Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ

И ДУША

РАТНИКА

 роман

2.

Када је у Рат узело Доброчојека, тих дана је Касарна Козара била увијек пуна. У њеном великом, и још добро одржаваном кругу, од самог јутра није се могло проћи од цивила, шаторских упрта пуних опреме, оружја, сложеног и разбацаног, цивила и нижих старјешина који су постројавали новоопремљене незграпне војнике.

То су све били они несретници који су у Рат пошли као и Доброчојек. Само пошли. Ником се нису жалили, никог звали и ником се молили и понизили. Али, ту су били и они који су одмах након добијања писмена, облијетали и бога и оца, и знанца и незнанца, тражећи и нудећи потврде о свакој бољки која је икад ушла у кућу, само са једним циљем да врате Позив и да не иду у Рат. И који нису успјели да слажу, да се претворе и да се извуку и прикрију.

Нека је невидљива неправда спојила та два соја људи.

Једне, тихе и непитне.

И друге, причљиве и варљиве.

Једне, људовне и равнодушне, који се нису јуначили, и који нису ни били нарочито храбри. Њихова највећа храброст је што у Рат иду као на њиву.

И друге, подмукле и несигурне, на које се нико не може поуздати али који су о Рату причали као да су у њему већ били годину ил двије.

Доброчојек је, у свом реду, којег је предводио неки десетар са списком, ишао од складишта до складишта, од прозора до прозора. У сваком се нешто добијало и нешто потписивало.

На посљедњем прозору, поптисивало се у једну велику књигу. Неки ће, послије, чак и након Рата, сазнати да је то био потпис да су доборовољци.

Није га, Добрицу Добричину, нарочито занимало шта добија и каквог је то квалитета. Многи су тражили мањи број неке одјеће, мање рукавице чак, иако је још јесен. Неки су таквима добацивали. Мртвацу се не мећу рукавице.

Стајао је увијек мало иза. Један активни војник иза пулта га је упитао за број чизама. Четерес два, четерес три. Немој тако, реци ми прецизно. У тим чизмама провешћеш више него на мајчиној сиси. Четерес три. Ево ти. И пробај. Немој послије да ми помињеш фамилију.

Доброчојек је обуо десну чизму, сву скорену од стајања у РР магацину. Ратној Резерви. Добра је. Сљедећи.

Када су сву одјећу и опрему задужили и тешком муком, набацану и несложену, скупили у велики завежљај сачињен од шаторског крила, кренули су према бараци у којој се задужује оружје.

Активни војници су оружје избацивали кроз прозор. Један је сједио са унутрашње стране и записивао број и врсту оружја. Десетар са списком је то исто уписивао поред презимена и имена.

Тако се стварао вод чудних ратника. Који се нису знали. Који нису знали своје оружје нити је оружје знало њих. Који нису знали гдје ће да их баци наредба, на које ратиште.

Када је Десетар са списком, гласно, као да јавља у другу њиву, прозвао Симеун Милијевић, војник Југословенске Народне Армије, избацио је аутоматску пушку предноге Доброчојеку. А сједећи војник, с оне стране прозора, једнако гласно, прочитао је Ка 13453458.

Доброчојек је стајао као да се ништа није догодило. Изгледало је да није схватио да је пушка његова, да је њему бачена подноге. Узми је, сунац јој јебем.