УЈЕДИЊЕЊЕ СА СРБИЈОМ.

С КАКВОМ СРБИЈОМ.

С КОЈОМ СРБИЈОМ.

Срби воле да имају Илузије.

Ко да их је све правио неки прадавни Дејвид Коперфилд.

Задња илузија која је коштала Србе, јесте Сви Срби у једној Држави.

Нормалан Србин није формулисао ту Илузију. Она је из арсенала Боље Рат него Пакт, али је Ненормални Србин масовно прихватио.

Србе је коштала и Илузија Краљевине. Илузија Комунизма. Илузија Федерализма.

Србе је све коштало.

Био сам, годинама, у Српским Рововима Рата.

Никада за тим нећу жалити.

Нити ћу кога за то окривљавати.

Иако су ме тамо послали јер „Извиђачи први гину“.

Жалићу за тим што нисмо непријатеља више побили а својих више сачували.

И у тим Српским Рововима, лелујала је илузија уједињења Нас и Србије.

Многи борац је, до погибије, био увјерен да је то циљ.

Чак и они који су раној фази, у Западној Славонији, још Петокраку носили.

Данас се, опет, провлачи та теза уједињења Српске са Србијом.

То је опасна Илузија.

Само се бојим да не дочекамо да, једног дана, Странци Запада не потакну ту Илузију код Срба.

То би био најбољи пут са нестанак Срба са подручја Републике Српске.

За десет година би постали Југ Србије.

Нестали би у Србији.

Као несрећни Срби из Српске Крајине и Славоније.

Отишли су. А нису дошли. Стигли су а нема их. Срби су а нису ни Србијанци.

Република Српска је Држава Здравог Српства.

У њој на власти нису Издајници, Болесници и Хомосексулаци.

Она не води дијалог о Опстанку.

Као што га води Србија.

Србија, која ће да се одрекне Косова, не може да буде неко са ким ће се Српска ујединити.

Прича о једном Народу, о једној Вјери, стоји.

Али, она стоји и у односу на Русију.

Па је нереално да се уједињујемо са Русијом.

Тако је нереално и да се уједињујемо са Србијом.

Нису нас исте гује клале.

Србији нису клали људе у Јасеновцу. У Јадовну. У Пребиловцима. На Дрини. На Козари...

Републици Српској треба Самосталност и Независност, не да би се ујединила са Србијом већ да би се сачувала Јасеноваца.

Јуче је Весна Пешић, једна мумифицирана антисрпска костурача из ормара српских болесних тавана и подрума, написала како је читала да је скоро сва Полиција Републике Српске, од Вардара па до Триглава, дакле, учествовала у убиству Давида.

Она је добила скоро хиљаду лајкова за тај Твит.

То је, за Србију, мало. Али у односу на мали постотатак Твитераша у Србији, није мало.

И Лујка је Врх Леденог Бријега.

Треба да знамо да многи у Србији мисли да је Србија најебала због наших Ратова овдје.

Да Војводина не мирише Српску. Да Источна Србија не зна за Српску. Да југ Србије није чуо о Српској.

Да Београд не може очима да чује за Српску.

Да Вучић покушава да користи Српску у својим иностраним еквилибристима Болести Пријестоља и Дијагнози Нарцисоидности.

С ким да се уједињује Република Српска.

Са Малим Зворником.

Република Српска је опстала на уједињењу са собом.

И то је наше и национално и вјерско и територијано Божанство.

Србија је већ сада Илузија.

Национална Србија је одавно Илузија.

Нас, Овдје, може спастити само здрави Национализам 21ог Вијека.

У Србији за то нема лијека.

Без својих и без пансрпских Илузија, треба наставити Републике Српске Путем.

КО ЋЕ НАСЛИЈЕДИТИ ДОДИКА

И КАКО СРПСКА ДА ИЗБЈЕГНЕ

БЕОГРАДИЗАЦИЈУ

ИЗВАНСРБИЈАНСКИХ СРБА

Добро Косово. Али, готово је и са Србима на Косову.

Улазак Српске Листе, Вучићевог аранжмана, дакле, у Владу Злочинца над Србима, није ствар Парламентаризма. Уосталом, кад су Шиптари знали шта је Парламентаризам.

То је Предаја Преживјелих Срба Шиптарским Кољачима.

Тим чином Срби су дошли у класичну позицију уништења, у којој су се, ономад, нашли и Кнински Срби.

