КАКО ГУЗИ

АМЕРИКА,

ТРЕБА ПИТАТИ

ЕВРОПУ

Америка је добро нагузила Европу током Другог Свјетског Рата.

Послије рата, наметнула јој је Хладни Рат, Нато Пакт и лажне интеграције у ЕУ, које ће користити само САД али не и Европи.

Након пада Берлинског Зида, издејствовала је да Европа саучествује, са САД, у дувљаштвима диљем Свијета па и у Европи. Бомбардовање Србије. Уништење Украјине.

Сада јој натура ТТИП. Ропски трговачки и корпорацијски надсуверенитетски и надуставни споразум по коме ће Америка да диригује комплетном економијом Европе.

Истовремено. Са тим појавним облицима трају и прикривене операције уништења Европе. Уништења у смислу потчињавања и стварања добре претпоставке и платформе за покоравање и разбијање Русије.

Једна од тих прикривених операција јесте Најезда Избјеглица са Блистока.

Главни ефекти тог процеса нису ситне унутареунијске политичке размирице између држава.

Они су скривени у дугорочним трендовима.

·        Разједање Хришћанства. Јер је Хришћанство један од кохезионих стубова Европе, њене државности и њене културе. Па и сваке појединачне Државе и Нације.

·        Сегментирање и дезинтеграција појединих европских друштава, односно држава.

·        Стварање дугорочног потенцијала унутардруштвених сукоба.

·        Економско исцрпљивање држава ЕУ.

·        Одржавање латентног сукоба унутар ЕУ, на линији Јаке Економије – Слабе Економије.

·        Претварање ЕУ у застарјели хардвер за амерички геополитички софтвер.

·        Чишћење простора Блистока од непотребне популације како би се тај простор квалитетно запосјео. Не само ради нафте већ ради Русије, прије свега.

Дабоме. Најезда Избјеглица има и своје поткориштење. То се догађа унутар ЕУ и ту моћнији  нагужују слабије и нејаке. Као што је Србија. Мађарска се полако извлачи. Не зна се шта ће бити са ХДД. Хрватска Данке Дојчланд. А Србија је у великој опасности. Ако се пола милиона Избјеглица стационира тамо, то ће дугорочно,  разарати Србију.

Такође. Турска настоји да извуче користи из ове планиране нуспојаве америчке Еркондишн Демократије. Она ће Европи лиферовати Избјеглице док не добије одговарујућу корист за себе и свој положај.

Ну. За друге, мањевише. Србија би требала добро да промисли шта да ради и како да се одбрани, без дугорочних посљедица. Јер је у највећој опасности. А са најслабијим Властима.

ШТА ВОЂА

ОПОЗИЦИЈЕ

РАДИ СА

АМЕРИЧКОМ

АМБИЦОМ

И КО КОГА ПРИМА

Осим ако нема СЗР за кречење, молерај и столарију.

И шта је горе од одласка у Америчку Амбасаду.

Горе је само долазак Ам Амбице у Парламент.

Састали су се, дакле, Морин Кормак, Америчка Амбасадорица у БиХ, и Младен Босић, познатији као Кила Златан, који је предсједник највеће опозиционе, и једине опозиционе, странке у Републици Српској. И потпредсједавајући нечега у Сарају.

Било је Саопштаније поводом сусрета.

Формално-логички, коректно, можда и добро, на нивоу сусрета два осредња државника на Бујадиштима Балкана.

Није саопштено ко је кога примио.

Ну.

Без обзира на општи политички, државни и регионални хаос, доиста је неразумљиво шта Вођа Опозиције, који има Мисију, тражи са Амамбицом. И то у традиционалном сусрету. Јер се они, маломало, виђају. А нисам установио да се знају из Америке. Док је Мисија био тамо.

Чак и ако прихватим да је нормално, а јесткурац, да Амамбица, и други, одају по селу и завирују у трапове, лонце и под кревете, да прихватим да је уобичајено да некакв лидер, изабраник или наметнутник, позове амбасадорски тор на какав пикник, ручак или обично баљезгање, не може да буде прихватљвиво да се Амбасадорица једне земље, која преферира Деморатију на три од четири  битна елемента за опстанак планете, на Земљи, у Зраку и на Води, састаје са ДОН Босићем. Десетогодишњим Опозиционим Неспосбњаковићем.

Послије, кад му кажеш Издајник, он блене. Она ил Ја.

ИЗДАЈА

ИМА

И ТЕЖИХ

КВАЛИФИКАЦИЈА

Издаја је, као и свака ријеч из прошлог вијека, прилично обезвријеђена.

И Издаја се штампа без покрића.

Издаја обухвата широк простор дјеловања и недјеловања.

