3401.

КРАТКЕ ПРИЧЕ ИЗ НЕЖИВОТА

МЕТАК ЗА ОКО

Прва Ноћ прошла брез ње Брез најдуже Није било сна Само отворене очи пуне црнила и сјећања на подове на легове на страхове Ничег се није бојао осим да ће га оставити рањеног на њиви да га заробе турци А оружја нема Ни задњег метка за око Боље је пуцати себи у око него у сљепоочницу Сигурније је Бјежећи из сна бунила и стварности сјећао се увреда Пуцаш један метак дневно и водиш се у рату а ми скапавамо у траншејима и босовима свака четири сата Ти снајперист Курац Палац Оћеш да идеш са мном да видиш шта је један метак дневно Оћу Идем

Кад смо прошли минска поља седамнаест пута је скидао гаће и литао Био је блијед ко ријечки предратни папир за цигарете

Сад чекамо да се појави онај који пуца на Цигу који вози храну за нас Па да га убијеш Ево га Погледај кроз двоглед па кроз оптички нишан Најмирнији је кад гледа кроз двоглед Гађај га подврат Гледа кроз оптику Гледам га Ублиједио Мртав Ко смрзнута бијела глина Ноге му ко вибратор за бетон Кољена испадају из лежишта Пуцај пизда ти матерна Спустио је кундак на земљу и сјео Пола часа Час Шта велиш Не могу Како То је лако Један метак дневно Пуцаш му у џеп од јакне Лијеви Мрак ми је пред очима Мрак је у земљи и на земљи Мрак на небу Кад смо се вратили кажем Реци људима како је било Нема већег чојека који је кроз мине водио мањег чојека Оћемо опет пуцати на турчина Нећемо Нећу ја Јебо те Један Метак Нисам требо срат Ноћ још траје

И данас Првог дана брез Најдуже Ноћи Брез метка за око Брез одласка Остављен на њиви Издан Преварен Има излаза Заклаће се драчовим трном Велик је ко велики прст Док росе падају на године и зоре

КРАТКЕ ПРИЧЕ ИЗ НЕЖИВОТА

КИШЕ 

И ДУШA РАТНИКА

падала је једна од оних киша кроз које се види далеко

није то била киша која опколи и обмагли људе живице и куће и која их затвори у неизглед неизлаз и непролаз

била је то киша радосница веселица провидница кроз коју је свијетлила лијепо упакована њива зелена као са цртежа уљаним бојама смјештена између ораница и једног шумарка увијек кратке опашене траве без корова и запуштеног раслиња

са брежуљка изгледала је као накнадно уцртана у тај пејсаж или као једна дволисница велике дјечије сликовнице а сунце је кадгод се појави слало неке посебне зраке на малу усамљену њивицу која само што не каже да је остављена и ничија и на којој су повремено пасле овце козе и понека јуница

на живој њиви лежи човјек

киша пада корак за кораком мудро и тихо

човјек је дуг жилав и окренут небу

провидна крупна киша добоши по родној земљи и дугом жилењаку који је себе најчешће звао чојечић а ратни другови зналци и мјештани су то преименовали у чоки

киша пада изнеба а крв скаче унебо

капи се сударају и одскачу траже спас у воденом везу по лицу и грудима низ руке из којих већ теку поточићи крви по стомаку у којег увиру жиле кише јер нема толико крви колико има рупа на тијелу одлази крв и вода под врат и под тијело рањеника крај којег је разбацано оружје бомбе и муниција једна конзерва бугарског граха и комад тврдог хљеба кога киша сада кљуца и размекшава кошто би то и голубови радили и чини му тијело топлим изнад земље раздваја га од ње и уљуљкује га у топлу постељу под хладном кишом и охлађеним ранама

оставили су ме

зато киша плаче по мени и по земљи по којој сам требао још да ходам

не остављају се ратници рањеници

то злољудје није од бога од рода и од свога и туђега

послије нећеш имати ским да погинеш

није рат ни битка ни јунаштво ако гинеш сам

сам ниси ни крено у рат

не остављају се извори крвави на кожи људској

чоки је још имао порука својим саборцима који су отишли заборавили га правили се да га нису видјели и спремили се да се правдају како су мислили да се већ повукао али киша се некако претварала у маглу жућкасту и црвенкасту измаглицу у обамрлост у тупоћу у самоћу

до себе га само трен доведе кап кад му падне у капак

бојим се те магличасте тмурноће

покриће ме затрпаће ме без крста и молитве

како да отворим или око или облак како да одем до неба да се одвојим од земље или изађем из глувог кола кише крви и таме

онда је чуо смијех жамор и ријек дјевојака свуда око њега и око кише и скочице сукрвице

