СУМРАК

ПАРЛАМЕНТАРНЕ

ДЕМОКРАТИЈЕ

Веома је тешко сазнати да је демократија лаж.

Као и фудбалеру. Да године пролазе, рефлекси споре, мишћи старе, моторика не функционише у складу са информацијама ока. Па се почне дерати на суиграче. А они паметнији и интуитивнији, кажу да су ове нове лопте неколико пута брже од некадашњих. Од скорашњих.

Све што је смишљено за велики број људи, смишљено је да их се забави и замами. А мањину да заштити.

А ако не бих хтио да будем тако мрачан и заједљив, морао бих да кажем да су Политичке Странке настале као аутохтони и аутентични концентратор и преносник животних, економских, колективних, интереса одређених друштвених слојева. Класа.

У законитом хаосу Индустријске Револуције, и свих других револуција, географских, трговачких, интелектуалних, то је био одређени стабилизатор, да тај болид не излети у првој кривини.

Али. Врло брзо су на сцену ступили они који су стручњаци да забаве масе, широке слојеве друштва.

И преузели, на разне начине, Странке, Синдикате и Покрете. Па им то није било довољно. Почели су да формирају Невладине Организације.

У свом златном добу, преузели су и демократске пунктове. Као што је Амерички Конгрес.

Гдје не можеш ни доћи ни опстати, ако те не прати Осам Тамбураша са Петроларина.

Тако је Парламентарна Демократија прнула у Чабар.

Неомарксиситичким рјечником речено, Набијена На Курац.

У земљурцима, веома мало битним, Парламент се, као и Вишестраначје, намеће као спас људског рода. Она Нојева Барка. Па се форсирају Странке. Које оснивају свакојаке будале и будалаши.

Прије рата нисам био нико и ништа а онда сам основао Странку.

Та вишевјековна фарса са Парламентарном Демократијом, завршава се ових дана.

Финасијерски Територијализам је изградио такву планетарну моћ да Државама не  би помогло да имају и по три Парламента.

Зато сада ничу покрети и свијести за заштиту и повратак Националне Државе.

Све интеграције су да те ја држим зауши, гологузог и страга. А ти да имаш право да упалиш свјетло али не можеш да се усправиш.

Парадоксално је да и једнима и другима Парламентарна Демократија, и Политичке Странке, постају сувишне.

И онима који Управљају Финансијерским Територијализмом, САД, Нато, ЕУ и Класичним Морганистима. Као и онима који су излизали шарене лаже страначке и схватили да је Парламент мјесто за промају НДД Сфере.

Зато је и Ердоган посегнуо за промјенама Устава. Из Парламентарне у Предсједничку Државу.

Видјећемо у коју страну ће то ићи.

Ми, дабоме, можемо говорити Ердогану као о турском дивљаку, као потирачу Ататурковог насљеђа, које се, узгред, претјерано увеличава, као уништитељу Курда и грабљивцу туђих територија.

Али то не мијења суштину промјена.

Ердоган је законит продукт краха Парламентарне Демократије. И унутра и свана. ЕУ, која је једна велика Лажна Парламентарна Демократија, гузи Турску око интеграција већ деценијама.

Ми можемо рећи да је овај оближњи шифрант Вучић, диктатор, гуликожа и тоталитатор.

Али не можемо избјећи суштину да Србија нема Политичке Странке. Па, сходно, не може имати ни Парламент. И Парламент не може да влада, и кад би сви посланици били фини, паметни и учтиви. Јер, никога не заступају.

Тај процес ће тећи даље.

Тамо, у микрорејоним, гдје има услова и захтјева бирача, треба развијати Политилчке Странке, савремено и процедурално, до крајњих граница, и користити Парламентарну Демократију.

А тамо гдје се све отело, зависићемо од Воље Разуђених Бирача. Коме ће дати повјерење. И од невоље оних који неће да излазе на Изборе, па унапријед се слажу са било којом већином.

А то је лото са само двије куглице. Орбан или Вучић.

Иванов или Вучић.

3521.

ДЕМОКРАТИЈА

ИМОВИНСКИХ

КАРТОНА

Представничка демократија у ЗРС, Зони Разорених Свјетова, као што је БиХиС, има једну чудну особину. Да пропадне прије него што је и заживјела.

Ако бих хтио да нијансирам свој песимизам, могао бих доћи до закључка да је Демократија почела да се девастира одмах пошто је кренула даље са оног грчког трга.

Није лако упоставити државу, парламнетарну демократију и интеграцијски систем, на просторима којим Збигњев прође.

То је као кад подметнете петсто кила експлозива под дизелку а онда од добијених фрагмената склапате супербајк који ће побиједити агусту, јамаху и остале тротинете.

Људска цивилизација, па ни микро колективитети, као што је БиХиС, не могу да преживе тренутни тотални нестанак свега и анархични комплетан настанак свега.

Око сваких избора одвија се и посебна представа камијевог егзистенцијалног апсурдизма. Имовински Картони.

То је велика представа егзистенцијалних лажи, лажне кратке историје и фалсификата по вијести.

Некидан је у медијима била тема Богаташи у Народној Скупштини Републике Српске.

Када би се тема проширила на цијели простор Бившег Друга Тита, било би ту података за социо-политиколошко-глобализацијско-пљачкашку анализу транзицијских размјера.

Овако. Богаташи у Народној Скупштини су доказ да се у политици не богати већ да богати преузимају политику.

Веома мало је оних који су у Народној Скупштини за два мандата постали милионери. А све више је оних који у Народну Скупштину улазе као милионери. Или су већ ушли.

Народна Скупштина, и други парламенти на Балкану, тако постаје слика тајкунско-пљачкашког шлага а не Широког Социјалног Стања.

У једној од својих изгубљених битака, у предкандидационом процесу за локлане изборе, покушао сам да оформим критеријуме за кандидовање одборника. Па сам предложио и елиминацију свих који имају своја приватна предузећа. Мислио сам да је то, без обзира на особине сваког појединца, недопуштено уношење конкретног личног интереса у представничку демократију.

Био сам умлаћен кратко и брзо. Основну школу си учио код Стаљина.

И данас мислим исто. Законски треба онемогућити имаоце богатстава, стечених поштено или препоштено, да буду кандидовани и бирани.

Мада би се тај закон косио са еуропским стечевинама о правима људи кандидата, људи лопова и џукела пуних џепова.

Ствар се може ријешити страначком кандидацијском технологијом. Јер. Живот који се одвија у странкама, финим осмозним каналима се преноси и на цијело друштво, односно на НДД Сферу.

Када би се профили посланика и одборника детаљно прикупили и анализирали, то би била магнетна резонанца и друштва и политичких странака.

На невиђено, могу да успоставим нову политиколошку катеогрију. Одвајање неба од земље.