Издајник је и онај који се усро у гаће од страха и побјегао из рова, остављајући литајући жути траг. Као и онај који је, да не знају његови, отишао туђину, непријатељу о поробљивачу подноге, међуноге или наноге и с њим склопио какав савез против сојих.

Како су се Политиком почеле бавити Будале, Политика има моћ да све ријечи учини политичким.

Тако је и Издаја постала политичка ријеч.

У неким другим временима, била би карактерна, неслободољубива или пријекосудна.

Опозиција у Републици Српској, на оптужбе за Издају, одговорила је сторијом о Кили Злата.

То, можда, говори о њиховом схватању Издаје, Српства и противвриједности.

Али. Нема жене која је у селу постала поштена, пошто ју је село прогласило курвом.

То мнијење постоји у Републици Српској, без обзира да ли ту ријеч помињао Додик, Есенесде или Режимски Медији, како их орденишу Опозиционари.

И то мнијење ће преплавити све стварне несавршености, мањкавости и неспособности Власти.

Савез За Промјене и Опозиција су требали да знају да ће њихов Пробосански Колаборационизам бити окаректерисан Издајом јер моји из ГФК, Гајба Фокус Група, не умију да изгворе ту синтагму.

Из једноставног разлога.

Ниси Власт у Републици Српској. А идеш да будеш власт, горе, у Сарајеву. Кога или шта, дакле, представљаш. Коме или чему служиш. Шта или кога желиш да постигнеш. Нагузиш.

И Власт и Опозиција су, од рата наовамо, а видјевши да је то и около обичај, још од посљедње деценије СФРЈ, сметнули са ума један тежак и погубан тренд који је захватио сваку НДД Сферу па и Нацију Друштво Државу Републике Српске.

Противуставно Дјеловање.

Сваки пристанак у Сарајеву да се нешто што није у Дејтону и његовом Уставу наведено као изричита надлежност Заједнишких Институција, дјеловање је против Устава Републике Српске. При томе нигдје не мора да пише да је то надлежност Републике Српске. Битно је да није изричито наведено као надлежност Заједничких Институција.

А за Противуставно Дјеловање, у историји државе и права, постојао је и пријеки суд, у ратовима и ванредним стањима, и демократско суданије као дио политичког процеса. Нпр, Макартизам у Демократској Слободној и Посебној Америци.

Може Драган Чавић и сви Мисионари За Промјене, сада да се итају разним квалификацијама, Режим, Апартхејд.

Али чињеницу да се сваким пристанком на било шта у Сарајеву, дјелује против Устава Републике Српске, Против Народа Српског, Против Државе Републике Српске, не могу избрисати. Могу је мало заклонити. Ну. Народ веома добро зна шта је шта и ко је ко. Чак и кад ништа не може да уради.

Без обзира колико они, ПСИ, Пробосанци Сазаповци Издајници, мислили да је то дјеловање против Милорада Додика. Или по наговору из Америчке Амбасаде.

ОПОЗИЦИЈА

У СРПСКОЈ

КАО

ИСИЛ У СИРИЈИ

Боре се против Власти Републике Српске, односно Режима. За туђи а не за свој рачун и рачун Народа. Само што није Башар али јест Вашар.

И нису им Амери дали Тојоте.

Већ годинама Опозиција Републике Српске, Есдеес и Педепе, инструментализовани је алат Странаца и Сараја. Што не треба нарочито да се доказује.

Довољне су двије чињенице.

·        Иванић и Педепе су изашли из власти са Есенесдеом по наредби Странаца. А само будала излази из власти ако није велика нужда.

·        Криминализација и Режим. То је десетогодишња прича Опозиције коју су јој наметнули Странци Усранци. А управо Странци форсирају Криминализацију и Режим. Они су увели технологију корупције овдје, први донијели црне паре и илегално их пљачкали са домаћим кретенима. Они штите велике лидерске рибе у Криминалу. А онда су форсирали Лидере за све, од Уставних промјена, до куповине дугих гаћа за полицију, што је први корак ка стварању Режима. На свим нивоима.

Опозиција у Републици Српској је тако постала Опозиција Републици Српској.

Нема свој политички опозициони програм. Нема ни представу о свом виђењу Националног Интереса.

Они опозиционарство схватају то што су ушли у власт у Сарајеву, у Заједничким Институцијама. А њихова улога је тамо Орган у Ладној Води.

То прихватање понуде да Узму Учешће у Заједничким Институцијама, већ је само по себи Издаја. Не би била да они, СДС и ПДП, имају власт и у Републици Српској. Јер би, онда, имали потребан противтег и коректив у овдашњој скупштини и јавности, или барем у предстојећим изборима.

Колико је Есдеес калирао у Републици Српској, показује јучерашњи иступ Шаровића. Он им је био главни јуришник. Јер је иза њега двадесет празних мјеста па онда Народни Посланик Гусларица.