над њима није било капи и сивуше оне су биле веселе и откривене топле као пред спавање под свијећама и уз ватре камених кућа просутих по планинама кланцима и камењарима

како су живе дјевојке у провидним хаљама

како им танад ране и смрти не могу ништа

како су њежне и рукомилне танкодушне и свјетлозорне

свијетле им зоре из њихових груди и обзорују ме прокислог продераног и прокрвављеног

зашто су ме оставили поднебом и подбогом рањеног и самртног зар људи тако лако оду зар чојечић не вриједи ни  седамдесет кила за ношење зар онај списак за храну и муницију не значи ништа

како су ми руке укочене и праве како су ми шаржери далеки они са једним метком за моју душу да не паднем у заробљеништво дивљих непријатеља како је оружје отпало од мене како бих волио да чујем свој пуцањ у срце своје кад су ме оставили и ратни другови и ратни кољачи

дјевојке кроз кишу постају све љепше и све веселије њихов жамор је чокијев лијек који му утиче у утробу заједно са поточићима здраве кише

пробудило га је у пољској болници туђе војске и није умио да прозбори ни једну ријеч а и да је умио не би смио

гдје су ми меци гдје ми је оружје и стомак препун рупа гдје су ми дјевојке из кола око мене волио бих да знам а не смијем да питам

болничарка једва дјевојка питала је за име за мјесто за родбину ништа само су њене ријечи падале са плафона као она киша са неба на њиву и на њега

нека шути дајте му крви ништа друго му не треба имамо их тамо сто без ногу и руку жило је остаће а и ако не остане њихов је није наш

болничарка је бљедуњавом руком поправила крвави прекривач не знам шта да кажем не знам како да помогнем рат је ниси крив што си туђи то је све што могу руком неки знак да дам срећа да ми ниси брат ни родитељ

чојечић је разумио њене жеље за ријечима рука му се помакла према њој а она је однијела плач кроз врата

кад је дошло вријеме болничарка је рекла капетану да размијене и чокија

водите и овог не говори не смије се не умире једва хода водите га да душу не гријешимо добро сестро кад га нисмо убили кад је требало даћемо га

стао је рат стале су кише стали плотуни

стао страх стали ровови стали другови

чоки је дошао у размијењену кућу и имање сиротињско као и његова ратна рањеничка њива радио грбачио жилио се и напрезао знојио се и мучио се

мало ријечи и много тегобе

све му је било јадно али уредно као да му је кућа са три жене домаћице

нико му није долазио и никог није звао

кад су послови отишли а сунце наишло сједио је испред јуче окречене кућице у столици склопљеној од камених плоча и гледао низ побријежје у ону опашену њиву међу живицама шумарком и усјевима

али кадгод бе кренула киша устајао би из окамине као по комади и ишао право у њиверак да легне насред тихог травњака лицем у небо и да чека крваве капи и бијеле дјевојке у провидним хаљама

цијело село је знало да је чоки мало сишао са ума уњивио се како су говорили кад баш морају али су се правили да не знају и не виде ништа да не муче ни себе ни њега све док једног дана за једне троме кише испод прогалице дјевојка из шљивика није отишла за њим у њиву и стала на међи да гледа издуженог мученика окамењеног лица и прекривеног молитвама и питањима

кад му је пришла питао је има ли ишта бијело на себи имам подскуњу скини све осим ње скини да ме спасиш

дјевојка из шљивика је побацала одјећу око себе остала са грудима подсукњом и упитним погледом какве везе има бјелина са кишом

бјелина дјевојачка ме спасила остала једина са мном кад су ме оставили рањенога на туђој њиви

трећег дана дјевојка је дошла мајци по оправу дођите да га видите нема бољег чојека од њега њежнијег и топлијег тишег и мирнијег спава на мојим грудима ко увелак дише ко пупољак пољуби ме ко прозорак препун сунца

2695.

КРАТКА ПРИЧА ИЗ НЕЖИВОТА

КОЛИКО УНУКА МОЈИХ 

НИ РОЂЕНО НИЈЕ

Дјецо моја моја сирочади толике године прођоше а ратови не одоше војске прођоше и крвуштина и тмина прођоше болештине моје прозор мој и ја јадна сам стојимо и чекамо године толике урезаше ми боре а нико земљу не оре само очи моје проклињу прозоре нема зоре нема дана да не чекам својега несталог драгана еј дјецо моја моја сирочади узочас се изродиште узочас изгинуште а бијело вријеме избјељује лица наша и руке моје помотава мараме на старице и моје дјевојачко лице чезнутљиво претвара у лице старице крај стакла прашњавога и времена мемљивога дјецо моја нерођена од драгана мога и од мушка вољенога гледајте иако моја нисте да вам стопе не стају у крв да вас не воде ратови да вас не кољу братови да вам не крваре вратови да вам се дјевојке не претварају у старице јаловице испуштенице и нероткиње дјецо моја моја сирочади

