем би се изнијела платформа Републике Српске.

У којој би се јасно рекло:

·        Срби нису планирали и нису извршили геноцид у Сребреници

·        Српска не прихвата позориште које се игра око жртава

·        Српска захтијева равноправност жртава

·        Српска не привата никакву Политичку црту Сребренице, нарочито не Унитарну

·        Српска није крива за Сребреницу нити је крив Српски Народ

·        Српска ће формирати комисију, Народна Скупштна, у коју ће позвати независне домаће и међународне неполитичке експерте ради истине о технлогији и обиму злочина стријељана ратних заробљеника

·        Српска прихвата одлуке суда у Хагу али не прихвата судско мјерење историје, политике и ратова.

Дабоме да је цијели план са Комисијом прилично упитан или нереалан.

Како није установљен Јасеновац ни до данданас, неће ни Сребрница.

Како је Јасеновац био географска тачка иза које треба протјерати Србе, тако ће то постати и Сребреница.

Нико од експерата, осим руских, не би се могао одупријети притиску Америке и Запада да се Срби оптуже не само за Сребреницу већ и за истребљење Индијанаца.

Српска би, у случају тако изнешеног плана, морала сама да формира комисију. То се може издржати. Кад је издржао Токача у Сарајеву може и Српска.

Свако одлагање и импровизовање око Сребренице, само је гомилање тешког камена на српскијанска рамена. А повећање узбрдице.

ДАНАШЊЕ КУЊАЊЕ

НА ЛАЈКОВОМ КОЉЕНУ

АМЕРИЧКО СТОЉЕЋЕ

И

СТОЉЕЋЕ АМЕРИЧКЕ

НЕСРЕЋЕ

Да би се разумио Савремени Свијет, а под тим појмом подразумијевам 20и и 21и вијек, није потребно разумјети ратове, војске, велике битке, финансијске кризе, концлогоре и соцлагере, диктатуре и револуције, Кину, Русију, Африку, Ислам, Хришћанство.

Потребно је разумјети америчку Политичку Моћ Капитала.

ПМК, Политичка Моћ Капитала, је у класичном марксовом капитализму једна уобичајена и друштвено прихватљива појава. Али овдје се већ одавно не ради о класичном капитализму.

Ђаво се изродио.

ПМК, са америчке тачке гледишта, нешто је сасвим друго. Пред њом падају једнако и хришћанске и исламске земље, једнако колонијалне и нове, горде и покорне.

Америчка ПМК тешко се објашњава и презентује због изванредне медијске и јавносне обланде у коју се пажљиво умотава од првог дана деветнаестог стољећа.

Људи су склони да величају улогу Гебелса у некаквој пропаганди. А то је потпуни лаицизам у односу на оно што је у Америци настало када је Вудроу Вилсон формирао ЦПИ. Одбор за јавно информирсање, у коме су два вијека испред свих техника и технологија, ишли Џорџ Крил и Едвард Бернејз. Овај други је иначе из Фројдовског гнијезда пошто му је стари лав психоанализе био ујак.

У свим земљама Политика се бира и доноси законе. Који се проводе и важе, мање или више, и за ситорињску пару и за крупни капитал.

Само у Америци, Јунајтид Стејтс, Капитал бира Политику, бира предсједнике, креира Стратегију и доноси законе. Што излази изван оквира америчких граница.

Америчка ПМК креирала је оба свјетска рата.

Америчка Политичка Моћ Капитала креираће и трећи Свјетски рат.

Као поткрепу, изнијећу само један низ голих чињеница, које ће ми, на крају, омогућити образложење горњег закључка.

1.

Абрахам Линколн је успио у нечему што је епохално. Укинито је црначко ропство, иако црни људи у Америци нису постали равноправни ни до данас. Али је изгубио у једној прозаичној ствари. У боју око новца.

Он је, да би финансирао рат пртив робовласничког Југа, штампао своје, независне, државне доларе, такозване Зелембаће. Тиме је сам себи донио пресуду коју ће извршити глумац у атентату.

Линколн није дозволио да се грађанским ратом богате они који већ имају богатство. Вјероватно је схватио да се, кад земља једном падне под Црну Руку Капитала, никада више неће извући.

Случај Линколна и Зелембаћа био је знак крупном америчкм капиталу, да се организује, и да никад више не дозвли да неко други влада у Америци.

2.

Џ. П. Морган је већ био изникао као водећи свјетски банкар када је креирао кризу на почетку деветнаестог вијека, познату као Паника 1907.

Морганови и Рокфелерови, и други, мањи, чланови невидљивог новчаног труста, схватили су да не треба дозволити држави, Влади, да тражи рјешења кризе, већ рјешења усмјерити ка циљу преузимања надлежности америчке владе и Конгреса  у издавању новца, ка стварању Народне Банке Америке која би била у њиховим рукама.

Тај циљ су, послије, ефикасно и остварили.

3.

1912е, куће Морган и Рокфелер су одлучиле да Вилсона изаберу за Предсједника Америке. Створена је и трећа странка за изборе, вјештачка, прогресивна, коју је водио Теодор Рузвелт, који се, након избора и распада те странке, Bull Moose, тихо вратио у Реубликанску странку.