Али и показује то да је Есдеес и Педепе Опозиција Властима Српске, из Сарајева.

То практично значи да се Сарајевом боре против Власти у Српској.

Шаровић тако и наступа. Са позиције силе. Док сам ја... ти нећеш бити потпредсједница.

Он попује Влади и Премијерки. Треба више да ради.

То је типичан амбасадно-сарајевски угао гледања.

Остаје, међутим, горка чињеница да је, на примјер, такозвани Државни Одбор за Инвестиције, типично јачање Државе Босне, типично узимање надлежности и пара Републике Српске, типично рушење Републике Српске.

У томе учествује СДС и ПДП.

Истовремено. У Сарају се СДА и СББ, Шиити и Сунити, двије најјаче бошњачке странке озбиљно приближавају. Изетбеговић говори о Хисторијском Кораку за БиХ.

То није само дневни практикум због промашаја у композицији и мозаику власти са Дееф и кретенима.

То треба сагледати као дио шире слике. Све до Сирије.

Мада то Есдеесу и Мисији Босићу не може да се објасни. Као ни Вучићу, тамо.

Преломно је доба.

И то би у Републици Српској требало сви да схвате. Боље и прије него у Србији. Јер Србија касни за Српском. Њу, и Вучића, још влаже. Они су још у фази заједничких таблица, пасоша и возачкх дозвола. У којој смо ми били 2005е. Кад смо се и тргли. И отргли колико је објективно било могуће.

Мада Амбасадни Детруктиваријум у БиХ настоји све да створи Вучићевску Кооперативност од Републике Српске. Спречавају их само двије ствари. Побједа СНСД у Републици Српској. И непостојање лидера, у Есдеесу, какав је Вучић.

Таквом својом стратеијом о кобива опозиционом борбом, Есдеес од Додика ствара, по стоти пут, побједника над собом. И полако га претвара у Гранитни Споменик. Већ су га до кољена огранитили.

То је опасна ситуација за Републику Српску.

Есдеес на тај начин руши сваку могућност здраве и јаке Опозиције у Српској. Долазимо у србијанску опозициону ситуацију Хирошима и Нагасаки. Све спржено. Само са мало пуши на неким мјестима, тамо гдје је била ДС и СРС.

Есдеес омогућује Додику да их потпуно уруши, форсирањем Издаје. Али и једним потезом сарадње са Странцима, који ће побити сву њихову дјелатност преноса надлежности и нудигуштва у Сарајеву.

Али му омогућују и да оде потпуно у Самовлашће и Вучићизам. Што је погубно за Републику Српску.

Најгоре од свега је то што Додика, вјероватно, сврбе прсти да уради и једно и друго.

Једино што никако не би смио да уради, да прихвати Вучићевску Мирбу Босанских Срба. Како их зове Београд. И којом се маломало извикује и овдје и тамо. То би био покоп и Есенсдеа и Српске.

Тако се, након свега, Опозиција довела у ситуацију да чини већу штету Републици Српској него Власт против које се бори.

То се у теорији и пракси зове Политички Сумрак.

ДАБОГДА

БИО

АМБАСАДОР

НА БАЛКАНУ

Угасим моторку, некидан, звони обилни, који ми служи само за фотографисање, јер има камеру са 41 мегапиксел, па сусједи сваки дан долазе да се диве толиким пикселима, и запуштају радове на кући и окућници. Дому и одомници. Има и Хрвата.

Мистер васиц. Нажалост, кажем ја. Аплицирао сам за амбасадора за вас персоналити и лично. Знам и језик. Испред које земље. Испред оф америка. Не мере испред америке, јебосети. Имам ја америчку амбасадорицу само за мене, драгу и милу Морин. Још није дошла код мене у атеље БМК, има обавеза по неким другим енвео и народним кухињама, али доћи ће. Тад ћу јој запјевати онај хит Ти си мени све, теби дајем све а дјеца из села ће хорски додати Амевико свободо. Ко је хитбајкер. Лоша, како не знаш. А оћеш да будеш амбасадор.

Још је нешто причао каријерни дипломат из Висконсина, округ Гуске & Патке, колеџ Ниже раслиње. Не знам. Ја упалио моторку.

Кад ти упропасте земљу, дођеш и у ту жалосну ситуацију са амбасадорима.

Претходно ти доведу идиотиде да објасне да све што сте имали и што знате не вриједи попизделадневоде. Да је демократија златом поплочан пут ка анархији. Да постоје европске вриједности које примјењују само још нека црначка афричка и једно амазонско племе. Да морате да уведете слободно тржиште гдје слободно и истополно држите себе и њега за курац, јер ни џепова немате.

Онда се појаве амбасадори.

Да би био амбасадор на Балкану мораш да испуниш неколико критеријума.

·        Да се облачиш као страшило мога Дједа Томана.

