БАЛАШЕВИЋ
ЈЕ
НУСПРОДУКТ,
ЗАКОНИТ
ОТПАД
ВРЕМЕНА
Можемо ми
сви да имамо носталгију под пазухом, или иза ува, да је носимо свуда са собом.
Али, она
није ништа друго од онога што је наша жалба за младост. Како сам некад имо
доброг певца. Какве сам ја сисе носала.
Али то неће
спријечити чињеницу да је Вријеме прошло, то са добром државом, као и са добрим
курцем и још тврђим сисама.
И, да, баш
док ми тога нисмо свјесни, оно и даље пролази.
Ђорђе Балашевић
је симпатична појава Заједничке Југославије. И само је тада, и у њој, могао
настати.
Све послије
тога, и Ђорђе и Југославија, нису ни за курац.
Тако је
Ђорђе некидан „запалио друштвене мреже“ рекавши да неће доћи у Бањалуку да
пјева јер неко чува метак за њега. А чува га зато што је Ђорђе, некад, рекао да
ће доћи кад сви дођу на његов концерт који су били и прије рата.
Кобива они
Хрвати и муслимани које су СЧК, Срби Четници Кољачи, протјерали, побили и
слично.
Тако ћу му
и ја доћи на концерт кад он, Ђоле, мртав прдне.
Не схватам
шта је Балашевић себи умислио.
Ако пишеш
добре стихове, не значи да добро пјеваш. Он више рецитује. Мало мање од Бајаге.
Али рецитује.
Добро. Људи
то воле.
Али ни то
му не даје за право да себи умишља памет. Ако пишеш добре стихове и доро
пјеваш, чак, не значи да си паметан.
А Ђоле га
претјерује, одавно.
Имао је он
тих испада памети, само се заборави.
Јебло вас весло
које вас пренесло. Тога се ријетко ко сјећа.
Ну.
Ђорђе
Балашевић је једна обична Тереза Кесовија. Само са талентом за поезију. Значи, Глупа
Пичка.
Јер не
схвата да је са Божом звани Пуб прошло и Вријеме.
И да Вријеме
увијек пролази.
Вријеме
пролази јер то пушта Већина да буде тако.
Али је
једнако и ако то учини Мањина.
Можемо да
се љутимо, да имамо носталгију и јед, да будемо бијесни и да носимо крвав
поглед. Али ништа нећемо промијенити.
Човјек мора
да то прихвати, да види гдје је прикључак и да се ухвати у Воз Новог Времена.
То није
лако. Није лако наћи прикључак. Не јебе те ни Воз.
Мој прикључак
је, напримјер, био Ров и Рат.
Неком паметнијем
је био Пљачка и Шверц.
Има још
прикључака. Само ниједан од њих није Памет.
Што жели да
нам прода Ђорђе Балашевић.
И чиме још
више испада изван Времена.
Штета. Јер Ђоле
ипак није толико глуп као Тереза.
Али јесте
глуп, чим се толико држи памети.
И осипа са
себе и оно мало обожавалаца, поштовалаца, који су му остали.
Тереза је
рекла да неће у Београд јер су јој Четници пишали по базену њене виле. Па отишла.
Није рекла откуд она на Вјековној Српској Земљи. Код Дубровника.
Ђоле рекао
да неће у Бањалуку и није отишао.
У чему је
разлика. Само у пар стихова.
Ђорђе Балашевић
је класични синдром Потурице.
Њему недостаје
Тито, да му пјева на рачунаљку.
Јер, ово
ново Вријеме нема Тита. Немаш се коме потурчити, све гамад до гамади.
А Ђоле не
зна сам.
Човјек и не
мора да зна сам. Али онда иде са Временом. Вријеме зна и кад нико не зна.
А хтио сам
само да вам испричам причу.
Био једном
један равничарски Тетак,
Добри Ђоле
звани Метак,
Прича је
таква каква је,
Ако су мени
слагали,
Слагаћу и
ја вама,
Али ријечи
из те приче
Не треба да
остану нијеме,
Мог Ђолета
је пргазило Вријеме.
