ПРЕДСЈЕДНИК

ДРУГЕ СРПСКЕ ДРЖАВЕ

НЕ ТРЕБА, У ПРВОЈ,

ДА ГЛАСА НА

ЛОКАЛНИМ ИЗБОРИМА

Нити Срби из Српске треба да узимају Држављанство Србије.

То је Завежљајни Менталитет.

Уобичајено гледање само себе и своје гузице.

Понижавање свих Срба који су, Овдје страдали, од прије Гаврила до послије Јасеновца.

То је припрема за неку будућу судбину, коју сви наши непријатељи чекају и потпомажу, да се у Книнским Колонама ватимо Београда.

Који ће то у медијима сакрити. Који неће знати ко смо ни шта ће с нама. И гдје ћемо нестати.

Зашто би узимали србијанско држављанство, осим да одемо сами и остале оставимо на вјетрометни.

Нажалост. То је тако српска особина.

Коју ја, због легитимности, набијем на курац.

Зашто ићи гласати у Србију.

Нема рационалног оправдања.

Вучићу то не треба.

А и да треба, шта.

То је само порука да нам Република Српска није најпреча.

Нико из Србије није био овдје кад су нас транспортовали у Јасеновац.

Не треба ни ми да будемо тамо, кад се гласа.

Никакве разлике нема између оних који су примили ислам или католичанство, од оних који су примили Држављанство Србије.

Осим у временском помаку.

Наш Крв нам је дала Државу.

Републику Српску.

Она је преча од свега.

СРПСКА

ПОЛИТИКА

КАО ПОВРШИНА

Срби не праве разлику. Њима треба ил Карађорђе, или Вучић, или Станија.

Срби су до савршенства довели своју, скоро природну способност, да рађају Вође који ће Политику да воде и практикују као Површину.

Милошевић је започео са површношћу. Док је испод текла ријека криминала и разарања Државе. Површност је на виши ниво дигао Тадић са својим бесполним политичким бићем И Брисел и Косово.

А онда се, појавио Александар Вучић који је, у младости, био велики Талент Површности, КВК, Карловац Вировитица Карлобаг. С тим што је ту своју младалачку Окрутну Површност сада преобликовао у Понизну Површност.

Политика Површности, коју продукују Србијански Лидери и Вође, пројектује се и према Републици Српској.

То се једанпут појављује ка Милошевићеве Санкције на Дрини, други пут као Тадићев одлазак по Мало Српства код Додика а трећи пут као Вучићева немогућа мисија и Сребреница и Црквина.

Дабоме да је добро што је Србија изградила школу у том напаћеном шамачком подручју. У ситуаицји када ни овдје ни тамо нема пара за нове школе.

Није добро што Јавност у Српској, па и у Србији, то схвата као још један одбљесак Површности.

И што је Вучић продуковао такву политику гдје се све гледа кроз исту призму. И Бриселски Споразум, и Сребреница, и Инаугурација, и Прокоп, и Црквина.

Пошто иду избори у Србији, Република Српска има прилику да утиче на смањење површности у србијанској политици па и у међусобним односима.

Избори су прилика да Србија и Српска своје политичке односе успоставе као међудржавне. А не као међулидерске, не као братске и не као вјештачке.

Нико из Републике Српске, од лидера политичких странака, не би требао да се појављује у кампањи у Србији.

Не само због тога што би то била подршка Вучићу, који је до сада водио поптуно антисрбијанску политику, у дугорочном смислу, већ што би то био краткорочан потез. Јер нико не зна колики је рок трајања Вучићеве Политике.

Међусобно прељење по кампањама форсира кракторочност међусобних односа  Србије и Српске. Своди их на Вође и Лидере. А они нису тако вјечни.

И опасности вребају на сваком кораку.

Да је Вучићева Србија једном ногом већ угазила у Брисел а другом у Нато, никада Додик не би успио да се извче из подршке Јаловом Тадићу. Из подршке која је бачена у вјетар и од које, с друге стране, Српска и Додик, нису имали никакве користи.

Когод побиједио у Србији, на изборима, Русија или Бриселски Пријатељи, Српска треба да гради односе са Србијом као међудржавне.