·        Да будеш обавијештен о ситуацији као она женска свар о модрој галици и пламењачи.

·        Да имаш психички поремећај због којег мислиш да имаш високи војни чин.

·        Да о домородачком уставу мислиш као да је на ролни у пољском нужнику. Или као да си у својој земљи, још од пелена, само ти писао уставе.

·        Да свијет око себе и све домороце, гледаш свјетлуцавим очима криминала и да својим писмима и Џона у Тенесију обавијестиш о томе колико ко краде.

·        Да будеш низак, неугледан и ружан ко сами ђаво. У складу са најбољом праксом западне цивилизације. Нисам мислио на Хила ни оног Партвиша.

Из свега, дакле, могу да закључим да су се некад, и у СФРЈ, амбасадори и дипломате озбиљно школовали. То озбиљне земље раде и данас. У Пекингу сам имао преводиоца који говори савршен српски језик. Питам гдје је становао у Београду, док је студирао. Никад нисам био у Београду ни у Србији. Млад човјек. МИП Кине школује људе за српски језик. Може се замислити како тек школују за амбасадоре.

А ови, из западне и европске хемисфере, ко да су накупљени на цјепалу, шљункари и пијачном дану.

У београдским политичким круговима, онај бивши амерички амбасадор познатији је од пола такозваних политичких људи Србије. Или они, политичари Србије, не вриједе ништа или он вриједи све. Биће, ипак, да ни он ни они не вриједе ни ППЛВ.

Није залуд онај руски дипломат дрекнуо Имал Срба Здјес.

Читам, исто некидан, у београдској новини Политика, преко цијеле странице, СТЈ, амбасадорица Француске у БГД. Интервју. Кристин Моро.

Прво. Шта има амбасадорица да каже на цијелој странаици. Друго. Шта има уопште да каже. Треће њена служба је да представља своју државу, кад затреба, а не да ко кокош, сере по туђем дворишту.

Да. Али. Кристин, исто ружна ко сами ђаво, вади је мало ланчуга око врата, бизмарковски наређује Тражимо да Београд и Приштина нормализују односе.

Несхватљиво.

Неко будали треба да каже да су имали добре односе, Шиптари студирали у Београду, било их скоро ко Црногораца, ишли у војску, школовали се за свашта, нису шверцали дрогу...

Тај Амбасадорски Звизговнаријум, укључујући и друге организације, европске и свјетске, размножаваће се и премрежити све.

Све док домаћи политичари, лидери и вође, не почну да воде и дневну политику у складу са Националним Интересом.

Јер је неприродно да Америка нема Нацију а има Националну Политику, док ми имамо Нацију а немамо Националну Политику.

И да одбију да примају те дипломатске протуве, Да их лоцирају у МИП, по међународним дипломатским стандардима. Да пропишу и ограниче кретање амбасадора, амбасадног и организацијског особља по Територији.

И да Медији престану да од њих праве звијезде. Кад имај Кикија, Змаја и Стангузију.

КАКО СЕ РАЂА

ДИКТАТУРА

Натуршчик у Главној Улози, Александар Вучић, дигао је Политику на нижи ниво.

Њега више не могу да сустижу нове системске исправке, ажуриране апликације нити нови програмски језици.

Та Политика се води на три нивоа.

·        По собичцима, глубарницима и кафе-предсобљима у Бриселу, понекад и у Берлину. Сногу потписуј и прихватај државност, независност и признање Косова. Те осталу деетатизцију Србије.

·        Лажи, глуми, питај и патетирај у унутрашњој јавности.

·        Кордонима термита, од таблоида до тевеоида, од воајерских политикоида до бјелосвјетских капитал фолера, препусти изједање унутрашег ума, духа и леба Србије.

И тако припреми терен за Нову Балканску Диктатуру.

За то вријеме, Србија, ко да је из Крлежине поезије и прозе, ћути, не мрда.

Напросто је необјашњиво да један Београд, који је европска пријестолница по духу, интелекту и неортодоксу, цијело вријеме, ево седам пуних година, ћути и гледа.

Осим што се може објаснити чињеницом да је трајна Србијанска особина да не умије да створи Вођу, Лидера или само Политичара, који ће да се, из мреже политичке естраде, личних болести и тајкунске конекције, издигне до Националног Интереса.

Све Србијанске Вође, било које провенијенције, чине основну грешку. Желе да уђу у Историју. Али, са погрешне стране врата. Они се, сви одреда, пењу низ степенице. Они сијено дију у бунар. Они димњак граде око куће. Ни воде воду умјесто да воде народ.

Задње што је урадио Вучић, средњовјековни је политички, државни и демократски мрак.

Он, као Предсједник Владе, саопштава да је одлучио да избора неће бити. Прије тога је одлучио да ће одлучити да ли ће и када ће избора бити.

