РЕПУБЛИКА СРПСКА
САДА НЕ СМИЈЕ ОДУСТАТИ

 
Скупштински преткорак, на договору свих парламентарних странака у Републици Српској, огроман је капитал у отпору Инцковом Закону који је несумњива врста нацистичког фронталног напада на цијели један Народ.
На Српски Народ коме се забрањује мишљење и изјашњење, историјско и чињенично истраживање и објављивање о Лажном Геноциду у Сребреници.
Опозиција, која више од деценије дјелује под Диригентским Главићем Запада, почела је агресивније и прљавије да напада отпор Власти Инцковом Закону, и од самог Сарајева.
Када је Предсједник Скупштине сазвао лидере на састанак, пред сједницу Скупштине, дошло је до великог преокрета.
Опозиција је била у блоку јединства.
То не треба да завара никога.
Осим Јелене Тривић, нико се, прије није стриктно и прецизно изјаснио.
Опозиција је добила западни миг да се приклони већини јер би инсистирање на оптужбама Власти и на одбрани Инцка, разводњавање отпора и противљење скупштинским одлукама које ће се ионако донијети, било контрапродуктивно и даље еродирало Гласове Опозиције на Општим Изборима сљедеће године.
Опозиција у Српској је показала довољно крволочности, сарајевштине и деструкције, да би јој се сада могло вјеровати.
Одговорност остаје на Властима и оне је морају носити до краја.
Стога је за Републику Српску, сада најпресудније да остане код ових почетних одлука, да их проведе кроз Народну Скупштину и да не одустаје.
Сарајево, у свом безизлазу, пасивизму и готованству, преко Бакира и Комшића, покушава да говори о некој љутњи која ће проћи, о томе да ће се све смирити за два мјесеца.
Сарајево, управо на то и иде.
Иде на српска два мјесеца.
Стога је кључно да се не одустаје јер се тиме отварају могућности три нова корака Сарај Чадора и Панцир Шмита.