МИЛАН БАНДИЋ,
ИЗБОРНА ТЕХНОЛОГИЈА
ЕНЕРГИЈЕ И ЉУДИ
 

Вјероватно, посљедњи такав случај, у једној Метрополи, који је произвео толико Мандата.
Поред Страначко-медијског тоталитаријума, веома је тешко примијенити неку другу технологију.
Милан Бандић је био, у другом дијелу свог градоначелниковања, сам против свих.
Преживио је свашта.
Разлаз са својим СДП, мождани удар, припиту вожњу, кандидатуре за Предсједника, формирање Странке...
За аграмерски, лажно бечки, еуропски, Загреб, Загреб хох пимпек господштине, његов успјех херцеговачке филозофске платформе Матан унд јаранен, прилагођене политичким и изборним софтверима, право је политичко и социолошко чудо.
Он је, очито, био талентован да схвати социолошку, постратну слику Загреба, његову структуру и Људе Голих Живота.
Коликогод радио на урбанизацији Загреба, он је, по свему био Градоначелник Приградских Путева.
Он је људима помогао легализујући им дошљачке и избјегличке куће и улице, додјељујући баштице и доводећи воду.
Овима у Граду је организовао Сњежну Краљицу, Жичару...
Вјероватно није много учинио у трансформацији Загреба. О чему не знам ништа а и не занима ме.
Сигурно је, само, да Хрватска није у сјајној финансијској ситуацији, непрестано, од самосталности. Па неке узлете нигдје није могуће очекивати.
Што се тиче медијског лешинарења, које сада, мртав доживљава, и то је посљедица слике тог Загреба, којег је он перфектно схватио. То су нови, млади, фолирантски Аграм Итејци, који су се дочепали нечега у јавности и продали се глобалистичким агендама па мисле да су ухватили Богеца за Пимпек.
Бројне тужбе, и судски процеси, које су покренуте и испратиле Бандића, такође су објашњиве.
Он је сметао свима. И Хадезеу и Есдепеу. Јер је показивао њихову немоћ.
Искористио је мали број чланова које странке у Хрватској имају и прошао са својом технологијом.
Колико су те тужбе, процеси и пресуде утемељене на праву и правди, треба сачекати правноснажност па видити.
Сумња мора да стоји. Јер сви су ти процеси, Процеси Власти. А они, нигдје у свијету, немају доказан пуни легитимитет.
Углавном, Изборна Технологија Милана Бандића, своди се на два колосијека. На бесконачну и самообновљиву енормну енергију коју је трошио педесет часова дневно.
И на контакте са Људима. Са безбројним Људима.
То је у таквом Загребу, постраспадне југословенштине и узавреле транзиције, и ка Европи и ка Демократији, било  могуће примијенити, уз све неопходне референце које је имао Бандић.
На неком другом мјесту, у Хрватској, то није реално.
А ни у Загребу, више.