Он, Александар Вучић, не може то да одлучи. Чак ни као Предсједник Странке која има толико и толико процената на изборима.

То није допуштено чак ни у фингираној демократији.

На тај начин су обављене скоро све припреме за успјешно инсталирање Нове Диктатуре. Сву ванинституционалну, ванпроцедуралну и парамедијску моћ, Вучић већ има. Потребна му је само још божанска особина да одређује са колико ће се прстију Срби крстити.

Створена је подлога за будуће иностране оцјене о Посљедњем Диктатору Европе и слично. Што ће коштати никог другог осим Србију и Српски Народ.

Диктатора Вучића ће тај инострани фактор трпити док не измузе и пету сису у корист свог Пројекта Дерегулације Балкана. А онда ће путем свих неуспјешних претходника.

О каквом се Натуршчику ради, видљиво је било на том Седмом Рођендану. Гдје је Кустурица, неполитички човјек, наизглед, једини, редитељски прецизно и визионо, исцртао важне улоге и рекао, ко разумије, како треба кадрирати за документарац Здрава Политичка Србија.

ПИТОМИЦА

СТУДИЈСКИ СНИМЦИ 

И МЈЕСТО У ГАЛЕРИЈИ

ПОГЛЕДАЈ

ХРВАТСКУ СВОЈУ,

АНЂЕЛЕ

ЕВРОПСКИ

ЕКОНОМСКИ

Сви волимо Хрватску. Нарочито кад замислимо како је добра требица била Колинда, док је била млада. Или када, искрено, мислимо да је то остварење Тисућљетног Сна. Или када на Пантовчаку има каква инаугирација.

Реалност стоји друкчије. Нико не воли Хрватску.

И житељи Хрватске све мање.

Површњацима изгледа да је Распад СФРЈ уприличен само зато да би Хрватска била неовисна и да би Њемачка испунила свој вишевјековни сан. Да јој неко у Хрватској склада Данке Дојчланд. Јер, послије Лили Марлен и 99 луфтбалонен, нису имали хита.

Рецимо да је са Распадом било тако.

Јер Хрватска још живи у тој илузији.

Али. И по другим параметрима Хрватска је лабораторијски узорак за мјерење ефеката Распада. Ефеката Демократије. Ефеката Самосталности. Како коме одговара.

На политичком плану. Хрватска има, на власти, нешто млађег и нешто савременијег Лагумџију. Остаци СКЈ. Само што Зоки Милановић не једе ћевапе и носи дуге гаће, као Лагумџија.

На европском плану. Хрватска је смијешна земља. Мађарска се према њој понаша као према ранжирном колосијеку на запуштеном крају жељезничке станице. Чак и Словенија, мало, мало, на њу диже пимпек.

На водственом плану. Опет има Предсједника Пајаца. Ако прихватим да је Туђман имао покриће за своје предсједавање, иако је био удиљствени збиљски пајац, Месић је био апсолутни пајац, Иво угланцани, сатенски пајац, а Колинда је канцеларијски натоововски пајац.

На економском плану. Што мене једино занима у овој расправи. Хватска стоји на мјесту. Дакле. Прва је добила Неовисност. Прва је истјерала Србе. Прва је ушла у ЕУ и Нато. Има Јадран. Има житнице. И стоји у мјесту. Њен Бидипи стоји на нивоу 1989е. За то вријеме Пољска га је утростручила. А Чешка и Словачка повећале га два и по пута.

Чувени луди Шиме Ђодан је 91. рекао да Хрватска има 60 посто аустријског Бидипија а да ће је 2000. године престићи.

Данас Хрватска Економија, Господарство, не постоји.

И свако планирање или, пак, рачунање Бидипија, смијешна је работа као и Дудеково разматрање Регичине Невиности.

Хрватска је ЕУ и Нато Пакту требала само као Територија. И ни у чему више.

То је добар наук за околне Независне Демократије.

Којег оне неће схватити, прихватити и размотрити.

Него ће и даље људе одвајати, одбијати и одвикавати од Рада.

А Нација може да постоји и без Заставе, и без Химне, и без Државе. Само без Рада не може да постоји.

  

ДАЛЕ.

РАДИ, ДА НЕ БИ МОРАО

ДА УЧИШ.

 ПИТОМИЦА

ПОЛИТИЧКЕ

СТРАНКЕ

У СРПСКОЈ

НЕ ЗНАЈУ

ДА ВЛАДАЈУ

ГРАДОВИМА

Бјежи из Села у Градове, да не радиш земљу, па из Градова у Села по Гласове, па опет у Градове да омастиш брке о власт Градодржаца.

У томе прође политички живот.

Грдје су ту Политичке Странке.

Нигдје.

Политичке Странке не умију да владају Градовима у Српској.

