КАКО ЈЕ У РАТУ,

КАО БОРАЦ,

ПОГИНУО

МОЈ ДРУГ ШЕСТА

А ЕСДЕЕСОВЦИ

ПОСТАЛИ СТВАРАОЦИ

Шеста, Бранко Шестић, био је бањалучки графичар, дизајнер, сликар и боем.

Он је аутор прошлог Грба Бањалуке, који је оспорен због графичког приказа темеља Цркве која данас стоји у Центру Бањалуке.

Радио је и Плакате за многе изложбе и манифестације, корице за Књиге. Био је живитељ бањалучког Дома Културе.

У то доба, предратно и ратно, у графици и штампарству, на сцену су изашли компјутери.

Па, момци савладају Корел и одају по ваздуху. Хвале се како могу направити графичку припрему за минут. Мисле на табелу Отпремница Бр______.

Шеста је цртао, филмовао и радио припрему за вишебојну штампу. Стара школа, а прмјењивана у Инцелу, на шестобојној бакро-ротацији.

Често је нудио опкладу да ће брже од компјутераша да направи плоче за штампање неког четверобојног знака фирме. Нисам чуо да је неко прихватио.

Данас ствари стоје другачије.

Нема више филма у графици.

А нема ни Шесте у Бањалуци.

Шеста је погинуо на Влашићу, као Борац Војске Републике Српске.

Главу дајем да је мобилисан тако што га неко у Есдеесу није мирисао, или се неком замјерио за нешто сасвим друго. Или је био на путу нечијег интереса.

Та градска бањалучка есдеесовска багра, тако је радила.

Када су правили спискове за мобилизацију, за мене су открили ВЕС Извиђача у Минобацачкој 120 мм. Један је ускликнуо, Ух, извиђачи први гину, шаљи га одмах.

Шеста није био човјек за Војску ни за Рат.

Био је једна добрица, духовит човјек, човјек за смијех. И за Лозу код Милутина у Дому културе.

Није се бавио физичким активностима.

Осим што смо у његовом Атељеу знали по читаве ноћи играти Билијар.

Могао је, када је мобилисан, потражити помоћ. Сви су знали Шесту.

Не знам зашто није.

Ми смо, когод нови дође у Бригаду, сваког поздрављали са, Значи ни ти немаш неку везу.

Есдеесовој Багри је Војска Републике Српске служила као Голи Оток, као Казнионица.

Једне вечери наиђем код Милутина, Шеста сједи сам за столом до прозора и шанка. Испод гомила нове Униформе, у шаторском крилу.

Ђеси, Шеста. Ево. Шта је ово. Добио сам нову униформу, сад имам све. Сутра одо на Влашић.

Очи му веселе, срећне.

Сјећам се, ко данас.

Ни трага једа, незадовољства, горчине.

Ко да је хтио да се похвали, да свима каже, ево и ја сам за војску. Одох, само да попијем једну Лозу.

Таква је добрица био Шеста.

Ујутро је отишао и за два дана погинуо.

Страдао је цијели Ров.

Ко зна како је Јединица била организована. Сигурно нису имали минска поља и ровове борбеног осигурања.

Те године, за Васкрс, мене је ухапсила Војна Полиција.

У једном ресторану, у центру Бањалуке.

Тад сам био на откоманди у Команди Корпуса и имао њихов, црвени, печат у књижици.

Ну. За ВП то није значило ништа.

Ово је неки лажњак. У Комби и у Мали Логор, у Затвор.

Тамо ме убаце у неку просторију без струје, прозора и свјетла.

Пуна је војника и цивила.

Одмах су ми рекли да не лупам на врата ако оћу пишати, Јер ће нам свима јебат матер. Пишај у ћошак.

Ђе ћошак, мркли је мрак, мислим.

Углавом, викенд иде, Васкрс је, немам могућности да било коме јавим.

Трећи дан је, долазе по мене.

Супруга је звала кога је знала па су дошли до могућности да сам у Затвору. Онда су из Корпуса звали Мали Логор и неком јебали матер.

Али. Ја идем на суђење. Судија, записничар, литра ракије, Караџић на зиду.

Име оца...

Углавном, пресуда је да идем кући.

Ови моји, који су сазнали да сам у Затвору, схватили су да је то добра прилика за зајебанцију. Међу њима је, дабоме, и Шеста.

Организовали су неко јање на викендици и чекају да мене пусте из затвора. Жене и покојни Лазар Петровић, новинар, исто шалџија, чекају тамо. На Локацији.

Ја ништа не знам.

Кад су ме угледали на капији Малог Логора, смију се ко будале.

Улази у комби, Криминалац један.

Шеста тражи од своје супруге ташну и шминка ме као да сам тучен. Подливи испод очију, карминска Рана низ цијело лице. Веже неки конопац око врата и за руке.

Кад су ме извели на пут према Викендици сви стоје као одбор за дочек. Шеста ме води на конопцу и довикује, Добили смо га на реверс, остаће двије године у затвору, немојте да би га ко одвезао, сви ћемо најебати. Жене плачу, Лазо се смије.

Такав је био Мој Друг Шеста.

Који није требао да погине у Рату.

Ништа Рат не би штетовао без њега у Рову.

Овако, Шеста је постао Погинули Борац.

Њега се више нико не сјећа.

А Есдеесовци су постали Ствараоци.