Што не значи да ће се заборавити националне, братске и вјерске релације.

Ну.

Очити несклад између братског схватања Србије од стране Српске и јетрвског, у најбољем случају, рођачког, схватања Српске од стране Србије, могуће је нивелисати само међудржавним односима.

ДУГО НИЈЕ БИЛО

СРАНИЈА,

ИЗ БЕОГРАДА,

ПРЕМА

РЕПУБЛИЦИ

СРПСКОЈ

Ако изузмемо ону провалу Дачића, на конгресу Еспеесоваца, Ми смо створили Републику Српску.

Можда и јесте створили, али би требали створити још сто Српских Република, шта сте све усрали.

Мада и Дачић зна да Они, Слобини, нису створили Републику Српску, него му добро дође да мало србосеруцка у ситуацији када Вучић не смије да национално ни прдне нити тиху да пусти.

Свако Политичко Сраније из Београда, које је долазило у ратним и поратним годинама, о непосредном Предраћу да не зборим, јер Република Српска тада није била територијално, политички и уставно уобличена, састојало се од једне количине Београдског Маневра, једне количине Новчане Користи, једне количине Удбе и једне количине наслијеђене Отоманштине. И веома мале количине Српства.

Београдско схватање, а нарочито практиковање Српства, крајње је упитно.

И не односи се то само на садашњу Власт и  садашњи Страначки Политички Мозаик.

Сада се појавио Бошко Јакшић, Политикин Коментатор, који износи цијелу платформу погледа на Српску.

Почиње са оригиналним Сранијем.

Добио сам мејл из иностранства. Да ли то Београд спрема Анексију Републике Српске. Поводом Референдума о правосуђу.

Има онај јужноамерички поп хит, Бошкосере, Бошкосере.

Али има и озбиљних теза које Б. Јакшић провлачи.

И које личе на Званичну Оптужницу из Београда.

·        Посљедице „одласка“ Српске из БиХ би се књижиле на рачун Србије.

·        Задња пошта Додикових потеза јесте Београд.

·        То је мали корак да Референдум постане „српска анексија“.

·        Премијер Србије није ту да би подржао било чији монопол на власти већ да би се упознао са збивањима у Српској кроз различите визуре.

·        Додикове спољнополитичке активности директна су пријетња намјери Београда да нормализује односе у региону.

·        Додиков сепаратизам, потпомогнут хрватским у Херцег-Босни, ставља Београд и Загреб у неугодну ситуацију.

·        Све што ради Србија не значи да је потписан бланко чек да се политика промоције сепаратизма у Српској испостави на наплату Београду.

Из свега овога, као и из званичне политике Беграда, ја закључујем да је Б. Јакшићу, и Београду, главна брига Београд.

Стога их ја умољавам да се више не чешу. Да нам не помажу. А нарочито да нам не одмажу.

Нико не очекује од Београда, Овдје, ништа. Нарочито не од оваквог Београда.

Нарочито не од политичких аматера, који не разумију цијелу историју односа у БиХ, не од Кулина Бана, већ од прије рата. Који не разумију Дејтонски споразум и Прву Уградњу Подјеле приликом производње БиХ. А то једнако не разумију и Вучић и Јакшић. И кордони таквих.

Босна и Херецеговина је импровизована због будуће подјеле.

Република Српска, и малобројни Српски Народ Овдје нема право да тај међународни капитал баци подноге. И да се преда Исламској Декларацији и Церићевој Националној Држави Бошњака, Сарајевском Унитаризму и Једновјерској Тмини.

То Београд не мора да разуме.

Довољно је да разумије укупна Политичка Снага Републике Српске.

КАКВО ЈЕ

ПОЛИТИЧКО

ЈЕДИНСТВО

ПОТРЕБНО

РЕПУБЛИЦИ

СРПСКОЈ

Да би нека држава имала Политичко Јединство, мора да има квалитетну Опозицију.

Квалитетна Опозиција један је од најбољих адитива Власти.

Квалитетна Опозиција није она која се подјарми, а кобива удружи се, са турцима и бугарима против своје Власти и Државе.