КРАТКА ПРИЧА ИЗ НЕЖИВОТА

ДА ВИДИМ МОГ ДРАГАНА

И ЊЕГОВА КОЊА ВРАНА

Мила мајко буди ме у зору примакни ме мојему прозору да ја видим мог драгана и његовог коња врана да ли носи њега ил рањене другове његове да ја видим да ли му је у драгана мога коса бренована или је крвава да ја чујем чује ли се лелек дјевојака са брегова и тихи извир крви спори низ потоке камените и сушне да ја бијелог лица одем међу зраке и да се од драгана мога опростим јер моја бољка и бљедило због чекања њега и његове душе док се ратови не заврше непреболна је мајко мила моје лице од креча је а моја душа од смрзле мјесечине и нама је дјевојкама и женама најгоре у ратовима наши људи иду гину падају устају крваре и не врате се а ми чекамо и не дочекамо ми се распадамо они гину у једноме трену а ми умиремо кроз живота сто мила мајко буди ме у зорицу бијелу да ја сунце дочекам прије сунце нег драгана ратована јер они се не дочекују сви наши мушкарци уназад стотину кољена однијели су ратови а наше утробе не могу да их надокнаде ми смо плодне и неплодне у мени нема ништа од драгана мога наша дјеца неће стићи наше смрти   

КРАТКЕ ПРИЧЕ

ИЗ НЕЖИВОТА

НЕСТАЈУ ДЈЕВОЈКЕ

ИСПОД ВЕЛОВА

крв помијешана са земљом која је годинама његовала ратнике ко своја чеда пузала је испод дјевојачких велова и пријетила да их прекрије јер није хтјела да испод очију рањеног ратника остане иједна лијепа слика из живота који је био ругобан тугобан несјетљив непамтљив живот за смрт а не за свјетлост и сунце које се удјенуло између лица љепотица и велова бијелог одласка у небо остави ми слику само једну слику нема ништа њежније и топлије од бијелих женских велова распашћу се овдје на теби земљо моја кожу своју ћу ти предати и кости раздвојити кише ће ме тући нико ме препознати неће ни по биљегу на стомаку мајка стојанка је умрла а само је она знала за биљег кад ме је родила остави ми слику велова не треба ми слика топлог женског тијела ладан сам за њега остави ми велове да ме залијечиш што су мене оставили рањенога и изрезанога правећи се да нису чули рафале и видјели прашину са њиве да сам отишао да нисам био ту добро знаш да се то не лијечи то кад ратника гледају ко седамдесет кила меса тежак за носити толике километре па те оставе не тебе мене оставе а ти једва чекаш да ме прекријеш и слике да ми преземљиш и велове моје бијеле да зацрниш засмеђиш и замажеж несретницо коштосам и сам

КРАТКЕ ПРИЧЕ
ИЗ НЕЖИВОТА
МРТВИ РАТНИК
И ТИЦА

уста су пуна усирене крви у којој црви почињу своју игру вршаја и вртлога цијело тијело не чује јер је умотано у смрт а само од свијести добија ситне свјетлице о црној тици која ће да га кљуца кида и прегриза откида и ждере Црна Тица мајчински узима исто тако црним кљуном гранатне и гелерске подеротине и враћа их на своје крваво мјесто па онда канџама увученим и прсте притишће и тапка труло месо да изгледа као живо затвара ране које дишу квркоље и трепере и зове мале тице да чисте црве и инсекте ухолаже трулолаже и крволаже са живе свијести мртвог тијела док она маше великим црним крилима и растјерује врућину распадања ратника чији живот виси о танкој нити свијести и вида између балегасто сивих очних капака у којима се појављује зора озорак и уранак новог живота који је закаснио за старим и остао међу црвима вранама и гаврановима да види како се заиста умире и да сачека одјек пуцња у своје тијело Црна Тица се над том несликом и неприликом не предаје доноси у кљуну воду и скапље је на окорјеле усне убијеника богаља и неживотаља гракћући о томе како ратови остављају своје ратнике, рањенике и мртвњенике тако ситним и недоличним гладницима као што су црви и мрмци пашчад и крмци само да би они ратови били велики и били јунаци а за то вријеме свијест долази себи а тијело свијести смрт се буди а живот руди тешки рањеник и ратник постаје живљи а Црна Тица га узима и њежне канџе и мајчински кљун и носи над земљу небо и одсјај среће с друге стране крви ратова и црва ратник рањеник чује само замахе нијемих крила и осјећа блажину неба схватајући како је добро вити рањен и мртав на небу под крилима Црне Тице изнад Црне Земљице