Вудроу Вилсон је и изабран. А само један час по уласку у Бијелу Кућу, потписао је тзв Овенов закон којим је основан систем банака за савезне резерве чије одлуке нису подлијегале ратификацији Ам Предсједника нити Конгреса.

Ствар је била готова за тих божићних празника 1913.

И никад се више није вратила назад.

4.

Одбор за Јавно информисање, злогласни ЦПИ, разаслао је 1918. реченицу Ово је рат који се води како би свијет био сигуран за демократију.

Фенеменално. Та Амерчка Реченица одзвањаће свијетом, још сто година. Све до данас.

Суштина је била посве друкчија.

Џ. П. Морган је увео Америку у рат да би преузео царевање Енлеском, јер колонијална Енгл издисала, и другим земљама богатог западног свијета.

У ту сврху је Вилсон, који је изборе добио на мирољубивој политици, То није наш рат, само за годину дана окренуо ћурак и увео Америку у Први Свјетски Рат. По налогу Хаус Морган и осталих.

Да би се Морган, и ПМК, ширили по свијету.

То су, теоретски, у својим књигама уобличили Брукс Адамс и Фредерик Тарнер, који су говорили да је стално геополитичко ширење резултат експанзијске моћи Америке која је Американцима прирођена.

5.

Циљ Моргановог, и дружине, увлачења Америке у Први Свј Рат био је не тако једноставан као што је ПМК. Циљ је био срушити Велику Британију, онемогућити Њемачку, која је већ донијела одлуку о градњи пруге од Берлина до Багдада, а, онда, и заштитити своје велике кредите које је Морган дао Великој Британији и Француској, за финансирање рата.

Тим ће парама да се развију моћни амерички  ратни лиферанти и постану корпорације којима, ускоро, нико неће моћи ништа. Оне и данас живе.

6.

Почетком 1941. девет мјесеци прије Перл Харбура, Хенри Лус, издавач Тајма и Лајфа, написао је уводник, 17ог фебруара, под насловом Америчко стољеће.

То је био есеј о плану Рокфелера, који је финансирао Студије о рату и миру, обимни и многоауторски документ који ће му омогућити да преузме вођсво у ПМК и да се Америка у свијету понаша по његовим интересима.

Лус је написао: Тираније могу захтијевати велики животни простор, али слобода захтијева и захтијеваће далеко већи животни простор од тираније.

ПМК схватила је да је прескупо имати колоније и држати државе и територије окупираним, са скупим страним и домаћим апаратом. Потребно им је слагати Слободом а проводити једнаку Тиранију.

Тада су у Америци употребљавали синтагму, прековану из Њемачке, Америчи Економски Лебенсраум, која је убрзо напуштена а замијенило ју је Америчко Стољеће.

7.

Овдје нема простора да се образложи. Али, у троглу британски Округли Сто, Хилеров Лебенсраум и Рокфелер, само Рокфелер није стратешки погријешио. Управо зато што је финансирао Студије о рату и миру. Али као документ Државе и Владе.

8.

Рузвелт, Рокфелер, Самјуел Буш, праотац свих Бушева до данашњих дана, и Вијеће за иностране односе, а иза сваког овог фактора стоји широк круг повезаних и преплетених моћника, разрадили су будућу америчку ратну стратегију којој је био циљ да Америка, као побједник, иако још није била ни ушла урат, изађе као владар свијета а да Њемачка буде гурана у рат тако да саму себе уништи јер је постојала велика опасност да израсте у европску економску силу коју Америка неће моћи контролисати.

Америка је чак помагала Њемачку у рату. Рокфелер јој је давао бензин за авионе. Сарадња се наставила и након америчке објаве рата Њемачкој. Послије су биле и конгресне истраге и саслушања али АМК, Америчка Моћ Медија скоро је једнака америчкој ПМК.

8.

Након Другог Свј Рата, све је познато. Бретон Вудс, ММФ, Свјетска Банка, напуштање Златног Важења за Долар, којим је Морган, на почетку стољећа уништио Британију, укидајући сребро као банкарско покриће за новац.

9.

Познато до Кенедија.

Који је убијен из истих разлога као и Линколн.

Мало ко зна о Уредби 11110 али сви знају ко је Ли Освалд и Џек Руби. То је АММ.

Кенеди је том уредбом, коју је увијек прекривала медијска слобода у облику шутње, поново одштампао америчке бескаматне доларе и тако заобишао Систем банака за савезне резерве.

На том долару је стајало Новчанице Сједињених Држава а не Новчанице Савезних Резерви.

Пуштено је у оптицај 4,3 млрд у апоенима од 2 и 5 долара.

То је била самосмртна пресуда.

План о другим апоенима није остварен због атентата а насљедник, Линдон Џонсон, одмах је повукао те Кенедоларе. Уредба 11110 је прекривена као Чернобил.

9.