Приједор. Марко корпорејшн држи власт пошто му је Есенесде то великодушно, кад је требало, препустио. Сад му не може ништа. Али то није власт Денееса. Теби Скупштина, мени Приједор.

Бањалука. Есенесде формално влада али стално, у гласовима и одборницима, пада. Опозиција не постоји. Тако да Есенесде мора сам себи да буде и опозиција. Одборници. Сви, у свим мандатима, пред сједницу долазе слуђени а такви и излазе са сједнице Скупштине. Деенес у Бањалуци игра улогу Комшића, Шукала и Лијановића, заједно.

Како ствари сада стоје, нико не зна шта ће бити јер Есенесде прошуштањем, пети пут, истог снопа кроз дреш, Игора Радојичића, рапидно уништава своју организацију у Бањалуци и шансе да истакне валидног кандидата.

У Бањалауци се, дакле, само води на папиру да влада Есенесде.

Добој. Распуштањем Градског Одбора, Есенесде по 17.263. пут иде на руку Обрену. У Добоју, дакле. Не влада Есдеес. Већ Обрен Петровић.

Бијељина. Тамо такође не влада Есдеес већ Мићо Ногица. Есенесде је тамо отворио један од највећих европских полигона за уништавање властитих шанси. Кад сам неколико мјесеци прије избора прошле године, рекао да лоше стојимо у Бијељини и да је организација катастрофална, неки људи су ме, по воћњацима, гањали, косама, вилама и сатарама.

Требиње. Класичан примјер како највећа политичка странка Есенесде, није умјела да, док је градоначелник био Ћук, изгради организацију, приближи се људима и осигура власт све док Османлије поново не крену на Беч.

Сада у Требињу не влада Педепе.

Као што шумама никада не владају Међеди. Увијек један.

Како, дакле, стоји инвентура и изгледи за сљедећу годину.

Нигдје, у Приједору, Бањалуци, Добоју, Бијељини, Требињу, не влада Политичка Странка. У Бањалуци је владао Есенесде. Сад не влада. Једино у Зворнику влада Есенесде.

Прогноза за сљедећу годину. Зворник ће остати једини на листи. Али треба сачекати кандидатуре.

Овакво стање са градовима, великим општинама, у Републици Српској, само доказује да Политичке Странке немају квалитетну оранизацију. Да тим општинама владају Феудални Менаџери. Моћничке групе које су Политичку Странку, било коју, која се задеси на запосједнутој територији, потчиниле својим интересима и то је веома тешко промијенити.

Доказује да ће се Политичке Странке све теже вратити људима.

Доказује да су избори, такође, све даље од људи. Да су Бирачи и Гласови само манипулативни гранулат.

ОДНОС

НАРОД

-ВОЂА

- ПРЕЛОМ,

КОД СРБА

Срби, данас, не могу да се правдају, за све своје несреће, несретним раскрсничким геостратешким положајем.

То је, можда, некад и било, мада сам ја склонији карактеризацији овог положаја, цијелог Балкана, једним обичним Приступним Путем на Имање.

Данас је цијели Свијет раскрсница. Свако је на важном геостратешком положају. Па, опет, не страдају сви.

Срби, генерално, воле да страдају и воле да о томе расправљају.

При томе никад не поставе питање своје, народне, одговорности. Да не постављају питање одговорности Елите, Интелектуалаца и Имућника, то је постало опште мјесто Српске Историје.

Пошто, генерално, одбијају да расправљају о одговрности изабраних, наметнутих и натурених, било би неопходно да почну да размишљају о себи и својој одговорности.

Изостанак тих расправа говори о високом степену толеранције код Срба.

Јер, кад си толерантан према себи, толерантан си и према другима. Па Толеранција често прерасте у Неодговорност. Кад је не тражиш од себе, не тражиш је ни од других.

А то Елите, Вође и Манипулатори, обилато користе. Током цијеле Српске Историје. Уз часне изузетке.

Посљедња игра Толеранције и Неодговорности, јесте игра Србије и Вучића.

Током цијелог свог посттрансформационог перформанса, је се то тешко може назвати Власт, Владавина или Владање, Вучић обилато користи трпезу Српске Толеранције. На граници понижења Српског Народа.

О циркусантским једночинкама нема потребе да се збори. Али Вучићева реченица Пре ћу отићи из Владе него покварити пријатељство са Немачком, крајњи је пол неодговорног односа не само према бирачима коју су га предобро и недодирљиво постотковали, већ је то неодговорност према цијелом Српском Народу.

Није Национална Влада јавни нужник или какво свратиште, па да неко, кога су избори ту довели, може да оде кад хоће или остане колико хоће.

Србима та катастрофална реченица не значи ништа.

Они могу да толеришу криминалце као националне поп звијезде. Крајњи десни политичари, могу једног унутрашњег терористу да јавно ословљавају са Господин Легија. Они, Срби, могу мирно, без намјере да казне, да посматрају свакодневно мијешање и групни секс високих криминалаца и виских политичара.