И Власт и Опозиција су национални изроди ако мисле туђим главама, туђим интересима и туђим територијалним сновима.

Република Српска је, међу нацијама и државама на Балкану, у највећој опасности.

Све около би радо организовало Ноћ Вјештица у којој би она нестала. Неки би и разјарене звијери пустили на њу.

Србија јесте иза леђа, као нека врста породичног блага и заштитничког зида. Али. Искусво овдашњим Србима говори да се много чешће треба окретати и гледати шта се ради иза леђа, и иза гузице. Да не би прошли као Кнински Срби, Славонски Срби, Косовски Срби.

Републици Српској је највећи унутрашњи и гарант уопште, Јака Власт и Јака Опозиција. Унутрашње Национално Јединство и Унутрашња Политичка Борба.

Оно што имамо сада на сцени, једна је од највећих опасности по Републику Српску.

·        Унитарни Сарај који је, политички и програмски одустао од Дејтонског споразума и опредијелио се, јавно, политички и програмски, за укидање Републике Српске. Странке у својим програмима промовишу регионализацију БиХ.

·        Хрватска, која не умије или не смије да дефинише своју политику према Хрватима у БиХ и према подјели Федерације.

·        Србија, која је Земља Лажног Цара. И у којој је све потчињено Власти. А у ствари Лажном Цару. Земља без Опозиције, предата Бриселу и Фантомским Споразумима.

·        Лажна Опозиција овдје. Конгломераторијум, боље Булумнетаријум, ислужених лидера и аутсаједера, нонконцепуталиста, политичких аматера и фелациониста најпримитивнијег поданичког лажног умилног лица, игра улогу у Сарајевском Интерационалном Позоришту, у представи Унитаризација и ми.

Та Опозиција, Савез За Промјене, омогућила је Сарају и дијелу Међузаја непрестане унитарне ваздушне нападе на Републику Српску.

Они учествују у пројекту Рушења Власти што је један од потребних првих корака у Рушењу Републике Српске. Том Дуету Унитарног Зла, Сарај и Међузај, не одговара ни једна јака Странка нити јака Власт у Републици Српској.

Одговара им неко, у Српској, попут Вучића. Стерилан. Сервилан. Кооперативан. Послушан.

Вучић и званична Србија су одустали, барем засад, од наметања Политичког Јединства у Српској. Та идеја Србије увијек се користила као алатка за властите, тамошње користи. То је радио и Милошевића, када је тражио своје министре у овдашњим Владама или када је тражио да се нападне СФОР.

Вучић, срећа, нема ту снагу. Он може да патетише.

Што не значи да се другим каналима и инструментима не ради на томе.

Република Српска треба да се чува Политичког Јединства које се пројектује и реализује из Београда. Ко Ђаво Крста.

Доклегод се Србија не супротстави бриселашкој најезди уништавања Србије, не окрене унутрашњој изградњи Државе и ресуверенизацији и доклегод Репблику Српску не схвата као Другу Српску Државу и партнера, свака рецептура која долази из оваквог Политичког Београда, егзистенцијално је опасна.

Видим. Патријарх ће у Бијељини окупити лидере Политичких Странака Републике Српске. Није још јасно кога и ко ће доћи, која је тема и слично.

То је један од прикривених канала утицаја на Српску. Који није примјерен јер није политички. И јер Црква није самостална. У Србији је све потчињено Лажном Цару. Или је самопотчињено Му. САНУ, Црква, Војска, Медији, Интелектуаријум и оно што се зове Опозиција.

За Српско Јединство у Републици Српској, потребно је да Савез За Промјене напусти власт у Сарајеву. И да пронађе свој Опозициони Идентитет. А да се представљање Српске у Сарајеву веже за туземну Власт. То није тако лако постићи у сваком односу политичких снага, по изборном мозаику. Али дуализам, двојство Власти у Српској и Представника Српске у Заједничким Органима, погубно је јер омогућава утицај иностраног деструктивног фактора и сећијско слуганство какво је сада на сцени са Савезом За Промјене.

То, напуштање власти у сарају, је за њих немогућа мисија и огроман корак. А за Политичко Јединство у Српској тек је један од првих педаља.