ИДИ, СЕСТРО СРПСКА,

И НЕ ОКРЕЋИ СЕ,

НИ САРАЈУ НИ БЕОГРАДУ

Кад ти је Бог дао, и погинули Борци и јадан унесрећени Народ, да си остала на свом мјесту.

Али. Пази куд ходиш. Скраћуј кораке, ако мораш. Ослушкуј и пипај. Као да ходиш по Земљи Џелата.

Сабље те чекају, не чека те Почаст и Част. Нико ти се радовати неће, још дуго времена, осим твојих синова и ћери. Чак и оних који леже у гробовима рата. И они ће се радостити сваком твом кораку.

Скраћуј кораке, кад мораш, јер су свуда око тебе, Српска Земљо, погрешни и подмукли.

Извјесни је политички живаљ, онај који води неколико Странака, овдје, помислио да је добро бити у својству Служинчади. Неком другом осим Српској. То је стара српска особина. То је особина слабих Људи. То су они које Бог рађа јер и он има норму. Рађа их само нако, нек су на броју. Њих ћеш прпознати по томе што свитњак држе у зубима, да су им руке слободне да нешто ситно украду по имецима, или да узму, ако им какав странац тутне у шаке. А свитњак увијек могу да пусте из суба. Није он, само се. Огологузило.

Тако је Савез За Промјене, ти знаш о коме ти зборим, искористио гласове добрих људи и отишао под сећију Бакир Чадор Сараја и понизно чекао да му се са синије нешто баци, Ко Псу у синџиру.

Они су прихватили тај жиг, који носе, као америчка говеда, и да руше Власт у Српској, по запису Америчке Амбасаде и Хоџе Бакира. Њима нису рекли да није битна Власт већ да је битно срушити тебе, Сестро Мила. То ће им рећи послије, кад све буде готово.

Они, Служинчад која води те Странке, Држачи свитњака у зубима, не знају да није добро своју власт рушити, ни кад је најгора, ако ти за то погребник, џелат и окупатор даје петопарац. Ни кад ти даје дукат. А ни цијелу кесу.

Своју чељад поправљаш у својој кући. Не доводиш туђина да ти поправља жену и дјецу. Јер он, кад уђе у кућу, оће и дјецу да ти прави. А не само да поправља.

Владајућа Власт, твоја, видјела си, гледа у Београд као у Свјетионик. Јер је такав братски ред. Ну. Београд не свијетли тако као што ми жмиркамо од те свјетлости. Београд се раширио. А то значи да је добио пуно људи. Који су, зато, постали мали. Тако је и са политичарима у Београду. И Србији. Пуно их је, ал су мали.

Београд је и у Рату покушавао да буде велики преко овдашњих, и околних, Срба. Тако велики да су они свуда нестали, чак и из његовог Косова и Метохије. Само си се ти, Сестро Српска, заржала на кемену свом и на бразди рођеној.

Београд, и послије Рата, покушава да буде велики. Преко Српске. И сада један политичар, који стоји на Калемегдану, као будући споменик себи, победнику и опет себи, и кога, ујутро донесу у дворе власти да обавља прес конференције, туши народ и врши власт која ће уродити плодовима за двије, пет, и осамдесет година, како гдје, хоће да буде велики. Преко Српске.

Нисмо га, чујем, питали, а ни послушали, око Референдума. Није ни он нас питао око Позивног Броја.

Послије Рата, да се не сјећам тужних њемачких марака које смо возили у Србију за муницију и чизме, једино што је Србија, Београд и Коштуница, помогла, то је куповина Телекома. Кад је било укидање Војске, Реформа Полиције, Уставне Промјене кад су биле, Београд је ћутио ко Пичка.

Мада сам увијек мислио да га није требало продавати. Боље је имати Телеком, и домаћински, државно, газдовати њиме, него имати Позивни Број. За Позивни Број ће се увијек, негдје, наћи неки Вучић, позоришни добродавалац, и додијелити га.

Али. Мене за то, као ни тебе, Сестро Српска, нису питали.

Зато велим овим Политичким Странкама, да се не окрећу Београду преко мјере. Само колико је по братству. И по парама, ако имају и ако дају.

Јер, тамо нема здраве Политичке Странке. На коју се Србија може ослонити. Да има. Не би се, јадна, ослањалуа на Путина. А и Трамп почиње да јој свјетлуца.

А чим се Србија на нешто не може ослонити, бјежи од тога.

И о томе, Сестро Српска, увијек води рачуна. Без обзира ко су ти владари а ко младожење за власт.

Јер. Још ће великог времена протећи, док Београд не добије Здраву Националну Странку.

Ове, садашње, добре су за Здраво Браћо, како сте.

Ове у Сарају нису ни за Здраво Комшије, како сте.

Оне су за традиционални српски поздрав, преко њиве, ни близином не треба да се прљамо, Марш у Пизду Матерну.

Њима је само на памети покор, покров и погром. Покушали су, они Лагумџијини и Есдепе, да то изведу са Есенесдеом. Да га погроме и покоре у Једну Босанску Социјалдемократију. Па кад Есенесде није мрдну репом и уветом, нашли су оне из Савеза За Промјене. Па су их покривили неком свитом Народних Партија.

Иако све то изгледа, и са Сарајем и са Београдом, суморно, није тако.

Његуј, Сестро Српска, своје Здраве Националне Синове. Требаће ти и кад нас не буде. Када нестане и сјећања на ровове и гробове.

А ти Здрави Твоји Синови, знаће са свима, како треба. И имаће корак, кад треба и колики треба. На путевима свим.

Ову сулуду и сумануту пиљеж, о којој сам ти зборио, пусти надвор, нек се игра.

Ње ће увијек бити.