Зато могу да толеришу Вучића.

Ну.

Пошто се Народ не може промијенити, морао би да се мијења Вођа. Да се мало преобрази. Кад већ умије. Вучић, дабоме.

Он, и сваки Српски Вођа, морао би да схвати да толеранција и неодговорност Народа значе умножену његову одоворност.

Вучићева одговорност није у ријчи Косово. Вучићева одговорност је у ријечи Русија. Ту не смије да погријеши јер ће цијели Српски Народ погријешити.

Додикова одговорност, пак, није у ријечи Србија нити у ријечи Сарајево. Већ у синтагми Опстанак Српске. А то значи и Опстанак Срба Овдје.

Стога и Вучић и Додик, морају Народу да боље објасне мјесто на коме су се нашли. Барем онако као што је Милошевић у свом говору о намјерама Запада, објаснио Србима. Милошевић, којег никако не цијеним и који је трајно деформисао Србе и Србију. Али је јасно и отворено, вјероватно потпуно прекасно, рекао шта ће бити. И што је, данас видим, било. И још ће.

Вучић и Додик не смију да закасне нити да крију. Не смију да се банализују. Као што је Пријатељство Немачке или Кила Руског Злата.

Вучић мора Србији да објасни ријеч Русија.

Додик има мањи задатак. Да објасни ријеч Кредит. Онолико колико је то могуће, пословно и међународно. То што сви ћуте о томе знак је озбиљног кредитно-финансијског међународног преломногу тренутка. Сви знамо да је сваки кредит повољнији од ММФ-овог. И да се ни о једном не може све рећи. Али се мора Народу рећи оно што се може. Јер ће и то Народ учинити одговорнијим.

При томе ни Вучић ни Додик не требају да очекују награду од Народа и Бирача. Кад почнеш да тражиш корист и противуслуге од Народа, ниси више за Вођу. Сиђи.

Бацање димних бомби од Пријатељству са Немачком, учиниће Србе још неодговорнијим. Још толерантнијим. Још пасивнијим. А онда их свака будала може одвести у пропаст.

У том троуглу Вођа – Народ – Прелом, немамо коме увртнути јајца него вођи.

ДЕЈТОН СЕ

ПРОМИЈЕНИТИ

НЕ МОЖЕ,

УМРИЈЕТИ НЕЋЕТЕ

Прије неколико година, стицајем околности, ручао сам, у Стону, са Вилијамом Монтгомеријем, кога, иначе зовем Бил. Веома пријатан и отворен човјек. За старог дипломату, који је већ тада био завршио каријеру и бавио се неким ланцем хотела, Цавтат и то.

Вјероватно су сви Америчани такви на нивоу мора.

Јели смо неке шкољке. Оне које се једу упоредо са умакањем руку у воду.

Заборавио сам им назив. Од нејестивих ствари, ја, као Сељанин, памтим само имена Тиквењак и Буњика.

Причали смо о Дејтону.

Било је то након првих двијетри године Есенесдеовог узлета.

Рекао ми је да је Дејтон непромјењив. Нисмо ишли у детаље. Рекао ми је и још једну значајну ствар. Окрените се Бриселу. Сарајево није битно.

Ноћас читам Билијев интервју Њусвику.

Хвали Вучића.

Курац ћеш више са мном јести шкољке.

Очито је, дакле, да је Вучић Амерички Пројект. Само га Бајден и остали у Америци, упуте на Берлин. Иди, мало, фићукај се и зевзечи са Ангелом.

Монтгомери говори о свом ангажману у Будимпешти, код рушења Милошевића, о Ђинђићу, о Коштуници.

У сваком од тих случајева, и за сваку фазу, на крају, констатује да су се они, Американци зајебали.

Из чега мој бриљантни ум, мјешавина Хантигтона, Џингис Кана и Збигњева, извлачи закључак да су се зајебали и са Вучићем.

Само ће то неко други, много касније, и иза Монтгомерија, саопштити неким новинама.

За оног дрвосјечу, Холбрука, Бил, у том интервјуу, каже да је Коњ (задња ријеч је моја асоцијација, није цитат, оп.а.).

За БиХ опет тужне вијести. Дејтон се не може промијенити без пристанка три нације, требало је Хрватима дати територију, нације у БиХ се удаљавају и мрзе се више него што је то било у почетку.

Та дијагноза ме весели.

Узгајајмо оно што најбоље знамо. Мржњу. Плодови, Подјеле, биће на крају много слађи.

И на крају, још један мој закључак.

Избјеглице су такође Амерички Пројект.

Бил Монтгомери каже да ће сви затворити границе. И Ангела. И да ће Избјеглице остати овдје, у Србији и БиХ.