А то је позиција Маказа. Егзистенција смицања. С једне стране те сијеку твоји а с друге њихови.

Ко још може да се нађе у тој позицији.

Нажалост, још само Република Српска.

С том разликом што Вучић, ако дође у ту диригентску позицију, неће о њој, о Српској, разговарати у Бриселу него у Сарајеву.

Постоје само два лијека за то.

1.    Да Вучић не иде у Сарајево и

2.    Да Вучић не долази у Бањалуку.

Вучић је други пол Милошевића.

Много погубнији за Србе изван Србије.

Милошевић је пљачкао и давао их.

Вучић даје и даје их.

То је процес који је веома опасан. Јер се шири даље на Исток. Данас стиже вијест да су Изетбеговић и Ердоган у Астани, разговарали о Аутопуту Београд Сарајево.

Да ли неко ту види Републику Српску.

Коликогод мислим да ће Вучић трајати само овај мандат, јер ће га склонити они којима сада измећари, за нове епизоде Задруге требају нове курве, или ће се изворно побунити Народ Србије, што није изгледна варијанта, ствар је, по Српску, дугорочна и стратешка.

Коликогод је Милорад Додик сада у предности над Вучићем, јер је Вучић, лимитирано глуп за Политику и јер му је Голододворица једини оријентир, толико лако може да дође у подређен положај.

И да се његова судбина и мандат, сљедећи, веже за судбину Вучића.

Што Вучић буде више предавао Србију, и признавао Косово, то је Српска у већој опасности.

То ће га и Сарајево, лажно, дабоме, све објеручкије прихватати

И то је Додик у тежој позицији.

Ако Вучић нађе разлог да га Странци Усранци подрже још један мандат, Додик не може опстајати у том другом мандату.

Јер овдје није обезбиједио потребан гоблен.

Денеес Коалиционари већ реже на једног свог појединачног кандидата од два најважнија у Српској.

То јеј пораз Есенесдеа али и Додика.

У Есенесдеу Додик, и његови Шефиди, већ је раније елиминисао нове младе ешалоне. Којих је требало бити неколико годишта, да би се, можда типовало на једног. И усмјеравало га се.

Паралелно са тим, Додик је пристао, а и саучествовао, на огољавање у Странци.

Сада нема Кандидата који, осим њега може побиједити за Предсједника Српске и за Члана Предсједништва.

А он не може да се кандидује на оба мјеста.

Сада је, након двадесет година Странке и дванаест година власти, морао да их има петшест. И да се Рационалним Национализмом, боре за кандидатуре.

Нарочито је то требао да има за преломне ситуације каква је предстојећа. Поствучићево Вријеме.

Послије Додика потребан је Националнији Додик.

Додик је Постсоцијалистички Националист.

Што је неотклоњива историјска мањкавост.

Он је импулсвни Националист, подврста Страственика Власти.

Српској, у овом вијеку, за Опстанак и Самосталност, потребан је Рационални Националист, хладан према Власти.

Републику Српску може спасити и очувати само Велика Политичка Странка и Национални Петопрст њених Лидера.

СУМЊИВА

ПОЈАШЊЕЊА

ВУКОТИНЕ

ПОСЈЕТЕ

ВУЧИЋУ

Јер, то и није био Састанак, како га иментује Вукота. Већ је Вукота ишо код Вучића. Дакле, Ишо.

Он наглашава двије ствари, пеглајући при томе цијелу сторију којој су Сарај и Бакирмедији дали у виду тезе да је Запад, преко Вучића одабрао Вукоту, и наглашавајући како Вучић поштује Предсједника Републике Српске, као институицију.

То му је, без икакве сумње, сугерисао Вучић.

● Вучић је желио да чује и Другу Страну.

● Србија треба да буде геополитичка оријентација за Републику Српску.

*

Опозиција, па и сам Вукота, као Предсједник највеће опозиционе Странке, како за себе каже, нису никаква Друга Страна.

И они, као и Власт у Српској, Страна су Републике Српске. Тако би требало да буде, унаточ многим корацима који то не показују.

Вукота, тезом о Другој Страни, која је, дакле, он, Есдеес и Савез За Промјене, иде танком линијом између Опозиције у Српској и Опозиције Српској.

Пошто већ дуље води опозициону борбу, не само Вукота, већ цијели Сазап, у Сарајеву, сада је и он, поред Иванића одавно, почео да ту борбу води и у Београду.

