ИЗ СРБИЈЕ

СЕ САРАЈЕВО

НЕ МИЈЕЊА,

САМО ИЗ БАЊАЛУКЕ

И МОСТАРА

Као ни Приштина и Загреб.

Али, они не могу ни изнутра.

*

Како носам Кару, по Сарајском Предсједништва Тротоару, пјевале су чобанице, те давне, седамнесте.

*

Хвалоспјеви из Споменара посјете Вучића Сарајеву, што његови, што домаћина му, што плаћеника у Смрдљивој Независности и Доларисаном Опозиционарству Српској, потпуно су у нескладу са Политичком Реалношћу и источњачко-отоманском бусолом Сарајева.

Теза да је Вучић смишљено одабрао БиХ, на почетку свог мандата, нетачна је.

Коме данас, у овом Региолонцу, Аишире, треба Вучић. И зашта.

Он је потребан само оном Бриселском Ћумезу за ноћно љубакање са Тачијем и воајерство Могеринијеве. А њему је потребна Авлија Бијеле Куће.

Никаква улога Регионалног Стабиловолта се не може изградити у Сарајеву.

Сарајево у сукобу са самим собом. И у Сукобу се чини важним. Јер ће за коју недјељу да се прогласе и Жртвом Пељешке Агресије.

Сарајеву није стало до нормализације односа са Србима, Србијом, и Српском.

С њима нарочито.

Јер би, само, изгубило Статус Жртве и свог Вјечног Кривца.

А Статус Жртве је као и Капитал. Његова је вјечна тежња ка оплођењу и повећању, ка позлаћењу.

То су Срби демонстрирали од Косовског Боја.

Па су дошли до Статуса Губитника.

Сарајево је немогуће у то да се убиједи.

Али зато му не треба чинити уступке.

Треба их пустити да уживају у свом Сарајевском Боју.

И у својих пет, шест, вијекова под Србима.

И нешто мање под Хрватима.

Сарајево мора да се помири са Србима и Српском.

Или, барем, са чињеницом о њиховом стварном и дејтонском постојању.

Србија је ту изван игре.

Она БиХ може помоћи само помажући Српску.

Али Српске Будале, у Београду, то никад неће моћи да схвате.

Иначе, БиХ неће опстати.

Стога не може Вучић Мироглагољиви, нити Србија, да мијења Сарајево.

Њега може промијенити само Бањалука и Српска

Мада се и Хрвати добро организују у Омладинску Радну Акцију Федерација 2018е.

ПРАЗНИ

ПРОТОКОЛИ,

ЛУТКЕ НА КОНЦУ,

СРБИ НА КОЛЦУ

ПППВАВ, Први Пут Предсједник Владе Александар Вучић, навикао је на сваке крволоке, вукодлаке и гаднегамеле у Београду. А има и огледало.

Тако му данашња посјета неће тешко пасти.

Јер. Данас је дан када у Београд стиже Трочлано Предсједништво БиХ.

Први пут у историји. У овом саставу.

Младен Иванић је већ рекао да се у Београду осјећа као код куће. Стари инглески фолирант. Ако му затреба, он ће рећи да највише воли да сједи код Додика у крилу.

Мрачњак са Башчаршије, Бакир Изетбеговић, Факир, неће рећи да се осјећа Као Код Геноцида. Али ће се сјетити турских освајања Смедерева и Београда.

Лукави Латин, Драган Човић, изразиће знаковитост трочланства, диљем повијесног изасланства, и захвалност на пријаму, јер то јамчи једнакоправност Хрвата.

Моја скоромна берзанска анализа, која се мијења из часа у час, као и свака берза, казује да ће данас у Београду Највећи Србин бити управо Драган Човић. Државник који не иде на Олују.

До вечерас то може да се промијени. Али неки од четворке никад неће конкурисати за ту титулу.

Ну.

Цијела та фарса у односима БиХ и Србије, Београда и Сарајева, како воле да кажу новинари, која није почела само маршкањем Николића што даље од Сарајева, јер стиже уваженија личност, Орић, већ од раније, откако је Борис Тадић играо Аску пред задриглим вуцима и турцима, извињавајући се за оно за шта Србија није крива и са чим он, Тадић, нема никакве везе.

Фарса је био и Вучићев долазак у Сребреницу.

Та сторија, откако је Вучић обзнанио да је почео да размишља о одласку, преко одлуке о одласку, самог доласка и тужног краја те незреле једночинке, може да послужи паметним људима у Србији, за анализу феноменологије Вође у србијанској политичкој тврђави. За покушај да се промијени технологија стварања Националног Вође код Срба. За сагледавањем утицаја Лажних Вођа на судбину цијеле НДД Сфере. Нације Државе Друштва.

Али. Да се вратим фарси.

Данашња посјета неће ништа значити у односима БиХ и Србије. Ништа.

То је само јевтина дипломатска представа која је потребна разним Нуландицама, Могериницама и сличнима, да прикажу да неки процеси иду како неко мисли да треба да иду.

И представа срачуната на то да понизи актере.

Јер, нити се Бакиру иде у Београд, нити се Вучићу дочекује Бакир. Кад би их затворио у собу без врата и прозора, и дао им пластичне уметке од хемијских оловака, исклали би се за три минута.

А Човић и Иванић су понижени самим чином присуства том вјештачком церемонијалу осмијеха и климоглава. На који су натјерани.

Велики Кројачи овим само шаљу свакодневне поруке о томе како сваки будући лидер на Балкану мора да слуша, да буде лутка и чека свој конац.

Опасност Балканске Фарсе, а данашња посјета, само је дио њеног мозаика, јесте у том што се суштински догађаји будућности одвијају, не у бекстејџу, како новосељаци воле да кажу, већ у дубоком подземљу и лавиринтима овог злог подручја.

Улога Лидера Балкана у тој великој представи је да не одиграју ништа. Да само шуте у дну кадра.

Исти процес одвијао се и током посљедњих петнаест година живота СФРЈ.

Након чега су Срби платили највећу цијену.

Да ли, данас, постоји још неки кандидат.