1968. година. Данијел Кон Бендит. Студентски протести. Све је то кулиса за дисциплиновање Француске и рушење Де Гола.

Француска је изнијела идеју о монетаној реформи свијета. А Вол Стрит је узвратио ударац. Њујоршке банке су нагло повукле своје депозите из француских банака и купиле њемачке марке, натјеравши њемачке банке да их слиједе. Стејт Депармент је ограничио увоз француске робе.

Даље је све познато. Де Гол је одступио. А Француска, много касније, укључила и у војне структуре Нато Пакта, што је дуго избјегавала.

10.

1971е Никсон је, по савјету Кисинџероваца и Рокфелероваца, донио једнострану одлуку о конвертибилности Злата. Долар више није морао имати златну подлогу у противвриједности.

То је значило да су САД сада могле издавати долара колико су хтјеле. Свијет се хранио празњикавим доларима а иза тога стајала је америчка војна сила, слобода и демократија.

Од тога су, јасно, корист имали они приватни банкари који су држали Систем банака за савезне резерве. Али не и америчка економија и амерички народ.

То је био почетак рокфелровског Кисинџера који ће послије постати и Савјетник за националну безбједност и Министар иностраних послова, истовремено.

Кисинџера је лансирао Дејвид Рокфелер.

11.

ОПЕК и криза нафте.

Као што је за Морганову Еру Моћи био пресудан тајни скуп на Острву Џекил, тако је ра Рокфелерову Еру Моћи, био пресудан релативно тајни састанак 84 Билдербеговца на шведском острву, у Салсјоебадену, на имању банке Валенберг.

Тада је рокфелеровски труст издејствовао договор о скоку цијена нафте за четири пута. Од тога нису имале користи земље ОПЕК-а. Иако је тако изгледало. Јер, за четири године од 74е, земље ОПЕК-а зарадиле су 185 млрд долара. Три четвртине тог новца прошло је кроз финансијске институције Зпада. Банка Чејз Менхентн. А из тога, су између осталог, кредитиране земље у развоју и тако добиле омчу око врата из које се нкад нису извукле. Дужничка слобода је један од најбољих начина финансијерског управљања свијетом.

12.

1976е, на америчким изборима побиједио је Џими Картер, познатији као Кикирики Картер. Он је био, у почетку, мали штићеник Дејвида Рокфелера.

13.

Неолиберализам је проналазак браће Рокфелер и не вуче коријене из Кејнзијанског либерализма већ из ортодоксије о ултра слбодном тржишту Милтона Фридмана са Свеучилишта Чикаго. Које је, јебига, осам деценија прије тога, основано парама компаније и породице Рокфелер.

14.

Чак је и неубједљиви и смијешни Роналд Реган играо улогу епизодисте у Финансбастеру Рофкелер и ПМК.

Он је уништио америчку индустрију, направио револуцију за узак круг богаташа. Јавности је то спиновано као Реганомика. Као посебна врста генијалне Економике. Пол Волкер је тада креирао новчану нуклеарку али зато нема овдје простора.

15.

Ствар се вуче преко четири Америчка Предсједника, све до коначног слома. Преко Регана, G. W. H. Buša, Клинтона и G. W. Buša.

То се може окарактерисати као уништење америчке економије шпеклативним кредитима.

16.

Обама, Црни Љевичар, Демократа, чим је дошао у Бијелу Кућу, окупио је око себе на десетине моргановаца, волстриташа и рокфелероваца. Само Мишел није ни на који начин везана са тај Новчани Труст.

17.

Политика према ЕУ, Русији и Кини, наставак је Морганрокфелеровског виђења Свијета оптиком Студија о рату и миру и оптиком америчког економског лебенсраума.

Ну. Свијет се промијенио.

Не постоји више једна Њемачка као главни ратни играч који може послужити за обављање радова ширења ПМК. Сада су на сцени Кина, Брикс, Русија, која је побједник у рату САД против ње (Украјина).

Долар је пао као систем.

Америка је изашла из Америчког Стољећа и ушла у доба Америчке Несреће.

Коначно је јасно да њена улога водеће економије, коју је сада прузела Кина, није настала поштеном тржишном утакмицом већ закулисним крвопролићима у којима је страдало и педесет милона људи, спрам чега је истребљење туземних Индијанаца, само мало већи инцидент.

Знајући да је то тако, Америчка Политичка Моћ Капитала, посегнуће за оним што једино зна. За новим Свјетским Ратом.

Што ће при томе страдати пола америчког живља, ако буде требало, то није битно. Као што није било битно оних скоро 2.000 жртава у Перл Харбуру, за који је Америка, онај ко треба, знала да ће се догодити, али су Јапанци навучени да то ураде како би Слобода имала изгвор за улазак у Рат.

Мале земље, нације и теритрије, велики, ваљда, умију, морају да се крајње разумно поставе и понашају у складу са овим мојим предвиђањем.

Да чувају НДД Сферу, Нацију Државу Друштво.

И да, барем, не помажу концепту Трећег Америчког Рата туђом крвљу, уласком у Нато Пакт и слично.

У шта укључујем и ЕУ.