Тезом да Србија треба да буде геостратешки вез за Мали Чамац Српске, Вукота улази у још веће проблеме.

Ако је то Београд, што ће Есдеес и Сазап у Сарајеву, у Власти.

Ако је Република Српска прва на уму, зар није опозиционо продуктивније пустити СНСД у Власт у Сарајву па их четири године касапити као Издајнике.

Ако Вучић жели да чује и Другу Страну, иако, како Вукота напомиње, добро зна какво је стање, што ће у Сарајеву. И што стално инсистира на односима са Сарајевом и са Бошњацима.

То ми личи на копију Добрих Односа са Приштином. У којима се губи сваки траг Србима и СЗО.

И на крају, небитно али сумњиво. Есдеесова је жеља да се прикључи Народњацима Европе.

Те три слатке Вукотине ријечи, јамче да је озбиљан пројект да се заобиђе Република Српска и да се, онда, са Сарајевом и Вучићевим Београдом, крчми по жељи Могеринуша и Натоваца.

УЈЕДИЊЕЊЕ СРПСКЕ

СА СРБИЈОМ

САМО У КРАЈЊОЈ

ИСТОРИЈСКОЈ НУЖДИ

Без обзира што су многе реалности далеко од данашњег дана, о њима треба расправљати и размишљати.

Србија већ реденичким деценијама показује да не умије да одњегује вође који ће уобличити државну и националну политику и која ће, потом, бити прихваћена од Народа. И која ће бити реална, стабилна и просперитетна за Србе.

Посљедица тога су двије грешке са Југославијама као и катастрофална импровизаторска секвенца са Свим Србима у Једној Држави.

Гдје се од Срба, на Српској Земљи задржала само Република Српска. Гдје је Србија изгубила и Косово. А на путу је да почне да губи и Војводину.

Додик је, уз Девети Јануар, поменуо и уједињење Српске са Србијом.

Без обзира што је то далека опција и што Национална Политика Српске још није ни почела да се формулише, треба рећи да је та могућност на другом мјесту најлошијих варијанти дугорочног рјешења за Републику Српску.

На првом мјесту је Унитаризација БиХ и нестанак Српске.

Српска треба да остане Друга Српска Држава.

И да постане самостална и независна Српска Држава.

Када би се, у догледно вријеме, појавила таква могућност, догодило би се сљедеће.

● Србија би, у предвечерје тог догађаја, била понижавана и уцјењивана.

● Иселила би се Српска у Београд. Као Југ Србије.

● Србија би нешто морала да да за то уједињење.

● Србија би сама себи продужила оптуживање за Агресију и Геноцид по цијелој СФРЈ.

Ну.

Та опција је нереална због једне једине чињенице.

Циљ је, од почетка био, да се Срби с ове стране Дрине протјерају, претјерају или истријебе. А да се Србија раскомада.

Нико неће стати на пола пута.

И тај процес ће по сваку цијену настојати да се настави.

Лакше ће ићи даље комадање Србије него нестанак Српске.

Стога не треба узимати у обзир никакво уједињење, присаједињење, или утапање Српске.

Оријентири за Српску су.

● Повратак изворних дејтонских надлежности.

● Успостава дејтонске институционалне структуре

● Самосталност Српске. У оквиру Дејтона или изван БиХ.

ДА ЛИ СРБИ

МОРАЈУ ДА

ОДУСТАНУ

ОД ЈЕДИНСТВА

И ОКРЕНУ СЕ

ОПСТАНКУ

Једнократним националистима и дневној политиствујућој популацији неоспорно срцу и души чини мило кад се двије велике земље, Велика Британија и Русија, споре и боре око угла под којим ће се усвојити неки папир у Уједињенм Нацијама.

Као што је то случај сада. Везано за Британску Декларацију о Сребреници. И Руску варијанту одговора.

Дневне ствари и јесу дневне да би биле неразумљиве, непрегледљиве и неодгонетљиве.

Британци су цијели вијек миксер међунационалних зала у многим дијеловима свијета. Па и на Балкану. Латини су можда лукави али су Британци, сви одреда, и увијек, Политички Џек Трбосјек.

Да није тако опсјенито, Бошњаци, Сарајевски Политички Круг, увидјели би одмах да они први треба да буду против британске резолуције о Сребреници.

Овако, против су Српска и Србија.