Није рекао, али сам схватио да је то у сврху неких утицаја у сфери Нестабилног Лука (синтагма Монтгомерија, оп.а.) који постоји а који се састоји од „Македоније, Косова и Босне“.

Ако су се Америка и Бил Монтогомери, у свему, зајебали, мада мислим да је већи дио тога пројектован Зајеб, а ова постпризнања такође имају своју сврху, не требамо ми.

У Двије Српске Државе.

БИЋЕ

СВЕ ГОРЕ И ГОРЕ

АЛИ ДО

СТАЉИНГРАДА СТИЋИ

НЕЋЕТЕ

Збигњев Бжежински, стари Збигњев, већ дуго хонорарно ангажован као водећи спољнополитички аналитичар и стратег у концерну З&ФТ, Збигњев и Финансијерски Територијалисти, ер-тенк групе, иза које не стоји САД већ мултикорпоративизам који влада већ више од сто година, објавио је, ту скоро, књигу Америка – Кина и судбина Свијета.

Књига није занимљива по томе што открива шта ће радити ФТ и САД, као њихова Ћерка Фирма.

Јер стари Збигњев, стари мрзац свог поријекла, не открива јавно оно што ће се догодити.

То што ће се догодити остаје записано у тајним документима или, чешће у тајним договорима.

Понешто има и у Монотематским Анализима, какве су Коплијеве, и које су само наизглед безвезне, апстрактне и квазинаучне. А таквих је на стотине.

Књига, као и друге Збигњевљеве, може, међутим, да открије чињенице које су прошле а које могу да упуте и отворе перспективу у тунелу.

Углавном. Америчка стратегија, стратегија З&ФТ-а, своди се на два концепта.

·        Хитлеровско уништење СССР и

·        Хирохитовско уништење Кине.

То што више нема СССР, ништа не мијења на ствари. Ради се о Територији Русије и околних подручја.

У задње двије деценије, од пада СССР и Берлинског Зида САД, Запад, односно З&ФТ, дјелују преко два прстена којима опкољавају Русију и Кину.

Појам Прстена релативан је. Јер дјелатност против Кине може се прочитати и у Африци. Као што се и Прстен против Русије може наћи у БиХ и у Србији, иако то територијално нема никакве везе.

Америчко дјеловање у Сирији, дио је Прстена Око Русије. Коликогод Сирија била далеко од руске границе.

Запад је вјешт да учини, а Свијет глуп да прихвати, различита паковања и разлога успостављања тог двопрстеног дјеловања. Некад је то био Комунизам. Сад нема Комунизма, сад је Хитлеризам, као Путиново диктаторско поближе обиљежје. Хитлеризам којег је САД помагала и гурала према Москви и Стаљинграду.

Ну.

Епохе се мијењају.

Ако је пао Берлински Зид, Кинески Зид никад пасти неће.

Ако је Хитлер стигао до Стаљинграда, Нато никад неће.

Тренутан однос снага није у корист САД. И З&ФТ. Русија јесте у кризи али сиријски стрип, којег је Путин намјерно штампао у Сирији, знакобитан је за Запад и САД. И они су га, нарочито САД, веома добро прочитали.

Кина тако добро стоји да то САД, а ни Кина, не смију да кажу.

Кина држи САД усправним и пажљиво дозира мјере да не падну. Јер пад те економије уздрмао би цијели свијет. Кина ће, пет хиљада година концентрисаном мудрошћу, учинити тако да САД падну а да се то не примијети. Нити да се Кина назове новом суперсилом, по територији, економији и војној снази.

Цијели вијек ће проћи у том тренду.

Он ће се завршити чињеницом о губитку водеће улоге Америке у свијету. У светри поменуте класе а и у другима.

Балкански кокошињци не могу активно да учествују у том тренду.

Али могу да прођу погубно и прије његовог краја. Неке нације могу да буду и истријебљене. А неке њихове државе су већ одумрле. На другима се ради.

Оно што овдје може да се учини јесте да се игра Игра и да се зубима држи за тренд а да се некога претјерано не загризе. Јер ако се почне отресати, да спаднеш, готово је.

Треба махати репом према Берлину и Вашингтону, Брисел је смијешна картонска кутија за бескућнике, а гледати у Русију и у Кину.

Не прихватати, при томе ништа и не улазити ниушта.

За Србе то значи само двије ствари.

·        Што дуже одлагати признање косова, од стране Србије. Не зато што је то неприхватљиво, то је већ реално, већ што иза тога тек слиједи потоп и комадање Србије. Не прихватати никада Унитарну БиХ. Не зато што је то зло само по себи, већ што након тога слиједи уништење Српског Народчића с ове стране Дрине. Што је било још у првом сету циљева Распада СФРЈ.

·        Не улазити у Нато ни једном Српском Државом.