Бошњаци се уздају у Британску Резолуцију Когладансрат.

Не схватају да ће она бацити кључ много касније а не сада.

Срби такође реагују дневно. Срби у Српској. Србија је други пар путраваца. Реагују дневно а само подсвјесно знају да ће се та Геноцид Резолуција дугорочно обити о главу. Јер задњих сто година Срби су на силазној линији.

Какавгод дневни, тренутни, политички интерес био, мали народи, на Балкану, не само Срби, не треба да се залијећу. Треба да гледају своја посла.

Не треба да се залијећу ни у Нато ни у Бабушку. Ни на Исток, ни на Запад.

Залијетање је сумњиво и евидентно. Само га треба прочитати. Сад се лансирају тезе о томе да ће Нато снизити љествицу, како би и кљакава и саката БиХ могла да је прескочи.

То лијепо звучи наивним Интеграционистима. Али то, неоспорно, значи да је Нато Пакту стало до територије а не до људи, државе и друштва.

Можда, под неким условима и треба ући у Нато Пакт. Али под брзинским и скраћеним процедурама, ни за живу главу.

Срби теба да гледају своја дугорочног посла.

Са Србијом је ствар отежана јер њено Вођство не постоји. То што Вучић ради јесте огољена, ријалитизована, таблоидизована варијанта Милошевићевог управленија Србијом.

То Вођство не разумије Стање Вијека. Не разумије приоритете а и кад их, понеке, препозна, не умије да их сложи по важности.

Српска је у раљама девастираног Дејтонског Споразума и унакаженог Устава БиХ.

Да није тако, била би веома сигурна. И све сигурнија, како деценије пролазе.

Али та девастација је веома опасна јер разара ткиво Републике Српске на економском, политичком и моралном плану а да никаквих симптома нема.

Идеје о Српском Свејединству увијек се јављају као спасоносне и увијек се покажу као трагичне.

Стварање СХС, СФРЈ, Вировитица Карловац Карлобаг. Све је то Србе коштало.

Срби никад нису схватили историјску суштину и националну добробит Дјелидбе.

Једна од идеја минијатурног Српског Свејединства је и уједињење Републике Српске и Србије.

Провлаче се чак и ставови типа Ако ће нам то Нато омогућити и заштити нас, зашто да не уђемо у Нато Пакт.

Ту идеју треба одбацити из неколико разлога.

·        Нико не зна како ће се распетљати овај вијек између великих играча. И да ли ће се граница помијерати на Исток или на Запад. Не треба одмах стављати главу на цјепало, чим вода почне да се грије. Некад је боље ставити је кад сазнаш чије је цјепало.

·        Боље је, у свакој варијанти, имати Двије Српске Државе него једну полутну и једну девастирану.

·        Републику Српску штити Споразум Великих Сила. И то ће тако бити док се свијет добро не распадне и не подроби. Србију не штити нико. И ако би се Српска неким чаробништвом, сада, прикључила Србији то би било стратешко самоубиство.

·        Уједињене Српске и Србије повлачи цијену и компензацију коју ће Србија платити али у вишеструкој вриједности. Тада се Србија не би могла одбранити. Чувањем Самосталности Српске у БиХ, Србија чува и своје границе. Какветакве.

·        Српска се мора чувати тога да постане Компензација Србима и Србији. То је нешто као компензациони мандат. Сад и никад више.

3487.

КОСОВО

РУСИЈА

СРПСКА

Из мануфактурне радионице за високотехнолошко хеклање Јавног Мнијења у Србији, и околини, пуштен је димни сигнал ПППВ о томе да Србију ове године чекају три свјетска изазова. Русија. Косово. Српска.

Нису прецизно рекли када али, колико сам прочитао, Српска треба да се плахне и скине у љето.

Када одузмемо то да се на овај начин билдују мишићи ПППВ, како га се не би замајавало локалним проблемима инокосног Србина.бре, Какве везе има Српска са Србијом.

Србија већ четврт стољећа, не сва, не здрава, не нормална, већ њена политичка, економска, пљачкашка, национална, таложина, опстаје на рјешавању сидбине Срба изван Србије.

За то вријеме Срби изван Србије су, добрим дијелом и заслугом те параполитике, и полуполитике, истријебљени.

Само се још држе Срби Српске.

Који су пуким историјским случајем и својом великом жртвом у рововима и на огњиштима, избјегли судбину Босанског Јасеновца и преласка Великог Газа на Дрини.

Стога је свака јавка из Београда о судбини Српске, било директна, од Власти, или провучена у Медијима блиским Таблоидима, пуштање ледене језе кроз српско национално ткиво у Републици Српској, односно у БиХиС.

И на апотекарској ваги и на кванташкој пијаци, дакле, сваком, јасно је да Србија не смије да анулира Русију, да јој уведе санкције, да окрене леђа Мајчици. Србија, под све већим притиском западних крволока Нато Пакта, Збигњева, и Панцир Меркел Дивизион, има маневра само толико колико постоји могућности играња слагалицом Косово и Српска.

То они са изузетним животињским нагоном за политички опстанак, у Београду, добро знају.

Како, свједоци смо скорашњег убацаивања Косова у ложионицу међусрпског опстанка и дављења, између Вучића, Николића и Дачића.

Тужно Косово више није проблем Државе Србије, Устава Србије и Српског Народа већ проблем опстанка на двору.

У тај проблем се лако може упаковати и Српска.

Картонска кутија је нађена. Иванић, као ЧланП, и Савез за Промјене и Бадњак у Сарајеву. Као садржај Бакирове подсукње.

Још само да се нађе украсни омотни папир и слатка мала машница.

Дабоме да разумијемо да ће услиједити притисци на Републику Српску. Да се испразни, да пропадне, да постане још једна Српска Небеска Прича. То је на сцени од почетка рата. То је на сцени сваког божијег дана мира.

Досад смо се одупирали. Без помоћи Београда.

Ни у вријеме највећег политичког пријатељства, Београд није могао да нам помогне. И да је хтио.

Сада је наступило вријеме Политичког Прагматизма са Београдом.

Знајући Србе, Политчки Прагматизам међу њима, једнако је опасан као и Братска Љубав.

Република Српска треба да гледа своје снаге и своју политичку егзистенцију. Ни једног тренутка не смије да стане и да се поузда и небеске савезе и бриге из Београда.

Само унутрашња политичка снага и мобилизација цијеле НДД Сфере може да превлада двије велике опасности.

Једна је одлазак Колаборациониста у Сарајево. Друга је натурање, и преузимање, Српске као бриге Београда.

3449.

НАЧЕРТАНИЈЕ

НИКОЉДАНСКИХ

СРБИЈАНАЦА

О РЕПУБЛИЦИ

СРПСКОЈ

Стотинупедесет и нешто Србијанаца потписало је Апел о Неодступним Захтевима које треба да поштује Република Српска.

Поштујући Београд као време своје младости, и ништа и никако више, уважавајући нажуљана колена у Бриселу, разумевајући слободу дронског неба над Београдом, апсолвирајући да не знате куда ћете, мнијући да сте, многи, Србеглице, Српске Избеглице одавде у Србију, умољавам да не прекађујете грабље и не светите пишаћу.

На том списку потписника, апеланата, и када се изузму Костоглави и Ђогонози, много је оних који су били Овдје и отишли у Србију. Чиме су изгубили свако право да причају и апелују о Српској. Остани овдје и чемеруј. Знам како је бити Србин у Београду.

Међу апелантима је много оних који не разумеју шта се овдје догодило и шта се догађа. Чиме не треба да се хватају у коло Десног Србењаштва.

Међу потписницима је много оних који мисле да је природно да Србија сере о свим Србима. Или њима. Чиме показују националну и интелктуалну бескомпасионост и осионост.

Међу Апелашима је највећи дио оних који никад ништа нису рекли Есдеесу који је уништио многе перспективе које смо овдје имали. Није никад ништа рекао Добровољним Даваоцима надлежности Републике Српске. Није никад ништа рекао када су нам отимали све док није дошла власт Есенесдеа. И није никад подржао Есенесде у тој борби против Зала Запада.

А оно што су Апелаши потписали, то је политика Републике Српске већ добру деценију.

То је, по томе, Апел Дунаву да тече према Ђердапу.

А за Пукотине коју Апеличари наводе у четвртом Неодступу, обраћају се на погрешну адресу. То није ствар Републике Српске.  Треба да се обрате Есдеесу, Педепеу и прирепцима За Промјене.

Узгред. Против тих Промјена требали су устати прије избора и оценити их правим имемом и издајом. Јер. Све што Апел наводи Промјенаши хоће да промене.